[Брада]

Споменик Урошу Дреновићу на Мањачи.

Покрај исте цркве "Клисине" на змијању сахрањен је и један од команданата Змијања Мића Азарић. Не сјећам се добро али чини ми се да је тамо гроб и Вукашина Марчетића.

[Перун]

У селу Горња Трусина данас је освјештан Споменик поручнику Краљеве гарде Крсту Ђерићу и невесињским устаницима који су јуна 1941. године спријечили усташе да изврше масован покољ српског живља у невесињском крају. Помен храбрим устаницима и чин освјештања спомен обиљежја обавили су свештеници Црквене општине Невесиње у присуству потомака, родбине и поштоваоца неустрашивих горштака, бораца за слободу, истину и правду.

http://www.radionevesinje.com/index.php/...na-trusini

[Перун]

Село Јажићи код Калиновика, Република Српска, БиХ.

Извор: фб страница Равногорска историја

https://www.facebook.com/ravnogorska.ist...=3&theater

[Шумадинац]

На Златару.

[Перун]

Нисам знао за овај споменик. Шуми, јеси ти сликао?

[Шумадинац]

Нисам знао за овај споменик. Шуми, јеси ти сликао?

Село Акмачићи, кањон Увца. Ваљало би некако увеличати фотографију и прочитати.

[Громовник]

Пише "на крају рата се предали партизанима који су их побацали у Дрину".

[Романија]

Откривен споменик Самарџићу
Samardžić (Ilije) Milorad rođen je 23.03.1920. godine u Krstačama kod Bileće, kao najmlađi od petoro braće i četiri sestre. Ubijen je 1945. godine u rodnom selu. Početkom Drugog svjetskog rata bio je mobilisan u kraljevu pratnju sa svojim privatnim automobilom. U borbi sa neprijateljima na Brstanici, zarobio je neprijateljski kamion pun brašna, koje je podijelio stanovnicima Krstača. Krajem rata oslobodio je 30 partizana od sigurne smrti strijeljanjem. Među njima, bio je i njegov bratstvenik Vaso Samardžić, kome je Milorad dao svoju pušku da se brani. Poslije pada Bileće 02.oktobra 1944.godine, zadnji je branio Bileću kod Stare džamije, nije se predao, nije vjerovao amnestiji. Vaso je Milorada ubio u proljeće 1945.godine, istom puškom koju mu je Milorad poklonio, da bi potom skončao na Golom otoku.
http://mojahercegovina.com/bileca-otkriv...amardzicu/

[Шумадинац]

https://youtu.be/tjsDkjq_nKM

[Kolašinac]

Споменик Војводи Тодору Ј. Добрићу у Брњаку, Старом Колашину


Народни Војвода Тодор Добрић очувао је народ у Колашину (Рогозна и Мокра Гора). Слава му и хвала му за све. Ако неко жели да зна више о рату на овом простору и о лику и делу Тодора постоји књига Вучине Добрића "СТАРИ КОЛАШИН У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ".

[Романија]

[Прст_у_ока_латиници]

СПОМЕНИК ДРАЖИ У БЕОГРАДУ. Ево зашто!
13:30 29.12.2017.

Нека је и само зато: треба нам споменик да са себе скинемо проклетство и исправимо неправду према Дражи.

Ако хоћете да утврдите у којој мери се неки бивши комуниста и партизан конвертовао у Србина – говорио је професор Мило Ломпар на једном од предавања – поставите га пред искушење изношења става о судбини Драже Михаиловића. Ако је у стању да изврши самопрекорачење и поштено призна Дражи антифашистичко војевање и трагичну судбину, онда је наречени бивши комуниста постао Србин; ако није у стању да то уради, онда не само да није постао Србин него још није на путу ни да прими хришћанство.

Ова бриљантна и духовита мисао гађа у психолошки центар наше стварности. Зашто и данас, три деценије од званичног силаска комуниста са власти, у нашој владајућој елити и даље постоји толики отпор да се призна очигледно и сходно томе учини нужно када је генерал Михаиловић у питању? Формално су се стекли сви услови: Драгољуб Михаиловић је правно рахабилитован, историјска наука више нема никаквих дилема око његовог родољубља и слободарске борбе, постоје бројни докази да је био први герилац који се борио против нациста на тлу поробљене Европе и да су га „савезници“ касније издали, због чега је у сваком погледу трагично окончао свој живот.

Неформално су ствари одмакле још даље: генерал Михаиловић је херој у срцима великог броја Срба; у неким српским ентитетима попут Републике Српске или дијаспоре практично има статус свеца, поштују га многе темељне институције попут СПЦ. Дакле, нема ни политичких, ни правних, ни научних, ни психолошких препрека да Београд добије споменик овом трагичном јунаку. Али споменика нема. И није на видику. Зашто?

