07-07-2015, 09:53 PM
Цитат:Изненадило ме је оно што сам сазнао: између немачке окупаторске управе у Србији и квислиншке власти, Недића, затим Љотића и других – испољавало се стално неповерење.
Немци, укратко, на основу докумената, нису никако могли да дођу до закључка – ко су им стварни пријатељи.”(стр. 60.) И мађарски историчар Петар Гостоњ 1967. године тврди да је основни Недићев програмски циљ био спас српског народа од потпуног уништења и анархије, али и од комунистичке револуције.
Посебно је упечатљиво сведочење енглеске ауторке Рут Мичел која је 1947. године изнела врло повољно мишљење о Милану Недићу, па је, између осталог истицала:
“После окупације он је био немачки заробљеник. До њега су стизали извештаји о страховитим жртвама хрватских покоља и о протеривању пола милиона Срба, углавном жена и деце, која су била закрчила друмове према Србији у очајничком бекству од убица. Тада је сматрао да му његова дужност налаже да остави свој велики престиж на расположење своме народу, да покуша да реши проблеме који нису имали преседана у историји, те да настоји да спасе и сачува свој народ на ма који начин. Они који лично познају генерала Недића знају тачно, да је он био спреман да и свој живот стави на жртву за свој народ. Казати да је он имао личних амбиција, јесте прост апсурд. Он је пристао да покуша да заведе ред под окупацијом у коме би гоњење Срба имало да престане, али да ниједан Србин не буде приморан да служи у немачкој војсци. Овај други услов био је спроведен и ниједан Србин није служио у некој осовинској војсци. Пољска и Србија су једине прегажене земље са том карактеристиком... Постоје необориви докази да Милан Недић није никада био колаборатер у смислу једног Квислинга, Лавила или Петена. Приликом честих конференција нацистичких вођа са свим сателитским политичким и војним вођама, Недићево име никада није било споменуто.” (стр. 65.)
Интегрални део из књиге проф. др Војислава Шешеља 'Идеологија српског национализма' (друго издање, 2002. година; стр. 688–694).
Говори Блаженопочивши Отац Митрофан Хиландарац, иначе ЉОТАН, па каже:
Отац Митрофан Хиландарац – крштено име Милан Мишулић – рођен је 12. октомбра 1923-е године у селу Ратари, у Шумадији, од оца Младена и мајке Марице, рођене Икић.
Када су Њемци окупирали Србију и када су титовци комуно-сатанисти после напада Њемачке на Совјетски Савез подигли у Србији комуно-сатанистичку револуцију, појавио се на замраченом обзорју Србије славом овенчани Србски Ђенерал Милан Недић да спасава србски народ који је у те дане био биолошки угрожен.
Ђенерал Недић је под славни Србски Стег позвао нарочито србску омладину, да би се одупрла комуно-сатанистичком пустошењу Србије и да би сачували србски народ од пропасти.
Млади гимназијалац Милан Мишулић, потоњи Митрофан Хиландарац, се међу првима одазива позиву Ђенерала Недића и 15-ог септембра 1941-е године ступа у први добровољачки одред, у Јуришно одељење Четовође Миленка Поповића ну он у једној борби бива рањен (изгубио је око), те бива избачен из строја и распоређен за ПРОСВЕТАРА 7-е чете у Првом Пуку Србског Добровољачког Корпуса, којој је Командир био Потпоручник Никола Д. Љотић.
После комуно-сатанистичке окупације Србије и проласка кроз разне избегличке логоре Отац Митрофан је у Паризу успешно окончао богословске студије на познатом Руском Сергијевском Православном Институту када по Благослову и идеји Светог Епископа Жичког др Николаја Велимировића, Прота Алекса Тодоровић оснива у Минхену библиотеку „Свечаник“.
Потом је потоњи Отац Митрофан постао машински словослагач и основао штампарију „Искра“ и обучио људе који ће тридесет година руководити штампаријом „Искре“ и штампати и бројне књиге верског, културног, историјског и литерарног карактера.
