[Вукашин Петковић]

Синиша Павић о рехабилитацији...

Да се дотакнемо и вашег драмског опуса. Једна од тв драма коју сте написали, а режирао ју је чувени Сава Мрмак, била је „Последњи чин” 1981. Дража Михаиловић је рехабилитован прошле године када је по ко зна који пут поново поделио Србију. Шта мислите о тој рехабилитацији?
-Оно што је могло да се рехабилитује код Драже, то сам учинио у „Последњем чину” на тај начин што сам му у уста ставио све оно што је наводио као разлог свог понашања у рату. Кроз разговоре са својим сарадницима у четири сата драме он је рекао све оно што је стварно говорио и мислио. Оно што се код нас сматра рехабилитацијом преко суда, то је правна бесмислица. Суд не може да рехабилитује никог осим онога ко је осуђен. Али, тада мора да обнови процес. Поништавање пресуде због процедуралних недостатака није никаква рехабилитација. Један суд овде рехабилитовао је људе које је Жикица Шпанац убио у Белој Цркви. Они су убијени, али нису били осуђени да би их неки суд рехабилитово. Стотине и стотине хиљада људи су погинули у међусобним борбама у Другом светском рату, али нико то не може рехабилитовати нити их може оживети. Они су били борци и једне и друге стране, али нису били осуђивани од суда. Дража је био осуђен у поступку који је имао неке процедуралне пропусте, али ту рехабилитацију можете спровести тако што ћете обновити процес ако сматрате да је био мањкав и поново утврдити чињенице које је потценио претходни суд. Тако је обновљен процес Апису који је осуђен у Солунском процесу 1917. И стрељан због наводног атентата на регента Александра. Зна се да тог атентата није било и то је доказано у обновљеном процесу. Овако како се код нас врше рехабилитације, можете рехабилитовати било кога, сад могу бити рехабилитовани сви, па чак и фратар Лулица јер њему сигурно није дато ниједно право које припада оптуженом на суду, али њега не може рехабилитовати нико. Пресуда Степинцу укинута је само зато што му је судио тзв. командирски суд, у ствари легалан суд земље у којој је живео и био бискуп. Али, то укидање њега не рехабилитује јер није поново утрвђивано да ли је благосиљао покрштавање православних, да ли је некога спасао, да ли је подржавао Павелића, да ли се с њим руковао, да ли је био викар усташке војске.

[Милослав Самарџић]

Шта друго да се очекује...

[Бенито]

Да би ови млађи знали:
Радош Бајић је у серији Равна Гора, написао путешествије Брзог одреда кроз непуних месец дана од Брчког до Равне Горе, на основу мемоара мајора Станковића који је отеран из исте јединице због пљачке и недисциплине.
Синиша Павић је последње слободне дане Драже Михаиловића реконструисао на основу сећања капетана Николе Миловановића Грбе, телеграфисте Врховне команде који је на крају рата пребегао комунистима.
И у једном и у другом случају, извори нису релевантни, јер нису прворазредни, а цинизам је у томе што су ти извори ауторима наметнути као једини, од званичне историографије која је оптерећена идеолошким предрасудама.
И док код Бајића, како слаби та идеолошка стега, има и понека истина, у делу Последњи чин срећемо се са делом које нема никакве везе са историјском истином. Као сваки полуинтелектуалац, по непревазиђеној дефиницији Слободана Јовановића, аутор сценарија Последњи чин, режимлија Синиша Павић, брани своје правничке ставове на основу једне, у основи лоше и неистините књиге.
Врхунац је позивање на процес или ревизију процеса шефу обавештајне службе Врховне команде Војске Краљевине Србије, Драгутину Димитријевићу Апису, као на пример како се врши рехабилитација. Управо поводом тог процеса, Слободан Јовановић је написао један есеј ( за време Првог светског рата, Слободан Јовановић је био писар у обавештајној служби, дакле десна рука ДД Аписа). У том есеју Слободан је показао све правне нелогичности и мањкавости тог процеса, а закључио је питањем :" Какав легитимитет за вођење оваквог процеса имају они који су спровели суђење ђенералу Михаиловићу, непоштујући ниједно процесно право оптуженог." Извињавам се ако цитат није најтачнији, али ако је нужно наћи ћу га и приказати.
Дакле, шта имамо на делу? Имамо два потпуно супростављена мишљења. Са једне стране налази се највеће име у правној историји Србије, а са друге општински судија, коме је неко отворио врата да постане државни драмски писац.
Коме поверовати, that is the question!?

[Николај]

Дакле, шта имамо на делу? Имамо два потпуно супростављена мишљења. Са једне стране налази се највеће име у правној историји Србије, а са друге општински судија, коме је неко отворио врата да постане државни драмски писац

Према овом интервјуу, не би могао да буде ни приправник у суду...