Можда зато што Круг двојке, као надмени господар Србије и понизни слуга Запада, у томе не види никакав интерес. Чак супротно, добро знају на овом острву утицаја да би споменик на њиховој територији био огледало западне непријатељске политике према Србији и откривања историјског фалсификата у коме су, као коаутори, Енглези имали значајан удео. Знају и да ни Руси не би били срећни због споменика, јер замућује представу о октобарском ослобођењу престонице. А како би тек били бесни у „окружењу“, нарочито у Хрватској, према којој елита Круга двојке одувек гаји необјашњиво поштовање, зато што управо у региону деценијама преко лажне историје равногорског покрета ниподаштавају повесне чињенице о зверским злочинима коју су на државном нивоу чинили против српског народа.

Ову канцерогену равнотежу, коју чине очигледни историјски факти о злочинима квислинга из окружења према Србима и чистом историјском фалсификату о четницима као квислинзима и злочинцима, измислили су и устоличили управо партизански идеолози у циљу стварања нове нације и владавине нове класе. Платили смо као народ најскупљу цену њихове авнојевске авантуре: на територији Србије исцртали су нове државе због којих данас ратујемо, а поклонили Хрватској скоро читаву Јадранску обалу иако су добро знали да НДХ током рата није имала ни један једини квадратни сантиметар те исте обале.

Можда споменика још увек нема у Београду зато што и даље нашом елитом влада онај исти дух који је некада стваран у кумровачким клупама, а данас се обликује кроз курсеве невладиног сектора у Будимпешти. А можда га нема и зато што у континуитету званичне власти под окупацијом беже од тешких и судбинских одлука: нису чак скинули спортским клубовима петокраку са грба, а камоли да су их приватизовали! Испада да Дражин споменик у српској престоници не одговара никоме, осим српском народу.

Пре једног века двојица војника су се гледала преко пушчаних цеви у крвавим биткама на Церу и Колубари. Један, који је већ био рањаван у балканском ратовима, борио се као српски официр и две године касније тешко је рањен, због чега је лекарска комисија у Солуну тражила његов премештај у позадину. Он је то одбио и вратио се на прве линије фронта у борби за ослобођење Србије. Одликован је Златном медаљом за храброст. Реч је о поручнику Драгољубу Михаиловићу. Други је ратовао против Срба на страни Аустро-Угарске монархије и био је припадник 42. домобранске „вражје“ дивизије, која је починила незапамћене злочине над српским цивилима у Поцерини, Мачви и Подрињу. О томе је упорно ћутао током читаве каријере. Реч је о каплару Јосипу Брозу.



Неколико деценија касније, као у најморбиднијем ноћном кошмару, српски херој са Цера и Колубаре проглашен је издајником и мучки убијен у Београду од стране оних које је рађала српска мајка и који су носили српска имена и презимена; онај други који је ратовао против Срба у злогласној вражјој дивизији проглашен је „највећим сином наших народа и народности“; иако је званично носио хрватско име и презиме никада му није откривен прави идентитет и нико није плакао као српски народ када је преминуо у дубокој старости. Сахрањен је у луксузном комплексу у Београду, на најскупљем и отетом земљишту, док ће гробно место генерала Михаиловића вероватно заувек остати тајна. Нека и само зато: треба нам споменик у Београду да са себе скинемо ово проклетство и исправимо ову неправду.

После деценија подела и мржњи споменик би могао постати симбол помирења. Никако не би требало доводити у сумњу партизански покрет или уклањати њихове споменике. Само би требало слушати историјску науку, која недвосмислено потврђује да је Србија од свих држава у окружењу имала најразвијенију ослободилачку борбу, као и да је, за разлику од њих који су здушно били на страни окупатора, имала не један, него два ослободилачка покрета. Зато немојмо да, попут неких министара, негирамо Равногорски покрет и да тако, због острашћености, неукости или због предрасуда насталих још у идеолошком школовању, идемо наруку својим непријатељима.

Извор: standard.rs
Ознаке: Београд, Дража Михаиловић, споменик

Небих желио да кварим ова одлична тема, што се бави актуелним подигнутим спопменици, са прич од непостојеће и жељне споменике.

Из чишта разлог зашто он је стигао у НЕ Српским медије!

[Сипуљац]

Милисав Нешковић, командир вода у Церској бригади.
Споменик је подигнут 1989. године у Јевремовцу поред Шапца на месту где је сахрањена Милисавова супруга Даринка, а тачно место погибије је непознато.    

[Перун]

Село Рибашевина: