25-05-2017, 12:08 AM
Па не може једна реченица... Твоја је тема. Ајде сутра лепо то напиши, видиш да је важно.
27. март 1941: Зашто?
25-05-2017, 12:26 AM
Није то тема ( погледај наслов).
У вези догађаја везаних за 27. март написано је море књига, и наших и иностраних аутора , историјских и публицистичких, лоших и добрих. Оно што је важно, сви сегменти тих догађаја су обрађени и чињенице се знају. Ако се појави нешто епохално ново, неки детаљ, онда би могли коментарисати.
Тему нисам основао због познатих, него непознатих ствари. Нагласак је био на придеву. Дакле , ако имате неку четничку тајну, за коју се до сада није знало, ово је место за то.
У вези догађаја везаних за 27. март написано је море књига, и наших и иностраних аутора , историјских и публицистичких, лоших и добрих. Оно што је важно, сви сегменти тих догађаја су обрађени и чињенице се знају. Ако се појави нешто епохално ново, неки детаљ, онда би могли коментарисати.
Тему нисам основао због познатих, него непознатих ствари. Нагласак је био на придеву. Дакле , ако имате неку четничку тајну, за коју се до сада није знало, ово је место за то.
25-05-2017, 12:41 PM
Мислио сам да тема постојала......нисам је могао да нађем.....мислим да заслужује свој тему.
Britain and the Belgrade Coup of 27 March 1941 Revisited
Британија и Београд удара/Пуч 27. марта 1941. године Поново Посећење
SUE ONSLOW
Су Онзло
The Belgrade coup d’état against the regime of the Regent, Prince Paul, has been examined in a variety of ways:
(i) from the Yugoslav angle – examining how much the March coup was ‘a home grown affair’;1
(ii) by looking at British-Yugoslav relations from a bilateral diplomatic standpoint, or as part of a broad comparative study of British policy in South-Eastern Europe;2
(iii) by examining Special Operations Executive (SOE) and the British input into the coup itself – what one might term its ‘micro-management’ – to attempt to allocate responsibility within the British political community in Belgrade;3
Београдска пуч против режима Регент, кнеза Павла, је испитан на различите начине:
(I) из Jугословенског угла - испитивање колико је пуч март био “домаћа одгојана афера '; 1
(II) Гледајући британски-Југословенским односима са билатералним дипломатског становишта, или као део широког компаративне студије британске политике у Југоисточној Европи; 2
(III) Испитивање Управа за специјалне операције (СОЕ) и британски улогу у самом пучу - шта би се могло назвати своју "микро-рукоођење” - у покушај да се издвоји одговорност унутар британском политичком заједнице у Београду; 3
(IV) Са гледишта релативне утицаја на немачком стратешко планирање - оцењивање да ли је удар заиста суштински одложио операцију Барбароса.4
(iv) from the point of view of the relative impact on German strategic planning – evaluating whether the coup did indeed crucially delay Operation Barbarossa.4
The aim of this article is to refine the existing historiographical debate, by placing the coup in the broader context of the formulation, execution and evolution of British policy towards Yugoslavia between the outbreak of the Second World War and the coup d’état on 27 March 1941.
Циљ овог чланка је да усавршава постојећи историографију расправу, постављањем пуч у ширем контексту формулације, извршење и еволуције британске политике према Југославији између избијања Другог светског рата и пуч 27. марта 1941.
