[херцеговац]

Павле Ковачевић.

Грахово ЦГ.

Петрово убиство је описао његов други син и генерал ЈНА Војо Ковачевић, али налагао зарад партијске.

[Бенито]

Мислим да је Вуле, али не могу да се сетим правог имена. А зна ли неко да је сестра убила брата за време ДСР? За Србе питам.

[херцеговац]

Било је то 1942. године. У Грахову је тога дана на прославу морало доћи свако женско чељаде од 14 година па до најдубље старости, све што је могло да се држи на ногама. На ову прославу је дошао и велики број женског свијета из сусједних општина. Наређено је да се мора сакупити што више жена, јер те вечери "говориће баћушка Стаљин" специјално за жене и да је његова жеља да се што више њих ту сакупи. Већина жена је тада први пут чула за "баћушке" и вјеровало се да ће он ту заиста бити.

Програм су припремили синови Петра Ковачевића, Павле и Станко у заједници са адвокатом Бором Продановићем и његовом другарицом Ранком Стефановић. Главна тема организатора ове прославе била је "борба против пете колоне". А у пету колону је спадала свака српска особа која није одобравала нити извршавала злочине и наређења Милована Ђиласа, Моше Пијаде...

Када је било око десет сати увече и када је стигло све што је могло и морало да дође, на бину се попео Петров син Павле, и у име "мајке Русије" и "оца радничке класе друга баћушке Стаљина" поздравио је присутне са:

"Смрт фашизму и петој колони".

Павле је почео свој говор ријечима:

"Моја дужност, као главног секретара Среског комитета, је да вас упознам са циљем наше борбе коју водимо против непријатеља радничке класе и коју ћемо, уз помоћ Мајке Русије и њеног генијалног вође друга Стаљина ослободити радничку класу од разних дерикожа и свих који су живјели на грбачи сељака и радника".

Павле је на првом мјесту објавио рат жандармима, јер је имао доста муке са њима ради нереда које је правио у предратној Југославији. Поред жандарма, нападао је и клеветао свакога ко се није слагао са њиховим издајничким радом. Говор је наставио ријечима "да треба побити све особе које су примале пензију и живјеле на рачун радничке класе и сиромашних сељака". На његову несрећу заборавио је да је његов отац Петар, као племенски капетан, примао добру пензију са којом је и њега хранио, јер Павле никада ништа није радио.

На тој прослави се налазила и жена покојног Пека Рајковића, Зорка. Њеног мужа Пека су раније убили комунисти као петоколонаша који је примао пензију, поштено зарађену, служећи свом роду и бранећи његову слободу од многих српских непријатеља. Петар Ковачевић и Пеко Рајковић су прве комшије, свега је сто метара између њихових кућа.

Када је ова јунак-жена чула са каквом борбом овај разбојник хоће да донесе слободу и благостање српском роду, устала је и рекла:

"Павле, треба најприје да убијеш свога оца, јер је он као официр примао много већу пензију од других".

---

Павле са своја два сарадника из Среског комитета, Савом Вујачићем и Светом Булајићем, пошао је иза патроле која је отишла да доведе Петра. Павле и његови сарадници су повели нешто млађег Новицу Милошева Даковића којега су били осудили на смрт као петоколонаша, јер је био добар, поштен и ваљан домаћин, па га је требало убити и послије опљачкати, или како то комунисти кажу, конфисковати његову имовину.

Павле са старим Новицом и својим помоћницима сачекао је патролу коју је послао да доведу старог и болесног Петра, на пола пута, на самом мосту пред кућом проте Крста Кешељевића. Поред пута, удаљена свега педесет метара, била је основна школа и мала башта.

Када је патрола са Петром стигла до тог мјеста, Павле је наредио да уђу у башту.

Петар и Новица нијесу хтјели да то ураде. Павле је извадио револвер и убио свог оца осамдесет година старог Петра а затим и Новицу.

Павле је свог мртвог оца ухватио за ногу и одвукао у школску башту, а његови помоћници су одвукли Новицу, такође у башту, да их неко, ко буде морао, сјутрадан закопа.

Кроз пола сата се Павле, судија и убица свога оца,вратио на весели састанак и женама саопштио да је правда задовољена и да је својом руком убио Петра и Новицу. Како су причале жене које су биле на том састанку, Павле је био добро расположен, па да би весеље било још боље, као у шали је рекао женама да је његов отац избацио језик на страну, а да је то знак, да ће бити још неких који ће проћи као Петар и Новица.

---

Добри домаћини у Црној Гори, ту причу о "језику избаченом на страну" говорили су кад су о јесени клали свиње и другу стоку за прехрану својих породица зими. Када свиња избаци језик на једну страну вилице, по старом вјеровању, то је био знак да ће се још свиња клати. Тако, синови хероји, свога оца сврсташе са свињама! Послије ове ликвидације два поштена старца, настављено је весеље. Комесар Павле, брат му Станко, Бора Продановић и другарица Ранка Стефановић играју "казачок". Весеље се наставља све до зоре.

---

"Herojevog " oca sahranili četnici

Kapetan Petar - Serarev, kako ga je svak u našem kraju oslovljavao, bio je dobar, pošten i vrlo cijenjeni čovjek i veliki patriota. Godine 1918. otišao je u Italiju sa ženom Jokom i sa tri ili četiri sina. Joka se vratila 1920. u Jugoslaviju, a Petar je ostao u Italiji sa dva sina sve do 1924, kada su se i oni vratili. Kralj Aleksandar mu je dao dobru penziju, sa kojom je u Beogradu, sa Jokom i sedam sinova, mogao dobro da živi i a sinove školuje, ali oni nijesu htjeli da uče, nego su se povezali sa internacionalnom bandom da sruše Jugoslaviju i ubiju kralja Aleksandra za koga general ne kaže "prvoga", nego ga naziva krvavim. Kukavica general ne reče zašto kralja Aleksandra naziva "krvavim", a iako su on, današnji heroj i njegovi drugovi bili u zatvoru Sremska Mitrovica, tamo nije zatvarana sirotinja, niti pošteni ljudi kao što je bio njegov otac. General propusti još nekiliko riječi, istine pa kaže da oni, partizani oslobodioci nijesu dozvoljavali da se njihove žrtve sahranjuju na crkvenom groblju, nego su ih sahranjivali na mjestu gdje su pobijeni. Nije general imao kuraži da kaže da su ih bacali u jame, krečane i pasja groblja, jer su uzeli istu taktiku kao i njihova hrvatska braća ustaše, a sve po naredbi poglavnika Ante i austrijskog kaplara Josipa Broza, koji su imali isti plan i taktiku da se uništi što više Srba. "Herojevog" oca Petra su četnici prenijeli iz školske bašte i sahranili kod crkve Svetog Nikole u Grahovu.

Primjera radi navodim što su uradili Turci azijati a šta srpski odrodi, sinovi kapetana Petra i ostali zlikovci kao Dimitrije Bulajić, Sveto Bulajić, Mirko Bulajić, Savo Vujačić, Mato Atunović, Dušan Bakoč, Jovo - Brđo Kovačević i još dosta njih koji su slijepo izvršavali sva naređenja Milovana Đilasa.

---

У децембру мјесецу 1941. године у Црној Гори почиње "друга фаза револуције". Умјесто спасилаца за српски народ, сада пролазе неке нове скупине људи које свог непријатеља траже само у српском народу. Марија Кош, јеврејка из Задра и Ернест Фишер из Загреба у сусједне Бањане, Грахово и Вилусе, као комунистички револуционари, успјели су посијати сјеме раздора те у име комунизма почели убијати највиђеније људе. Толико су затровали ум и разорили душе људи да је брат почео убијати брата, син оца и мајку. Те резултате "револуције" требало је показати и у Херцеговини.

[Романија]

Мислим да је Вуле, али не могу да се сетим правог имена. А зна ли неко да је сестра убила брата за време ДСР? За Србе питам.

Мислим да сам прочитао, да у српској историји откад се памти, сестра није убила брата...ни у рату ни у миру

[Милослав Самарџић]

Мислим да је Вуле, али не могу да се сетим правог имена. А зна ли неко да је сестра убила брата за време ДСР? За Србе питам.

Мислим да сам прочитао, да у српској историји откад се памти, сестра није убила брата...ни у рату ни у миру

Милка Јанковић удато Минић није спасила брата Душана крајем 1945. Када су сазнали ко му је сестра а ко шурак, остали у подруму виле на Дедињу - која постоји и данас - рекли су му да он сигурно излази жив одатле. Он им је одговорио - напротив, први ће бити убијен. Током рата је био новинар недићевског листа за пољопривреду. То ми је причао један од заточеника, такође новинар, после дугогодишњи уредник фељтона у ''Политици''.

[Бенито]

Душан Јанковић је био карикатуриста. Рекао је нешто типа:" Успеће вам револуција, чим ви убијате и због Микија Мауса." Апсолутно је немогуће да су га убили а да му сестра за то макар није знала, а да не кажем и да је наредила. Поготово што је побила преко 20 лица због сумње да су убили другог брата, њој омиљеног Бата Јанковића.
Али то није једини пример. Годинама покушавам да нађем о коме се ради. На Миљевинама је партизанка тражила да убије брата када га је видела међу четницима 1945. године. Стрељала га је пред много сведока. Велики је број људи то видео, али прича је после деценија замрла. Ако неко нешто у вези овога нађе, нека допише овде.

[Романија]

* у Миљевини

[Бенито]

Благодарим.

[Бенито]

Kолико су четници спасили Јевреја у ДСР?

[Милослав Самарџић]

Kолико су четници спасили Јевреја у ДСР?

Немам ни приближну цифру. Најмасовније спашавање било је у области Бора, тј. из Борског рудника. Ту су Немци држали и до 20.000 Јевреја и других сужњева одједном. А после рата комунисти - ДМ присталице углавном.

[Зоран Недељковић]

Душан Јанковић је био карикатуриста. Рекао је нешто типа:" Успеће вам револуција, чим ви убијате и због Микија Мауса." Апсолутно је немогуће да су га убили а да му сестра за то макар није знала, а да не кажем и да је наредила. Поготово што је побила преко 20 лица због сумње да су убили другог брата, њој омиљеног Бата Јанковића.
Али то није једини пример. Годинама покушавам да нађем о коме се ради. На Миљевинама је партизанка тражила да убије брата када га је видела међу четницима 1945. године. Стрељала га је пред много сведока. Велики је број људи то видео, али прича је после деценија замрла. Ако неко нешто у вези овога нађе, нека допише овде.

Команданта Пожешког корпуса капет. Милоша Марковића издала је старија сестра Радојка, на Божић 1950.год.

[Милослав Самарџић]

Душан Јанковић је био карикатуриста. Рекао је нешто типа:" Успеће вам револуција, чим ви убијате и због Микија Мауса." Апсолутно је немогуће да су га убили а да му сестра за то макар није знала, а да не кажем и да је наредила. Поготово што је побила преко 20 лица због сумње да су убили другог брата, њој омиљеног Бата Јанковића.
Али то није једини пример. Годинама покушавам да нађем о коме се ради. На Миљевинама је партизанка тражила да убије брата када га је видела међу четницима 1945. године. Стрељала га је пред много сведока. Велики је број људи то видео, али прича је после деценија замрла. Ако неко нешто у вези овога нађе, нека допише овде.

Команданта Пожешког корпуса капет. Милоша Марковића издала је старија сестра Радојка, на Божић 1950.год.

Откуд ти то? Ивко Јовановић то није помињао.

[Зоран Недељковић]

Душан Јанковић је био карикатуриста. Рекао је нешто типа:" Успеће вам револуција, чим ви убијате и због Микија Мауса." Апсолутно је немогуће да су га убили а да му сестра за то макар није знала, а да не кажем и да је наредила. Поготово што је побила преко 20 лица због сумње да су убили другог брата, њој омиљеног Бата Јанковића.
Али то није једини пример. Годинама покушавам да нађем о коме се ради. На Миљевинама је партизанка тражила да убије брата када га је видела међу четницима 1945. године. Стрељала га је пред много сведока. Велики је број људи то видео, али прича је после деценија замрла. Ако неко нешто у вези овога нађе, нека допише овде.

Команданта Пожешког корпуса капет. Милоша Марковића издала је старија сестра Радојка, на Божић 1950.год.

Откуд ти то? Ивко Јовановић то није помињао.

Славко Маслар, - Записи из грађанског рата 1941 1951 -
Радојка је под притиском довела комун. п.пук Чизмића до Милошеве базе изнад друма Чачак-Пожега и позвала га да се преда. Радојка је била удата за Илију Милосављевића, који је погинуо у савезн. бомбардовању 1944.год.
Милошева и Радојкина мајка и мајка још петоро деце, удовица, скочила је у Мораву, отевши се из руку ОЗНАша, док се Милош крио.
Миленко П. Брајковић, из с. Чичкове, код Ариља, отац четворо деце, после више хапшења и мучења, извршио је самоубиство 29.нов.1948.год.
Павле Николић, из с. Високе, код Ариља, осуђен је на вишегодишњу робију.
Молошева вереница Љубинка Алексић, осуђена је на 8 год. робије. Амнестирана и бежи преко границе. Живела у Канади 44 година и вратила се у с. Поповић, код Ариља. До краја живота су је звали -Мајорица-.
Жаре Матовић, Љубинкин ујак, осуђен је на вишегодишњу робију и умро је на издржавању казне у Пожаревцу. Удба му је мучила децу сипајући им гас у нос и затварајући уста.
Милош је донешен из Ужичког затвора на суђење у Бакионичку задругу, јер су му ноге пребили.
Молошев брат вазд. наредник Михаило Калчо, тешко рањен извршио је самоубиство на Зеленгори,1945.год. 21. маја 2010.год, пред Вишим судом у Ужицу, рехабилитован је.

[Зоран Недељковић]

Скоро је био Дан холокауста и на РТС у је ишао прилог о спашавању Јевреја у Шапцу. Наравно није ни поменут човек који је то све организовао.
Доктор правних наука МИОДРАГ Д. ПЕТРОВИЋ{1894/1982}, дипломата,адвокат и предс. општине Шабац пред Други св. рат.
Јевреји избегли из средње Европе, путници за Палестину остали су заглављени у Кладову и нико није био вољан да их прими из страха пред почетак рата. Тада је Миодраг одлучио да његов град постане уточиште ових људи. 1244 избеглица из Аустрије, Пољске и Чешке, доспело је у Шабац. За њихов смештај Петровић је адаптирао шабачки млин. Јевреји су вредно радили у својим струкама и занатима, а један младић је постао популаран играч шабачке Мачве. Хладне зиме 1940.год. Петровић је посекао очеву шуму да би обезбедио Јеврејима огрев. Успео је да један број њих пребаци возом за Грчку, али одмах након тога граница је била затворена. На Петровићевом имању у с. Мала Врањска била је смештена и позната и угледна јеврејска породица Коен, која ће, на жалост, цела пострадати кроз рат.
Милорад је био учесник напада на Шабац, под командом мај. Драгослава Рачића, 1941.год. Два пута хапшен од Немаца, бањички логораш, после рата бежи у Италију. Папа га је позвао у аудијенцију и понудио му одговарајући посао, али је Милорад одбио, сматрајући да као православац не може да ради за католичку цркву.Емигрира у САД, где је радио у једној ауто-механичарској радионици, а некада је први имао сопствени аутомобил у шабачком крају.
Миодрагов брат др.медиц. МИЛАН БАТА{1897/1975}, у четницима од 1941.год, пом. начелника Санитетског одељења ВК, после рата осуђен на робију, умро у Чачку, рехабилитован 2007.год.
Миодрагов зет, од ћерке Љиље, МИХАИЛО НИКОЛИЋ МИКИ, благајник Равногорског одбора у Шапцу, после рата хапшен.