16-10-2015, 04:10 PM
Милош Црњански је био фудбалер, боксер, професор, дипломата, емигрант, књиговођа, обућар. Међутим, оно што га сврстава међу српске великане јесте чињеница да је био број један српске литературе. И што да не, узећу слободу да устврдим - био је и најбољи књижевник Европе у своје време.
Књижевност није трка на сто метара да бисмо могли једноставним фотофинишом да одредимо победника. Али ако пођемо од претпоставке да јесте, два главна Милошева такмаца за златну медаљу јесу Иво Андрић и Драгиша Васић. Андрић је прецењен из простог разлога што је добио Нобелову награду, дочим је Драгиша Васић потцењен из идеолошких разлога. О Драгиши Васићу књижевна критика још није дала свој пуни прави суд, о Андрићу је рекла и више него што је потребно. Андрић је епичар, Црњански лиричар, Васић нешто између. Ово наведено је довољно за наш фотофиниш - књижевност је лирика, и због тога Црњански односи победу. Због тога је он, између осталог, омиљени писац код читатељки на српском језику са мало више рафинмана.
Рођен је у Чонграду 1893. Носио је све особине потомака оних Срба који су се, под Арсенијем Чарнојевићем, у те крајеве доселили. Као сваки земљорадник био је конзервативац, као сваки сточар волео је животиње а људе презирао, као сваки граничар надмено је гледао на свет и ову надменост истицао неком врстом подофицирске охолости.
Први светски рат провео је у аустроугарској војсци, да би потом, неколико година касније објавио најбољи роман о рату - Дневник о Чарнојевићу.
Говорио је неколико језика, а на српском је био сјајан говорник. Пљескању није било краја када је на једном црквеном сабору у Лондону одржао говор о томе како је Карађорђе ослободио Београд 12. децембра 1806.
Радио је као професор историје у 4. мушкој гимназији у Београду. Док је играо фудбал и предавао историју, писао је и написао роман Сеобе. Потомци актера тог романа данас се боре на истоку Украјине на страни проруских снага. У 35. години, након Сеоба и врхунца свог списатељства, Црњански постаје већма новинар и публициста неголи књижевник. Најбољу сарадњу, чини ми се, остварио је са породицом Стојадиновић.
Основао је часопис Идеје, за који су, између осталих, писали Јустин Поповић, Владимир Вујић и Димитрије Најдановић.
Био је у Шпанији током грађанског рата и у Немачкој током Хитлерове страховладе. Нису га заобишли ни Италија, нити Мусолини. Као дописник писао је текстове који се и данас могу окарактерисати као десничарски.
Други светски рат га је одвео у Лондон и ту је остао све до 1965. Био је међу првим Србима који је добио британско држављанство. Али није могао да постане Енглез како се надао. Један од јемаца је била и Ребека Вест. Живео је од помоћи госпође Пеџет и Ванета Ивановића. На иницијативу Слободана Јовановића основано је удружење српских писаца и уметника у иностранству. На предлог старог професора Црњански је изабран за председника. У Лондону је све више до изражаја долазио његов "незгодни карактер". На крају се свима посвађао и постао изгнаник међу изгнаницима. Последњи човек са којим је комуницирао био је Радоје Кнежевић.
Нико му није замерао што се вратио у Титову Југославију. Замерали су му што је очигледно тај повратак годинама спремао. Један од доказа је и мемоарска проза Ембахаде. Ја му ништа не замерам. Никада нисам био избеглица и немам представу како изгледа живети негде где не желиш да живиш.
У Београду је живео до 1977. када је отишао на своје последње сеобе. У болници је престао да узима храну и воду, што је неки вид самоубиства. Некролог је завршио Борислав Михајловић Михиз Милошевим речима "Има сеоба, смрти нема". Зли језици тврде да је преминуо истог дана када и Вељко Влаховић, али да су његово тело комунисти држали неколико дана "на леду", да им не би случајно и тако мртав правио проблеме и омео сахрану познатог политичара.
Један од последњих људи који су разговарали са Црњанским био је Владета Јеротић. Јеротић тврди да је Црњански патио од маније гоњења. Када га је упитао зашто га стално прате, Милош је одговорио "Једни мисле да сам фашиста, други мисле да сам ројалиста, а трећи да сам комуниста". Ја сам сигуран да Милоша јесу пратили агенти удбе до самог краја. Такође, на крају, поверио се Јеротићу како су Руси најбољи народ.
