[Шумадинац]

СТРАДАЊЕ ЦРКВЕ ОД КОМУНИСТА- Владика Атанасије Јевтић

[смедерево]

Како су комунисти уништили државу српског народа
… Став ондашњег руководства КПЈ према ослободилачким ратовима које је мала Србија водила од 1912. до 1918. године. Оно је чак и у ослобођењу Косова и Метохије од турског јарма видело запоседање туђе територије. А да и не говоримо о презирању и кривом приказивању српске борбе и победе у првом светском рату без које стварање Југославије уопште не би било могућно …

Док је КПЈ веровала да је Југославија „једна национална држава“ и стајала „на бранику идеје националног јединства и свију националности у земљи“, никоме није сметала ни мала ни велика Србија нити је постављао питање које су то земље српске а које несрпске. Када се почев од 1924, по налогу Коминтерне, КПЈ почела да бори за укидање „великосрпске хегемоније“, започело је тугаљиво утврђивање које су то земље несрпске (словеначке, хрватске, албанске итд.), а које једино могу бити српске. Тиме су на посредан начин утврђене и границе неке будуће, авнојевске или брионске Србије.

Већ 1924. године КПЈ је оспорила припадност Војводине Србији када је закључила да су империјалистички уговори о миру „подвргли угњетавању српске буржоазије компактне масе Мађара, Немаца и Румуна у Војводини“. А како је утврђена и дужност Партије да помаже покрете угњетених нација у циљу образовања независних држава и „ради ослобођења Албанаца“, прећутно је оспорено право Србије на крајеве насељене Албанцима.

На сличан начин поступио је и Трећи конгрес КПЈ који је одржан у Бечу јуна 1926. године. У резолуцији овог конгреса о националном питању као несрпске области помињу се не само Словенија, Хрватска и Македонија већ и Црна Гора и Војводина, чиме је оспорена ваљаност одлука Велике народне скупштине Војводине и Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори о присаједињењу Србији. Како се уз то помиње образовање националних покрета у овим двема покрајинама, очигледно је да се већ онда имала на уму потреба образовања нових нација и независних држава на тлу „версајске Југославије“.

Најрадикалније свођење Србије на „праву“ меру извршено је октобра 1928. године на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену.

За Црну Гору је тада речено да је „помоћу“ француског и енглеског империјализма лишена своје државне самосталности и присаједињена држави СХС“, те да је због тога под туђинском влашћу, тј. под „дивљачким окупаторским режимом“ великосрпске буржоазије. Сличном окупаторском режиму биле су, по мишљењу ондашњих југословенских комуниста, подвргнуте друге области и народи у границама „версајске Југославије“. То су била „знатна албанска, бугарска и мађарска подручја“ која су данас у границама СР Србије и СР Македоније. Реч је о „мађарској територији у Северној Војводини анектираној Југославији Тријанонским уговором о миру“, „анексији албанских крајева у запоседнутој Македонији и на Косову“ и „анексији старе бугарске територије (Цариброд и Босиљград)“. /…/

Мање-више исти став према територијалном интегритету српског народа имала је Четврта земаљска конференција КПЈ која је одржана у Љубљани децембра 1934. За њу је „стварање версајске Југославије“ била „окупација Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од стране српских трупа“, из чега је произишао захтев за „прогон српских окупатора, српских трупа и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе, Македоније и са Косова“. Неокупирани, тј. српски део „версајске Југославије“ била је територија данашње „уже Србије“.

