[Милослав Самарџић]

Ма кад су били одбачени...Русија је још од 17-ог века а посебно током 18-ог уско везана за Запад. Мада, тада није била актуелна геополитичка подела исток-запад, већ север-југ.

Па да, Лука је мало претерао.
Само што јој је Запад радио о глави, нарочито од краја 19. века. Али то је друга тема. Данас Бајденова администрација уништава европске привреде нпр. па нико због тога не прави нову класификацију. Или рецимо економски рат између Европе и САД 1970-тих.

Да ли сам ја претерао? ммхх...
Може се набројати колико пута су Западници нападали Русију кроз историју и то што су Британци прихватили Русију као савезника само у оним историјским моментима када је било већих непријатеља и они су требали руску војску на њиховој страни. 
Русију су увек сматрали источном аутократијом, што је донекле и тачно, без обзира да ли су били на Кремљу цареви или комунисти.

Него, хоћу да унесем у дискусију нешто што, чини ми се, нико до сада није.
По мени разлика између Запада и Истока, у Европи наравно, има много старије корене.
То потиче од тог доба када је цар Константин преместио главни град римског царства у Цариград!
Много, много пре него што су се појавили либерализам или комунизам.
Ви са разлогом Самарџићу поносно сте споменули да Србија као и Русија дугује своју културну баштину од Византија.
А управо ту лежи по мени поента свега: за Запад Византије је Исток!
Историјски гледано на Западу су увек раширене предрасуде па и лажни стереотипи о Византију.
Као прво крили су то што је Источно римско царство правно, и не само правно, наставак Старог Рима.
У Италији у школи учи се то да је Римско царство пало те године када је варварски вођа истерао са трона у Риму последњег западног римског цара. Крај.
Зато према правилу тада почиње средњи век, јер је Запад као цивилизација пала под варваре.
Сакрили су то што је Византије вековима било тада економски и културно развијеније него Запад.
Зато су на Западу вековима раширили предрасуде да је Византијско царство искорумпирано, декадентно, да су људи били по обичају преваранти...
Постојао је чак стереотип да су цареви из Цариграда болесници, јер су практиковали инцест зато што нису желели мешати своју са туђом крви!

Тако је, то је кључ.
Мени дуго није било познато да Запад не признаје Византију. Да се прави да није постојала.
Дакле Цариград је 1.000 година био условно речено главни град света. Најразвијенији, најбоља архитектура, медицина, итд. И сами Римљани су се чудили и дуго су покушавали да направе нешто попут Свете Софије - вековима највеће цркве на свету.
Онда сам се чудио зашто се везују за грчку Антику, а прескачу Византију.
Онда сам почео да тражим узроке.
Да, папа је први. Он је незаконито прогласио Карла Великог за цара. Што је само један детаљ. Просто папска курија је хтела да буде главна на свету. Колико год је могуће и у световном смислу.
Онда су једва дочекали османску инвазију на Византију.
Али када је моћ цркве за западу почела да опада, још пре рецимо 250 година, и када је дошао "век науке", није ми јасно зашто западна наука није реаговала?
Чуо сам само за једног западног византолога, Француз Шарл Дил.
И сад кад гледам западне телевизије, типа Хистори, они нађу нешто вредно у држави Маја, у Персији, Египту, Индији, на Тајвану, наравно стари Рим је доста заступљен, али 1.000 година Источног римског царства је запостављено. То баш упада у очи. 
Да ли је теби јасно зашто је тако?

[Патриот]

Наравно, данас потпуно американизована Грчка са тим нема никакав проблем. Њима је заробљена и црква и држава.

[Monarhist]

Да ли сам ја претерао? ммхх...
Може се набројати колико пута су Западници нападали Русију кроз историју и то што су Британци прихватили Русију као савезника само у оним историјским моментима када је било већих непријатеља и они су требали руску војску на њиховој страни. 
Русију су увек сматрали источном аутократијом, што је донекле и тачно, без обзира да ли су били на Кремљу цареви или комунисти.

Али је сваки пут Русија имала и савезнике на Западу, у сваком рату до Кримског.  То је најчешће била Краљевина Данска, али и електорат Саксонија и слично. Ти стереотипи од Русима су резултат, скоро искључиво британске пропаганде из 19. века. Иначе, они су у сличном светлу приказивали и Французе током 18. века, али и Французи њих. 

Ипак, када се све упореди, најгору пропаганду Енглези нису водили ни против Руса, ни против Француза, већ против Шпанаца. То је можда и најдуже трајало.

