08-03-2023, 06:27 PM
Повезујте мало и сами, чак иако не знате све елементе да би стигли до тачног одговора.
Крушевљани илити Чарапани су познати шерети. Можда по томе и предњаче међу свим Србима.
Краљ Александар Карађорђевић је, као што вам је познато, увео "лични режим", 06. јануара 1929. године. Именовао је Петра Живковића за председника владе, све министре у том кабинету и све начелнике срезова у Краљевини. Увео је цензуру штампе, забранио рад странака и политичких организација. То је био, ипак, велики шок за Србијанце који су имали дугу традицију парламентаризма и странчарења, за које су се дуго борили и једва изборили.
Током те исте године, кренуло се са одређеним реформама и попуштањем, како је и кренула лагана припрема новог Устава који је требао бити улазница, односно мост преко кога се требало поново вратити ка парламентаризму као важном елементу уставно монархијског државног уређења.
И тако је, негде почетком септембра 1929. године, Петар Живковић, председник владе, дао један интервју који је требало да објасни народу који су главни изазови за тадашњу државу и које су смернице за народ како треба да се понаша. Између осталог, новинар га је питао и да ли је могуће у систему "личног режима" да сами грађани покажу неку друштвену иницијативу, односно ако су политичке странке забрањене, да ли имају право да раде друштва која су постојала и раније, и да ли се нова могу основати. Живковић је одговорио да не само да није забрањено оснивати друштва или удружења грађана, како ми данас имамо законски назив, него је и пожељно. Али, не друштва која промовишу сепаратизам, ненародне жеље и стране утицаје. Треба оснивати друштва која промовишу радиност, народну традицију, умешност, која теже напретку целе заједнице и слично. Суштина је била, што је и сама срж "личног режима", да се сузбију утицаји великих сила, а пре свих, СССР на оснивање и развитак комунистичке партије и сецесионистичких странака и организација, и тако сачува територијална целовитост младе државе која је многима у Европи била трн у оку.
Тај интервју су стални гости кафане "Таково" у Крушевцу читали јавно. И онда су, као специфичан вид протеста, решили да оснују друштво по оним препорукама које је дао Живковић. Наравно, све су окренули ка карикатури и гротески, као показатељ да нису сагласни са тим државним смерницама.
Зато је друштво "Баксуза, угурсуза и намћора" основано баш на Светог Тому, као симбола невере, и основно правило друштва је било демонстративно ћутање.
Све остало написао је Сагус.
Ваљда зато што је "лични режим" трајао свега 2 и по године, а силни историјски догађаји га наследили, а друштво је наставило да постоји, данас се ретко ко и сећа разлога оснивања друштва. Можда то више и није важно. Остаје једно лепо сведочење за историју, док год једно такво друштво буде постојало, да су Срби народ који је некада имао велику и дугу политичку културу и ван установа које се данас везују за тај појам. Једна од тих установа била је и кафана.
Сагус може даље.
Крушевљани илити Чарапани су познати шерети. Можда по томе и предњаче међу свим Србима.
Краљ Александар Карађорђевић је, као што вам је познато, увео "лични режим", 06. јануара 1929. године. Именовао је Петра Живковића за председника владе, све министре у том кабинету и све начелнике срезова у Краљевини. Увео је цензуру штампе, забранио рад странака и политичких организација. То је био, ипак, велики шок за Србијанце који су имали дугу традицију парламентаризма и странчарења, за које су се дуго борили и једва изборили.
Током те исте године, кренуло се са одређеним реформама и попуштањем, како је и кренула лагана припрема новог Устава који је требао бити улазница, односно мост преко кога се требало поново вратити ка парламентаризму као важном елементу уставно монархијског државног уређења.
И тако је, негде почетком септембра 1929. године, Петар Живковић, председник владе, дао један интервју који је требало да објасни народу који су главни изазови за тадашњу државу и које су смернице за народ како треба да се понаша. Између осталог, новинар га је питао и да ли је могуће у систему "личног режима" да сами грађани покажу неку друштвену иницијативу, односно ако су политичке странке забрањене, да ли имају право да раде друштва која су постојала и раније, и да ли се нова могу основати. Живковић је одговорио да не само да није забрањено оснивати друштва или удружења грађана, како ми данас имамо законски назив, него је и пожељно. Али, не друштва која промовишу сепаратизам, ненародне жеље и стране утицаје. Треба оснивати друштва која промовишу радиност, народну традицију, умешност, која теже напретку целе заједнице и слично. Суштина је била, што је и сама срж "личног режима", да се сузбију утицаји великих сила, а пре свих, СССР на оснивање и развитак комунистичке партије и сецесионистичких странака и организација, и тако сачува територијална целовитост младе државе која је многима у Европи била трн у оку.
Тај интервју су стални гости кафане "Таково" у Крушевцу читали јавно. И онда су, као специфичан вид протеста, решили да оснују друштво по оним препорукама које је дао Живковић. Наравно, све су окренули ка карикатури и гротески, као показатељ да нису сагласни са тим државним смерницама.
Зато је друштво "Баксуза, угурсуза и намћора" основано баш на Светог Тому, као симбола невере, и основно правило друштва је било демонстративно ћутање.
Све остало написао је Сагус.
Ваљда зато што је "лични режим" трајао свега 2 и по године, а силни историјски догађаји га наследили, а друштво је наставило да постоји, данас се ретко ко и сећа разлога оснивања друштва. Можда то више и није важно. Остаје једно лепо сведочење за историју, док год једно такво друштво буде постојало, да су Срби народ који је некада имао велику и дугу политичку културу и ван установа које се данас везују за тај појам. Једна од тих установа била је и кафана.
Сагус може даље.