Године 1935, због растуће фашистичке опасности и промене спољнополитичког интереса прве земље социјализма, југословенски комунисти су напустили борбу за разбијање „версајске Југославије“ и почели да се залажу за њено очување, унутрашње преуређење и федерализовање. Али при том нису изменили, што се често заборавља, свој суд о Србима као хегемонистичком народу и своје дотадашње настојање да се, ради слободе и добробити других народа, Србија сведе на „праву“ меру према познатој пароли: „мала и слаба Србија — јака Југославија“. Тако се у одлуци Политбироа ЦК КПЈ о задацима КПЈ после VII конгреса Комунистичке интернационале, која је донета 21. августа 1935. године у Москви, захтева сазивање не само словеначке, македонске, црногорске и босанске народне скупштине већ и војвођанске народне скупштине, чиме је и Војводина издвојена из састава неке будуће Србије.
Најтеже је наравно разумети став ондашњег руководства КПЈ према ослободилачким ратовима које је мала Србија водила од 1912. до 1918. године. Оно је чак и у ослобођењу Косова и Метохије од турског јарма видело запоседање туђе територије. А да и не говоримо о презирању и кривом приказивању српске борбе и победе у првом светском рату без које стварање Југославије уопште не би било могућно.

И што је најгоре, ово непријатељство према ослободилачкој борби српског народа није било последица некритичког прихватања некаквог марксистичког или бољшевичког суда о овој борби већ плод много трајнијих и дубљих неспоразума, раскола и мржњи. Родоначелник комунизма

Треће интернационале, Владимир Илич Лењин, својеврсно је изрекао веома повољан суд о ослободилачкој борби српског народа. По његовим речима: „Национални елемент у садашњем рату представља само рат Србије против Аустрије… Само у Србији и међу Србима постоји дугогодишњи национални ослободилачки покрет који обухвата милионе ’народних маса’, чији је ’наставак’ рат Србије против Аустрије. Да је тај рат изолован, тј. да није повезан с општеевропским ратом, са себичним и пљачкашким циљевима Енглеске, Русије и др. онда би сви социјалисти били обавезни да желе успех српској буржоазији — то је једини правилни и апсолутно нужни закључак из националног момента у садашњем рату.“ /…/

Најдалекосежније и најрадикалније одлуке о југословенском националном питању донео је Четврти конгрес КПЈ, који је одржан у Дрездену октобра 1928. године. Овај конгрес донео је одлуку о стварању независних држава Хрватске, Словеније, Македоније („независне и уједињене“), „независне и уједињене Албаније“ (мисли се на присаједињење Косова и Метохије Албанији) и о отцепљењу северне Војводине насељене Мађарима и њеном присаједињењу Мађарској.

Српским комунистима је једино наложено да другим народима и националним мањинама (Албанцима, Мађарима, Бугарима и др.) признају „право на отцепљење и… оружани устанак“ и да им у спровођењу тог наума „указују систематску помоћ“. Ништа им, међутим, у овим одлукама није речено о држави српског народа. Коминтерну и ондашње руководство КПЈ то једноставно није занимало./…/
Последњи велики скуп југословенских комуниста на којем је утврђена национална политика КПЈ са којом се ушло у рат била је Пета земаљска конференција. У резолуцији ове конференције, која је одржана октобра 1940, не помињу се изричито федералне јединице које би требало да творе југословенску федерацију. Али се, као по себи разумљиви саставни делови Југославије, наводе поједине покрајине. То су Хрватска, Словенија, Србија, Македонија, Црна Гора, Метохија и Косово и Војводина. И на овом партијском скупу Србија је сведена на „ужу Србију“./…/
Држава српског народа сводила се на територију данашње „уже Србије“ и приликом утврђивања подручја партијских организација. Рад покрајинских комитета успостављен је у оквирима покрајинске организације која је развијала делатност на својој територији (Метохија и Косово, Војводина, Црна Гора, Босна и Херцеговина) чиме је покрајинска организација КПЈ за Србију сведена на територију данашње „уже Србије“. То показују и оснивања националне комунистичке партије Хрватске и Словеније, што речито говори о трајно присутним предрасудама не само према српској буржоазији већ и према српском пролетаријату, па и целом српском народу./…/