[Monarhist]

Тако је, то је кључ.
Мени дуго није било познато да Запад не признаје Византију. Да се прави да није постојала.
Дакле Цариград је 1.000 година био условно речено главни град света. Најразвијенији, најбоља архитектура, медицина, итд. И сами Римљани су се чудили и дуго су покушавали да направе нешто попут Свете Софије - вековима највеће цркве на свету.
Онда сам се чудио зашто се везују за грчку Антику, а прескачу Византију.
Онда сам почео да тражим узроке.
Да, папа је први. Он је незаконито прогласио Карла Великог за цара. Што је само један детаљ. Просто папска курија је хтела да буде главна на свету. Колико год је могуће и у световном смислу.
Онда су једва дочекали османску инвазију на Византију.
Али када је моћ цркве за западу почела да опада, још пре рецимо 250 година, и када је дошао "век науке", није ми јасно зашто западна наука није реаговала?
Чуо сам само за једног западног византолога, Француз Шарл Дил.
И сад кад гледам западне телевизије, типа Хистори, они нађу нешто вредно у држави Маја, у Персији, Египту, Индији, на Тајвану, наравно стари Рим је доста заступљен, али 1.000 година Источног римског царства је запостављено. То баш упада у очи. 
Да ли је теби јасно зашто је тако?

Милославе, и мени је посебно током прве године студије исто било чудно што се у настави заобилази Цариград. 
Међутим, треба имати у виду да је за историографију средњег века на Западу можда најважнији моменат феудализам, јер је он кључан за развитак свих западноевропских држава осим можда Норвешке. А основни елемент феудализма је опет на Западу био манорализам који се развио из касноримског латифундијског система; тако су рани средњевековни градови на простору данашње Француске, Немачке, Шпаније, Италије и Британије, веома подсећали на античке грчке полисе ван којих неке власти и закона готово да није било све до 14.-15. века. 

Све то што сам навео није постојало ни на Балкану код нас, ни у Малој Азији, ни на простору данашње Русије, Пољске, Финске, Балтика и сл. Није постојало ни у Норвешкој. Развитак држава у наведеним просторима се значајно разликовао у односу на Запад; сеоско становнишво је било много присутније и етнички елемент био је значајно јачи. Када је у питању утицај папе, важно је имати у виду да је током кључног периода за разумевање односа тј. 700-их и 800их година, папа практично био таоц западњачких политичких елита. Неки, попут Лангобарда 772., су чак хтели и да ликвидирају папу. То је спречио Карло Велики, који је спасао Рим и у знак захвалности 800. године на Божић незаконито крунисан за Императора (неки кажу да је крунисан против своје воље и да се изненадио када му је током Литургије папа ставио круну на главу). Дакле, у политичком расколу између Запада и Истока главну улогу није играо папа, већ западњачке политичке елите. Треба нагласити да су већина тих племента која су тада насељавале те просторе: Франци, Лангобарди, Оштроготи, Бургунди и остали Германи, и даље били прилично примитивни и хришћанство није било довољно укорењено међу њима. 

Наравно, током "високог" средњег века папска столица добија потпуно другу димензију.

Што се тиче економске и културне улоге Источне Римске Империје, о томе се пише у литератури (мада недовољно) и наводи да је Цариград био културно најцивилизованији у читавој Европи али и шире (нрп. проф. Рондо Камерун и Лари Нил). Примера ради, око 1100. године два највећа европска града су били Цариград и Кордоба, са по више стотина хиљада становника. 

Али оно у чему из дневнополитичких разлога западна историографија и више него претерује је улога арапског елемента у Европи као "цивилизаторског", посебно у јужној Шпанији и Сицилији.

[Патриот]

Германски народи су тада већином били или пагани или јеретици. Јединствена хришћанска пентархија се тада здружено борила против тога.

[пек.]

Ми смо ближи Цариграду од Руса, али Руси су преузели од Грка и шта треба и шта не треба, док је Свети Сава пазио шта преузима.

[Милослав Самарџић]

Тако је, то је кључ.
Мени дуго није било познато да Запад не признаје Византију. Да се прави да није постојала.
Дакле Цариград је 1.000 година био условно речено главни град света. Најразвијенији, најбоља архитектура, медицина, итд. И сами Римљани су се чудили и дуго су покушавали да направе нешто попут Свете Софије - вековима највеће цркве на свету.
Онда сам се чудио зашто се везују за грчку Антику, а прескачу Византију.
Онда сам почео да тражим узроке.
Да, папа је први. Он је незаконито прогласио Карла Великог за цара. Што је само један детаљ. Просто папска курија је хтела да буде главна на свету. Колико год је могуће и у световном смислу.
Онда су једва дочекали османску инвазију на Византију.
Али када је моћ цркве за западу почела да опада, још пре рецимо 250 година, и када је дошао "век науке", није ми јасно зашто западна наука није реаговала?
Чуо сам само за једног западног византолога, Француз Шарл Дил.
И сад кад гледам западне телевизије, типа Хистори, они нађу нешто вредно у држави Маја, у Персији, Египту, Индији, на Тајвану, наравно стари Рим је доста заступљен, али 1.000 година Источног римског царства је запостављено. То баш упада у очи. 
Да ли је теби јасно зашто је тако?