The events in Belgrade were seen as, and presented as, a remarkable propaganda victory for the British cause. The coup proved a tremendous, if ephemeral, boost to British morale, coming rapidly upon the victories against Italian forces in North Africa and The Sudan. Even provincial British papers printed the news from Belgrade as their banner headline.5
Догађаји у Београду су виђени као, и представљен као, изузетном пропагандну побједу за британски ствар. Пуч показала огромни, ако кратковек/пролазни, повећање на британском морал, долази брзо након победама против италијанских снага у Северној Африци и Судану. Чак и покрајински Британски листови штампају вести из Београда као своју насловни барјак .5
Prime Minister Churchill, above all, understood the value of gesture, and the coup was perceived as giving Nazism a bloody nose. Hugh Dalton, the Minister of Economic Warfare, in London, certainly basked in the reflected glory of his department’s perceived contribution.6
Премијер Черчил, пре свега, схватио вредност гестом, а Пуч се назира као дадејући нацизам крваву нос. Хју Далтон министар за економски ратовање, у Лондону, сигурно уживао у одразативу славу назирану допринос свог одељења 6
It was a much-needed fillip to the ‘upstart’ service Special Operations Executive [SOE] created by Dalton, and precisely the sort of spectacular ‘window dressing’ that he craved.7
То је био преко потребан подстицај за "скоројевићког" услуге Управа за специјалне операције [СОЕ] креирано од Далтон, и прецизна врста спектакуларни ”аранжирање излога” што је жудео.7
Britain and the Belgrade Coup of 27 March 1941 Revisited
Британија и Београд удара/Пуч 27. марта 1941. године Поново Посећење
SUE ONSLOW
Су Онзло
The Belgrade coup d’état against the regime of the Regent, Prince Paul, has been examined in a variety of ways:
(i) from the Yugoslav angle – examining how much the March coup was ‘a home grown affair’;1
(ii) by looking at British-Yugoslav relations from a bilateral diplomatic standpoint, or as part of a broad comparative study of British policy in South-Eastern Europe;2
(iii) by examining Special Operations Executive (SOE) and the British input into the coup itself – what one might term its ‘micro-management’ – to attempt to allocate responsibility within the British political community in Belgrade;3
Београдска пуч против режима Регент, кнеза Павла, је испитан на различите начине:
(I) из Jугословенског угла - испитивање колико је пуч март био “домаћа одгојана афера '; 1
(II) Гледајући британски-Југословенским односима са билатералним дипломатског становишта, или као део широког компаративне студије британске политике у Југоисточној Европи; 2
(III) Испитивање Управа за специјалне операције (СОЕ) и британски улогу у самом пучу - шта би се могло назвати своју "микро-рукоођење” - у покушај да се издвоји одговорност унутар британском политичком заједнице у Београду; 3
(IV) Са гледишта релативне утицаја на немачком стратешко планирање - оцењивање да ли је удар заиста суштински одложио операцију Барбароса.4
(iv) from the point of view of the relative impact on German strategic planning – evaluating whether the coup did indeed crucially delay Operation Barbarossa.4
The aim of this article is to refine the existing historiographical debate, by placing the coup in the broader context of the formulation, execution and evolution of British policy towards Yugoslavia between the outbreak of the Second World War and the coup d’état on 27 March 1941.
Циљ овог чланка је да усавршава постојећи историографију расправу, постављањем пуч у ширем контексту формулације, извршење и еволуције британске политике према Југославији између избијања Другог светског рата и пуч 27. марта 1941.
The events in Belgrade were seen as, and presented as, a remarkable propaganda victory for the British cause. The coup proved a tremendous, if ephemeral, boost to British morale, coming rapidly upon the victories against Italian forces in North Africa and The Sudan. Even provincial British papers printed the news from Belgrade as their banner headline.5
Догађаји у Београду су виђени као, и представљен као, изузетном пропагандну побједу за британски ствар. Пуч показала огромни, ако кратковек/пролазни, повећање на британском морал, долази брзо након победама против италијанских снага у Северној Африци и Судану. Чак и покрајински Британски листови штампају вести из Београда као своју насловни барјак .5
Prime Minister Churchill, above all, understood the value of gesture, and the coup was perceived as giving Nazism a bloody nose. Hugh Dalton, the Minister of Economic Warfare, in London, certainly basked in the reflected glory of his department’s perceived contribution.6
Премијер Черчил, пре свега, схватио вредност гестом, а Пуч се назира као дадејући нацизам крваву нос. Хју Далтон министар за економски ратовање, у Лондону, сигурно уживао у одразативу славу назирану допринос свог одељења 6
It was a much-needed fillip to the ‘upstart’ service Special Operations Executive [SOE] created by Dalton, and precisely the sort of spectacular ‘window dressing’ that he craved.7
То је био преко потребан подстицај за "скоројевићког" услуге Управа за специјалне операције [СОЕ] креирано од Далтон, и прецизна врста спектакуларни ”аранжирање излога” што је жудео.7
25-05-2017, 03:16 PM
1 See Frank Littlefield: Germany and Yugoslavia, 1933-41, The German Conquest of Yugoslavia (New York, NY: Columbia University Press, 1988); J. B. Hoptner: Yugoslavia in Crisis 1934-41 (New York, NY: Columbia University Press, 1962); Dragisa Ristic: The Yugoslav Revolution of 1941 (Philadelphia, PA: Pennsylvania State University Press, 1966).
2 Mark Wheeler: Britain and the Struggle for Yugoslavia 1940-43 (New York, NY: Columbia University Press, New York, 1980); Elizabeth Barker: British Policy in South Eastern Europe in the Second World War (London: Macmillan, 1976).
(Спекулиран да је Вилер био Обавештајац САД ко је предавао на Школа Славонске Језике у Лондону, он се појавио за време ратове СФРЈ, са очекивана негативност према Срба) 3 David Stafford: ‘Britain and the Belgrade Coup’, Slavonic Review, (1977) Vol. 36, No. 3, pp.399-419; Stafford, Britain and European Resistance Movements (London: Macmillan, 1980). See M. R. D. Foot: SOE An Outline History of the Special Operations Executive 1940-46 (London: BBC, 1984); Stafford, ‘The Detonator Concept: British Strategy, SOE and European Resistance After the Fall of France’, Journal of Contemporary History, Vol.10, No.2 (1975), pp.185-217.