[Брада]

Хрватски антифашизам преко Дражине кокарде

Пише Ратко Дмитровић

Срби су једини уједињујући фактор кад су Хрвати и Хрватска у питању. Постоје тамо различите политичке идеје, странке са десним и левим (каквим-таквим) идеологијама; постоје Хрвати заражени европејством и они, таквих је можда и више, који о европским интеграцијама мисле све најгоре; има у Хрватској и русофила и љубитеља свега што стиже из Америке, и те разлике су видљиве, сударају се, непомирљиве су… и све је тако док се не дође до Срба. Тада се хрватска јавност муњевито, као што се рој пчела формира за неколико минута, удружује и сви мисле исто. Ево случаја са ђенералом Дражом.
Хрватска се већ данима, у мери која постаје невероватна и за многе необјашњива, бави судским процесом у Београду који би могао да доведе до неке врсте рехабилитације бригадног генерала, Драгољуба Драже Михаиловића, начелника штаба Врховне команде Југословенске војске у отаџбини и министара војске, ваздухопловства и морнарице. Оглашавају се сви, од сеоских кабадахија по Далматинској Загори, са захвалницом домовинског рата на зиду, преко попова, медијских коментатора, историчара, политичких лидера, све до председника Иве Јосиповића. Сви мисле и говоре исто; Дража је ратни злочинац, он и његови четници били су фашисти, рехабилитација би додатно оптеретила односе Србије и Хрватске.

У АДМИНИСТРАЦИЈИ АНТЕ ПАВЕЛИЋА

То говоре убеђени хрватски фашисти, распоређени по друштвено маргинализованим групама и политичким организацијама, то говоре тзв. „независни интелектуалци“, свеучилишни професори, историчари, бивши партизани, неспорни хрватски антифашисти… сви. Весна Пусић, министар иностраних послова Хрватске иде нешто даље, па додаје да ће ово са Дражом поделити и саму Србију. Њој је, ето, жао Србије.
Иначе, отац Весне Пусић, Еуген Пусић, био је високи службеник у администрацији Анте Павелића. Хрватски државни архив чува матични лист Еугена Пусића (фонд бр. 487 – који се односи на Министарство оружаних снага НДХ) и ту налазимо много интересантних података из ратне биографије овог човека. Уз остало, види се да је заклетву усташкој влади дао само осам дана после проглашења НДХ, да је у хрватску војску ступио првог маја 1941. године, те да је 1944. године одликован према наредби „прочелника Устројбеног одјела Министарства оружаних снага НДХ“. Пусић је из рата изашао као из вагона воза који је неповратно одлазио у историју. Под неразјашњеним околностима, без икаквих последица, постао је уважен и у новој држави, догуравши до места професора на „Правном факултету“ у Загребу, а редовни члан „Југословенске академије знаности и умјетности“ постао је 1983. године.
Разуме се, деца ни у којем случају не могу да сносе последице деловања својих родитеља, али у овом случају Весниног оца спомињем само зато што сам убеђен да би бар она могла да се суздржи и ћути када су овакве расправе на сцени. А да није благонаклона према Србима у Хрватској и то је тачно. Писао сам о томе у „Печату“.
Мали је ово простор да представимо бисере из лепезе најновијих хрватских мишљења о Дражи, четницима, Србима, Другом светском рату. Све се то у Хрватској у ових неколико дана помешало; Тито, за многе у Хрватској комунистички монструм и велики ратни злочинац, који је побио „300 хиљада Хрвата код Блајбурга“, преко ноћи је постао „велики борац против четништва и победник над Дражом“; комунистички судови сада су у Хрватској легитимни, све је на свом месту само да би се оправдала и оснажила службена квалификација Титове Југославије, да је Драгољуб Дража Михаиловић био ратни злочинац.
Хрватска је утемељена на антифашизму, ми смо са усташтвом одавно рашчистили узвикују Јосиповић, Пусић и остали познати и мање познати Хрвати. Додају да су четници, као и усташе, фашисти и да је та прича закључена. Споменута Пусић напомиње да ће судски процес у Београду, ако оконча рехабилитацијом ђенерала Драже, нанети велику штету Србији у међународној заједници. Србија, познато је, има велики углед у међународној заједници.
На жици Весне Пусић тамбура и Јелко Кацин, кадар Европске уније за све и свашта на Балкану, највише за посматрање Србије и Срба. Случајно заборављајући чињеницу да је најбољи словеначки економиста Александар Бајт (умро 2000. године), по сопственом признању био активни члан Равногорског покрета Драже Михаиловића, Кацин тврди да Европе са забринутошћу и великом пажњом прати шта се у Србији догађа око Драже Михаиловића. Лаже, наравно. Кога у Европи то интересује? Са тим се више не замајавају ни у Србији. Али, да се ми позабавимо најновијом манифестацијом хрватског односа према фашизму. Да та силна халабука нешто не скрива? Управо тако.

