[Милослав Самарџић]

Шта је комунистичка пропаганда, пласирана као наука - историја:
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9D%D0%B8...0%B8%D1%9B
Борби за ослобођење Ужица 1941. није било, а тачно је само то да је Никола Љубичић потом послат у Вардиште. Ево шта је тамо радио, сведочи један од партизана послатих са њим, Раденко Бјелић, који је после дезертирао, баш због тога што су радили:

''13. и 14. октобра 1941. у канцеларији жељезничке станице у Вардишту, под руководством партизанског команданта Богдановића, одржано је неколико седница, којима сам и ја присуствовао. Највише се расправљало о уклањању националних људи са териториje среза Вишеградског и старешина националних одреда у опсади Вишеграда. Први, кога треба ликвидирати, вели Рочко, јесте мајор Кораћ Mанојло, који је као активни виши официр најстарији од старешина у опсади Вишеграда и за нас комунисте је најопаснији. Као такав, за најкраће време, мора бити ликвидиран.
Овим седницама били су присутни следећи комунисти:
1. Душан Богдановић (Рочко), машиновођа и партизански командант Вардишта;
2. Петар Кршић, из Ужица;
3. Даничић, из Ужица;
4. Никола Љубичић, из Ужица;
5. Раденко Бјелић (зв. Мали), шнајдер из Ужица;
6. Д а н а, из Ужица;
6. Р а д а, из Ужица.’’
"У току седница’’, наставља Раденко, ‘’комуниста Петар Кршић, поред осталога каже: `Шта тражи мајор Кораћ овде, на положају пред Вишеградом; он није за наше редове и он се мора што пре уклонити.` Комуниста Љубичић затим додаде: `Ако мајор Кораћ и даље остане на положају пред Вишеградом, ми не можемо радити cвoj посао, јер ће нам он у тоне много сметати. Треба гледати да се он што пре уклони отуда како било". Партизанка Рада захтева да се са положаја пред Вишеградом уклоне сви истакнутији људи, који би нам сметали, а не само мајор Кораћ Манојло. То исто прихвати и партизанка Дана. Партизанка Рада затим настави: `Нама је преко потребна вишеградска женска омладина за разоноду наших другова, као и фабрика оружја, па је с тога преко потребно да у опсади Вишеграда имамо сву власт у нашим рукама. Ако пак у Вишеграду буду мајор Кораћ и резервни наредник Вуко Меденица и други, они ће нам много сметати у раду`. Сви присутни сложише се с тиме и закључише да се сва ова лица што пре ликвидирају. Међу првима, вели Рочко, треба ликвидирати мајора Кораћа, а са осталима ће бити лакше.’’

(Из мемоара мајора Манојла Кораћа)

[Николај]

''13. и 14. октобра 1941. у канцеларији жељезничке станице у Вардишту...
Ако пак у Вишеграду буду мајор Кораћ и резервни наредник Вуко Меденица и други, они ће нам много сметати у раду`. Сви присутни сложише се с тиме и закључише да се сва ова лица што пре ликвидирају.’’

Већ сутрадан је Меденица погинуо у нападу на Вишеград.

[Милослав Самарџић]

А знаш ли како и зашто је погинуо? То такође пише Кораћ, оно што је видео плус што му је рекао овај пребегли партизан. Наиме, по одлуци са те седнице, комунисти су се договорили да уочи напада пошаљу своје људе са врућом ракијом у коју су сипали нешто, и да је деле четницима, да што више изгину. На жалост поклон су прихватили Меденица и његови људи. Потпуно су полудели од тога. Меденица је стао на 150 метара испред усташког рова, дакле устао, и стојећи пуцао у бункер... Исекао га је митраљез. Из те чете, 20 од 30 је погинуло или рањено.
То је 15. октобар 1941, други напад. А у првом нападу, 1. октобра, комунисти су са око 800 метара пуцали у леђа четницима, тешким митраљезом. Од њега је Кораћев одред имао више губитака него од усташа. После су се правдали да су мислили да гађају усташе. А они сами нису учествовали у нападима.

[Милослав Самарџић]

Из мемоара Манојла Кораћа, 18. новембар 1941:

Пред вече прикупих батаљон и кретох за Белановицу. У путу ме срете курир мајора Калабића са наређењем да са батаљоном што пре избијем живковачкој школи и да у близини школе поседнем погодне положаје према Аранђеловцу и сачекам групу комуниста, који из тога правца наступају према Белановици. Да би најкраћим путем избио што пре овој школи, пошто је терен непознат, беше ми потребан путовођа. У том моменту наиђе један младић у друштву једне жене. Одакле сте, упитах их. ''Ту, из околине'', одговарају они, а то је 4-5 км. од живковачке школе. Упитах младића да ли зна где је живковачка школа и колико километара има до ње. ''Не знам'', дрско одговори он. Како то да не знаш за живковачку школу, велим му, кад у њеној околини живиш. Он опет понови да не зна где је школа. Видим да очигледно избегава да нам покаже пут и да је он комунистички настројен, ако већ није неки комунистички курир или функционер. Због тога наредих, те му на лицу места ударише 25 батина. Чим доби 5-6 батина, поче да кука и запомаже: ''Знам господине, знам господине, живковачка школа је ту близу, ево је одмах иза брда'' - али му то није помогло. Добио је пуну меру.
Његова жена гледа и ћути. Кад му ударише батине, она рече: ''Е, господине, кад га убисте, ето вам га''. Окрете се и оде кући.
Младић устаде и после добивених 25 батина најљубазније нас најкраћим и најприкладнијим путем доведе живковачкој школи, те се са мном поздрави и оде кући и својој жени, која је вероватно мислила да је он са ових 25 штапова ударених по туру, пребијен и онеспособљен за даљи живот.
Овај пример наведох колико да се види, са каквим и коликим тешкоћама је 1941. била скопчана наша света српска борба за српску веру православну, за спас и опстанак свога народа, за Краља и Отаџбину. Ето, овај младић нам не хтеде ни пут показати и ако је то ту у његовом селу, а камо ли да нам учини неке друге веће услуге. Ми смо, ето, чак из округа Ужичког дошли ту, пред његову кућу, да се боримо за његов спас, за спас његове куће и породице, за спас српских светиња и српског народа, али он то не увиђа. Он слепо верује у оно што чује од друге стране, од комуниста, и тако полако и сигурно тоне у комунистичку пропаганду, у њихов понор, у пропаст, али то не види и не осећа.

[Милослав Самарџић]

Занимљиво је ово што Кораћ пише за свештенике. Практично, због тотално уврнуте ситуације кад свештеник оде у комунисте, испадало је да у пракси пример једног таквог свештеника вреди као примери 10 других свештеника:


Није никакво чудо што су у тим данима цркве биле затворене. Један приличан број свештеника придружио се комунистима, било као борци са пушкама, било као њихови помагачи и симпатизери. Они који су остали у својим парохијама, а симпатисали су или помагали комунисте, запоставили су цркву, а они што су се са пушком у руци придружили комунистима, забрањивали су осталим свештеницима да отварају цркве и да служе. Оваквих свештеника било je много, од којих ћу навести само неколико имена.
Свештеник Стева Поповић из Ужица, иначе љишки парох, био је затворен у Љигу као комуниста. Један други свештеник, парох једне од парохија у срезу Космајском, чије ми је име за сада непознато (име овог свештеника аутор објављује на наредним страницама - прим. ред), рањен је 17. новембра 1941. од стране четника у с. Босути, среза Качерског, у борби противу комуниста и као рањеник пренет у босутску школу, где је у току ноћи 17/18. новембра умро од задобивене ране.
Свештеник парохије у Крупњу (срез Рађевски - Подриње) Влада Зечевић, од првих дана јула 1941. био је на челу једног комунистичког одреда, кога је водио и са којим је оперисао кроз све време окупације. Сада је код Тита постао министар унутрашњих послова.
Није никакво чудо што су ова три свештеника, као и многи други, знани и незнани, активни борци, симпатизери или помагачи, сељаци и интелектуалци, отишли путем комуниста, кад стари прота, Милан Смиљанић, из села Равни, среза Ужичког, свештеник из старе свештеничке куће од пре 200 година, под симболом црвене петокраке звезде држи говор у Београду, у Титовој скупштини и каже да крсту ништа не смета црвена петокрака звезда (''Политика'' од 21. јануара 1946, бр. 12.202, страна 1).
Због оваквог данашњег схватања и рада и старијих и млађих, нарочито ужичких свештеника, верујем да се и кости старог и познатог националног борца, поч. проте Милана Ђурића, преврћу у ужичком гробљу.
Од тада, као и пре тога, обраћао сам нарочиту пажњу на рад свештеника и на отправљање њихове службе у црквама, а народу сам увек саветовао, чак и наређивао, кажњавао и претио батинама, да редовно посећује богомоље.

[Бенито]

Кораћ мало претерује у вези свештеника, јер то није био велики број, па чак ни на територији за коју је он био задужен. Прота Смиљанић је био под утицајем сина, па је као угледни свештеник из старе и чувене фамилије то пренео на неке свештенике. Син је тај утицај покупио у Гимназији, а била је присутна комунистичка струја и у Учитељској школи пре рата. У сваком случају мање него што су то комунисти представљали након рата. Имао је Кораћ и других разлога да претерује, не верујем да није добро видео ситуацију. Занимљиво је за сваког ко познаје тај крај добро, јер се виде нелогичности и нетачности. Мислим да ни Кораћ није био једнозначно тип и да је имао подоста особина оних које је критиковао.