4 See Martin van Creveld, ‘The German Attack on the USSR: Destruction of a Legend’ in European Studies Review, Vol. 2, No. 1 (Jan. 1972); and Creveld, Hitler’s Strategy 1940-41: The Balkan Clue (Cambridge: Cambridge University Press, 1973); Basil Liddell Hart: The History of the Second World War (London: Cassell, 1971), p.132. Also Dusan Biber: ‘The Yugoslav Coup d’État, 27 March 1941’ in John Erickson and David Dilks (eds), Barbarossa: The Axis and the Allies (Edinburgh: Edinburgh University Press, 1994), pp.34-42.
5 For example, The Bournemouth Daily Echo and The Bournemouth Times and Directory, 28 Mar. 1941. I am grateful to Heather Williams, author of Parachutes, Patriots and Partisans: The Special Operations Executive and Yugoslavia 1941-45 (Hurst & Company, London 2003), for this point.
6 Hugh Dalton, The Fateful Years Memoirs 1931-45 (London: Frederick Muller, 1957); see also Ben Pimlott, Hugh Dalton (London: Jonathan Cape, 1985).
7 See The National Archives, Kew [hereafter TNA] PRO HS5/166, George Taylor Report to Dalton, 26 Feb. 1941
The synthesis of published material points to the inevitability of a coup in late-March 1941, given the strength of feeling within Yugoslavia. Even though the events in Belgrade were not just the product of British intrigue, the enduring myth is that the coup was a triumph for Britain. Certainly, it appears that Britain provided important encouragement and support.8
Синтеза објављених материјала указује на неминовности Пуч крајем марта 1941. године, с обзиром на снагу осећања унутар Југославије. Иако су догађаји у Београду нису били само производ британског интрига, дуготрајно мит је да је пуч био тријумф за Велику Британију. Свакако, чини се да је британија обезбедила важан охрабрење и подршке.8
However, examination of the files at The National Archives at Kew, private papers and memoir literature points to the reality of the inconsistencies and paradoxes of British policy towards Yugoslavia before March 1941, and underlines the fact that the British endorsement of the coup was born of the failure of Britain’s attempts to construct a Balkan front to withstand Axis encroachment.
Међутим, испитивање картотека на националном Архиву у Кју, приватни папира и мемоари литературе указује на реалности недоследности и парадокса британске политике према Југославији пре марта 1941. године, и подвлачи чињеницу да је британски одобрење пуч је рођена у неуспешни покушаја британских да изграду балканског фронт да опире Акцисни/ОС задирање.
Therefore, the coup was indeed a crucial propaganda victory for the Allied cause – and Britain thereby succeeded in Churchill’s aim of ‘drawing Yugoslavia into the war anyhow’.9
Дакле, пуч је заиста био кључни пропагандни победа за савезнички узрок - и Британија тиме успела у Черчилалов циљ за "цртање Југославију у рат у сваком случају”.9
However, for Britain the road to the coup was much bumpier than has been appreciated hitherto; indeed, British policy towards Yugoslavia between 1939 and 1941 can best be summed up as following the law of unintended consequences.
Међутим, за британију пут до пуча био је много џомбаст него што је до сада цењена; Заиста, британска политика према Југославији између 1939. и 1941. године најбоље се може сумирати као пратећи закон нежељених последица.
This article points to three main aspects of British policy towards, and activity in, Yugoslavia. Firstly, the severe constraints imposed on UK aims in Yugoslavia by British overall policy, its formulation and management.
Овај чланак упире на три главна аспекта британске политике према, и активности у, Југославији. Прво, озбиљне ограничења наметнута на циљеве уједињено краљевство у Југославији од стране британског свеукупну политику, њеном формулисању и руковођење.
It was not simply that Britain operated at a fundamental strategic, economic and political disadvantage in the country, given German economic domination, political influence and infiltration by the Axis, and Yugoslavia’s increasing encirclement.
Није било једноставно да Британија оперисала на основни стратешком, економском и политичком недостатак у земљи, с обзиром Немачке економске доминације, политички утицај и инфилтрације од стране осовине/ОС, и повећање обруч Југославије.
2 Mark Wheeler: Britain and the Struggle for Yugoslavia 1940-43 (New York, NY: Columbia University Press, New York, 1980); Elizabeth Barker: British Policy in South Eastern Europe in the Second World War (London: Macmillan, 1976).