УСТАШЕ И ДОМОБРАНИ
Хрватска влада, још од 1993. године, редовно, сваког месеца, исплаћује преживелим усташама пензије. Знам да вам ово звучи невероватно, али је истина. Хрватска, која данас за себе тврди да није следбеница „Независне државе Хрватске“, да са Павелићем и његовом државом нема никакве везе и на овај начин негује успомену на ту монструозну фашистичку творевину. Кажем „и на овај начин“, пошто није једини.
Из хрватског Инвалидско-мировинског фонда прошлог месеца (март 2012. године) исплаћено је 16.000 пензија припадницима регуларних снага „Независне државе Хрватске“, усташама и домобранима. Истовремено, врло је интересантан податак да 9.500 грађана Хрватске прима пензију на основу учешћа у партизанском покрету. Ове две бројке врло су инспиративне за разне анализе, поређења, преиспитивања, али текст није о томе и зато се враћамо усташким пензијама.
Хрватска истина никада није донела закон о рехабилитацији Анте Павелића и усташтва, формално није, али је практично у потпуности рехабилитовала тај покрет; кроз примену ендехазијских термина, назива војних формација и чинова, кроз дозволу остарелим усташама да се врате (углавном из Јужне Америке) и слободно живе у Хрватској, те на крају кроз решења о пензијама за ту Павелићеву братију.
Неко ће рећи да се најснажнија веза НДХ и савремене Хрватске видела и види кроз однос према Србима и свакој заједничкој држави са њима, и тај неко биће увелико у праву.
Сваког пролећа, ево већ двадесет година, највиша државна делегација Хрватске одлази до вароши Блајбург, у Аустрији, и на тамошњем пољу, месту где је капитулирала усташка војска, полаже венац на споменик убијеним усташама. Тачније, одржава сећање и на ту војску, и на НДХ. Зар се то може назвати антифашизмом?
Шта год неко данас причао, како год тумачио Други светски рат, „Независна држава Хрватска“, како то својевремено рече Фрањо Туђман, била је жељена и хиљаду година сањана хрватска држава. Истина, трајала је кратко, стицајем околности, али то је била хрватска држава, са свим својим садржајима, дометима и злочинима.
Хрвати се тога могу стидети, али се не могу одрећи. Судећи по уважавању Блајбуршког споменика и одласку на то место, они се тога и не одричу.
Недавно је Данијел Ивин, рођени брат Славка Голдштајна, покренуо иницијативу да се уредбом Владе Хрватске прекине, малтене забрани, одлазак државних службеника на поклоњење сенима усташа убијених код Блајбурга. Са службених државних адреса нема реаговања. Ивина је подржао само Савез антифашистичких бораца Хрватске.

ПОРАЖЕНИ ФАШИСТИ
Изједначавање усташа и четника, поравнавање Анте Павелића и Драже Михаиловића, стара је дисциплина на овим просторима. Нису то лансирали Хрвати, већ комунисти, победници у грађанском рату, који су знали да није могуће створити будућу федералну државу ако у њу најбројнији народ (Срби) уђу као антифашисти, победници у рату, а други по бројности, Хрвати, као поражени фашисти. Зато су усташе и четници постали исти и пред судовима, и пред филмским камерама.
Иву Јосиповића и Весну Пусић нико не подсећа, ни у Хрватској, ни из Србије, а требало би, на разлику између усташа и четника. Нико да их упита – па ћемо то ми урадити, набрајајући у „Печату“ већ објављене податке – како се то легендарни Шарл де Гол, командант Покрета отпора у Француској 1943. године „збунио“ и одликовао Дражу „Ратним крстом“. Тим поводом пред јединицама француске војске читана је похвала у којој Де Гол назива Дражу Михаиловића „легендарним јунаком и симболом најчистијег родољубља“. Или, шта би председнику Америке Хари Труману, да постхумно, 1948. године, одликује Дражу Михаиловића орденом „Легије заслуга“. Или, ко то превари чувени „Тајмс“ да је 28. јула 1946. године, после стрељања генерала Михаиловића, објавио: „Свет се тресе из темеља. Михаиловић, часни родољуб, пао је као жртва и мученик под ноге победника комунистичке инвазије са истока“.
Први град у поробљеној Европи, која је стењала под Хитлеровом чизмом, била је Лозница. Град су 31. августа 1941. године ослободили четници Драже Михаиловића, под командом потпуковника Веселина Мисите. Већ сутрадан „Радио Москва“ јавља да је Хитлер доживео први пораз на Балкану, у Србији, где су, пазите сада, „партизани ослободили градић Лозницу“.
Та информација дошла је из истог оног мозга који је 1945. године изједначио усташе и четнике, мозга који то ради и данас. У Хрватској, али, жалосно је, и у Србији.

[Vlad Alekš]

Хрватска истина никада није донела закон о рехабилитацији Анте Павелића и усташтва, формално није, али је практично у потпуности рехабилитовала тај покрет;

Рехабилитација је правни термин. Павелић не може да буде рехабилитован из простог разлога што није ни осуђен.

[Романија]

http://www.novipolis.rs/dosije/31374/par...utjub.html

[Милослав Самарџић]

http://www.novipolis.rs/dosije/31374/par...utjub.html

Закључак није у реду:

''Насупрот таквим одређењима, било би интересантно испитати хипотезу по којој четници просто симболизују повратак националном, а партизани спремност на отпор у немогућим условима и размислити о томе нису ли – у актуелном историјском тренутку – управо то вредносне полуге које нам могу помоћи да се дохватимо неког бољег и достојнијег живота.''