Милославе, и мени је посебно током прве године студије исто било чудно што се у настави заобилази Цариград. 
Међутим, треба имати у виду да је за историографију средњег века на Западу можда најважнији моменат феудализам, јер је он кључан за развитак свих западноевропских држава осим можда Норвешке. А основни елемент феудализма је опет на Западу био манорализам који се развио из касноримског латифундијског система; тако су рани средњевековни градови на простору данашње Француске, Немачке, Шпаније, Италије и Британије, веома подсећали на античке грчке полисе ван којих неке власти и закона готово да није било све до 14.-15. века. 

Све то што сам навео није постојало ни на Балкану код нас, ни у Малој Азији, ни на простору данашње Русије, Пољске, Финске, Балтика и сл. Није постојало ни у Норвешкој. Развитак држава у наведеним просторима се значајно разликовао у односу на Запад; сеоско становнишво је било много присутније и етнички елемент био је значајно јачи. Када је у питању утицај папе, важно је имати у виду да је током кључног периода за разумевање односа тј. 700-их и 800их година, папа практично био таоц западњачких политичких елита. Неки, попут Лангобарда 772., су чак хтели и да ликвидирају папу. То је спречио Карло Велики, који је спасао Рим и у знак захвалности 800. године на Божић незаконито крунисан за Императора (неки кажу да је крунисан против своје воље и да се изненадио када му је током Литургије папа ставио круну на главу). Дакле, у политичком расколу између Запада и Истока главну улогу није играо папа, већ западњачке политичке елите. Треба нагласити да су већина тих племента која су тада насељавале те просторе: Франци, Лангобарди, Оштроготи, Бургунди и остали Германи, и даље били прилично примитивни и хришћанство није било довољно укорењено међу њима. 

Наравно, током "високог" средњег века папска столица добија потпуно другу димензију.

Што се тиче економске и културне улоге Источне Римске Империје, о томе се пише у литератури (мада недовољно) и наводи да је Цариград био културно најцивилизованији у читавој Европи али и шире (нрп. проф. Рондо Камерун и Лари Нил). Примера ради, око 1100. године два највећа европска града су били Цариград и Кордоба, са по више стотина хиљада становника. 

Али оно у чему из дневнополитичких разлога западна историографија и више него претерује је улога арапског елемента у Европи као "цивилизаторског", посебно у јужној Шпанији и Сицилији.

Шта си студирао и где?

[Mekenzi]

У овој теми баш фали Просветар.

За многе теме и многе приче фали ПРОСВЕТАР па и за ову нову  Самарџићеву да је стаљин крив уместо Черчила Управо помислио на њега и како би било милина читати о Црвеном брки...

Његов дух са овог форума никад неће нестати..

Нестваран лик је био..

[Monarhist]

Шта си студирао и где?

Студирам историју, у Шведској.

[Милослав Самарџић]

Шта си студирао и где?

Студирам историју, у Шведској.

Лепо.
Јел се учи нешто по Острогорском?
А о Дражи? 

[Митић]

Византија се често поистовећује са апсолутизмом, ортодоксном духовношћу, оријентализмом и егзотиком, док су термини „Византија” и „Византизам” коришћени као метафоре за декаденцију, сложену бирократију и репресију. И источноевропски и западноевропски аутори често су доживљавали Византију као скуп религиозних, политичких и филозофских идеја супротних идејама запада. Чак и у Грчкој у 19. веку, фокус је био углавном на класичној прошлости, док је византијска традиција била повезана са негативним конотацијама.

Овај традиционални приступ према Византији је делимично или у потпуности оспорен и ревидиран савременим студијама, које се фокусирају на позитивне аспекте византијске културе и наслеђа. Историчар Аверил Камерон, на пример, сматра да је византијски допринос формирању средњовековне Европе неоспоран, а и Камерон и Оболенски препознају главну улогу Византије у обликовању православља. Византинци су такође чували и преписивали класичне рукописе, па се на њих гледа као на преносиоце класичног знања, као на значајне доприносе модерној европској цивилизацији и као претече и ренесансног хуманизма и словенске православне културе.