(Спекулиран да је Вилер био Обавештајац САД ко је предавао на Школа Славонске Језике у Лондону, он се појавио за време ратове СФРЈ, са очекивана негативност према Срба) 3 David Stafford: ‘Britain and the Belgrade Coup’, Slavonic Review, (1977) Vol. 36, No. 3, pp.399-419; Stafford, Britain and European Resistance Movements (London: Macmillan, 1980). See M. R. D. Foot: SOE An Outline History of the Special Operations Executive 1940-46 (London: BBC, 1984); Stafford, ‘The Detonator Concept: British Strategy, SOE and European Resistance After the Fall of France’, Journal of Contemporary History, Vol.10, No.2 (1975), pp.185-217.
4 See Martin van Creveld, ‘The German Attack on the USSR: Destruction of a Legend’ in European Studies Review, Vol. 2, No. 1 (Jan. 1972); and Creveld, Hitler’s Strategy 1940-41: The Balkan Clue (Cambridge: Cambridge University Press, 1973); Basil Liddell Hart: The History of the Second World War (London: Cassell, 1971), p.132. Also Dusan Biber: ‘The Yugoslav Coup d’État, 27 March 1941’ in John Erickson and David Dilks (eds), Barbarossa: The Axis and the Allies (Edinburgh: Edinburgh University Press, 1994), pp.34-42.
5 For example, The Bournemouth Daily Echo and The Bournemouth Times and Directory, 28 Mar. 1941. I am grateful to Heather Williams, author of Parachutes, Patriots and Partisans: The Special Operations Executive and Yugoslavia 1941-45 (Hurst & Company, London 2003), for this point.
6 Hugh Dalton, The Fateful Years Memoirs 1931-45 (London: Frederick Muller, 1957); see also Ben Pimlott, Hugh Dalton (London: Jonathan Cape, 1985).
7 See The National Archives, Kew [hereafter TNA] PRO HS5/166, George Taylor Report to Dalton, 26 Feb. 1941
The synthesis of published material points to the inevitability of a coup in late-March 1941, given the strength of feeling within Yugoslavia. Even though the events in Belgrade were not just the product of British intrigue, the enduring myth is that the coup was a triumph for Britain. Certainly, it appears that Britain provided important encouragement and support.8
Синтеза објављених материјала указује на неминовности Пуч крајем марта 1941. године, с обзиром на снагу осећања унутар Југославије. Иако су догађаји у Београду нису били само производ британског интрига, дуготрајно мит је да је пуч био тријумф за Велику Британију. Свакако, чини се да је британија обезбедила важан охрабрење и подршке.8
However, examination of the files at The National Archives at Kew, private papers and memoir literature points to the reality of the inconsistencies and paradoxes of British policy towards Yugoslavia before March 1941, and underlines the fact that the British endorsement of the coup was born of the failure of Britain’s attempts to construct a Balkan front to withstand Axis encroachment.
Међутим, испитивање картотека на националном Архиву у Кју, приватни папира и мемоари литературе указује на реалности недоследности и парадокса британске политике према Југославији пре марта 1941. године, и подвлачи чињеницу да је британски одобрење пуч је рођена у неуспешни покушаја британских да изграду балканског фронт да опире Акцисни/ОС задирање.
Therefore, the coup was indeed a crucial propaganda victory for the Allied cause – and Britain thereby succeeded in Churchill’s aim of ‘drawing Yugoslavia into the war anyhow’.9
Дакле, пуч је заиста био кључни пропагандни победа за савезнички узрок - и Британија тиме успела у Черчилалов циљ за "цртање Југославију у рат у сваком случају”.9
However, for Britain the road to the coup was much bumpier than has been appreciated hitherto; indeed, British policy towards Yugoslavia between 1939 and 1941 can best be summed up as following the law of unintended consequences.
Међутим, за британију пут до пуча био је много џомбаст него што је до сада цењена; Заиста, британска политика према Југославији између 1939. и 1941. године најбоље се може сумирати као пратећи закон нежељених последица.
This article points to three main aspects of British policy towards, and activity in, Yugoslavia. Firstly, the severe constraints imposed on UK aims in Yugoslavia by British overall policy, its formulation and management.
Овај чланак упире на три главна аспекта британске политике према, и активности у, Југославији. Прво, озбиљне ограничења наметнута на циљеве уједињено краљевство у Југославији од стране британског свеукупну политику, њеном формулисању и руковођење.
It was not simply that Britain operated at a fundamental strategic, economic and political disadvantage in the country, given German economic domination, political influence and infiltration by the Axis, and Yugoslavia’s increasing encirclement.
Није било једноставно да Британија оперисала на основни стратешком, економском и политичком недостатак у земљи, с обзиром Немачке економске доминације, политички утицај и инфилтрације од стране осовине/ОС, и повећање обруч Југославије.
25-05-2017, 04:52 PM
Годишњица 27-момартовског пуча
Паралела и поука
Да ли се 27. марта 1941. заиста тако много Срба нашло на погрешној страни? Да ли је у праву била само једна минорна тоталитарна странка? Да ли су погрешили и они које сматрамо најмудријим Србима, попут Слободана Јовановића и епископа Николаја?