Не може се у тоталитарним покретима тражити нека вредност...

[Ултрадесничар]

Хвала Господу Богу.

[Прст_у_ока_латиници]

Susret sa istorijom: Jugoslovenska vlada tvrdila da je Draža u zarobljeništvu
Ivan Miladinović | 28. maj 2017. 18:02 | Komentara: 0
Oprečni stavovi savremenika o prvom evropskom gerilcu i njegovoj ulozi u ratu. Informaciju da je pukovnik Mihailović u Italiji dao general Dušan Simović
Draža Mihailović
Draža Mihailović
SRODNE VESTI
Carica bez krune ostavila pečat i na istoriju Srba
Carica bez krune ostavila pečat i na istoriju Srba
Strah od otvaranja srpskog pitanja
Strah od otvaranja srpskog pitanja
Revolucionar koji je voleo operu i Ruskinju sa Volge

Na bombama - "Srećan Uskrs" ćirilicom!

Dražini prvi pucali na Nemce

O DRAGOSLAVU Draži Mihailoviću napisano je i objavljeno na desetine knjiga, što kod nas, što u inostranstvu. Decenijama posle Drugog svetskog rata, autori su bili sasvim suprotnih ideoloških i političkih opredeljenja. S jedne strane su bili domaći istoriografi koji su na sve načine dokazivali njegovu izdajničku, kvislinšku i zločinačku ulogu tokom rata, a nasuprot njima stajali su autori iz političkog, emigrantskog miljea, dokazujući njegov patriotizam i antifašističko opredeljenje. Mora se priznati da su se tih godina javljali i strani istraživači koji su se bavili "imenom i delom" prvog evropskog gerilca. Od raspada Jugoslavije i silaska komunističke partije sa istorijske scene, kreće novi talas tekstova i knjiga koje su, uglavnom, u funkciji rehabilitacije "gorskog đenerala".

U kompletnom korpusu onoga što je napisano ili rečeno o Mihailoviću provejavaju ljubav i odanost ili mržnja i neprijateljstvo. Naravno, sve je to u funkciji da se doprinese istorijskoj istini ili da se ona zamagli i prepusti zaboravu.

Iz tog mnoštva istorijske građe, dokumenata, teza, hipoteza, kristališe se nekoliko bitnih detalja oko njegove istorijske uloge. Danas, bez mnogo ograda, može da se zaključi da je Draža Mihailović bio antifašista, da je bio antikomunista, da je na Ravnoj gori započeo formiranje vojne organizacije, otpočeo gerilski rat i pokrenuo krupne događaje u Srbiji i Jugoslaviji.

DžULIJAN Emeri i Aleksandar Glen, britanski obaveštajci, koji su se do napada Nemačke na Jugoslaviju, u aprilu 1941. vrzmali po Beogradu, u svojim sećanjima na te dane su pisali o Mihailoviću kao o ekspertu za gerilsko ratovanje. Aleksandar Glen, na osnovu obaveštajnih podataka do kojih je dolazio, tvrdi da je pukovnik Mihailović imao zadatak od generalštaba jugoslovenske vojske, da razradi načine otpora u slučaju okupacije...

Ovi britanski agenti, takođe tvrde, da je jedan visoki funkcioner britanske obaveštajne službe u najvećoj tajnosti vodio razgovor s Mihailovićem u jesen 1940. o mogućnostima organizovanja otpora posle eventualne okupacije Jugoslavije.

Međutim, Dragoljub Jovanović, jedan od najuglednijih i najobrazovanijih političara opozicionara u Kraljevini Jugoslaviji i predsednik Narodne seljačke stranke, u svojim memoarima iznosi krajnje zanimljiv podatak koji baca malčice drugačije svetlo na razvoj događaja na Ravnoj gori. On tvrdi da je ideju o formiranju vojne organizacije prvi predložio artiljerijski major Boško Todorović.

UVAŽAVAN Major Boško Todorović

"Odmah po potpisivanju protokola o kapitulaciji, u aprilu 1941, Boško je imao razrađen plan za stvaranje dobrovoljačke formacije, rasturene po svim terenima, a povezane sa seljacima. Tražio je da mu u tome pomognem, dajući mu adrese sigurnih ljudi u Srbiji i Bosni. Ja nisam verovao u takav poduhvat, ali ga nisam odbio..." - napisao je Jovanović.
STANISLAV Krakov, poznati beogradski novinar, direktor lista "Vreme" i Radio Beograda, urednik političke rubrike u "Politici", inače sestrić Milana Nedića, u svojoj knjizi o ujaku, "General Milan Nedić", daje slične podatke o majoru Todoroviću. Krakov ne piše samo o ideji stvaranja jedne vojne organizacije, već tvrdi da je odmah po kapitulaciji kraljevske jugoslovenske vojske, osnovana "tajna oficirska organizacija" i da je na njenom čelu bio artiljerijski major Boško Todorović. Njen cilj je bio, kaže ovaj autor, da se "pruži zaštita stanovništvu i da se stupi u akciju protiv okupatora, kada za to dođe povoljan trenutak".

Major Boško Todorović je 12. juna 1941. došao na Ravnu goru gde je upoznao Dražu Mihailovića sa svojim pogledom na četnički pokret. Predlagao je suptilnije metode u političkoj i ratnoj propagandi. Preporučivao je da se u istupima prvo ističu Srbi i srpstvo, a potom jugoslovenstvo, da u prvom planu bude srpska misija u okupljanju Južnih Slovena. Dragiša Vasić i Stevan Moljević nisu bili oduševljeni ovim idejama. Todorović, avgusta 1941. napušta Ravnu goru i odlazi u Bosnu. Krakov tvrdi - po specijalnom nalogu "čiča Draže". Poginuo je u Hercegovini 1942, kako piše Dragoljub Jovanović, "od partizanske ruke, dok je pokušavao da izmiri četnike i partizane i navede ih na zajedničku borbu".

SUDEĆI po Dragoljubu Jovanoviću i Stanislavu Krakovu, generalski krugovi nisu mnogo poštovali Mihailovića. "Ni do rata, a ni kad je postao vođa gerile". Neki od generala, poput Vladimira i Emila Belića, inače braće Aleksandra Belića, predsednika Srpske akademije nauka, govorili su o Mihailoviću sve najgore, nazivajući ga i - "šupljoglavcem" i "pijandurom".

ČINjENICE Novinar Stanislav Krakov (levo)


Aleksandar Belić je u toku rata ispričao Ivi Andriću šta o Draži misle njegova braća. Vasa Kazimirović piše da se veliki pisac i potonji nobelovac nije složio sa tim stavovima, čak je u jednom trenutku Mihailovića nazvao - "novim Karađorđem".

U Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti nalaze se svojevrsni memoari Vasilija Trbića, čoveka sa krajnje zanimljivom biografijom. Rođen je u Slavoniji, bio je iskušenik u manastiru Hilandar, potom starešina četničkog odreda u Makedoniji. Drugi svetski rat provodi na Bliskom istoku i u Turskoj. U Carigradu je imao dobro organizovanu obaveštajnu službu. Održavao je kontakte sa Englezima i Amerikancima, ali i sa Sovjetskim Savezom.

SVEDOK Vasilije Trbić, iz četničkih dana

Trbić u svojim sećanjima iznosi jedan gotovo neverovatan podatak: kako je izbeglička vlada u Londonu saznala za četnički pokret u Srbiji. On piše da mu je Dragomir Rakić, vlasnik fabrike džakova u Mladenovcu, krajem jula 1941. godine, u Carigradu, preneo poruku majora Aleksandra Mišića, jednog od prvih saradnika Draže Mihailovića, da on ne želi da ima bilo kakav kontakt sa jugoslovenskom vladom, već samo sa vladom Velike Britanije.
- Kad odeš u Carigrad - rekao je Mišić Rakiću u Beogradu, u bifeu "Milanović", preko puta spomenika knezu Mihailu - "tamo treba da nađeš Trbića i saopštiš mu da se jedan broj srpskih oficira nije hteo predati, već se odmetnuo u šumu i priznao sebi za starešinu pukovnika Dražu Mihailovića. Mi ćemo organizovati celu Srbiju i u datom momentu dići je na ustanak. Ali, mi hoćemo da se povežemo sa Englezima... Nikakve pregovore sa Vladom Dušana Simovića nećemo da imamo. Hoćemo direktno da sarađujemo sa Englezima i tražimo od Trbića da nam tu vezu uspostavi...

RAKIĆ je doputovao u Carigrad uz specijalno odobrenje nemačkih okupacionih vlasti, zajedno sa Milanom Jankovićem, sinom inženjerskog pukovnika, Miće Jankovića, koga su Nemci postavili za komesara jedne rekvirirane jevrejske banke u Beogradu, koja je potraživala od Turaka nekoliko miliona švajcarskih franaka.


Trbić je ovu poruku preneo svojoj britanskoj obaveštajnoj vezi, agentu Vejliju. Nekoliko dana kasnije Vejli obaveštava Trbića da je dobio nalog direktno od Čerčila da se odmah uputi novčana pomoć Draži Mihailoviću. Takođe mu je rekao da je britanska vlada, u dogovoru sa Moskvom, odlučila da u štab Draže Mihailovića uputi misiju u kojoj je trebalo da budu dva Srbina, jedan Englez i jedan Rus.

ZBUNjEN General Dušan Simović

Do realizacije ovog plana nije došlo jer se u to umešala jugoslovenska vlada koja je Čerčila i njegove saradnike obavestila da u zemlji ne postoji nikakav pokret, a da se pukovnik Dragoljub Mihailović nalazi u ratnom zarobljeništvu u Italiji...
Informacija o tome, da se Draža Mihailović uopšte ne nalazi u Srbiji, nego u Italiji, potekla je od samog predsednika jugoslovenske vlade, generala Dušana Simovića. Ali i ministar vojske u izbegličkoj vladi, Bogoljub Ilić, nije znao da je pukovnik Mihailović u Srbiji...


OSVETA GORSKOG GENERALA

IZMEĐU dva svetska rata Draža Mihailović je bio vojni izaslanik u Sofiji, i u Pragu. Pred početak Drugog svetskog rata postavljen je za pomoćnika načelnika Štaba Vrhovne inspekcije.

Potonji "gorski đeneral" se jedno vreme, vrlo uspešno, bavio obaveštajnim poslovima. Visoko je bio kotiran kod načelnika obaveštajnog odeljenja Generalštaba, pukovnika Žarka Popovića. U septembru 1940, kad je Popović postao vojni ataše u Moskvi, Draža je trebalo da bude prva ličnost vojne obaveštajne službe. Ovu kadrovsku rokadu sprečio je pukovnik Miloš Masalović, šef kabineta ministra vojske i mornarice, Milana Nedića. Među oficirima na Ravnoj gori se zuckalo, da mu to Draža nikad nije zaboravio, i da je navodno, zbog toga, pukovnika Masalovića, usred dana i usred Beograda, likvidirala jedna četnička "crna trojka".

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/rep...bljenistvu

[Жаре]

Susret sa istorijom: Jugoslovenska vlada tvrdila da je Draža u zarobljeništvu
Ivan Miladinović | 28. maj 2017. 18:02 | Komentara: 0
Oprečni stavovi savremenika o prvom evropskom gerilcu i njegovoj ulozi u ratu. Informaciju da je pukovnik Mihailović u Italiji dao general Dušan Simović
Draža Mihailović
Draža Mihailović
SRODNE VESTI
Carica bez krune ostavila pečat i na istoriju Srba
Carica bez krune ostavila pečat i na istoriju Srba
Strah od otvaranja srpskog pitanja
Strah od otvaranja srpskog pitanja
Revolucionar koji je voleo operu i Ruskinju sa Volge

Na bombama - "Srećan Uskrs" ćirilicom!

Dražini prvi pucali na Nemce

O DRAGOSLAVU Draži Mihailoviću napisano je i objavljeno na desetine knjiga, što kod nas, što u inostranstvu. Decenijama posle Drugog svetskog rata, autori su bili sasvim suprotnih ideoloških i političkih opredeljenja. S jedne strane su bili domaći istoriografi koji su na sve načine dokazivali njegovu izdajničku, kvislinšku i zločinačku ulogu tokom rata, a nasuprot njima stajali su autori iz političkog, emigrantskog miljea, dokazujući njegov patriotizam i antifašističko opredeljenje. Mora se priznati da su se tih godina javljali i strani istraživači koji su se bavili "imenom i delom" prvog evropskog gerilca. Od raspada Jugoslavije i silaska komunističke partije sa istorijske scene, kreće novi talas tekstova i knjiga koje su, uglavnom, u funkciji rehabilitacije "gorskog đenerala".

U kompletnom korpusu onoga što je napisano ili rečeno o Mihailoviću provejavaju ljubav i odanost ili mržnja i neprijateljstvo. Naravno, sve je to u funkciji da se doprinese istorijskoj istini ili da se ona zamagli i prepusti zaboravu.

Iz tog mnoštva istorijske građe, dokumenata, teza, hipoteza, kristališe se nekoliko bitnih detalja oko njegove istorijske uloge. Danas, bez mnogo ograda, može da se zaključi da je Draža Mihailović bio antifašista, da je bio antikomunista, da je na Ravnoj gori započeo formiranje vojne organizacije, otpočeo gerilski rat i pokrenuo krupne događaje u Srbiji i Jugoslaviji.

DžULIJAN Emeri i Aleksandar Glen, britanski obaveštajci, koji su se do napada Nemačke na Jugoslaviju, u aprilu 1941. vrzmali po Beogradu, u svojim sećanjima na te dane su pisali o Mihailoviću kao o ekspertu za gerilsko ratovanje. Aleksandar Glen, na osnovu obaveštajnih podataka do kojih je dolazio, tvrdi da je pukovnik Mihailović imao zadatak od generalštaba jugoslovenske vojske, da razradi načine otpora u slučaju okupacije...

Ovi britanski agenti, takođe tvrde, da je jedan visoki funkcioner britanske obaveštajne službe u najvećoj tajnosti vodio razgovor s Mihailovićem u jesen 1940. o mogućnostima organizovanja otpora posle eventualne okupacije Jugoslavije.

Međutim, Dragoljub Jovanović, jedan od najuglednijih i najobrazovanijih političara opozicionara u Kraljevini Jugoslaviji i predsednik Narodne seljačke stranke, u svojim memoarima iznosi krajnje zanimljiv podatak koji baca malčice drugačije svetlo na razvoj događaja na Ravnoj gori. On tvrdi da je ideju o formiranju vojne organizacije prvi predložio artiljerijski major Boško Todorović.