Коначно, поред војвођанске покрајинске и косовско-метохијске организације, из састава покрајинске организације Србије издвојен је Новопазарски Санџак и припојен црногорској партијској организацији, о чему сведочи Титово казивање децембра 1940. да је „Покрајинска конференција Партије за Црну Гору, Метохију, Косово, Санџак и Боку Которску показала… да је то једна од најјачих организација КПЈ“. Тиме је покрајинска организација КПЈ за Србију практично сведена на подручје прекумановске Србије.
Овакво утврђивање подручја покрајинских партијских организација не би, наравно, изазивало велико подозрење да није касније било узор за одређење граница појединих федералних јединица. Чак би се могло рећи, /…/ да се тзв. авнојевско федерализовање Југославије и разграничење федералних јединица, које је извршено током рата, углавном поклапало са територијалним разграничењем подручних организација КПЈ са којим је ова Партија ушла у рат. Невоља је, међутим, у томе што су за Словенију и Хрватску створене националне комунистичке партије, уз намеру да се то учини и за Македонију, док су за преостали део Југославије предвиђене покрајинске партијске организације које нису биле устројене према начелу националне хомогености, У првом случају настојало се да се изврши етничко разграничење, док се у другом случају то једноставно није хтело, иако се морало знати да ће тиме поједини народи, а пре свега српски народ, бити доведени у неравноправан положај у односу на друге народе — словеначки, хрватски и македонски. /…/

На жалост, КПЈ између два рата никада није хтела да српско национално питање постави на исти начин на који је поставила словеначко, хрватско или македонско национално питање. Зато се и могло догодити да покрајинска организација КПЈ за Србију уђе у рат са подручјем које је обухватало само тзв. прекумановску Србију (уз додатак Царибродског и Босиљградског среза), дакле Србију без Војводине, без Косова и Метохије и без већег дела Санџака. А то је заправо био и пресудан разлог који је највише руководство КПЈ за време рата навео да тзв. авнојевску Србију сведе на прекумановску Србију уз додатак два негдашња бугарска среза. Авнојевска Србија била је, дакле, чак мања од данашње „уже Србије“.

/…/ Тек по окончању рата авнојевској Србији припојен је већи део Санџака, а Војводина и Косово и Метохија су одлуком својих самоконституисаних органа ушли у састав СР Србије, што наводи на помисао да су могли ући и у састав неке друге републике или државе. /…/ Изгледа да је чак и таква Србија, са две покрајине које је само она имала, изазивала велико неспокојство међу прекаљеним кадровима старога коминтерновског кова. Зато су приликом доношења Устава из 1974, који је поглавито писан на Брионима, и потоњег Устава СР Србије, највећу пажњу посветили потпуном изједначавању покрајина са републикама, чиме је брионска Србија највећма сведена на „ужу Србију“. Тако је једна стара коминтерновска замисао о свођењу Србије на „праву“ меру још једном практично остварена.
Коста Чавошки

[Vlad Alekš]

Smederevo, odakle je ovaj Kostin tekst?

[Николај]

Постављен је тај текст на сајту одавно:

http://www.pogledi.rs/kosta-cavoski-kako...og-naroda/

[смедерево]

Нисам знао,али нема везе треба обнављати градиво!Ја сам га скинуо са
Истинољубља.

[Шумадинац]

Нисам знао,али нема везе треба обнављати градиво!Ја сам га скинуо са
Истинољубља.

Тачније- ''Истиногубља'', јер је пун скривених комуниста и љотара, па мало убаце неки овакав текст да замажу очи!

[Шумадинац]

Игуман Арсеније о страдању 230 Четника Вучедолске Бригаде.....приказ остатака моштију у Костурници манастира Косијерево

[Вук92]

Добри отац Арсеније. Прави народни човјек. Ако Бог да и срећа јуначка па да ову крипту уредимо како доликује храбрим четницима Вучедолске бригаде.
У борбама за Грахово погинуло је доста више четника Вучедолске бригаде, јер је опсада и блокада Грахова трајала пуних десет дана, почев од 12. октобра 1944 год. Само за једну ноћ, последњу, погинуло је и убијено у директном терору 267 четника и нешто цивила. У Грахову се налазила Вучедолска бригада, под командом Стевана Мићовића (капетан Јаничић је био рањен) и Кривошијски батаљон, под командом Милоша Ковача.
Једини спас Вучедолска бригада гледала је у старом утврђењу и положају Црквице, које је у то вријеме чинило једини излаз. Преко њега бригада је могла извршити пробој према Рисну и извући се у Боку, гдје су се налазиле четничке јединице Бококоторског корпуса. Остатак територије Команде 200 је комплетан већ био у рукама партизана, те је једини излаз био Црквице. Међутим знајући да једини спас Вучедолској бригади чине Црквице, комунисти су вршили непрекидне нападе на ово утврђење желећи да у потпуности одсјеку и униште четнике Вучедолске бригаде, који су им за све вријеме рата нанијели заиста велике губитке. Јединице Кривошијског батаљона, 9. октобра 1944. услијед одсјечености од остатка трупа, морале су се повући у Граховску варошицу заједно са Вучедолском бригадом, јер више издржати нису могли због недостатка муниције. Тако се на уском простору од само 1 км нашла Вучедолска бригада и Кривошијски батаљон. Због стратешког значаја мјеста у Грахову се налазила једна њемачка посадна јединица, 5. чета, 2. батаљона, 334. пука, око 70 људи по неким подацима. Војници ове чете били су фолксдојчери из Чешке и Пољске. Упркос томе што четници Вучедолске бригаде никада никакву стратешку сарадњу нису имали са њима, сада су морали услијед пада свих положаја које је бригада држала да једини спас потраже на уском простору Граховске варошице. Током боравка Италијана, а касније и Њемаца око варошице је постављен тзв. ''блок''. Варошица је ограђена бодљикавом жицом, направљени су одређени објекти за посаду која је ту боравила. Када се у њему нашла Вучедолска бригада па и Кривошијски батаљон, они су урадили одређене фортификацијске радове, првенствено ископали су додатне ровове, утврдили старе порушене куће, стављајући вреће са пјеском на прозоре, те су тако од њих направили праве тврђаве. На жицу ''блока'' постављене су празне лимене конзерве како би се детектовали сваки могући покушаји упада. На више мјеста налазила су се митраљеска гнијезда, а у сваком од ровова будно су чекали промрзли и гладни четници. Сви напади партизана успјешно су одбијани, иако су се некада примицали свега 20 -ак метара од првих кућа. Видјећи да је пјешадијом немогуће заузети Грахово, исфрустрирани овим, комунистички команданти затражили су помоћ артиљерије. Још током прве битке за Грахово, у фебруару 1944., опсада је трајала седам дана. Тада су комунистички команданти тражили од савезничке авијације да бомбардује Грахово, али им је тај захтјев одбијен уз образложење да услијед јаког невремена и снијега тај захтјев не може бити остварен. Међутим овај други пут Енглези су партизанима изашли у сусрет. Послата је савремена артиљерија у рејон Грахова, допремљена је и сва потребна опрема и муниција, следовања хране и одјеће избацивана су падобранима у рејон села Велимља (Бањани), а такође заједно са топовима и минобацачима стигла је и хируршка екипа да крпи рањене партизане. Насупрот партизанима, четнике Вучедолске бригаде није имао ко да помогне. Хране скоро да и нису имали, радио веза им је одавно била прекинута са осталим јединицама, попуна муницијом није имала одакле стићи ма са било које стране. Хладни октобарски вјетрови и киша продирали су у кости изнурених четничких бранилаца. Блатњави ровови, мокра униформа, многи без одјеће скоро голи, али ипак сваки је држао чврсто своју пушку одлучан да брани последње четничко упориште и свој голи живот. За разлику од партизанских рањеника које су лијечили хирурзи уз сав потребни санитетски материјал и услове, четнике Вучедолске бригаде лијечио је један љекар са четири болничарке, у старој Граховској болници, како је знао и умио, под кишом митраљеских рафала и детонација савезничких граната, које су падале на болницу. И на крају када је Грахово пало овај љекар - јунак масакриран је заједно са болничаркама и свим рањеницима који су се затекли у болници. Сваким даном опстанак у Грахову био је све тежи, а 17. октобра 1944. постао је ноћна мора. Тога дана комунистичо - енглеска артиљерија почела је да сије смрт по пољу Грахову. Усијане ватрене кугле летиле су са околних висова разарајући мученичко Грахово. Људи су гинули сваким даном, смрт је постала саставни дио живота ових људи. Сваким даном су се копали лешеви. Упоредо са артиљеријским нападом комунисти су вршили и пјешадијске јурише, али безуспјешно.
Команда бригаде донијела је одлуку да се пробој мора извршити, јер је муниције остало за само још једну јачу борбу. Људи су скупљени и в. д. команданта бригаде Стеван Мићовић их је позвао да ако желе да остану и предају се комунистима, могу то да ураде, а сви они који им не вјерују и не да се предају, да пођу у пробој. Пробој је отпочео 21. октобра 1944., око 19 часова у правцу планинског масива Бијеле Горе. Упркос гвозденом комунистичком обручу пробој је успио, мада је те кобне ноћи Вучедолска бригада оставила на бојном пољу 267 својих четника. Из ''блока'' се пробило њих око 200, многи израњавани. Након два дана стигли су у Рисан, гдје им се прикључио рањени капетан Иван Јаничић и опет преузео команду над бригадом.
По упаду у Грахово партизани су људе убијали насумично, а потом су одвојили малољетнике и неке млађе људе које су мобилисали у партизанске јединице и гурнули их у прве борбене редове да изгину. Остале су немилосрдно поубијали и дали преживјелим саборцима да их затрпају у ровове које су претходно ископали за одбрану Грахова.
Масовне гробнице налазе се и испод Основне школе ''Павле Ковачевић'' (убио свог оца јавно 1942.) у Грахову, као и испод Дома здравља. Оне су за сада недоступне и немогуће је извршити ексхумацију преосталих посмртних остатака.
Црну Гору, па и Грахово погодио је 1979. јак земљотрес, вјероватно као Божија казна за све злочине које су починили црногорски комунисти према свом народу. Од тада Грахово стоји и даље порушено те у њему нема живота. Не вјерујем ни да ће га бити у неком већем обиму док свака кост не нађе свој смирај душу у манастиру Косијерево.

[јашадр]

Незнам да ли сте упознати са овим , мада је већ свима добро познато !

Бог да прости !

https://www.youtube.com/watch?v=3qwRpeV6qRU#t=3414

[Романија]

[Зоран Недељковић]

Четници су ослободили Деспотовац поч.окт.1944.год. и сачекали Совјете. У договору с њима за команд. града поставили су рез. оф. Ранка Стојановића, начелника Деспотовачке бригаде. Кроз 10 так дана стигли су партизани, ухапсили Стојановића, одвели за Јагодину и тамо убили. Нови "ослободиоци" постављају за команд. Деспотовца свог првоборца Драгослава Јаковљевића. Ево како се он ноншалантно сећа тих дана у књизи - На обронцима Бељанице -, дослован цитат :
" У то време у затвору у Деспотовцу било је 30-40 затвореника, међу којима је било и народних непријатеља и злочинаца. Једног дана дошли су из ОК КПЈ у Деспотовац Жикица Стефановић и Чупић и са нама разматрали који се све људи налазе у затвору и зашто. Код разматрања, разуме се, прво рече Жикица, да тога треба ликвидирати, тога спровести у Јагодину, тога пустити...Са његовим предлозима ми смо се сложили. Тада нам је Жика рекао за једног, не знам сада како се зове, мислим да је био Врањанац, да је био четнички џелат и да је убијао наше људе. Тај је осуђен на смрт. Сутрадан он је побегао из затвора. Ја сам одмах послао један број војника и неке слободњаке да га траже. Био је четвртак, пијачан дан у Деспотовцу, кад наиђе курир и рече ми -Ухватили смо га , друже команданте!- Ја сам сишао доле и где је сада парк, ту је била пијаца. Извадио сам револвер и испалио неколико метака, а он паде у једну бару. За трен ока народ се разбежа, радње се позатвараше и град опусте. После краћег времена мене преместе у Рековац..."

