[смедерево]

Коначна дехристијанизација Србије
Крајем новембра 2014. председник Владе Србије Александар Вучић истакао је у телефонском разговору с председником Владе Молдавије Јуријем Леанком да Европска унија „није и не може бити баук за православне народе“.Да ли је баш тако? Или је онако како је рекао Свети Николај Жички да је Европа без Христа „Бела Демонија“? Зар читава ЕУ не доноси антихришћанске законе који разарају сваку могућност живљења по Божјим заповестима на нивоу друштва?…

Још 2011. објавио сам текст „Породица: одбрана и последњи дани“. Повод је био покушај жутокраких да Србији као закон наметну гомилу ЕУ лудости, од легализације хомосексуалних веза, преко изједначавања васпитног физичког кажњавања детета са злостављањем, све до сурогатног материнства.

Изгледало је, после свега, да је безумље, макар привремено, заустављено. Али, не лези враже! Све се наставило и прошле, 2014, када су ЕУротичари бацили у јавност предлог Грађанског законика, и у њему све оно чему се јавност противила 2011.

Текст „Породица: одбрана и последњи дани“ може се наћи на интернету, па се тамошња аргументација и фактографија неће понављати. Овога пута неколико речи о антихришћанској суштини предложених законских решења.

Новине у грађанском законику

Ако се законик усвоји, жена и мушкарац који живе у ванбрачној заједници стичу права и дужности као и супружници који су венчани, а заједница лица истог пола биће уређена посебним законом, чиме се јасно ставља до знања да ће ЛГБТ „брак“ бити легализован! Осим ове ЕУ новине, Законик доноси низ нових предлога: озакоњење сурогатног мајчинства, забрану физичког кажњавања деце, либерализацију усвојења деце кад су у питању странци… Ту су и друге новине, као што је озакоњење еутаназије.

Чланом који каже да је „мајка детета жена која га је родила, изузев рађања за другог“ уводи се у нашу земљу појам сурогатне мајке. Она не сме то радити за новчану награду, али јој трошкови одржавања трудноће и рађања могу бити надокнађени. Уговор о рађању за другог може бити закључен између сурогатне мајке и супружника и ванбрачних партнера.

О чему је овде реч?

О репаганизацији Србије, у складу са процесом репаганизације Европе.

Угледна руска историчарка, Наталија Нарочницка, у интервјуу који је дала почетком 2014. сведочи докле је дошла Европа са својим ратом против хришћанских вредности: „Реч је о ратоборној постмодернистичкој идеологији савремене либертаријанске елите Западне Европе и Америке у оквиру које се проглашава потпуна ослобођеност појединца од сваког традиционалног поретка ствари, било да је то верски, национални, државни, историјски, а сада већ и биолошки, односно Богом дате природе“.

Како је било пре хришћанства

У доба пре но што се хришћанство раширило светом, постојало је ритуално жртвоприношење људских бића; нису то чинила само дивља канибалска племена него и високоразвијене цивилизације, попут мајанске и ацтечке. Феничани су жртвовали децу Молоху, а Грци и Римљани су падали у убилачки занос приликом слављења Диониса – Бахуса.

У Спарти, новорођенчад која би се родила са телесном маном, била су немилосрдно убијана. У Риму, отац је са дететом инвалидом могао да учини исто.

Дошло је хришћанство, и тако нешто постало је незамисливо. Породица се утемељила на речи Христовој о нераскидивости брачне љубави, и на речи Светог Павла да жене треба да поштују мужеве као Црква Христа, а мужеви да воле жене као Христос Цркву, спремни да се за њих жртвују.

У античкој Грчкој, педерастија се сматрала уобичајеном: спартански војници били су везани сексуалним везама старијих и млађих војника, а у демократској Атини младићи су услуге учитељима могли да плаћају сексом. Дошло је хришћанство, и вратило мужеве женама.

Жене су своја права први пут добиле са хришћанством; између осталог, и право да имају своју реч кад је васпитање деце у питању.

Жене су своја права први пут добиле са хришћанством; између осталог, и право да имају своју реч кад је васпитање деце у питању.

Пре Христа, држава је, у ликовима својих царева, била обоготворавана. Дошло је хришћанство, и ставило границу власти. Када се ромејски цар пео на престо, добијао је од ђакона Храма Свете Софије врећицу прашине, да зна ко је и шта је. Човек, захваљујући хришћанској вери, више није био потпуно потчињен држави.

Прве болнице у историји човечанства појавиле су се у „Василијади“, монашком предграђу Кесарије Кападокијске, и основао их је Свети Василије Велики са својим монасима, у четвртом веку после Христа.

Дакле, основе свега што нам данас изгледа најнормалније и неотуђиво наше, хришћанске су. Тако је, између осталог, и са правом.

Хришћанство и право

Темељне погледе на однос Цркве и световног права можемо наћи, прегледно изложене, у „Основама социјалне концепције Руске православне цркве“. Ту пише да је основа државних закона је морални закон записан у људском срцу (Рим.2,15 ); то јест, „право у себи садржи неки минимум моралних норми које су обавезне за све чланове друштва. Задатак световног закона не састоји се у томе да свет, који лежи у злу, претвори у Царство Божије, него да се он не претвори у пакао“. Право је, доскора, увек и свагда било утемељено на религиозним начелима (довољно је читати студију Фистела де Куланжа о античком граду).

Учење о људским правима неодвојиво је од хришћанских темеља. У „Основама учења РПЦ о слободи, достојанству и правима личности“ с тим у вези стоји: „Појединачна права човека не могу се супротстављати вредностима и интересима Отаџбине, друштва и породице. Остварење људских права не треба да буде оправдање за напад на религијске светиње, културне вредности и особености народа. Људска права не могу бити повод за наношење непоправљиве штете природним добрима“.

Како Руска црква сведочи даље, „у оним случајевима када људски закон у потпуности одбацује апсолутну божанствену норму и замени је оном која јој је супротна, он престаје да буде закон и претвара се у безакоње, без обзира на то у какве правне одежде је обучен“.

Најважнију поруку с тим у вези послао је руски патријарх Кирил приликом доделе почасног доктората Универзитета у Београду 2014. Он је рекао да су се многе европске државе одрекле хришћанског идентитета, и то не по вољи својих народа. То се јасно видело приликом огромних протеста француског народа, који је устао против легализације „хомосексуалних бракова“. Против незадовољних Француза је отуђена државна власт слала полицију, која је тукла окупљене и гушила их сузавцем.partijarh kiril ria

Поред изједначавања Богом благословеног природног брака са наопаким везама тзв. „ЛГБТ популације“, савремена Европа намеће еутаназију чак и за малолетну децу, као што деценијама проглашава утробно чедоморство, абортус, за „право мајке“. Све се ово десило јер се европско друштво одрекло приоритета вере. Патријарх Кирил је истакао да пример совјетског система довољно говори како се све руши када се гради друштво без Бога и морала. Сада се нешто слично дешава у Европи, у којој је „разградња хришћанског темеља европске цивилизације довела до срамних појава које не угрожавају само моралну хармонију, него и постојање европског континента“. Хришћанима се у ЕУ пориче право да друштвену делатност мотивишу сопственом вером. Вера се прогони из јавног простора, чак дотле да се од неких запослених траже да не носе крстиће о врату. Непокорни се отпуштају с посла, гоне их државни органи, одузимају им децу. Борбени секуларизам напредује корацима од седам миља.

Предложени „Грађански законик“ у нас је део тог процеса; он ратује против хришћанских темеља србске правне државе. Погледајмо.

Сурогатно материнство

У „Основама социјалне концепције Руске православне цркве“, у одељку који се бави питањима биоетике, пише: „Ако су муж и жена неспособни за рађање детета, и ако терапеутски и хируршки методи лечења неплодности не помажу супружницима, требало би да са смирењем прихвате своју бездетност као посебан призив. Требало би да у сличним случајевима /…/ размотре могућност усвајања детета уз обострану сагласност супружника /…/ ʼСурогатно материнствоʼ, тј. уношење оплођене јајне ћелије у жену која након рођења враћа дете ʼпоручиоцимаʼ противприродно је и морално недопустиво чак и у оним случајевима кад се остварује на некомерцијалној основи. Тај метод претпоставља рушење дубоке емотивне и духовне блискости која се између детета и мајке успоставља током трудноће. ʼСурогатно материнствоʼ траумира како жену која носи дете и чија се материнска осећања газе, тако и само дете које касније може доживети кризу самосвести“.