Дипломатија и право

Након пада Рима, кључни изазов за царство био је да одржи низ односа између себе и својих суседа. Када су ове нације почеле да формирају формалне политичке институције, често су се угледале на Цариград. Византијска дипломатија је убрзо успела да увуче суседе у мрежу међународних и међудржавних односа. Ова мрежа се вртела око склапања уговора и укључивала је добродошлицу новог владара у краљевску породицу, као и асимилацију византијских друштвених ставова, вредности и институција. Очување античке цивилизације у Европи било је захваљујући вештини и сналажљивости византијске дипломатије, која остаје један од трајних доприноса Византије историји Европе.

У области права, реформе правног законика које је спровео Јустинијан Први послужиће као основа не само византијског права, већ и закона многих европских земаља, и настављају да имају велики утицај на међународно јавно право до данас. Еклога Лава Трећег утицала је на формирање правних институција у словенском свету. У 10. веку Лав Шести Мудри је постигао потпуну кодификацију целог византијског права на грчком, што је постало темељ свих наредних византијских права, које изазивају интересовање до данашњих дана.

Уметност и књижевност

Утицаји византијске архитектуре, посебно у верским објектима, могу се наћи у различитим регионима, од Египта и Арабије до Русије и Румуније.

Током византијске ренесансе Македонске династије, уметност и књижевност су цветали, а уметници су усвојили натуралистички стил и сложене технике из античке грчке и римске уметности, мешајући их са хришћанским темама. Византијско сликарство из овог периода имаће снажан утицај на касније сликаре италијанске ренесансе.

Миграциони таласи византијских учењака и емиграната у периоду након пустошења и пада Цариграда 1453. многи научници сматрају кључним за оживљавање грчких и римских студија које су довеле до развоја ренесансе у хуманизму и науци. Ови емигранти су били граматичари, хуманисти, песници, писци, штампари, предавачи, музичари, астрономи, архитекте, академици, уметници, писари, филозофи, научници, политичари и теолози. Они су у западну Европу донели далеко веће сачувано и нагомилано знање о сопственој (грчкој) цивилизацији.

https://courses.lumenlearning.com/atd-he...ms-legacy/

[Monarhist]

Шта си студирао и где?

Студирам историју, у Шведској.

Лепо.
Јел се учи нешто по Острогорском?
А о Дражи? 

Полако, ове године сам почео студије, и даље сам на првој 
На почетку првог термина смо се бавили делимично европским средњим веком, а делимично нордијским. Можда ће касније убацити Острогорског као обавезну литературу.

Што се тиче Драже, још нисмо стигли до Другог рата, али је то овде много компликовано. Кад сам превео "Срби против Вермахта" нема где нисам слао да публикују, макар и сажетак, али ниђе нисам успео. У Шведској је огроман утицај смештен код разнорсзних битанги од којих је можда највећа онај са наших простора, који је са три "књиге" постао продекан на Лунду, а пре тога ректор у Карлстаду. А у те три књиге толико је грешака, неистина и аљкавости, просто се види да гори ирационалном мржњом према Србима, да не испуњава ни најниже критеријуме. Што сте Ви говорили, на свакој страни је нешто погрешно/лаж. Прихватио се да пише о Југославији а у животу поред неког Југословенског архива није прошетао. Према свему судећи има добре везе. Историја ДСР за Југославију овде у Шведској се у потпуности базира на бр. 1 Томашевићу, бр. 2 Милетићу и Дедијеру, бр. Рамет, Малкому и екипи, бр. 4 "Блечлију" Бејзила Дејвидсона уз још понешто "ситно". То је толико лоше да очи прокрваре док читаш, отприлике као да су заједно писали Тито и Павелић.

Мислио сам да напишем критику књиге тог типа (ставку по ставку, посебно везана за ДСР цитирајући Вас тј. документа), али размишљам да би ми у будућности могао запасти као ментор, па не знам колико је паметно.

[Милослав Самарџић]

Византија се често поистовећује са апсолутизмом, ортодоксном духовношћу, оријентализмом и егзотиком, док су термини „Византија” и „Византизам” коришћени као метафоре за декаденцију, сложену бирократију и репресију. И источноевропски и западноевропски аутори често су доживљавали Византију као скуп религиозних, политичких и филозофских идеја супротних идејама запада. Чак и у Грчкој у 19. веку, фокус је био углавном на класичној прошлости, док је византијска традиција била повезана са негативним конотацијама.

