Коментар једног читаоца са сајта Стање ствари, где је пренет чланак о 27. марту:
не треба заборавити ни ову чињеницу да у Хитлеровом новом поретку од 1931 године није било места за Југославију, према извесним дневнчким белешкама Richard-а Breiting-a, које су објављене у књизи “Тајни разговори са Хитлером – Новооткривени интервјуи из 1931”, где дословно стоји: “…Мађарска ће бити наш природни савезник, јер је и она распарчана Версаљским миром као и Немачка… Трансилванија и Војводина су мађарске територије… Међутим ми нећемо заборавити да јака немачка мањина живи на ушћу Саве и Дунава… Београд је био и још је тврђава принца Евгенија… Братислава и Загреб су предграђа Беча. Народ тамо мора да учи немачки језик и да тако ода респект Немачкој… Нећемо се одрећи бивших аустријских територија Трста и Истре… Далмација и преостали део Балкана доћи ће под италијански утицај. Наш најближи савезник на југоистоку Европе биће Бугарска. Македонија је бугарска територија. Бугарска мора имати излаз на Јегејско море… Укратко, Аустрија, Швајцарска, Белгија, Југославија, и Чехословачка морају нестати као државе; Пољска и Румунија морају променити свој статус, јер су обе биолошки резервоар Јеврејства” ( Види: Secret conversations with Hitler. The Newly-discovered 1931 interviews. Edited by Edward Calic, New York, The John Day Co., 1971, p. 191).
У тешким и судбоносним збивањима англо-америчке и ватиканске творевине Краљевине Југославије , уочи Другог светског рата нашао се на челу државе диктатор, енглески лакеј, доховно недорасли и контроверзни Павеле Карађорђевић, који је по лондонском сценарију сву власт држао у својим рукама. За њега Љубиша Петровић дословно каже: “Кнез Павле почео је купити око себе сав олош српски, са Драгишом Цветковићем на челу, па како га је све више привлачио мрачни амбијент хрватске бастардије, он, јадни српски кнез, са још беднијом својом околином, за најкраће време постаје слепо оруђе у рукама ‘залупаног мужа’ Мачека, И У ИМЕ ЦЕЛОГ СРПСКОГ НАРОДА ПРОТИВ ЊЕГОВЕ ВОЉЕ, ПОТПИСУЈЕ, ОНАЈ СРАМНИ СПОРАЗУМ СА ХРВАТИМА, КОЈИ НИЈЕ НИШТА ДРУГО НЕГО – КАПИТУЛАЦИЈА СВЕГА СРПСКОГ ЗА РАЧУН ХРВАТСКИ. ОВАЈ БЕЗУМНИ КНЕЗ СА СВОЈИМ ПОКВАРЕНИМ ИЛИ СЛЕПИМ ТРАБАНТИМА МЕЊА ИЗ ТЕМЕЉА ДРЖАВНУ ПОЛИТИКУ И ОСЛАЊА СЕ ОД ТАДА САМО НА ХРВАТЕ И МУСЛИМАНЕ ПРОТИВ СРБА. И тако Срби, који нису капитулирали ни под Турцима ни Арнаутима ни Бугарима ни Мађарима ни Немцима, предали су се сад на милост и немилост, туђинском измећару – хрватској бастардији…” (Види: Љубиша Петровић, Тајни план великохрватске идеје и њене експанзије, Pittsburgh, Pa., U.S.A., 1943, str. 54-55).
Сличну оцену о Павлу Карађорђевићу, дао је и Десимир Тошић у књизи “Српски национални проблеми”, где дословно стоји: “Са Намесништвом 1934 године, на челу са Павлом Карађорђевићем, почиње декаденција југословенске монархије. После већ неодобраване унутарње политике Александра, Намесништво је отезало ситуацију својом спољном политиком, нарочито после 1937 године. Лично без угледа у српском народу, и сам Павле Карађорђевић није много марио Србе. Својим политичким потезима, он је то и доказивао, почев од питања Конкордата 1937 преко Бановине Хрватске 1939 до потписивања Тројног пактра 25 марта 1941 године. Судбина Павла Карађорђевића завршила се бедно: 1941 године био је избачен из Краљевског дома. – Павле Карађорђевић могао би се у националном погледу поредити са краљем Миланом. Национално лабилни, они су се разликовали по томе што је Милан имао и српски темпераменат а Павле био потпуно стран националној психологији и историским традицијама српског народа. Да није дошло до 27 марта 1941 године, омраза, коју је гајио српски народ према Павлу, прешла би можда још у оно време на монархију…
Слика режима са Бановином Хрватском даје пример наше југословенске и посебно српске конфузије. Док је у целој земљи остао централистички режим, Хрватска је добила аутономију. У стварности, после 1939 године, Југославија није постојала као Целина. У Хрватској су одлучивали Хрвати, односно потпуно неконтролисана владајућа Хрватска сељачка странка, док су у осталим југословенским областима, па и у српским областима, хрватски шефови у влади делили власт са ‘српским преставницима’. Први Намесник, који је сам био организатор целог овог ‘уставног’ посла, довео је југословенску монархију у тај положај – после смрти једног краља Александра, убијеног од усташа – да се он, Павле Карађорђевић, братимио приликом своје посете Загребу 1940 године са руководиоцима Грађанске и Сељачке заштите и ове потом одликовао! Оне исте људе који су се априла 1941 године, као једини остатак апарата у Хрватској, ставили на располагање др. Анти Павелићу и потом учествовали у покољу Срба…” ( Види: Десимир Тошић, Српски национални проблеми, Париз, 1952, стр. 114 и 139).
http://stanjestvari.com/2015/03/28/%D0%B...%D0%B4-27/