Легализација хомосексуалних „бракова“

Руска црква сведочи: „У савременом друштву, дискусије о положају такозваних ʼполних мањинаʼ показују тенденцију да хомосексуализам схвате не као полну изопаченост него као једну од ʼсексуалних оријентацијаʼ, која има једнака права на јавно изражавање и уважавање. Православна црква полази од непоколебивог становишта да богоустановљени брачни савез мушкарца и жене не може ни да се упореди с изопаченим испољавањима сексуалности.

Она хомосексуализам сматра греховном позлеђеношћу људске природе, а што се превазилази духовним напором који води ка исцељењу и личносном узрастању човека. Хомосексуалне тежње се лече, као и остале страсти које муче палог човека. /…/ Односећи се с пастирском пажњом према људима који имају хомосексуалне склоности, Црква се истовремено одлучно противи покушајима да се грешна тенденција представи као ʼнормаʼ, а утолико пре да се представи као предмет гордости и пример за подражавање. Управо због тога, Црква осуђује сваку пропаганду хомосексуализма“.

Црква о еутаназији

Православна црква каже да је њено послање да сведочи реч Божју: „Не убиј!“( Излазак, 20,13). „Због тога Црква /…/ не може као морално оправдане да прихвати сада већ широко распрострањене у свету покушаје легализације тзв. еутаназије или намерног убијања безнадежно болесних (укључујући и оне који то сами желе).

Молба болесника да му се убрза смрт понекад је условљена стањем депресије, која га лишава могућности да правилно процени свој положај. Признавање законитости еутаназије довело би до умањења достојанства и изопачења професионалне дужности лекара, који је позван да очува, а не прекрати живот. ʼПраво на смртʼ лако се може претворити у претњу за животе оних пацијената за чије лечење недостају новчана средства“.

У одбрану породице

Црква брани породицу од тоталитарног уплитања државе, и штити право родитеља да васпитавају децу. Сасвим је јасно да предложени „Грађански законик“, који са злостављањем изједначава свако, па и најблаже физичко обуздавање самовоље малог детета (која може имати за последицу и самоповређивање малишана), нема за циљ одбрану деце од родитеља – „злоставитеља“, него разарање породичних веза, претварањем деце у цинкароше оца и мајке, попут Павлика Морозова, кога су у доба ГУЛАГ-а величали зато што је откуцао своје родитеље као „државне непријатеље“. А шта иде иза тога? Као у напредним ЕУ државама: одузимање деце родитељима, и предавање истих на усвојење, између осталих, и „толерантним“ ЛГБТ паровима. У Србији, у којој 37 000 људи годишње умре више но што их се роди, „Грађански законик“ је, са оваквим предлогом, позив на геноцид. Ко ће, ако је под сталном паском државе као „злоставитељ“ детета, хтети да рађа децу?

Уместо закључка

Треба веровати да ће врх Српске православне цркве, преко свог Синода и Сабора, оштро реаговати на покушаје да се земља Светог Саве претвори у Содом и Гомору. Епископи других Помесних цркава, од Грчке до Грузије, већ су тако реаговали, и потврдили своју оданост Христу и Светом предању. У очекивању оваквог одлучног става, дужни смо да и сами сведочимо истину, насупрот ЕУ лудостима заснованим на самообмани.

Владимир Димитријевић, Геополитика

[Шумадинац]

Опет сер Влада Димитријевића.... Нема шта...у све се разуме!

[херцеговац]

Опет сер Влада Димитријевића.... Нема шта...у све се разуме!

Ки ти у СС Галичину!

[смедерево]

Да ли је Ваљево изненадно остало без воде због криминалних радова на брани Ровни у кањону Сушице?!
Ваљево је изненада под мерама искључења воде за пиће. Власти су накнадно изјавиле да ће то трајати до 15. јуна јер је велико извориште Пакље, које је уз реку Градац, главни снабдевач Ваљевске општине водом за пиће- наводно искључено због реконструкције старог цевовода од Пакаља ка Ваљеву који се ради усклопу пројекта погубно штетне, тридесет година грађене- бране Ровни. На локалним медијима је, као један од разлога рестрикције, наведено и смањење издашности великог изворишта Пакље…

МЕЂУТИМ, ово јефтино медијско допинговање већ ошамућене јавности, код савесних родољубивих слушалаца не може тако лако да прође- пре свега из следећих разлога:

Прво, Ваљево ни у највећим сушама које су трајале и по неколико месеци- није имало рестрикције.

Друго, са обзиром да се на силу брана Ровни у њеном штетном, максимално пуњеном капацитету намеће становништву као једино решење, може бити да су ове рестрикције измишљене у сврху рекламирања ове бране који намеравају пунити већ у августу (и тиме потопити и чудотворни немањићки манастир Грачаницу). А, притом, не треба заборавити- да ван свих законитости и пројеката- ова банда на власти планира спајање цевовода са бране Ровни са цевоводом изворске воде са Пакаља… Могуће је да управо такве радове управо и врше под образложењем реконструкције старог цевовода са Пакаља.

И, оно веома важно- треће, чудно је да су ове рестрикције настале изненада и без нарочитих најава у медијима. Та чињеница, уколико се рестрикције не заврше у најављеним роковима, навешће нас на једино могуће образложење- да су за све криви радови у кањону Сушице а непосредно повише манастира Грачанице који се одвијају протеклих месеци у склопу бране Ровни и њеног пуњења у максималном (а непотребном и штетном) капацитету. Река-понорница Сушица која протиче поред Грачанице- релативно је велика- дакле, не постоји могућност да врело Пакље смањи издашност извирања, сем ако неко није дирао у природне подземне токове… Тренутни радови у кањону Сушице, приликом којих се булдожерима и багерима скида дубоки површински слој земље и затрпавају понори и подземни водени токови- Могу бити једини узрок, ако је извор Пакље у опадању издашности, а такође и река Градац. Пре неки дан је булдожерима затрпан и велики извор Савинац у кањону Сушице такође… Кањон реке Сушице, је по научним налазима још из 80-их, жила куцавица којом се изворским водама са Повлена снабдева водом извор Пакље, а у великој мери и река Градац. Уколико власти истрају у потапању и овог кањона у брани Ровни, уништиће се трајно, сем манастира Грачанице, и све изворске воде Ваљева, које су међу најзначајнијима по капацитету и квалитету у Србији.

Ове власти су познате по манипулацијама јавности, тако да они овако што неће признати ни онда- када дође време да се због тридесетогодишњих злоупотреба са браном Ровни и одлежи иза решетака. То, такође, не може се очекивати ни од подмићене опозиције, јер и власт и опозиција у Србији су у потпуној марионетској власти глобалистичко-масонских белосветских моћника… Сетите се само како ни у ком виду нису признали ни злочин што су вештачки запушавали брану Ровни у току великих мајских поплава 2014., па када им је акумулирана вода под притиском пробила чеп и долила на муку Обреновцу- и то у времену када је вода свуда већ била у опадању…

Ако нисмо схватили до сада да је оваква антинародна брана Ровни- под проклетством, и због беспотребно уништаваног манастира Архангелове Грачанице, а и због уништења природног прихрањивања и квалитета свих изворских вода Ваљева. (Уместо да пијемо изворску воду изобилно, молимо се у чудотворној Светињи, а брану користимо до безбедног нижег нивоа и за туризам и за наводњавање и за заштиту од поплава..) Онда се спремимо на све теже и теже лекције, јер оваква брана Ровни, запамтите, неће нас заштитити ни од поплава ни од сушних периода. И не само што нас неће заштитити- него ће и веће невоље поспешити, ова богоборна брана Ровни коју нам здушно намећу све масонске владајуће гарнитуре у последњих 30. година (Наравно, Тито је крив за оне раније антисрбске пројекте, а ови пионири Титовог антихришћанског духа које су се запатиле из његовог крила, иако су се сада заоденули у разнобојне примамљиве боје, ипак се делима показују верне своме антихришћанском идолу)…

Зато Народе Србски, бори се сам за своју Светињу и Изворе… Иначе- може доћи време да останемо и без Светиње и без нормалне кише небеске, а са фатаморганом- празном проклетом браном Ровни у коју ће најооболелији ускакати на купање…

[смедерево]

Монах-немонах Антоније поводом најављеног скорог потапања немањићког манастира Грачанице за сајт „Срби лепа Православна реч“…

О ПОТАПАЊУ СВЕТИЊЕ ГРАЧАНИЦЕ
Христос васкресе – Ваистину васкресе Господ наш!