UVAŽAVAN Major Boško Todorović

"Odmah po potpisivanju protokola o kapitulaciji, u aprilu 1941, Boško je imao razrađen plan za stvaranje dobrovoljačke formacije, rasturene po svim terenima, a povezane sa seljacima. Tražio je da mu u tome pomognem, dajući mu adrese sigurnih ljudi u Srbiji i Bosni. Ja nisam verovao u takav poduhvat, ali ga nisam odbio..." - napisao je Jovanović.
STANISLAV Krakov, poznati beogradski novinar, direktor lista "Vreme" i Radio Beograda, urednik političke rubrike u "Politici", inače sestrić Milana Nedića, u svojoj knjizi o ujaku, "General Milan Nedić", daje slične podatke o majoru Todoroviću. Krakov ne piše samo o ideji stvaranja jedne vojne organizacije, već tvrdi da je odmah po kapitulaciji kraljevske jugoslovenske vojske, osnovana "tajna oficirska organizacija" i da je na njenom čelu bio artiljerijski major Boško Todorović. Njen cilj je bio, kaže ovaj autor, da se "pruži zaštita stanovništvu i da se stupi u akciju protiv okupatora, kada za to dođe povoljan trenutak".

Major Boško Todorović je 12. juna 1941. došao na Ravnu goru gde je upoznao Dražu Mihailovića sa svojim pogledom na četnički pokret. Predlagao je suptilnije metode u političkoj i ratnoj propagandi. Preporučivao je da se u istupima prvo ističu Srbi i srpstvo, a potom jugoslovenstvo, da u prvom planu bude srpska misija u okupljanju Južnih Slovena. Dragiša Vasić i Stevan Moljević nisu bili oduševljeni ovim idejama. Todorović, avgusta 1941. napušta Ravnu goru i odlazi u Bosnu. Krakov tvrdi - po specijalnom nalogu "čiča Draže". Poginuo je u Hercegovini 1942, kako piše Dragoljub Jovanović, "od partizanske ruke, dok je pokušavao da izmiri četnike i partizane i navede ih na zajedničku borbu".

SUDEĆI po Dragoljubu Jovanoviću i Stanislavu Krakovu, generalski krugovi nisu mnogo poštovali Mihailovića. "Ni do rata, a ni kad je postao vođa gerile". Neki od generala, poput Vladimira i Emila Belića, inače braće Aleksandra Belića, predsednika Srpske akademije nauka, govorili su o Mihailoviću sve najgore, nazivajući ga i - "šupljoglavcem" i "pijandurom".

ČINjENICE Novinar Stanislav Krakov (levo)


Aleksandar Belić je u toku rata ispričao Ivi Andriću šta o Draži misle njegova braća. Vasa Kazimirović piše da se veliki pisac i potonji nobelovac nije složio sa tim stavovima, čak je u jednom trenutku Mihailovića nazvao - "novim Karađorđem".

U Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti nalaze se svojevrsni memoari Vasilija Trbića, čoveka sa krajnje zanimljivom biografijom. Rođen je u Slavoniji, bio je iskušenik u manastiru Hilandar, potom starešina četničkog odreda u Makedoniji. Drugi svetski rat provodi na Bliskom istoku i u Turskoj. U Carigradu je imao dobro organizovanu obaveštajnu službu. Održavao je kontakte sa Englezima i Amerikancima, ali i sa Sovjetskim Savezom.

SVEDOK Vasilije Trbić, iz četničkih dana

Trbić u svojim sećanjima iznosi jedan gotovo neverovatan podatak: kako je izbeglička vlada u Londonu saznala za četnički pokret u Srbiji. On piše da mu je Dragomir Rakić, vlasnik fabrike džakova u Mladenovcu, krajem jula 1941. godine, u Carigradu, preneo poruku majora Aleksandra Mišića, jednog od prvih saradnika Draže Mihailovića, da on ne želi da ima bilo kakav kontakt sa jugoslovenskom vladom, već samo sa vladom Velike Britanije.
- Kad odeš u Carigrad - rekao je Mišić Rakiću u Beogradu, u bifeu "Milanović", preko puta spomenika knezu Mihailu - "tamo treba da nađeš Trbića i saopštiš mu da se jedan broj srpskih oficira nije hteo predati, već se odmetnuo u šumu i priznao sebi za starešinu pukovnika Dražu Mihailovića. Mi ćemo organizovati celu Srbiju i u datom momentu dići je na ustanak. Ali, mi hoćemo da se povežemo sa Englezima... Nikakve pregovore sa Vladom Dušana Simovića nećemo da imamo. Hoćemo direktno da sarađujemo sa Englezima i tražimo od Trbića da nam tu vezu uspostavi...

RAKIĆ je doputovao u Carigrad uz specijalno odobrenje nemačkih okupacionih vlasti, zajedno sa Milanom Jankovićem, sinom inženjerskog pukovnika, Miće Jankovića, koga su Nemci postavili za komesara jedne rekvirirane jevrejske banke u Beogradu, koja je potraživala od Turaka nekoliko miliona švajcarskih franaka.