Моја омиљена књига коју је написао овај велики, највећи писац јесте "Ни рат, ни пакт". Још није ушла у лектиру, а када ће, заиста не бих знао да вам кажем.
Књижевност није трка на сто метара да бисмо могли једноставним фотофинишом да одредимо победника. Али ако пођемо од претпоставке да јесте, два главна Милошева такмаца за златну медаљу јесу Иво Андрић и Драгиша Васић. Андрић је прецењен из простог разлога што је добио Нобелову награду, дочим је Драгиша Васић потцењен из идеолошких разлога. О Драгиши Васићу књижевна критика још није дала свој пуни прави суд, о Андрићу је рекла и више него што је потребно. Андрић је епичар, Црњански лиричар, Васић нешто између. Ово наведено је довољно за наш фотофиниш - књижевност је лирика, и због тога Црњански односи победу. Због тога је он, између осталог, омиљени писац код читатељки на српском језику са мало више рафинмана.
Рођен је у Чонграду 1893. Носио је све особине потомака оних Срба који су се, под Арсенијем Чарнојевићем, у те крајеве доселили. Као сваки земљорадник био је конзервативац, као сваки сточар волео је животиње а људе презирао, као сваки граничар надмено је гледао на свет и ову надменост истицао неком врстом подофицирске охолости.
Први светски рат провео је у аустроугарској војсци, да би потом, неколико година касније објавио најбољи роман о рату - Дневник о Чарнојевићу.
Говорио је неколико језика, а на српском је био сјајан говорник. Пљескању није било краја када је на једном црквеном сабору у Лондону одржао говор о томе како је Карађорђе ослободио Београд 12. децембра 1806.
Радио је као професор историје у 4. мушкој гимназији у Београду. Док је играо фудбал и предавао историју, писао је и написао роман Сеобе. Потомци актера тог романа данас се боре на истоку Украјине на страни проруских снага. У 35. години, након Сеоба и врхунца свог списатељства, Црњански постаје већма новинар и публициста неголи књижевник. Најбољу сарадњу, чини ми се, остварио је са породицом Стојадиновић.
Основао је часопис Идеје, за који су, између осталих, писали Јустин Поповић, Владимир Вујић и Димитрије Најдановић.
Био је у Шпанији током грађанског рата и у Немачкој током Хитлерове страховладе. Нису га заобишли ни Италија, нити Мусолини. Као дописник писао је текстове који се и данас могу окарактерисати као десничарски.
Други светски рат га је одвео у Лондон и ту је остао све до 1965. Био је међу првим Србима који је добио британско држављанство. Али није могао да постане Енглез како се надао. Један од јемаца је била и Ребека Вест. Живео је од помоћи госпође Пеџет и Ванета Ивановића. На иницијативу Слободана Јовановића основано је удружење српских писаца и уметника у иностранству. На предлог старог професора Црњански је изабран за председника. У Лондону је све више до изражаја долазио његов "незгодни карактер". На крају се свима посвађао и постао изгнаник међу изгнаницима. Последњи човек са којим је комуницирао био је Радоје Кнежевић.
Нико му није замерао што се вратио у Титову Југославију. Замерали су му што је очигледно тај повратак годинама спремао. Један од доказа је и мемоарска проза Ембахаде. Ја му ништа не замерам. Никада нисам био избеглица и немам представу како изгледа живети негде где не желиш да живиш.
У Београду је живео до 1977. када је отишао на своје последње сеобе. У болници је престао да узима храну и воду, што је неки вид самоубиства. Некролог је завршио Борислав Михајловић Михиз Милошевим речима "Има сеоба, смрти нема". Зли језици тврде да је преминуо истог дана када и Вељко Влаховић, али да су његово тело комунисти држали неколико дана "на леду", да им не би случајно и тако мртав правио проблеме и омео сахрану познатог политичара.
Један од последњих људи који су разговарали са Црњанским био је Владета Јеротић. Јеротић тврди да је Црњански патио од маније гоњења. Када га је упитао зашто га стално прате, Милош је одговорио "Једни мисле да сам фашиста, други мисле да сам ројалиста, а трећи да сам комуниста". Ја сам сигуран да Милоша јесу пратили агенти удбе до самог краја. Такође, на крају, поверио се Јеротићу како су Руси најбољи народ.
Моја омиљена књига коју је написао овај велики, највећи писац јесте "Ни рат, ни пакт". Још није ушла у лектиру, а када ће, заиста не бих знао да вам кажем.
Порука студентима у штрајку - јебите им мајку!