– Зашто се дешава покушај потапања Манастира Грачаница код Ваљева?

– Покушај потапања Светиње Грачанице, за коју постоји народно предање да су је градила три брата Немањића заједно са манастирима Пустињом и Јовањом… да је у манастиру Грачаници ваљевској живело сто калуђера и сто њихових ученика… да је свети владика Николај говорио поклоницима за ову Грачаницу—-Не морате ићи чак на Свету Гору и Грчку- ево вам Свете Горе овде- указујући руком на њу(чак је послао мајсторе из Лелића да ову Грачаницу украсе предивним кубетом у византијском стилу)… да је најчешће чудо у овој Грачаници то да народ чује хорско појање ангела. Када све то знамо, јасно је да је сам ђаво и његови демони наговорио безбожне људе, под привидом некаквих беспотребних радова на брани Ровни, где би они и себи прали новац успут, да затру ову Светињу заувек- урушавањем, скрнављењем и на крају потапањем које је најављено већ за овај август. Што је најжалосније све то затирање Светиње, поред нашег слаганог али и незаинтересованог народа, траје од почетка градње бране а то је пуних тридесет година… Владика лаврентије је покушао продати Грачаницу људима са бране Ровни, пре свега њеном идеологу масону Душану Михајловићу… А потом је владика Милутин покушао бар да насели монахе у Грачаницу бар на неко време, међутим, немајући храбрости да се свецело успротиви издајничким документима које је раније потписао Лаврентије. Наравно, Лаврентије није власник ни једне Светиње… већ једино Бог… А ни владика Милутин није неко од кога једино зависи будућност ове Светиње. Будућност ове Светиње зависи од сваког од нас који смо у вери скупа, те, када молитвом и делима брањења Светиња покажемо да нам оне стварно требају, тада ће и Бог имати коме помоћи. Ако, пак, пожртвовано не бранимо Светиње вечног спасења нашега нам дате, зна се каква нас будућност чека, и коме смо се усличили.

– Како превазићи то стање духа, како изаћи из тога?

Молитва није искрена ако није потврђена добрим делима, а добра дела нису добра ако нису у смирењу и Бога ради чињена. Обавеза пред Богом је штитити своју Праву Веру и Светиње, то је обавеза сваког верника и за то му не требају никакви додатни благослови и дозволе духовника, нарочито стога што је већина њих и сама раслабљена а при томе хоће и држати човека у наметаној покорности. Дакле, ако на таквим делима одбране Вера и Светиња се деси да нема владике, нема свештеника, нема верника …ти си дужан да сам по својим моћима учиниш пред Богом твојим колико можеш- само таквима Бог помаже, а Богу је увек све могуће. Свако да пође од себе и своје обавезе и дуга према Љубави Божијој, супротно, зна се шта је- све пусто самољубље и прелест.

Које је решење за спас Светиње?

Да има нормалних људи у власти, а било би их да ове нисмо непокајаним гресима нашим свенародним сами породили- решења би било на претек. Главни капацитет ове бране је једна велика котлина а на искрају те котлине усеца се у брда уски кањончић Сушице у коме се и налази Светиња Грачаница, али у коме је тло водопропусно. Научници су још 80-тих утврдили да ће, уколико потопе ниво манастира, повише њега ујезерена вода отицати у сва врела еколошки заштићене реке Градац, врело Пакље и сва обилна подземна језера изворских вода која је још Јован Цвијић називао- изданима Лелићког Карста. Видели сте шта је било у Ужицу са цијано бактеријама које су заувек затвориле за водоснабдевање акомулацију Врутци, а такође уништиле и саму реку низводно, акумулације која је својевремено, такође, уништила манастир Светог Георгија- Рујан.

Једноставно све површинске акомулације протоком времена су све загађеније, а овде, у случају Ровни, та загађена вода би трајно загадила сва подземна изворишта питких вода под брдима јужно од Ваљева, која су међу већима у Србији. Ово је не само проклета брана која уништава Светиње и гробља, већ и геноцидна брана јер народ трајно оставља без изворских вода. Да банда која се налазила у власти у току тих 30 година градње није системски злоупотрбљавала новац лако би се ми договорили. Али сада су они притиснути- као лопов у крађи, претњом да их неко не разоткрије и зато хоће што пре пустити у функцију ову погубну брану како би тако замазали свој предходнии криминал.

Иначе, опште корисно и благословено решење којим би сви били задовољни било би следеће:

ДА СЕ ПРОБЛЕМАТИЧНИ КАЊОНЧИЋ РЕКЕ СУШИЦЕ, ЗАШТИТИ ОД ПОТАПАЊА МАЊОМ ПРЕГРАДНОМ БРАНОМ ,ТИМЕ БИ СЕ САЧУВАО ЧУДОТВОРНИ МАНАСТИР СВЕТОГ АРХАНГЕЛА МИХАЈЛА, ГРАЧАНИЦА ОВА, ЗАШТИТИЛЕ СВЕ ИЗВОРСКЕ ВОДЕ ВАЉЕВА ОД МЕШАЊА СА УСТАЈАЛОМ ВОДОМ СА БРАНЕ РОВНИ И ПЛУС СПРЕЧИЛИ ГУБИТЦИ ОТИЦАЊА ВОДЕ ИЗ БРАНЕ ПРОЦЕЊЕНИХ НА 512 ЛИТАРА У СЕКУНДИ КРОЗ ИСТИ КАЊОНЧИЋ. ШТО ЈЕ НАЈБОЛНИЈЕ,
ПРОЈЕКТНО РЕШЕЊЕ ОВЕ ДОДАТНЕ ПРЕГРАДНЕ БРАНЕ ПОСТОЈИ И У САМОМ ПРОЈЕКТУ БРАНЕ РОВНИ, АЛИ ГА ЈЕ НЕКО ГУРНУО ПОД ТЕПИХ СВОЈЕВРЕМЕНО. ДОК СЕ НЕ ОЗИДА ТА МАЊА ПРЕГРАДНА БРАНА, БРАНА РОВНИ БИ БИЛА ЗА ЗАШТИТУ ОД ПОПЛАВА И МОГЛО БИ ДА БУДЕ ЈЕЗЕРО ДО ИСПОД МАНАСТИРА ГРАЧАНИЦЕ- ИДЕАЛНО ЗА НОРМАЛНЕ И ТОГА ДОСТОЈНЕ ЉУДЕ…

Јасно је да су деценијама многе паре покрали тако да се сада плаше одговорности па журе да пуне ову брану, мада би и они сами највише волели још једну инвестицију где би било разноразних малверзационих могућности. Да скратим да није демона и лопова, све би било идеално и оваква брана Ровни би се лако прилагодила стварним народним потребама, а овако- велики грех и пакао су се надвили над будућношћу овога краја, ако наставе да руше порту манастира Грачанице како су најавили наредих дана и да ову брану пуне до врха. Како смо се борили по својим моћима- борићемо се до краја… надајући се на Бога, зато Вас све позивамо да се потрудимо колико и докле год можемо за Светињу Архангела Михајла и изворске воде Ваљева…

Велики протест организујемо на Градском Тргу у Ваљеву у уторак 23.јуна 2015.г. са почетком у 17 часова… .Учествоваће прота Жарко Гавриловић, публицисти и књижевници Владимир Димитријевић, Рајко Ђурћевић, Милан Милинковић, из Еколошког покрета Србије Никола Алексић, козачки атаман за Србију Војислав Милошевић.

Браћо Богољуби и Родољуби- тако нам Бог помогао! …

мај, 2015.г.