[Коча]

Juriš na Dedinje
Ivan Miladinović | 16. avgust 2015
Šta se zapravo desilo krajem leta 1944, kada su proleterske jedinice došle u Srbiju. Grabež probranih partijaca nije doprineo ugledu nove vlasti


Pogled sa Palate Albanija

U SRBIJI ima jedna izreka "Još nije vreme, još nije vreme - e, a sad je kasno". I upravo to doživljavamo kad je reč o novoj političkoj istoriji od Drugog svetskog rata pa do danas. Propuštene su mnogobrojne prilike, dok su još bili živi akteri mnogih spornih dešavanja, da se precizno i objektivno rekonstruiše prošlost. Inače, proces demistifikovanja i preispitivanja istorije uvek je bolan i nosi rizik novih društvenih podela.

Šta se zapravo desilo krajem leta 1944. godine, kada su proleterske jedinice došle u Srbiju. Kakvo je raspoloženje u narodu, Tito nije imao nikakvih dilema:

- Čaršija i gradska inteligencija je protiv nas - referisao je Blagoje Nešković 1945. na jednoj martovskoj sednici Politbiroa CK KPJ.

I nastavio:

- Omladina gradska je takođe protiv nas.

Edvard Kardelj je dodao:

- Neprijatelj u Srbiji nema seljaka, ali ga nemamo ni mi.

NEPOVERENjE prema novoj vlasti bilo je zbog represalija prema onima koji nisu bili oduševljeni presađivanjem boljševizma. Lokalna vlast imala je široka ovlašćenja, a na takav zaključak upućuje dokument koji je Komanda KNOJ-a 21. januara 1945. poslala Ozni:

- Pojedince za koje postoji opravdana sumnja da potpomažu ili bi bili u stanju potpomagati bande, s obzirom na njihovo političko gledanje, pasivno zadržavanje prema našem pokretu, familijarne ili prijateljske veze prema neprijatelju, odstraniti bar za vreme čišćenja s tog terena i zatočiti ih na unapred ustanovljenom mestu.

I juriš probranih partijaca na Dedinje i grabež za tuđom imovinom i privilegijama nisu mnogo doprineli ugledu nove vlasti, Tita i njegovih pristalica, kao ni poverenju prema njima.

VEZE naroda u Srbiji i Karđorđevića održavale su se na mitu o podvigu kralja Petra Prvog Karađorđevića, koji je sa srpskom vojskom u Prvom svetskom ratu u jednoj običnoj volovskoj zaprezi prošao golgotu Albanije. Titovom slabom rejtingu doprinosila je koliko uspomena na taj događaj toliko i partizansko junačenje na Sremskom frontu, na kome će od kraja 1944. do proleća 1945, samo prema delimičnom popisu žrtava, izginuti 37.000 tek stasalih mladih ljudi, uglavnom iz Srbije.