[Милослав Самарџић]

Свакако негде претерује, али мислим да је разлог огорченост, а не неки интерес. Који интерес? Не делује ми као такав човек.
Иначе помиње у овој књизи скоро 1.000 имена. Нисам видео мемоаре са толико имена. Разлог је што је писао одмах после рата у Еболију, и друго, што је ту имао доста сабораца па су му помагали. Велики број људи, можда 5 посто, можда и више, помиње у негативном контексту и то је разлог што није штампао књигу. А његова прича ће се сравнити са осталима, мислим ко се бави историјом, па ће се видети.
За оне догађаје који су ми познати из других извора, не видим да је нешто омашио.

[Бенито]

Није једнозначни тип, не значи да је био интерешџија. Уосталом, то не мислим ни за Ерцове. И он управо то критикује. Ерцове карактерише да играју на сто страна,вероватно, то што су то носили у генима, а у историји стално шибани разним невољама. Не би даље коментарисао док не прочитам до краја. Ниси разумео критику. Тачно је све што је написао. Проблем је у томе шта је прећутао. Много се ту неких прљавих пара вртело. Рецимо, где су пуковске паре макар три пука који су се у том крају предали Немцима априла 41. Па, фабрика новца, па склоност наших Шваба ка корупцији, мада ни ови из Немачке нису били имуни.... И тако даље, ћераћемо се...

[Милослав Самарџић]

У вези тих пуковских пара, Кораћ није био ту тада.
А није написао нпр. да су Немци уништили Ужичку републику. Он пише да су недићевске колоне напредовале са свих страна, па и од Рогачице. Међутим та колона од Рогачице није учинила ништа, већ Немци преко Кадињаче. Кораћ је тада био у саставу Колубарске групе мајора Милана Калабића, где није било Немаца. Они су отерали комунисте са Рудника. У глобалу гледано, Немци су прво пустили Недићеве формације, али оне нису биле способне да униште партизане. Практично само Калабићева колона је имала успеха.
Занимљиво је да не помиње ни немачку Операцију ''Михаиловић'', а детаљно описује тај дан: Пожешки корпус је ишао од Прањана ка Пожеги. А претходног дана, 5. дец, Кораћ је био са Калабићем када су се састали са Дражом у Бершићима. То описује детаљно.
Како год, читаћемо оно што је написао. Друкчије и не може.

[Николај]

Неки занимљиви подаци у вези борби за Вишеград 1941. године, из казивања једне грађанке. Реч је о католкињи Вилми Бак, рођ. Варга, супрузи немачког комесара у Петровцу на Млави, која је боравила у Вишеграду до јануара 1942., када је преко Земуна дошла у Сарајево, где је домобранској команди дала исказ 10. јануара.

При крају хрватске владавине у Вишеграду, група од 24 мајстора и службеника у фабрици „Вистад“, иначе католика, саботирала је производњу муниције, тако што је у тротил сипала воду, и тако влажним тротилом пунила бомбе, да не би експлодирале. Када се сазнало за то, сви они су, заједно са двојицом Јевреја (Саломом Камлићем и Папом Манићем), пребегли четницима 23. новембра, поневши сав алат из фабрике. Затим су организовали производњу муниције у Хан Пијеску.
Из те групе, сведокиња по имену наводи Рудолфа Пинтара („који се љубио са четницима у Вишеграду“) са сином, Вјекослава Ивичића, Илију Милетића, Стеву Калача, Бранка Ковачевића, Вилија Коша, Круну Мекића и Идризовића.
Цео исказ је поприлично објективан. ВА, а.НДХ, к-63, рег. бр. 10/2-3

Помиње ли Кораћ нешто о томе у мемоарима?

[Милослав Самарџић]

Не помиње, он је био ''само'' месец дана на опсади и у нападима, а после, када су Италијани дошли, није био ту. Италијани су отерали снаге НДХ и предали четницима Вишеград. У ствари Кораћ је био једном после у Вишеграду, као Недићев изасланик, због избеглица.

[херцеговац]

Могу ли да поручим овако књигу у претплати?

'Дедер' ме утефтери тамо!

[Милослав Самарџић]

Ускоро расписујемо претплату; ок, бићеш први на листи.

[Бенито]

Поодавно ништа о овој књизи. Нико нема утисака. Има неколико примера у овој књизи који доказују колико мемоари могу бити варљиви за читаоца који се жели упутити у неки период само из ове врсте извора. Вредни су из другог разлога. Зато што добром познаваоци ствари откривају неке друге детаље. У овом случају, драгоцена су сећања аутора на догађаје које је сам доживео и видео, а за неке досад нисмо ни знали. Што се тиче ове друге вредности, говорим о томе колико се права истина о неким догађајима који се самог аутора нису тицали, заправо крила. Односно Дража је селективно дозвољавао појединцима увид у догађаје. Практично су једино он и евентуално Трифуновић знали и видели општу слику. С тим да је Дража знао и готово сваки детаљ.