[смедерево]

Сећање на дан вађења моштију Светог Јустина Србског
… Грци су дошли претходни дан, а такође и Вл.Атанасије, док је Митрополит Амфилохије стигао увече касно 11.6.2014. Дошао је био и Хиландарски игуман, о.Методије са неколико братије, као и ђакон Радош Младеновић из Краљева, о.Јаков из Жиче и пар сестара из Жиче.) Мошти су вађене прошле године на данашњи дан,12.6. Било је затворено за народ пре подне. Полиција је чувала горе прилаз манастиру и није дала да се иде доле. Присуствовали су један грчки Митрополит и један грчки Владика, један јеромонах из Симонопетре, о.Јаков, један грчки свештеник…

Били су и Мирополит Амфилохије и eп.Атанасије Јефтић, који је био задужен од Управе Манастира да све организује. Такође су били и лекар из Херцег-Новог, Драган Пјешивац и једна девојка-археолог. Био је и ђакон Радош Младеновић и један ђакон из Требиња. Мошти су извађене пре подне, опране вином, и остављене напољу да се суше. Сутрадан ујутро, у 6 часова, Вл.Атанасије је служио Литургију, заједно са о. Јаковом из Жиче и о. Живojином Кнежевићем из Ваљева. После Литургије, сви су сели напоље, поред моштију, и Владике су причале о својим сећањима на Св.Аву Јустина. Након тога, само ужи круг је остао код моштију, оних који су и вадили мошти, те су приступили облачењу моштију. То је све било напољу, код мале куће-келије. Другима је речено да се мало удаље. То је трајало једно сат и по до два. Онда су свечано унете мошти у литији у цркву уз певање тропара, после тога је читан Акатист Св.Ави Јустину. Одежду и покрове на моштима су радиле сестре из Жупе Никшићке и Дуљева, а покров преко ћивота су Рускиње извезле, из Новотихвинског манастира из Екатеринбурга. Цео дан су се читали Акатисти поред моштију, смењивале се сестре, гошће, и свештеници, који су долазили да се поклоне.Било је Српских свештеника и из иностранства. Увече је било свечано Бдење, на ком је началствовао грчи Митрополит. Порта је била препуна свештенства и монаштва с разних страна, а највише из Свете Горе и Црне Горе. Било је монаха из Симонопетре , из Григоријата, Ватопеда и Хиландара, и скоро свих црногорских манастира. Сутрадан је била Свечана Литургија уз учешће пуно епископа, а началствовао је Патријарх Иринеј. Народа је била препуна порта и испред нове цркве на платоу. Многи су имали невоље са доласком тих задњих пар километара до манастира, јер је био застој на путу. Неко је рекао да се на узбрдици близу скретања за манастир излило уље по путу и да не може да се узиђе и направио се велики застој. Нека кола су после прошла. Киша је падала, и народ се у рекама спуштао низ брдо, избијајући кроз шуму, на манастирко гробље, и стизао у току Литургије, други су успели да дођу колима до скретања за манастир, па су се спуштали асфалтним путем пешке, пошто полиција није дозвољавала да се сиђе колима. Након Литургије, Свете мошти, које су у току Литургије лежале у ћивоту поред бине, која је била постављена између малог и великог конака, биле су ношене литијски до нове цркве и унете на кратко, и поново враћене у стару цркву, где ће и да буду док се нова црква не заврши изнутра. Почели су радови на припреми за фрескописање. Било је више хиљада људи са разних страна. Био је један јеромонах Американац, биле су монахиње АЕ Марка из Немачке, био је јеромонах Георгије Румун, духовни син Св.Старца Клеопе, била је монахиња Румунка , која је по Св.Ави узела име Јустина, била је једна верница Бугарка, више Грка…

[смедерево]

[смедерево]

Зашто нисмо достојно прославили Свете Пајсија и Авакума?!
Двеста година једног страдања… Зар Свети Пајсије и Авакум нису заслужили да се прославе како доликује?
Узмимо само Светог Авакума. Рођен је 1794. у Кнешпољу, близу манастира Моштанице. Крштено име – Лепоје. У раној младости напушта кућно огњиште и одлази у манастир Моштаницу. Код духовника Генадија припрема се за монашки постриг и монаши се у манастиру Моштаници.После буне 1809. године, коју су Турци угушили крваво, није поштеђен ни манастир Моштаница. Игуман Генадије, са сином Стојаном, ђаконом Авакумом и његовом мајком, напуштају манастир 1811. г. и одлазе у манастир Трнаву у близини Чачка, код игумана Пајсија. У вријеме Хаџи – Проданове буне 1814. г. духовник Генадије је узео активно учешће. Турци у крви угуше буну, и похапсе преко триста Срба, међу којима је било и неколико свештеника.Игуман Пајсије, заједно са тим Србима, набијен је на колац код Стамбол Капије у Београду. Генадију, Авакуму и Стојану је понуђено да се потурче, а у противном ће бити набијени на колац. Генадије и Стојан се потурче, да би касније побегли и вратили се у православну вјеру.

Ђакон Авакум је одбио да се потурчи и Турци га поведу на губилиште. Идући кроз београдску тврђаву и носећи колац на рамену, гласно је пјевао:Нема вере боље од хришћанске!/Срб је Христов, радује се смрти;/Страшни Божји суд и вас Турке чека!/Чин`те Турци што је вама драго,/Скоро ћете и ви долијати -/Бог је сведок и његова правда!Мати га је пратила и преклињала га својим млеком да се потурчи , а Бог ће му опростити. Ђакон Авакум одговара:Мајко моја, на млеку ти хвала!/Ал` не хвала на науци твојој!/Брзо ћеш се обрадоват` сину;/Док пред Божје изађемо лице!…

Дошавши на стратиште, Турци му поново понуде да се потурчи, да не умре млад. Он поново одбија и пита:Умиру ли Турци?Умиру – одговорише. Онда је свеједно, а пре, а после; што пре умрем, омање ми греха!

Зачуђени Турци одусташе од убеђивања и одлучише да му срце прободу ножем, да се не би дуго мучио и умирао у најстрашнијим мукама. Игуман Пајсије је жив набијен на колац, и три дана је умирао у највећим мукама. Његова мајка је причала Јоакиму Вујићу о томе колико је страшно било. Турци су намерно побадали коље плитко у земуљ, да би пси јели ноге на колац набијених.

Светима Пајсију и Авакуму Црква пева:

Јако истини војини Христови,
кротостију и смиренијем возсијасте,
и за Христа доблествено пострадасте,
преподобномученици Пајсије и Авакуме,
но смерт ваша велегласно возвјешпчајем всјем:
лучше јест за Христа и отечество страдати,
нежели без Христа и всеијелиј мир сеј стјажати!

Као истинити војници Христови,
кротошћу и смирењем засијасте,
и за Христа узвишено пострадасте,
преподобномученици Пајсије и Авакуме,
али смрт ваша (веома) гласно објављује свима:
боље је страдати за Христа и отаџбину,
него ли без Христа и цели свет овај задобити.

Очито, Свети Пајсије и Авакум нису у видном пољу „евхаристијске еклисологије“, која се проповеда на благоутробним симпосионима, у скупим хотелима, после летова авионима ( не економске класе ). Они нису сматрали да је суштина богословља у новотаријама, у надговорљивим речима људске премудрости, него у верности Богу и Божијој правди.

Били су то прави србски калуђери, као што су и попови који су с њима страдали били прави србски попови.

КО ЈЕ СРБСКИ ПОП?

Какви су нам попови некад били?

И кад кажем „поп“, ништа погрдно не мислим. Србски ПОП је велика реч, велико име, велика сила Божја. Ево шта каже авва Јустин Ћелијски у Житију Светих Пајсија и Авакума, објашњавајући нам ко је тај свети србски поп: „Турци су необично волели када су из тамнице водили робље на губилиште да се увек у свакој партији нађе по који свештеник. Њих су зато они и приштеђивали да их увек буде. На Светога Саву (1815) набијено је на колац 20 свештеника, међу којима и поп Симо Сјеничанин, поп Радован Вујовић парох трнавски, поп Мијаило из Љутовнице и други.

За попа Радована се прича кад су га повели са осталима на колац Турци су га терали да иде брже говорећи:

„Ајде брже, пексијане“!

„Нисам пексијан но поп“, одговори Радован.

„А шта му је то ријеч поп? Ваљда исто што дервиш или оџа“? упита један Турчин.

„Изговарај за мном прва слова ових речи: П(астир) О(ваца) П(равославних)“.

Турчин је изговорио: ПОП.

Турци, пре него што би узеди живот Србима, покушавали су да им узму најпре душу. Они су, научени од оца сваке лажи – ђавола, обично нудили све које су водили на губилиште да приме њихову погану веру, опраштајући им притом све кривице и поклањајући им живот. Мало је било оних који су се хтели тиме користити да би избегли љуте муке. Радије су одлазили и на колац, говорећи: „Боље са коца лајати, него са Турцима клањати““.

Где су данас такви?

О чему је у нас реч?

Реч је о измени духа у делу клира Србске Православне Цркве, који више не живи и не дише духом светосавског Србства, него се опио неким другим, туђинским духом, који професор Мило Ломпар зове ДУХОМ САМОПОРИЦАЊА.

Какве смо ми, Срби, некад свештенике имали, па је наш народ говорио: „ТРИСТА – БЕЗ ПОПА НИШТА“ и следио их када га воде?

ИЗ НАШЕ МУЧЕНИЧКЕ ИСТОРИЈЕ

Да не причам ја, него да наведем примере из књиге протојереја Божа Ј. Јокановића „Крстом, пером и мачем/ Свештенство у служби свом народу“ (Светигора, Цетиње, 1998).

Да не помињемо Светог Саву и његове непосредне прејемнике, него да пођемо од новијих времена. Наши архијереји и јереји били су предводници Србства у борби за слободу: Свети Петар Цетињски је водио војску у боју на Крусима, против Махмут – паше Бушатлије, позивајући своје јунаке: “На оружје и крваво поље, мили витези!…Архипастирски благослов предајем вама!“ Касније је тукао Наполеоновог маршала Мармона у Боки Которској. Његов синовац, највећи песнички геније србски, Петар Други Његош, не само да је ратовао против Турака, него је одбио и понуду Порте да формално призна власт султана и добије ону аутономију коју је кнез Милош добио за Србију. Имали смо и владику бачког Јована ( Јовановића ), који је 1804. први купио Карађорђу два топа, и послао их, скупа са топџијом и џебаном, у устаничку Србију.

Наши клирици су војводовали у Првом србском устанку, као поп Лука Лазаревић, јунак боја на Мишару, на чијем гробу пише: “Овде лежи Лазаревић Лука/ штит Поцерја, цвјет српских јунака,/ проста земљо којано га скриваш,/ својом те је искупио крвљу“. А прота Милутин Илић – Гучанин кога је, како каже Петар Јокић, „слушала његова нахија као светог Краља Првовенчанога“ и који је, на треће Тројице, у боју у селу Лопашу у Драгачеву, победио турског Орд-агу и главу му одсекао? Они су се, као поп Ђорђе Каран,један од вођа србског устанка у Босни 1875/76, одметали у хајдуке, да би бранили народ свој од зулума. Они су, као свештеник Богдан Зимоњић и као архимандрит Нићифор Дучић, узимали и пушку у руке, кад је требало бити јунак „ђе прах гори пред очи јуначке“; или као архимандрит Милутин Церовић,много пута рањени и много пута одликовани; или као неустрашиви поп Лука Николић, са јуначког Чева, за кога прота Божа каже да је био од оних који се „осим Бога нису бојали никога, а смрти најмање“. Они су, као поп Миле Јововић у Никшић, улетали међу Турке са крстом и јатаганом. Или су, као поп Радивоје Вучинић са бомбама у рукама, упадали међу непријатеље, што је Вучинић урадио у Окружном начелству у Прокупљу 1917. године.

Какви су нам калуђери били? Народна песма описује јеромонаха Исаију, из манастира Каленића, који је био писар чувеног Коче капетана, и о коме се певало: “Војску купи Коча капетане/…/ Барјактара црног калуђера,/ По барјаку положио браду,/ Па он учи Србе у параду!“ (Овог Исаију Турци убише 1788. у Текији на Дунаву!) Случајно ли убише Турци и Хаџи – Рувима, старешину Боговађе, и Хаџи – Герасима (Ђеру) из манастира Моравци код Љига,или је то било зато што су ови духовници водили народ на путу ка слободи?

Имали смо ми, Срби (а мене је срамота што се зовем Србин, и што, овакав какав сам, смем и да поменем наше свете и јуначке претке) и попа Богдана Лалевића,војног свештеника андријевачког батаљона, који је, на Бардањолу код Скадра, 1913, кад су око њега сви пали и није имао ко да носи барјак, узео и барјак и пушку и у јуришу на Турке погинуо. Имали смо и свештеника Николу Симовића, који је свом сину, кога су Аустријанци стрељали на Цетињу, 1917. године рекао:“Сине Јакша, буди храбар и држи се јуначки! Умрети за слободу свога народа и Отаџбине дужност је сваког Србина!“

Имали смо и јунаке грађанске врлине – свештеника новосадског Павла Стаматовића, који је, на захтев своје пастве, на Велики четвртак 1848. изнео протоколе рођења писане на мађарском, и спалио их у порти цркве. Био је ту и ваш славни имењак, архимандрит Сава Дечанац, који је свој народ бранио на Берлинском конгресу, а пре тога, са Нићифором Дучићем, четовао по Херцеговини за време Невесињске пушке.

Зато, и само зато што су носили барјак Христа и Светог Саве као барјак слободе, наши свештеници су били живи спаљивани (игуман Николај Вукомановић, у 15. веку са својим калуђерима на острву Врањини, јер није хтео да се преда Турцима; свештеник Илија Тинтор, парох у Српским Јасеницима,кога после тешког мучења, усташе полише бензином и сажегоше); вешани (патријарх пећки Јован,1613. обешен у Цариграду; патријарх Гаврило Рајић, 1639. обешен у Бруси; свештеник коренички Видак Парежанин, кога Аустријанци вешају у Требињу 1914, и који пред смрт узвикује: „Са нама су Бог и правда. Победа ће бити наша. Живео краљ Петар! Живела Србија!“; свештеник сибнички Александар Јанићијевић, обешен, 1916, у Београду, пред својом женом и децом); живи черечени (свештеник Цветко Димитријевић, коме је бугарска комитаџијска банда одсекла једну ногу, тражећи да се одрекне Србства, а затим и руку, да би му, пошто је узвикнуо: “Србин сам и за Србство умирем“, одсекли и главу); набијани на колац (као учесници Хаџи Проданове буне, Свети Пајсије и Авакум 1814. на Стамбол капији, када је ђакон Авакум певао: „Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов, радује се смрти!“); живи драни (као Свети владика Теодор Вршачки, благословитељ устанка Срба у Банату 1594, кога Турци „одраше на мех“); тровани (као архимандрит троношки Стефан Јовановић, вођа Срба у Подрињу, отрован по наредби зворничког паше; или као игуман косијеревски, Теодор Мишковић, кога отрова Дервиш – паша у Мостару 1863); дављени (као јеромонах Никодим из косовског манастира Соколице, кога су Арнаути удавили крајем 19. века); бацани живи у бунар (као свештеник поречки Риста Андрејевић, старац од седамдесет година, кога су Бугари, после вишедневног мучења, 1915. бацили у бунар и камењем затрпали); сечени јатаганима (свештенику Кости Поповићу из Мијаковића Шиптари 1878. године одсекоше главу и набише је на колац на вучитрнској пијаци, да застраше рају); бацани са звоника (парох Никола Загорац из Личког Петровог Села кога су усташе бациле на тле, урличући: “Неста крста од три прста!“); кастрирани (као свештеник Душан Поповић из села Велућа у Жупи, кога су 1944. комунисти кастрирали и убили); живи закопавани (као свештеник чачански Милан Туцовић, жив закопан на Велику Суботу 1945, пошто је неколико пута ударен будаком у главу); убијани копањем очију (као свештеник Ново Делић, кога су комунистиј убили 3. априла 1942. године и бацили у бунар на Беришиној Луци код Шавника); убијани ћускијама (као игуман Ђурђевих Ступова код Берана, Јанићије, кога тако Турци убише 1878); живи тестерисани (као парох средњевски Војислав Стојиловић, кога су септембра 1941. претестерисали комунисти); живи бацани у јаме (као јереј Дамјан Штрбац, одран од усташа и бачен у јаму Јадовно, јуна 1941); убијани гвозденим полугама (као јеромонах Кипријан Релић из Вуковара, који је бодрио народ да се не католичи, и кога су усташе новембра 1941. убили полугама и бацили у пећ у Јасеновцу); стрељани ( као свештеник из Бачевца, Анта, који је 1914. одбио да виче „Живео Фрања Јосиф“, узвикнуо „Живео краљ Петар“, због чега је, са својим сељанима, стрељан на Преображење ); убијани у цркви, за време службе (као поп Павле, ликвидиран на прагу своје куће у Грачацу 1858); убијани са породицама (као свештеник из Кулен Вакуфа, Родољуб Самарџић, пред којим су усташе заклале жену му и децу, а затим дотукле њега); бацани у тамнице (свештеник Анђелко Нешић, из Косовске Митровице, кога су Аустријанци 1916. осудили на двадесет година робије у оковима, а целу породицу му интернирали у логор Нежидер). Ко зна колико их је бачено у реке: од Лаба, Ситнице и Ибра, преко Мораве и Нишаве, до Саве, Уне и Дунава. Били су то људи који су, као Ристо Ћатић, кад су га усташе стрељале над јамом код Ливна 7. јула 1941. године, спремни да узвикну: “Радите шта хоћете, али нећете докле хоћете: стрељајте ме у чело, јер се Србин смрти не боји!“

А сад?

Какви смо сад, види се по плодовима.

Него, да Бог поживи оне којима су Свети Пајсије и Авакум и даље мера и провера Србства Христовога, а оне којима нису да покаје и врати Себи.

Молитвама Светих Пајсија и Авакума, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! Амин.

[смедерево]

Вера Радојловић: Било би добро предочити грађанима Ваљева колико су њихови животи „важни“ претходној и овој власти – О брани и акумулацији Ровни код Ваљева!

У тексту Просторног плана подручја посебне намене слива водоакумулације „Стуборовни“, http://www.rapp.gov.rs/index.php?kuda=du...idplana=91 где се на странама 111 од 145 налази се тачка 7.4. Заштита од акцидената, елементарних непогода и обезбеђење интереса за одбрану земље.

Основно стратешко опредељење за заштиту од земљотреса је да се не може обезбедити потпуна заштита, која би била економски прихватљива. Утврђује се концепт прихватљивог сеизмичког ризика заснован на два основна захтева за планирање и пројектовање објеката и опреме отпорних на земљотрес, и то:

1) у сваком евентуалном земљотресу треба да буде што мање губитака људских живота и повређених, као и што мање материјалне штете;

ПИТАЊЕ: КОЛИКО ЈЕ ТО“што мање“? 10, 100, 1.000 или свих 100.000? Хоће ли неко од вас драги Ваљевци добровољно да буде у тих „што мање“?

2) трошкови санације штете настале услед земљотреса не би требало да премаше повећане трошкове пројектовања, изградње и финансијских улагања, којима би се могла спречити оштећења или рушења, изазивање повреда и губици људских живота.

ПИТАЊЕ: КОЛИКИ су ти повећани трошкови пројектовања, изградње и финансијских улагања да би се избегло оштећење или рушење, изазивање повреде и губици људских живота а који се пореде са трошковима санације штете када већ настане?

Да ли су се поредили са: трошковима кашњења завршетка пројекта, огромном инвестицијом (кредити / буџет / повећање цене воде…) до сада уложеном у брану; новим улагањима у даљи наставак пројекта, трошковима одржавања и руковања будућим системом (видети опет анализу ЕПТИСА студије изводљивости); трошковима ЈП које управља пројектом више од ¼ века и кошта буџет и локалну заједницу (видети стуборовни програм пословања за 2013-ту, буџет за 2014-ту итд…),

када се за само 1,45 милион евра могу смањити енормни губици у систему водоснабдевања и тако надоместити евентуални недостаци у захватању воде из постојећих извора без употребе акумулације у ту сврху…

У складу са посебном наменом подручја Просторног плана заштита од акцидената и елементарних непогода и обезбеђење услова и мера за заштиту низводних подручја и од интереса за одбрану, остварују се:

2) смањењем ризика од водоакумулације, и то:

– редовним и ванредним оскултационум* осматрањем и систематском контролом водозахватних објеката и бране, пре пуњења (тзв. нулто мерење свих реперних тачака) и у току експлоатације водоакумулације, уз подршку савремених информационих система;

– обезбеђењем система за осматрање, обавештавање, узбуњивање и евакуацију становништва у случају рушења или преливања бране или најава могућег нарушавања статичке стабилности бране (Главни и Идејни пројекат, свеска XII/3, Систем ОиО, Енергопројект, Јавно предузеће за коришћење водопривредног система Ровни, 1990. година);

Опрема за осматрање и обавештавање још није ни набављена (тај податак постоји у Плану инвестиција за 2013-у, а опет у Плану за 2014-у јер се планирају средства за њену набавку две године заредом…).

Треба видети да ли је оскултациона опрема* као и опрема за сеизмолошке станице набављена и уграђена као и да ли се по закону обавезна 24-часовна мерења обављају редовно и о томе постоје извештаји уназад 2 године. СИГУРНА САМ ДА – НЕ !!!

По Закону (па и у периоду почетка пројекта постојао је Правилник о техничким нормативима за сеизмичко проматрање високих брана Службени лист СФРЈ од 22.1.1988) по члану 8 сеизмолошке станице морају бити инсталиране најмање 2 године пре почетка пуњења акумулације а сама станица мора бити у оперативном стању најмање 5 година од почетка пуњења експлоатације…
* ОСКУЛТАЦИОНА ОПРЕМА – У току изградње, након завршетка радова и у току експлоатације, у циљу што бољег чувања и одржавања објеката неопходно је пратити понашање објекта и тла – тзв. геодетске оскултације објеката. Пројектима геодетског осматрања објеката и тла јасно се дефинишу услови тачности, све радње, опрема, методе и временски интервали осматрања објеката, како би се на време и са неопходном тачношћу откриле евентуалне деформације на објекту и на време извршиле одоговарајуће радње у смислу санације или реконструкције.
Поздрав,

Вера Радојловић, дипл.инг.

[смедерево]

[смедерево]

И поред необјашњивог, поразног, игнорисања Епархије ваљевске, и поред свих малверзација и гушења најаве овог родољубивог скупа од стране власти у Ваљеву одржан потресан родољубиви скуп са литијом од преко 300 Хришћана уз низ величанствених Бого-надахнутих говорника. Наредни скупови су сваког наредног месеца, и то: 28.јула; 25.августа, 22. септембра… увек на Градском Тргу од 17. часова. Масовним доласком на ове скупове брани се и Грачаница и Изворска вода, јер политичкој банди иду избори на зиму и веома су осетљиви на јавна дешавања која им не иду у прилог.

Величанствени протест у Ваљеву против криминалног пуњења бране Ровни!!!

Уочи најављеног криминалног пуњења бране Ровни за овај наредни јул и август.. неколико дана пошто су прошле несташице воде у Ваљеву изазване тиме што су три домаћинства у Седларима пробила главни довод изворске воде у Ваљево и довеле до губитака (последњих година, јер то нико није контролисао) од 80 литара по секунди- ти губитци су сада санирани тако да имамо још и више изворске воде која доказује излишност бране Ровни и замене изворске за барску воду… И поред тога што се сви прљави послови на брани Ровни обавезно припремају услед лета кад су врућине велике а људи на одморима… И поред тога што су нам, као никад до сада локални жбирови и доушници ефикасно по граду скидали плакате најаве овог протеста… Иако смо поделили око 20.000. летака по кућама који упућују народ на једино разумно решење да се будуће отицање ујезерене воде са бране реши додатном мањом преградном браном у кањончићу Сушице чије решење постоји у склопу пројекта Ровни… Иако је Епархија ваљевска заказала и седнице Кола србских сестара, као и предавање о дроги баш у време одржавања овог протеста пред само потапање Грачанице и загађење изворских вода који најависмо још пре месец дана.

На наш Богом благословени скуп дошло је више од 300 освешћених родољуба(било је и до 500 али неки нису били до краја али су их смењивали други), од којих је било по неколико кола и из Смедерева, Београда, Обреновца, Новог Сада.

Ни једно свештеника из Епархије Ваљевске, чак је било тужно видети да свештеници иду у групицама на предавање о дроги док Литија хришћана за спас Грачанице пролази поред њих… АЛИ- ту је био стари Богом дани нам борац, ретко сјајно светило СПЦ, човек од преко 80 година, право из болесничке постеље- протојереј београдски и свесрбски отац Жарко Гавриловић… Беседе свих говорника су биле Богом надахнуте и потресне тако да их ми ни препричати не умемо, али и кад би их цитирали било би то за нас лење превише писања. Зато вам препоручујемо да обавезно погледате видео који се надамо поставити овде сутра увече или прекосутра.

