Окупација Србије успостављена после највеће преваре и подвале спроведене 5.октобра 2000. године, такозваном демократском револуцијом, када су неколико милиона грађана Србије искоришћени за лажне промене. Након тога су нове власти довеле нашу Отаџбину у бездржавно стање. Обећањe о политичким слободама, истинској демократији, личном и породичном благостању и укидању вишегодишње изолације земље, само је била варка за уништавање Србије и осиромашење народа.
Осипање и нестанак нашег народа, нашег језика, гашење и умирање села, негативни прираштај, губитак територија и природних богатстава, свеопште безнађе и апатија, физичко и духовно уништење у новонасталим државама, болест, сиромаштво, наркоманија, наметање изопачених појава страних нашој традицији.
Српски слободарски народ је том окупацијом претовторен у бесловесно робље. Историјском српском народу зато фалсификују славну прошлост, отимају и изопачују језик, присвајају знамените личности, светиње и споменике. Забрањује се сећање и помињање великих ослободилаца и бранилаца српског народа и државе, поготово из последњих отаџбинских ратова.
Најболније од свега јесте бестидно урушавање и гажење Српске православне цркве од стране реформатора, јеретика, папофила и екумениста, како оних ван ње, тако и и оних који су се као лажни пастири увукли у њу саму, тј. њен административни врх. Србска Вера – светосавско православно хришћанство (краће: светосавље) и њена Црква – Српска православна црква (СПЦ) су очувале Србски народ и Србство и породиле савремену и вишевековну националну свест у Срба. И обратно, Србски народ је чувао светосавље и СПЦ. Тако су се заједно чували и одржали. Све до устоличења Титове владавине КПЈ 1945. године. Она је настојала да на све начине докрајчи Србство и Србски народ. Да би то успела потребно јој је било да уништи србско село – србско сељаштво, да га претвори у сиромашне раднике, и да уништи или себи покори СПЦ. Међу свештенство су убацивани чланови државне безбедности према најновијим открићима, а народу је забрањивано одржавање православних празника и одлазак у цркву.
Речју: данас се налазимо на таквом степену угрожености, да нам озбиљно прети потпуни крах духовних, националних, државотворних и економских добара и биолошки нестанак.
Истинска србска православна монархија, чија се идејна срж може изразити кроз заветну србску вертикалу: Бог – Краљ – Домаћин, може бити успостављена само као политички израз светосавске духовне обнове Србства. Народ заправо мора стећи умеће за задобијање Монарха, и на тај начин измоли од Господа благочестивог Владара – миропомазаника Божијег. Ово је једно од најосетљивијих питања и треба му прићи пажљиво али и са јасним смерницама. То значи да потенцијални Србски Монарх не сме бити формално побожан, већ мора бити потврђен од Цркве као веродостојан како у правоверју (обогословљен) и правоживљу, тако и у отачаствољубљу. Он треба да буде мудар чувар и храбар бранитељ вере православне и отачаства свога, спреман, ако треба да и живот свој положи за крст часни и слободу златну.
Можда данас у Србији по ову врло осетљиву идеју монархије, најкомпромитујуће дејство потиче од члана краљевске породице, који претендује на њен престо, а који другује са перјаницама антисрбског «невладиног сектора» и државницима који су признали «независно Косово» и за кога је потпуно јасно да би и као «Владар» био најобичнија марионета у рукама светске закулисе. Довољно је посетити његову интернет страницу (на латиници) и са неизмерном жалошћу се уверити у то колико је деградирана и срозана освештана идеја србске саборне монархије. Такође, освештану идеју монархије, најкривље приказује мноштво лажних монархиста који своју наводну идеологију потпуно наопако «сведоче» антидомаћинским понашањем по кафанама или псеудо-патриотским вашарима на Равној Гори или Гучи.
О конкретним начинима за васпостављање богоугодне србске монархије је крајње незахвално говорити, нарочито имајући у виду садашње стање у србској Цркви. Постоји институција црквено-народних сабора, постоје институције садашњег политичког система, постоје ванредне, кризне и непредвидљиве околности итд. Једно је сигурно, овако озбиљном циљу ваља приступити са свештеним трепетом, као најузвишенијем светосавском делу. За сада је довољно започети озбиљан и усрдан рад на овом пољу и темељно се припремати за време које је пред нама.
СА ВЕРОМ У БОГА,
ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ
С Н О
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