TITOVI kritičari nisu tada videli neki poseban smisao tog masovnog žrtvovanja, izuzev njegove želje i sujete njegovih mlađanih generala da sebi i drugima dokažu da znaju da vode i ofanzivne frontalne bitke u ravnici. Logiku te ratne taktike teško je bilo razabrati i zbog toga što su se, posle prodora sovjetske Crvene armije na Balkan i iskrcavanja saveznika u Normandiji, nemačke trupe iz Grčke i Srbije ionako morale povlačiti prema Nemačkoj.

Zato je odziv na Titovu mobilizaciju u Srbiji bio veoma slab:

- Samo u srezu Požarevac - prema izveštaju Štaba Korpusa narodne odbrane Jugoslavije - 42 odsto pozvanih nije se javilo u vojsku, a mnogi i od onih koji su se javili na sve načine su pokušavali da dezertiraju, mnogi i da se samoranjavanjem spasu sigurne smrti na Sremskom frontu.

U BEOGRADU se nova vlast još gore kotirala nego u požarevačkom kraju. Od 28.000 mobilisanih Beograđana, samo 8.000 je dobrovoljno pristupilo Titovoj vojsci, iz koje je u poslednjim mesecima rata dezertiralo 7.000 tek mobilisanih boraca iz Srbije.

Na Sremskom frontu i u potonjim borbama sa nemačkim nacistima i ustašama, oboreni su svi rekordi gubitaka velikih vojnih formacija u istoriji savremenog ratovanja u Evropi.

Tito i Ivan Ribar u oslobođenom Beogradu 1944. godine



Iz Prve armije, najprestižnije jedinice celokupne Titove vojske, u poslednjih pet meseci rata izbačen je iz stroja, ubijen ili ranjen, svaki treći vojnik i oficir, a gubici Treće armije bili su još veći. Za četiri i po meseca postojanja i vojevanja izginulo je i ranjeno 47 odsto njenog sastava!

U prvom naletu "čišćenja", kad je mrak pojeo najviše ljudi, u komunističkoj Jugoslaviji nisu postojali nikakvi pisani zakoni. Pojavili su se tek kad je konfiskovana imovina najvećeg broja privrednika i industrijalaca

Prvi zakon o krivičnom postupku donet je 1948, a prvi krivični zakon tek 1951. godine.

Do tada je sa Beogradskog univerziteta udaljeno više od 60 uglednih profesora, a svakom četvrtom biraču oduzeto je pravo glasa.

SRPSKA inteligencija često je u našoj istoriji, od Rastka Nemanjića i turskog doba do današnjih dana, plaćala danak neposlušnosti. Hirovi domaće i strane okupacione vlasti nizali su se jedan za drugim, praktično bez ozbiljnijeg prekida, od pojave prvih učenih ljudi. Ne zna se koja je vlast u tome bila revnosnija, a koji progoni srpskih umova veći i pogubniji. Ipak, jedna čistka se izdvaja i može se nazvati jednom od najvećih hajki na nacionalnu inteligenciju.

Blagoje Nešković sa generalom Ždanovim i Dapčevićem



Bilo je to krajem 1944. godine. U Srbiji je počeo progon nekoliko desetina istaknutih profesora Beogradskog univerziteta i najuglednijih srpskih naučnika. Među žrtvama ove akcije bile su i takve ličnosti kojima bi se trajno ponosile i kulture mnogo većih naroda nego što je naš. A da ironija bude veća, naša javnost većinu njih već je odavno zaboravila.

NA DUGAČKOM spisku stradalnika ove kampanje našli su se akademici Veselin Čajkanović i Miodrag Tomić, pa direktor Instituta za fiziologiju, genetiku i selekciju SANU prof. dr Borivoje D. Milojević, zatim direktor Balkanološkog instituta u Beogradu prof. dr Henrik Barić, poznati lingvista Branko Miletić, ugledni germanist Pero Slijepčević i njegov brat Đoko, čuveni istoričar Srpske pravoslavne crkve... Pa prof. dr Justin Popović, jedan od vodećih srpskih teologa, zatim osnivač primenjene entomologije u Srbiji prof. dr Mihailo Gradojević, istaknuti profesor dr Relja 3. Popović, ugledni internista prof. dr Lazo Stanojević, urednik medicinske rubrike "Politike", pa prof. dr Radoslav Grujić, jedan od autora najpre čuvenog, a potom brzo zaboravljenog Memoranduma SPC o genocidu nad Srbima u nacističko-fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj...