Овај традиционални приступ према Византији је делимично или у потпуности оспорен и ревидиран савременим студијама, које се фокусирају на позитивне аспекте византијске културе и наслеђа. Историчар Аверил Камерон, на пример, сматра да је византијски допринос формирању средњовековне Европе неоспоран, а и Камерон и Оболенски препознају главну улогу Византије у обликовању православља. Византинци су такође чували и преписивали класичне рукописе, па се на њих гледа као на преносиоце класичног знања, као на значајне доприносе модерној европској цивилизацији и као претече и ренесансног хуманизма и словенске православне културе.

Дипломатија и право

Након пада Рима, кључни изазов за царство био је да одржи низ односа између себе и својих суседа. Када су ове нације почеле да формирају формалне политичке институције, често су се угледале на Цариград. Византијска дипломатија је убрзо успела да увуче суседе у мрежу међународних и међудржавних односа. Ова мрежа се вртела око склапања уговора и укључивала је добродошлицу новог владара у краљевску породицу, као и асимилацију византијских друштвених ставова, вредности и институција. Очување античке цивилизације у Европи било је захваљујући вештини и сналажљивости византијске дипломатије, која остаје један од трајних доприноса Византије историји Европе.

У области права, реформе правног законика које је спровео Јустинијан Први послужиће као основа не само византијског права, већ и закона многих европских земаља, и настављају да имају велики утицај на међународно јавно право до данас. Еклога Лава Трећег утицала је на формирање правних институција у словенском свету. У 10. веку Лав Шести Мудри је постигао потпуну кодификацију целог византијског права на грчком, што је постало темељ свих наредних византијских права, које изазивају интересовање до данашњих дана.

Уметност и књижевност

Утицаји византијске архитектуре, посебно у верским објектима, могу се наћи у различитим регионима, од Египта и Арабије до Русије и Румуније.

Током византијске ренесансе Македонске династије, уметност и књижевност су цветали, а уметници су усвојили натуралистички стил и сложене технике из античке грчке и римске уметности, мешајући их са хришћанским темама. Византијско сликарство из овог периода имаће снажан утицај на касније сликаре италијанске ренесансе.

Миграциони таласи византијских учењака и емиграната у периоду након пустошења и пада Цариграда 1453. многи научници сматрају кључним за оживљавање грчких и римских студија које су довеле до развоја ренесансе у хуманизму и науци. Ови емигранти су били граматичари, хуманисти, песници, писци, штампари, предавачи, музичари, астрономи, архитекте, академици, уметници, писари, филозофи, научници, политичари и теолози. Они су у западну Европу донели далеко веће сачувано и нагомилано знање о сопственој (грчкој) цивилизацији.

https://courses.lumenlearning.com/atd-he...ms-legacy/

Донели су све то и у Србију, али опустошише Турци све...
КАо што су руски емигранти 1920-тих...

[Милослав Самарџић]

Шта си студирао и где?

Студирам историју, у Шведској.

Лепо.
Јел се учи нешто по Острогорском?
А о Дражи? 

Полако, ове године сам почео студије, и даље сам на првој 
На почетку првог термина смо се бавили делимично европским средњим веком, а делимично нордијским. Можда ће касније убацити Острогорског као обавезну литературу.

Што се тиче Драже, још нисмо стигли до Другог рата, али је то овде много компликовано. Кад сам превео "Срби против Вермахта" нема где нисам слао да публикују, макар и сажетак, али ниђе нисам успео. У Шведској је огроман утицај смештен код разнорсзних битанги од којих је можда највећа онај са наших простора, који је са три "књиге" постао продекан на Лунду, а пре тога ректор у Карлстаду. А у те три књиге толико је грешака, неистина и аљкавости, просто се види да гори ирационалном мржњом према Србима, да не испуњава ни најниже критеријуме. Што сте Ви говорили, на свакој страни је нешто погрешно/лаж. Прихватио се да пише о Југославији а у животу поред неког Југословенског архива није прошетао. Према свему судећи има добре везе. Историја ДСР за Југославију овде у Шведској се у потпуности базира на бр. 1 Томашевићу, бр. 2 Милетићу и Дедијеру, бр. Рамет, Малкому и екипи, бр. 4 "Блечлију" Бејзила Дејвидсона уз још понешто "ситно". То је толико лоше да очи прокрваре док читаш, отприлике као да су заједно писали Тито и Павелић.

Мислио сам да напишем критику књиге тог типа (ставку по ставку, посебно везана за ДСР цитирајући Вас тј. документа), али размишљам да би ми у будућности могао запасти као ментор, па не знам колико је паметно.

Значи Швецка, јес ладно, ал цензура бато.
Одан је паметније да узмеш прво диплому.