Када је штампарију оставио у сигурним рукама, Милан Мишулић се одазвао „унутрашњем позвању“ и 1961-е године заједно са још два своја саборца, Србским Добровољцима Браном Јовановићем и Крстићем отишао у Манастир Хиландар на Свету Гору Атонску. Ту су се сва тројица замонашили и добили монашка имена: Мишулић постаде монах Митрофан, Јовановић отац Арсеније и Крстић отац Симеон.
Због свог аскетског и подвижничког живота, Отац Митрофан бива у два маха Протос Свете Горе као и представник Хиландара у Светогорској управи.
Отац Митрофан је постао један од најпознатијих Хиландараца, а нарочито после појаве његове чувене књиге „Света Русија у Совјетском Савезу“. Она је, најпре, штампана на србском језику, а потом је преведена и штампана на енглеском, немачком, шпанском, грчком, холандском и руском језику. Од свих емигрантских писаца Отац Митрофан је једини доживео да му се књига штампа на седам језика! И што је најважније, ова књига је цео свет заинтересовала за Манастир Хиландар и за Свету Гору, па почињу Хиландар посећивати бројни посетиоци са свих пет континената, а међу њима и наша маленкост.
Отац Митрофан је у својој књизи заиста продро у саму Душу руског народа. И та Душа свесрдно везана за Бога, за Христа, за Пресвету Богородицу и за велике Руске Светитеље и подвижнике, који чине част целом Православљу. И та Душа итекако неминовно кида ланце ропства и које су јудео-бољшевици били бацили Русију 1917-е године. И ти ће ланци занавек попуцати и обистиниће се пророчанство бесмртног Достојевског: "Русији ће доћи спасење од ње саме!“
Цела књига Оца Митрофана сведочи да ће се то догодити.
За време рата у Босни и Книнској Крајини Отац Митрофан је неизмерно помогао свој народ. Стално је путовао у Србију, бринући о деци, сиротињи, инвалидима. Организовао је довођење избегличке деце и инвалида из Републике Србске у месту Аспровалти, познатом летовалишту на обали Егејског мора, ушта смо имали прилику да се и лично уверимо.
Деца у групама од по 200 до 300 проводила су по читав месец дана одмора у Грчкој. Исто тако доведено је и неколико група од по 40 – 45 рањених инвалида. Ове групе инвалида су посетиле и Манастир Хиландар. За све учињено понудили су му, као добротвору, место сенатора Републике Србске, али он је, као Монах, такву почаст одбио.
Сви који су долазили у контакт са оцем Митрофаном, а међу многима и наша маленкост, запазили су његову смиреност, духовну величину и искреност. Његова љубав према Господу Исусу Христу, попут преподобног Симеона Мироточивог и Светог Саве, дала му је надахнуће и духовну снагу да се уздигне до те висине. С правом се може рећи да му припада признање: „Најзаслужнији радник и препородитељ манастира Хиланадара у 20. веку“.
Упокојио се у Господу непосредно после бомбардовања Србије 5-ог јула 1999-е године, од срца, на метоху Каково. Било му је тешко да гледа ране свог народа, срце није могло да издржи неправде нанете народу Светог Саве и Светог Кнеза Лазара.
Сахрањен је на данаши дан, на Ивањдан 7-ог јула 1999-е, на хиландарском гробљу, крај Цркве Светог Краља Милутина.
Нека му је вјечнаја памјат!
ПРОСВЕТАР, раб Божји и раденик на трудном воздвиженију Часног Крста и срушеног Стлпа Рашко-Сербскјаго.
СРБИН ИМА ПУТИНА ЗА БРАТА,
А ПУТИН ЈЕ ТАТА ОД САРМАТА,
ОД ЛОВЋЕНА ДО УРАЛА,
СВЕ СУ СТРАЖЕ ОД КИНЖАЛА,
ГРАДИЋЕМО НОВИ СЕВАСТОПОЉ,
ШТИТИЋЕ НАС БУЛАВА И ТОПОЉ!
![[Слика: 11692695_1040964945915327_45044481681691...e=562CF0D2]](https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xpf1/v/t1.0-9/11692695_1040964945915327_4504448168169143017_n.jpg?oh=85456526beaf707cca4eb73cb030c14c&oe=562CF0D2)
![[Слика: 50b82f8a1e78.jpg]](http://www.srpskaradikalnastranka.org.rs/img/album/50b82f8a1e78.jpg)