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Поново ћемо, као и сваког 27. марта, слушати коментаре о војном пучу и демонстрацијама подшке пучистима, на тај дан 1941. године.
Временом, коментари су све монолитнији и јавно мњење је већ близу својеврсног консензуса: да су пуч извели плаћени енглески агенти. У том смислу, 27. март се пореди са 5. октобром 2000. године.
Међутим, сва битна документа сада су позната и види се да између 27. марта и 5. октобра постоји велика разлика.
Вође 5. октобра налазиле су се на платним списковима западних земаља, као и цела њихова коалиција, звана Демократска опозиција Србије. У извештају америчког Конгреса наведена је сума од 100 милиона долара датих ДОС-у, а то је била само једна од многих линија финансирања. Тада су странци финансирали стотине новина, радио и ТВ станица, десетине политичких партија и хиљаде тзв. невладиних организација у Србији.
Наставак:
http://www.pogledi.rs/godisnjica-27-moma...a-i-pouka/
Паралела и поука
Да ли се 27. марта 1941. заиста тако много Срба нашло на погрешној страни? Да ли је у праву била само једна минорна тоталитарна странка? Да ли су погрешили и они које сматрамо најмудријим Србима, попут Слободана Јовановића и епископа Николаја?
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Поново ћемо, као и сваког 27. марта, слушати коментаре о војном пучу и демонстрацијама подшке пучистима, на тај дан 1941. године.
Временом, коментари су све монолитнији и јавно мњење је већ близу својеврсног консензуса: да су пуч извели плаћени енглески агенти. У том смислу, 27. март се пореди са 5. октобром 2000. године.
Међутим, сва битна документа сада су позната и види се да између 27. марта и 5. октобра постоји велика разлика.
Вође 5. октобра налазиле су се на платним списковима западних земаља, као и цела њихова коалиција, звана Демократска опозиција Србије. У извештају америчког Конгреса наведена је сума од 100 милиона долара датих ДОС-у, а то је била само једна од многих линија финансирања. Тада су странци финансирали стотине новина, радио и ТВ станица, десетине политичких партија и хиљаде тзв. невладиних организација у Србији.
Наставак:
http://www.pogledi.rs/godisnjica-27-moma...a-i-pouka/
25-05-2017, 04:53 PM
Сад видим да је чланак пренет на сајту ''Стање ствари'' и да има неколико важних коментара:
Душан Буковићsaid:28. марта 2015. у 17:35
Такођер, не треба заборавити ни ову чињеницу да у Хитлеровом новом поретку од 1931 године није било места за Југославију, према извесним дневнчким белешкама Richard-а Breiting-a, које су објављене у књизи “Тајни разговори са Хитлером – Новооткривени интервјуи из 1931”, где дословно стоји: “…Мађарска ће бити наш природни савезник, јер је и она распарчана Версаљским миром као и Немачка… Трансилванија и Војводина су мађарске територије…
Међутим ми нећемо заборавити да јака немачка мањина живи на ушћу Саве и Дунава… Београд је био и још је тврђава принца Евгенија… Братислава и Загреб су предграђа Беча. Народ тамо мора да учи немачки језик и да тако ода респект Немачкој… Нећемо се одрећи бивших аустријских територија Трста и Истре… Далмација и преостали део Балкана доћи ће под италијански утицај. Наш најближи савезник на југоистоку Европе биће Бугарска. Македонија је бугарска територија. Бугарска мора имати излаз на Јегејско море… Укратко, Аустрија, Швајцарска, Белгија, Југославија, и Чехословачка морају нестати као државе; Пољска и Румунија морају променити свој статус, јер су обе биолошки резервоар Јеврејства” ( Види: Secret conversations with Hitler. The Newly-discovered 1931 interviews. Edited by Edward Calic, New York, The John Day Co., 1971, p. 191).