Овакве говорнике и родољубе био би достојан и милионски скуп људи, али полако, Божијом помоћу множићемо се овде све више и више, и у труду покајања и добродетељи. Православни светоотачки публициста, Богом дани Србима- Влада Димитријевић… Сви ови велики људи дођоше о свом трошку у уснуло Ваљево које успаваше шарене лаже медија и политичара, грех и забава, али и многи свештеници… који се чешљају и додворавају уплашеном владици- док село гори.
Козачки атаман за Србију Војислав Видаковић при Руској амбасади у Београду који је моћном беседом улио поверење да данашња Русија Србе неће изневерити надахнута примером Светог цара Николаја, одборник ваљевске скупштине који се међу реткима тамо пожртвовано бори за Грачаницу и изворске воде Ваљева- Љубомир Брадић заветова се на даљу борбу која почиње већ 10. јула када је следећа седница скупштине, баш уочи спуштања затварача и пуњења бране Ровни најављеног већ за 15. јул.
Феноменални срчани родољуб- књижевник Рајко Ђурђевић, творац покрета Заветници који Грачаницу и све нас забринуте ни овог пута није изневерио.

Никола Алексић председник Еколошког покрета Новог Сада са својим конкретним плановима устаничког деловања против ових и свих других антинародних пројеката којим марионетске власти затиру наш наивни народ… И на крају наша страдална сестра са својом потресном песмом о Грачаници која је најавила полазак Литије обесправљених Хришћана кроз окупирано Ваљево, град још окупираније Србије.

Наредни велики месечни протест одбране Грачанице са новим родољубивим говорницима је 28.јула, Градски трг у Ваљеву од 17.часова. Сваки појединац је важан, број не сме опадати- иначе издадосмо и Грачаницу и изворе, и пред Богом и пред људима.

Пре овог велико скупа молимо и све оне који могу да дођу и на традиционални протест испред општине Ваљева 10.јула од 09:30 часова.

Господ Бог је са нама, то значи да је крајња победа наша- то треба да схвате безбожници који се уздају у своје планове и своје моћи… Треба да знају да и ако потопе Свети манастир Грачаницу- то не значи да су победили, то не значи да ћемо престати сведочити, да ћемо заћутати, напротив- тек тад одлучније крећемо. Јер све док се сећамо Светог Места које Господ одреди за Грачаницу и све док се присећамо укуса изворских вода које до сада уживасмо- нећемо устукнути.

Богом здраво били сви благословени трудбеници који схватате обавезу молитве, уздаха и долазака на протестна окупљања- Освешћени Хришћани чија савест тера на Богоугодна дела – све док се Србија у Христу не пробуди цела!

ИстиноЉубље свима Вама!

[смедерево]

Знајући да је епископ Лаврентије покушао продати немањићку Светињу Грачаницу Јавном Предузећу које гради брану Ровни повише Ваљева, и то- за нове „црквене“ објекте на обали будућег језера… Данас када је потапање Светиње најављено за блиске наредне дане страхујемо да и епископ Милутин који је данас надлежан за Епархију ваљевску не поклекне и не прихвати те објекте јер би тиме издао Светињу Грачаницу- како је и сам о томе расуђивао до недавно. Сељаци около Грачанице причају да ће владика Милутин примити објекте на Бакића брду које је брана Ровни изградила у замену за Место Божије на коме се налази Светиња Грачаница коју би потом да руше и потапају… Не верујући у ово, али у страху да се тако што може и десити са добрим али премлаким владиком Милутином, принуђени смо на даље опомињање и подсећање…

Дакле, знајући да је свештенство Епархије ваљевске бојкотовало народни скуп у центру Ваљева са реномираним родољубивим говорницима (од свештеника, на срамоту свима, био је једино верни стари, са болесничке постеље дохрамајући- прота Жарко Гавриловић из Београда ), док вечерас чекамо видео снимак величанствених говора наших драгих светила родољубља србског који су говорили на протестном скупу против криминалног пуњења бране Ровни, ипак Вам прилажемо и важан текст опомене локалном свештенству и владици који је монах-немонах Антоније припремио био за ову прилику, али га није јавно прочитао…

Сетивши се да је недавно на градској слави у порти покровске Цркве епископ Милутин допустио комунистичком градоначелнику који је један од водећих заговорника насилног пуштања бране Ровни у функцију и плављење Светиње Грачанице и свих извора Ваљева… Приметивши да свештенство Епархије ваљевске није имало благослов епископа да учествује на нашем родољубивом скупу одбране Грачанице и извора у уторак 23. јуна у центру Ваљева- и тиме додатно смутило верни народ да брани Светињу Божију што је један од основних позива и одговорности пред Љубављу Божијом… ипак ћемо објавити припремљени а непрочитани тада део говора монаха-немонаха Антонија.

У име апела свештенству Епархије Ваљевске да брани Светиње које су нам Светитељи зидали док још има времена, а не да збуњују и коче и оно мало верних који би желели да пред Богом и својом савешћу посведоче своју жељу и веру да служе прво Богу а не људима…

Вечерас ћемо поставити видео са потресним говорима наших доказаних родољуба са окупљања одбране Грачанице и извора, а до тада…

На протесту у Ваљеву веома важан али непрочитани део припремљеног говора монаха-немонаха Антонија:
Критика-опомене свештенству Епархије ваљевске и целе СПЦ што не бране Светињу Грачаницу коју потапају и затиру наредних дана…



Помаже Бог, драга браћо! Тешко је бити пророк у временима поплаве греха- а ми смо сви овде мали, исмејани понижени- али Христови сведоци који наговештавамо велике невоље над земљом овом ако се остваре овако страшни богоборни пројекти као што је брана Ровни!

Немамо браћо и сестре, где другде бранити Истину Божију и Светиње Његове него у срцима својим-молитвом тајном, и на делима исповедним- као што су ова на улици јер су нам сви медији затворени… Обавеза сведочења Истине пред Богом захтева од сваког хришћанина да брани оно што је Бог оставио свима ради вечног спасења Истину Православну и Светиње Његове. А где су они који су позванији од нас да бране оно што је Божије и народно- то није питање за нас већ за њих. Ми ћемо увек, Христа ради, учинити онолико колико можемо, а оних којих нема- без њих се може.

Не могу се два господара служити уједно, не може уједно имати мир са Богом и са свим људима- то је порука за народне вође данашњице. Није нама проблем што високих званичника нема међу нама овде, већ што они својим чињењем или нечињењем још и ометају борбу за добро. Због тога је обавеза критиковати их, што не значи и осуђивати их. Критика лажних, устрашених или успаваних вођа је обавеза- да би народ знао куда и шта му је чинити. Прво послушање Богу, па онда људима, прво и свуда Воља Божија. Не требају нам благослови устрашеног и поколебаног дела свештенства за оно што је јасно да је воља Божија, у овом нашем случају Воља Божија је чудотворна Архангелова Грачаница и здраве изворске воде народне- А не брана Ровни. Да је иједан познати ваљевски духовник са нама овде било би много више народа, а да је владика са нама овде било би више хиљада.

Једно је борба војна а друго духовна, у борби војној се не подиже устанак на много моћнијег непријатеља, а у борби духовној- један православни верник Христов, ако је у свему са Богом, јачи је од целог света, вечност му је загарантована и он смело свуда исповеда Истину Божију на спасење себе и свију. Зато смо ту и бићемо и убудуће, до краја, и да одужимо свој дуг Богу и да будимо ближње, нарочито оне вође који мисле да ништа не греше ако недовољно чине за добро а, притом, и друге гуше који би их одменили…