Trbić je ovu poruku preneo svojoj britanskoj obaveštajnoj vezi, agentu Vejliju. Nekoliko dana kasnije Vejli obaveštava Trbića da je dobio nalog direktno od Čerčila da se odmah uputi novčana pomoć Draži Mihailoviću. Takođe mu je rekao da je britanska vlada, u dogovoru sa Moskvom, odlučila da u štab Draže Mihailovića uputi misiju u kojoj je trebalo da budu dva Srbina, jedan Englez i jedan Rus.

ZBUNjEN General Dušan Simović

Do realizacije ovog plana nije došlo jer se u to umešala jugoslovenska vlada koja je Čerčila i njegove saradnike obavestila da u zemlji ne postoji nikakav pokret, a da se pukovnik Dragoljub Mihailović nalazi u ratnom zarobljeništvu u Italiji...
Informacija o tome, da se Draža Mihailović uopšte ne nalazi u Srbiji, nego u Italiji, potekla je od samog predsednika jugoslovenske vlade, generala Dušana Simovića. Ali i ministar vojske u izbegličkoj vladi, Bogoljub Ilić, nije znao da je pukovnik Mihailović u Srbiji...


OSVETA GORSKOG GENERALA

IZMEĐU dva svetska rata Draža Mihailović je bio vojni izaslanik u Sofiji, i u Pragu. Pred početak Drugog svetskog rata postavljen je za pomoćnika načelnika Štaba Vrhovne inspekcije.

Potonji "gorski đeneral" se jedno vreme, vrlo uspešno, bavio obaveštajnim poslovima. Visoko je bio kotiran kod načelnika obaveštajnog odeljenja Generalštaba, pukovnika Žarka Popovića. U septembru 1940, kad je Popović postao vojni ataše u Moskvi, Draža je trebalo da bude prva ličnost vojne obaveštajne službe. Ovu kadrovsku rokadu sprečio je pukovnik Miloš Masalović, šef kabineta ministra vojske i mornarice, Milana Nedića. Među oficirima na Ravnoj gori se zuckalo, da mu to Draža nikad nije zaboravio, i da je navodno, zbog toga, pukovnika Masalovića, usred dana i usred Beograda, likvidirala jedna četnička "crna trojka".

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/rep...bljenistvu

Ljotanske baljezgarije...

[Зоран Недељковић]

Али ово ДРАГОСЛАВ, мислим, стварно...

[Бенито]

Вала.
Али, овај Иван Миладиновић се као нешто труди да прочита. Ово што има у вези Белићеве браће и Иве Андрића, је јако занимљиво. Казимировић је тиме потврдио да је Андрић био на страни Драже.
Такође, мада то аутор не разуме, добро је подсетити се Тодоровића, али не само њега, од официра из Београда који су се организовали.

[Прст_у_ока_латиници]

ТОМА ФИЛА ОТКРИО: „Мој возач је чувао Калабића и знам да је издао Дражу“
12:30 29.05.2017. 7 коментара
"Крцун је Калабићу обећао живот, али изгледа да није одржао обећање", каже Тома Фила

Рехабилитација Николе Калабића команданта Горске гарде Југословенске војске у отаџбини, не само што је изазвала оштре реакције и негодовање како државних функционера, тако и историчара, већ је и поново покренула питање како је четнички командант завршио живот, као и вечито питање – да ли је он издао Дражу Михаиловића.

Један од наших најпознатији адвоката Тома Фила испричао је за данашње издање листа „Ало“, да зна праву судбину Николе Калабића, а да је то тог сазнања дошао игром судбине. Наиме, возач његовог оца, такође једног од најпознатијих београдских адвоката Филоте Филе, био је човек који је чувао Калабића у време суђења Дражи Михаиловићу.

„Николу Калабића Озна је држала у стану на последњем спрату једне зграде у Косовској улици, одмах иза Скупштине. Он не само да је био велики злочинац, него је и издао Држау Михаиловића. Био је жив када су Дражу стрељали, а то знам јер је човек по имену Јосиф, који га је чувао, прво био возач мог оца, а потом и мој“, рекао је Фила.

У пресуди Вишег суда у Ваљеву по којој је Калабић рехабилитован, наводи се да је он страдао у једној од пећина у околини Ваљева пре него што је Дража Михаиловић ухапшен. Међутим, Калабићева издаја је по деценијама већ опште место „незваничне историографије четничког покрета“, али поузданих података о томе како је скончао Калабић нема.


„Веома добро знам шта се дешавало у том стану. Мој некадашњи возач Јосиф, који је у међувремену преминуо да му не спомињем презиме, јер је иза њега остала породица, био је задужен тада за Калабића. Пазио га је 24 сата дневно, пили су ракију и разговарали о свему. Крцун је Калабићу обећао живот, али изгледа да није одржао обећање. Верујем да је ликвидиран на Ади или Ратном острву, где и многи други,, али то могу само да претпоставим, док је све остало што сам рекао истина. Калабић је био жив када су стељали Дражу Михаиловића“, рекао је Фила.

Извор: nedeljnik.rs
Ознаке: дража михајловић, Никола Калабић, Тома ФИЛА

http://srbin.info/2017/05/29/toma-fila-o...dao-drazu/

И чекао толико године да се то изјави?