У тешким и судбоносним збивањима англо-америчке и ватиканске творевине Краљевине Југославије , уочи Другог светског рата нашао се на челу државе диктатор, енглески лакеј, доховно недорасли и контроверзни Павле Карађорђевић, који је по лондонском сценарију сву власт држао у својим рукама. За њега Љубиша Петровић дословно каже: “Кнез Павле почео је купити око себе сав олош српски, са Драгишом Цветковићем на челу, па како га је све више привлачио мрачни амбијент хрватске бастардије, он, јадни српски кнез, са још беднијом својом околином, за најкраће време постаје слепо оруђе у рукама ‘залупаног мужа’ Мачека, И У ИМЕ ЦЕЛОГ СРПСКОГ НАРОДА ПРОТИВ ЊЕГОВЕ ВОЉЕ, ПОТПИСУЈЕ, ОНАЈ СРАМНИ СПОРАЗУМ СА ХРВАТИМА, КОЈИ НИЈЕ НИШТА ДРУГО НЕГО – КАПИТУЛАЦИЈА СВЕГА СРПСКОГ ЗА РАЧУН ХРВАТСКИ. ОВАЈ БЕЗУМНИ КНЕЗ СА СВОЈИМ ПОКВАРЕНИМ ИЛИ СЛЕПИМ ТРАБАНТИМА МЕЊА ИЗ ТЕМЕЉА ДРЖАВНУ ПОЛИТИКУ И ОСЛАЊА СЕ ОД ТАДА САМО НА ХРВАТЕ И МУСЛИМАНЕ ПРОТИВ СРБА. И тако Срби, који нису капитулирали ни под Турцима ни Арнаутима ни Бугарима ни Мађарима ни Немцима, предали су се сад на милост и немилост, туђинском измећару – хрватској бастардији…” (Види: Љубиша Петровић, Тајни план великохрватске идеје и њене експанзије, Pittsburgh, Pa., U.S.A., 1943, str. 54-55).
Сличну оцену о Павлу Карађорђевићу, дао је и Десимир Тошић у књизи “Српски национални проблеми”, где дословно стоји:
“Са Намесништвом 1934 године, на челу са Павлом Карађорђевићем, почиње декаденција југословенске монархије. После већ неодобраване унутарње политике Александра, Намесништво је отезало ситуацију својом спољном политиком, нарочито после 1937 године. Лично без угледа у српском народу, и сам Павле Карађорђевић није много марио Србе. Својим политичким потезима, он је то и доказивао, почев од питања Конкордата 1937 преко Бановине Хрватске 1939 до потписивања Тројног пактра 25 марта 1941 године. Судбина Павла Карађорђевића завршила се бедно: 1941 године био је избачен из Краљевског дома. – Павле Карађорђевић могао би се у националном погледу поредити са краљем Миланом. Национално лабилни, они су се разликовали по томе што је Милан имао и српски темпераменат а Павле био потпуно стран националној психологији и историским традицијама српског народа. Да није дошло до 27 марта 1941 године, омраза, коју је гајио српски народ према Павлу, прешла би можда још у оно време на монархију…
Слика режима са Бановином Хрватском даје пример наше југословенске и посебно српске конфузије. Док је у целој земљи остао централистички режим, Хрватска је добила аутономију. У стварности, после 1939 године, Југославија није постојала као Целина. У Хрватској су одлучивали Хрвати, односно потпуно неконтролисана владајућа Хрватска сељачка странка, док су у осталим југословенским областима, па и у српским областима, хрватски шефови у влади делили власт са ‘српским преставницима’.
Први Намесник, који је сам био организатор целог овог ‘уставног’ посла, довео је југословенску монархију у тај положај – после смрти једног краља Александра, убијеног од усташа – да се он, Павле Карађорђевић, братимио приликом своје посете Загребу 1940 године са руководиоцима Грађанске и Сељачке заштите и ове потом одликовао! Оне исте људе који су се априла 1941 године, као једини остатак апарата у Хрватској, ставили на располагање др. Анти Павелићу и потом учествовали у покољу Срба…” ( Види: Десимир Тошић, Српски национални проблеми, Париз, 1952, стр. 114 и 139).
Душан Буковићsaid:28. марта 2015. у 17:35
Такођер, не треба заборавити ни ову чињеницу да у Хитлеровом новом поретку од 1931 године није било места за Југославију, према извесним дневнчким белешкама Richard-а Breiting-a, које су објављене у књизи “Тајни разговори са Хитлером – Новооткривени интервјуи из 1931”, где дословно стоји: “…Мађарска ће бити наш природни савезник, јер је и она распарчана Версаљским миром као и Немачка… Трансилванија и Војводина су мађарске територије…
Међутим ми нећемо заборавити да јака немачка мањина живи на ушћу Саве и Дунава… Београд је био и још је тврђава принца Евгенија… Братислава и Загреб су предграђа Беча. Народ тамо мора да учи немачки језик и да тако ода респект Немачкој… Нећемо се одрећи бивших аустријских територија Трста и Истре… Далмација и преостали део Балкана доћи ће под италијански утицај. Наш најближи савезник на југоистоку Европе биће Бугарска. Македонија је бугарска територија. Бугарска мора имати излаз на Јегејско море… Укратко, Аустрија, Швајцарска, Белгија, Југославија, и Чехословачка морају нестати као државе; Пољска и Румунија морају променити свој статус, јер су обе биолошки резервоар Јеврејства” ( Види: Secret conversations with Hitler. The Newly-discovered 1931 interviews. Edited by Edward Calic, New York, The John Day Co., 1971, p. 191).