Владика Атанасије, којим се данас многи млади ваљевски свештеници поносе, рече ми 2002.г. „Иди и уради било шта за Грачаницу да је не руше и не потапају, срам било толико мноштво ваљевских попова ниједан ништа за двадесет година није учинио за спас те велике Светиње!“ Шта ћемо рећи, јел ово осуђивање? Није! Ово је изношење реалног стања и укор ради поправљања! И, је ли се стање поправило? Обрадовасмо се када на трон ваљевске епархије место погубљеног Лаврентија који покуша да прода и трампи ову Грачаницу за новоизграђене објекте, дође православнији владика Милутин који поче храбро да се бори у почетку, а онда се поплаши моћника овог света и заћута… Молисмо га узалуд да се жали суду да безбожници не преводе у земљишним књигама Грачаницу немањићку на власништво ЈП Колубаре Ровни– и ништа. Молисмо га да сама Епархија организује научну трибину– а не некакво тамо ИстиноЉубље и некакав Антоније- и не хте. Молисмо га да не повлачи још монахе из Грачанице или да бар постави друге, а он их повуче 4. Јула прочле године јер су радови на брани, тј на рушењу конака манастира почињали сутрадан (потом смо се населили ми са све фотоапаратом, тако да још ништа срушили нису). Једино му хвала што је оставио свештеника да служи празником, откључа Светињу која се потапа, одслужи Литургију и закључа… Да ли ће је и под водом закључати, не знамо… Молисмо владику да он организује овакве скупове или да свештеници јавно беседе и бодре народ у одбрани светиње ове по својим Црквама, и одби. Молисмо га да служи чешће у Грачаници, а он није ево служио ниједном у протекле 2,5 године. Молисмо владику Милутина да испуни бар своје обећање да ће служити последњих 40 Литургија у Грачаници, јер је раније често причао да ће у Њој служити све док му не дође вода до појаса… И, ево већ пуне брану од 15. јула, а владике нигде… уствари, једино га има на славама и саборима, тамо где је мир загарантован. Ево и сада га наново преклињемо да ни случајно не подлегне и не пристане да преузме новоизграђене објекте на Бакића брду које је брана Ровни изградила у замену за Грачаницу- јер је сам владика својевремено говорио да би то била крајња издаја Грачанице.

Ако се владика и свештенство плаше нарушавања добрих односа са моћним марионетским властима ове данашње Западом окупиране Србије, знајте да овај народ ако се умножи на улици, умножиће се и храброст свештенства. Све је на народу, све је на сваком од Вас овде освешћеном појединцу. Ако сваки од нас уради колико може- благословиће Господ народ свој грешни поново и поново.

Зашто да Епархија за вечерас заказује трибину против дроге, када се термин овог скупа одбране Грачанице и извора зна већ месец дана унапред. Да ли хоће да кажу да и они раде нешто а не само ми. У реду, али то је могло у све дане јесени, зиме и лета, а не баш данас. И зашто да се свештеник водитељ тих трибина од владике Милутина недавно шаље у Енглеску да га секташи англиканци, које он назива „црквом“, и то не каже њихова Црква, већ каже једноставно Црква као да смо му у истој Цркви са енглеском сектом коју неретко воде њихови краљеви, жене свештенице и венчавани геј активисти, зар таквима послати Божијег православног свештеника да га они науче, наводно, како се мисионари затвореницима у затворима, зар немаде о томе дивних примера Светитеља наших.

Кога нема без њега се може и мора, јер ми православни смо прво директне слуге Божије и Јеванђелских Заповести Његових, па тек онда и свих овде, надређених нам, слугу Божијих и званичника Цркве који поштују науку Светих Божијих! Јер, не може се бити у миру са свима на земљи. Ко је у миру са свима, тај није Богоугодник већ човекоугодник. Како можемо веровати у Јеванђеље исправно и одлучно ако примамо хвале једни од других- опомену Сам Господ у Јеванђељу такве међу нама. Онај ко служи Богу Истине, тај је дужан разоткривати лаж која устаје на Њу и, успут, такав мора имати мноштво непријатеља, безбожника, незнабожаца, кривовераца. Није циљ имати мир са свима- него љубав према свима. А ко има искрену љубав- тај воли прво Истину Божију која има моћ једино вечно спасавати душе које је пригрле и одлучно брани Истину Православну пред људима и демонима који хоће да је злоупотребе. Ако је Бог са нама- ко ће то смети против нас… Будимо се народе, дани пред нама су за спасење или пропаст! Искра живог Православља мора кренути из Ваљева…

Сви сте ви овде не ради својих интереса, ви сте пророци Истине Божије који наговештавају скору велику невољу ако ли се не пробудимо. А буђење значи, прво лично унутарње покајање, исповест и Причешће, ради поновног и поновног наоружавања Свеспасоносним Духом Светим који је у Цркви, да би потом све снаге употребили на одбрану отаџбине и Истинске науке Цркве једине Божије Православне. Јер, како се човек сам може спасити ако не покушава спасити породицу своју, а како ће спасавати породицу своју ако не брани Истину Цркве и слободу отаџбине своје од непријатеља, лажних учења и промовисања саблазни?

Укратко, најпрече је ово двоједно: и молитвено тајно православно покајање и јавно брањење Истине Цркве и слободе отаџбине од подметаних лажних учења и кривоверних вековних непријатеља наших.

У овом случају то значи: Нећемо се предати све док се будемо сећали Светог Места немањићке Грачанице наше Ваљевске, као и укуса изворских вода које до сада писмо, тако нам Бог помогао и спасао нас од овакве геноцидне политичке подметачине зване: брана Ровни!

Сви у Ваљево за Спас Грачанице и Изворских вода од погубног пројекта бране Ровни, уз познате говорнике сваког наредног месеца (уторцима: 28.јула; 25.августа; 22.септембра; 20.октобра; 24.новембра, 29.децембра…) протести ће бити увек на Градском тргу од 17. часова. Молим Вас да обавестите и све познанике Ваше пред сваки следећи скуп да не делимо сваки пут летке целом граду, нарочито су ови дани и месеци важни јер банда на брани Ровни све велике акције своје изводи у сред лета рачунајући баш да ће нас врућина и летовања развући даље од националних интереса. Немамо право да будемо раслабљени ми који смо свесни шта нам је дужност чинити. Ако Бог да- видимо се овде

Политичари се боје само слике у јавности а, ево, иду им и избори на зиму па су сада нарочито ровити, дакле- на Тргу у Ваљеву се чува Грачаница наша и изворска вода, али се тиме и буди полако наша Православна Србија! Јер нису ни Грачаница ни извори власништво само успаваних ваљевских свештеника и народа- већ целе Христове светосавске Србије!

ИстиноЉубље свима Вама!

[смедерево]

!!! Ургентно важан апел за помоћ у стражарењу !!!
Почео напад на Грачаницу са бране Ровни уз преходницу полиције !!!
Манастир Грачаница ваљевска: Јутрос је дошао камион, наводно, да товари „преостало камење са гробова“ (иначе, са већ оскрнављених и прекопаних гробова!)- како су нам рекли тројица радника предвођени, изнајмљеним од бране Ровни, ваљевским конзерватором Марковићем. Када смо простим радницима објаснили о чему се ради, троје од њих се прекрстило, пољубило врата од Цркве, и извинувши се објаснили да нису ни знали где их шаљу, као и да се они ни за живу главу неће враћати овде ни на какво даље безбожно дело које је у склопу завршног уништавања Светиње.
Међутим, како је међу њима је као четврти био хонорарни радник Завода за заштиту споменика Ваљева а сада од директора бране Ровни изнајмљени, конзерватор који има надимак „Срце“ је поднео извештај свом послодавцу Миодрагу Марковићу СПС-директору бране Ровни, који је одмах позвао њихову полицију (тј. њихов врх ваљевске полиције), која је упала у манастир, како рекоше: „послали су нас да уклонимо оне који ометају радове на бране Ровни а код манастира Грачанице“… Када је брат Јордан, који се сам затекао на стражи данас, објаснио да никога није ометао већ опоменуо да је грех оно што су намерили да чине у овом етапном уништавању Светог немањићког манастира и да су они својевољно одустали. Полицајци, који су иначе, очигледно намерно- први пут послати на „задатак“ код манастира и који су били видно потрешени причом о уништавању Светиње, записали су све што је брат Јордан рекао и замолили да њихове слике не качимо на интернет… Из разлога што су били пристојни- сада достављамо јавности само слике које не приказују ни детаље ни лица, јер они, или неки други полицајци, ће се највероватније повратити на истом „задатку“ већ сутра.
Дакле, од сутра, Светиња Грачаница потребује не више поједине стражаре већ бројније бранитеље. Ко год може нека дође, јешћемо оскудно, спавати наизменично- али све у братској љубави и радости јер смо у овој свесрбској причи на Божијој страни… Тако нам Свети Арханђели помагали! Контакт тел. 064 535 2220

– Ко први види владику Милутина, нека јави да га питамо коме је благословио да скида иконостас из Грачанице, где да га премести и када да потопе манастир!? Јер онај ко се не супроти злу- садејствује са њим.

[Шумадинац]