Akademik Čajkanović



Decenijama je ova čistka bila prekrivana velom misterije. Nadživela je Broza i raspad njegove partije i države, i prve dane i proklamovanje višepartijskog sistema u Srbiji, kada su razotkrivene mnoge tabu teme iz naše prošlosti, a ova ipak nije.

U SRBIJI se za sve i svašta gubila nacionalna čast, što je automatski značilo i konfiskaciju imovine i teži ili lakši prinudni rad i gubitak svih građanskih prava. Penzionisani ministar dr Vasilije Protić izgubio je nacionalnu čast zbog toga što je Jugoslovenskoj izbegličkoj vladi u Londonu dostavio "šezdeset fotografskih snimaka o ustaškim zverstvima u Jasenovcu".

Jedan seljak je zbog skrivanja 10 kilograma vune kažnjen sa četiri godine prinudnog rada, a Branko Nešić iz Kamenice kod Niša je zbog toga što je oslobodio svoje meštane iz seoskog zatvora, a nasilno oduzeto žito podelio seljacima, osuđen na smrt i konfiskaciju imovine. Vučeta Vučetić, sekretar Mesnog narodnog odbora u selu Ibarska Slatina kod Zvečana, ubio je siromašnog seljaka Paunka Milutinovića zbog toga što na vreme državi nije dao besplatno 50 kilograma žitarica.

Za nepunu godinu dana kroz vojvođanske zatvore prošlo je više od 8.800 seljaka. Do sredine 1951. samo kroz zatvor u Zabeli kod Požarevca prošlo je 86.000 srpskih seljaka. Pravda je bila u rukama politički podobnog aparata nove vlasti.

Jedan sud je verbalnu uvredu predsednika mesnog odbora i njegove supruge proglasio "krivičnim delom protiv naroda i države", izričući vinovniku te uvrede kaznu od tri godine zatvora.

- Optuženi ničim nije dokazao da nije učinio delo za koje se optužuje - glasilo je pismeno obrazloženje jednog suda.


SUDIJE, A NISU PRAVNICI

I ŠEST godina po završetku rata, svaki peti sudija u Srbiji nije bio pravnik, u Makedoniji svaki treći, a u Bosni i Hercegovini od 184 sudije, 110 je bilo bez ikakve pravne spreme.

U sreskim sudovima u zemlji situacija je bila još gora. Od 1.001 sreskog sudije u Jugoslaviji, 254 nisu imala pravno obrazovanje. Laičkih sreskih sudija u Hrvatskoj bilo je 5,81 odsto, u Crnoj Gori i Vojvodini 13,83, Sloveniji 15,02, Srbiji 24,17, Makedoniji 42, a u BiH 74,08 odsto. U ovoj republici tada je pravdu delilo 65 sudija koji su imale samo osnovnu školu.

KOBASIČAR
TRI meseca pre završetka rata, dok je pola Jugoslavije bilo pod okupacijom, najbliže Titovo okruženje tražilo je od vojvođanskog rukovodstva da za vrhovnog komandanta što pre obezbede "tri stručna čoveka za mlekarstvo i jednog kobasičara". Na ovoj listi su se našla i dva baštovana "naša simpatizera, koje poznajete kao potpuno naše".

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/rep...na-Dedinje

[Николај]

Аутор овог текста у Новостима је буквално све прекопирао из књиге Пере Симића "Тито - тајна века".

[Милослав Самарџић]

Комунисти бране Добрицу Ћосића:
http://pescanik.net/viktimizacija-zlocinaca/