У тешким и судбоносним збивањима англо-америчке и ватиканске творевине Краљевине Југославије , уочи Другог светског рата нашао се на челу државе диктатор, енглески лакеј, доховно недорасли и контроверзни Павле Карађорђевић, који је по лондонском сценарију сву власт држао у својим рукама. За њега Љубиша Петровић дословно каже: “Кнез Павле почео је купити око себе сав олош српски, са Драгишом Цветковићем на челу, па како га је све више привлачио мрачни амбијент хрватске бастардије, он, јадни српски кнез, са још беднијом својом околином, за најкраће време постаје слепо оруђе у рукама ‘залупаног мужа’ Мачека, И У ИМЕ ЦЕЛОГ СРПСКОГ НАРОДА ПРОТИВ ЊЕГОВЕ ВОЉЕ, ПОТПИСУЈЕ, ОНАЈ СРАМНИ СПОРАЗУМ СА ХРВАТИМА, КОЈИ НИЈЕ НИШТА ДРУГО НЕГО – КАПИТУЛАЦИЈА СВЕГА СРПСКОГ ЗА РАЧУН ХРВАТСКИ. ОВАЈ БЕЗУМНИ КНЕЗ СА СВОЈИМ ПОКВАРЕНИМ ИЛИ СЛЕПИМ ТРАБАНТИМА МЕЊА ИЗ ТЕМЕЉА ДРЖАВНУ ПОЛИТИКУ И ОСЛАЊА СЕ ОД ТАДА САМО НА ХРВАТЕ И МУСЛИМАНЕ ПРОТИВ СРБА. И тако Срби, који нису капитулирали ни под Турцима ни Арнаутима ни Бугарима ни Мађарима ни Немцима, предали су се сад на милост и немилост, туђинском измећару – хрватској бастардији…” (Види: Љубиша Петровић, Тајни план великохрватске идеје и њене експанзије, Pittsburgh, Pa., U.S.A., 1943, str. 54-55).
Сличну оцену о Павлу Карађорђевићу, дао је и Десимир Тошић у књизи “Српски национални проблеми”, где дословно стоји:
“Са Намесништвом 1934 године, на челу са Павлом Карађорђевићем, почиње декаденција југословенске монархије. После већ неодобраване унутарње политике Александра, Намесништво је отезало ситуацију својом спољном политиком, нарочито после 1937 године. Лично без угледа у српском народу, и сам Павле Карађорђевић није много марио Србе. Својим политичким потезима, он је то и доказивао, почев од питања Конкордата 1937 преко Бановине Хрватске 1939 до потписивања Тројног пактра 25 марта 1941 године. Судбина Павла Карађорђевића завршила се бедно: 1941 године био је избачен из Краљевског дома. – Павле Карађорђевић могао би се у националном погледу поредити са краљем Миланом. Национално лабилни, они су се разликовали по томе што је Милан имао и српски темпераменат а Павле био потпуно стран националној психологији и историским традицијама српског народа. Да није дошло до 27 марта 1941 године, омраза, коју је гајио српски народ према Павлу, прешла би можда још у оно време на монархију…
Слика режима са Бановином Хрватском даје пример наше југословенске и посебно српске конфузије. Док је у целој земљи остао централистички режим, Хрватска је добила аутономију. У стварности, после 1939 године, Југославија није постојала као Целина. У Хрватској су одлучивали Хрвати, односно потпуно неконтролисана владајућа Хрватска сељачка странка, док су у осталим југословенским областима, па и у српским областима, хрватски шефови у влади делили власт са ‘српским преставницима’.
Први Намесник, који је сам био организатор целог овог ‘уставног’ посла, довео је југословенску монархију у тај положај – после смрти једног краља Александра, убијеног од усташа – да се он, Павле Карађорђевић, братимио приликом своје посете Загребу 1940 године са руководиоцима Грађанске и Сељачке заштите и ове потом одликовао! Оне исте људе који су се априла 1941 године, као једини остатак апарата у Хрватској, ставили на располагање др. Анти Павелићу и потом учествовали у покољу Срба…” ( Види: Десимир Тошић, Српски национални проблеми, Париз, 1952, стр. 114 и 139).
25-05-2017, 05:04 PM
Џаба ти што је све обрађено, кад преовлађујее љотићевско-немачко-неокомунистичко тумачење. Пређи на тему 27. март, коју је отворио Захумље.
25-05-2017, 08:07 PM
(25-05-2017, 04:52 PM)Милослав Самарџић Пише: Годишњица 27-момартовског пучаИ? Шта очекујеш да овоме треба додати?
Паралела и поука
Да ли се 27. марта 1941. заиста тако много Срба нашло на погрешној страни? Да ли је у праву била само једна минорна тоталитарна странка? Да ли су погрешили и они које сматрамо најмудријим Србима, попут Слободана Јовановића и епископа Николаја?
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Поново ћемо, као и сваког 27. марта, слушати коментаре о војном пучу и демонстрацијама подшке пучистима, на тај дан 1941. године.
Временом, коментари су све монолитнији и јавно мњење је већ близу својеврсног консензуса: да су пуч извели плаћени енглески агенти. У том смислу, 27. март се пореди са 5. октобром 2000. године.
Међутим, сва битна документа сада су позната и види се да између 27. марта и 5. октобра постоји велика разлика.
Вође 5. октобра налазиле су се на платним списковима западних земаља, као и цела њихова коалиција, звана Демократска опозиција Србије. У извештају америчког Конгреса наведена је сума од 100 милиона долара датих ДОС-у, а то је била само једна од многих линија финансирања. Тада су странци финансирали стотине новина, радио и ТВ станица, десетине политичких партија и хиљаде тзв. невладиних организација у Србији.
Наставак:
http://www.pogledi.rs/godisnjica-27-moma...a-i-pouka/
Браво!!!!
25-05-2017, 08:09 PM
Може и браво. 
Али онај човек горе је додао о Хитлеровим плановима, што је корисније.
Али онај човек горе је додао о Хитлеровим плановима, што је корисније.
25-05-2017, 08:16 PM
Свакако врло користан и поуздан извор. Причао ми један човек (Адолф Хитлер) који више није жив...
Сећам се времена кад смо се подсмевали таквим комунистичким "сведоцима". Али шта ја знам, овако нестручан и методолошки неизграђен.
Сећам се времена кад смо се подсмевали таквим комунистичким "сведоцима". Али шта ја знам, овако нестручан и методолошки неизграђен.
"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
25-05-2017, 08:43 PM
Знам да се нико неће сложити али морам да кажем своје мишљење.
По мени, у тексту нема ниједног аргумента да Енглези нису имали везе са пучем.
Ви сматрате да не постоји паралела 27.3. и 5.10. само зато што је неко примио или није примио паре а то је небитно. Вође пуча су добиле власт и "азил" у случају рата, па је очигледно да им је то и обећано.
Други аргумент против како кажете неољотићевске верзије пуча је да данашњи Срби не схватају ондашње Србе. Ја не сматрам да је пуч био лоша ствар а ни добра, Хитлер би нас прегазио и без 25. и без 27. марта. Хитлеров савезник Мађарска је отела огроман комад земље Хитлеровом савезнику Румунији, не видим да би нас ишта боље снашло са Хрватима, а код нас би се кад тад испољило антињемачко расположење, без обзира ко је на власти, тако да је свака страна била погрешна за нас. Стали смо и на Хитлерову страну и на енглеску и америчку и совјетску и на југословенску само нисмо на нашу страни стали.
По мени, у тексту нема ниједног аргумента да Енглези нису имали везе са пучем.
Ви сматрате да не постоји паралела 27.3. и 5.10. само зато што је неко примио или није примио паре а то је небитно. Вође пуча су добиле власт и "азил" у случају рата, па је очигледно да им је то и обећано.
Други аргумент против како кажете неољотићевске верзије пуча је да данашњи Срби не схватају ондашње Србе. Ја не сматрам да је пуч био лоша ствар а ни добра, Хитлер би нас прегазио и без 25. и без 27. марта. Хитлеров савезник Мађарска је отела огроман комад земље Хитлеровом савезнику Румунији, не видим да би нас ишта боље снашло са Хрватима, а код нас би се кад тад испољило антињемачко расположење, без обзира ко је на власти, тако да је свака страна била погрешна за нас. Стали смо и на Хитлерову страну и на енглеску и америчку и совјетску и на југословенску само нисмо на нашу страни стали.
25-05-2017, 08:49 PM
(25-05-2017, 08:43 PM)Романија Пише: Вође пуча су добиле власт и "азил" у случају рата, па је очигледно да им је то и обећано.
Није то обећано нити нуђено. Само "подршка" - крајње непрецизно дефинисано. И помоћ - када, ако и колико се буде могло. Чак је била јака струја у Лондону која је сматрала да нико не треба да иде из земље већ да настави герилски рат (ово када је рат већ избио).
25-05-2017, 09:15 PM
(25-05-2017, 08:09 PM)Милослав Самарџић Пише: Може и браво.
Али онај човек горе је додао о Хитлеровим плановима, што је корисније.
Ма, добро, то је мање- више познато, а и тај извор је онако, за то је Николај у праву.
Него, реци ти мени другу ствар. Ове млађе то нису учили, а нас јесу. Зашто су комунисти, практично, имали исто или слично објашњење пуча о 27. марту као ти и ја, осим што су направили тежак фалсификат да су на тај догађај пресудно утицали комунисти?
25-05-2017, 09:16 PM
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)