[Шумадинац]

.
КВАЗИ-ЗИЛОТСКА ЗАЈЕДНИЦА

Управо је то велики проблем за оне који Цркву своде искључиво на конфесионалну раван, на правилно исповедање вере. То није довољно. Црква није идеолошка организација људи који идентично верују као што мисле наши савремени квази-зилоти (зурлоти како их зове вл. Атанасије). То је заједничарење у Цркви као живој заједници, заједници и живих и оних који се упокојише у Христу, а не у некој апстрактној Цркви или организацији. Опростите на дигресији, али случајно погледах видео клип са квази-хиротонијом г. Миливоја названог "хороепископ новобрдско-панонски". Каква трагедија и туга! Човек који је студирао теологију и имао прилику да и те како добро научи шта је Црква, исповеда да ће бити у једномислију и заједници са Помесном Црквом и епископима Цркве, а њега и његову групу нико не признаје, нити они икога признају и ни са ким немају заједницу. Ово је посебна тема, али која није одвојена од ове о којој смо до сада говорили. Колико год се квази-зилотске заједнице трудиле да докажу да они имају неку мистичку заједницу са Црквом и Светим Оцима од почетка до данас, они ипак развијају једну протестантску еклисиологију која је заснована не на Христу, него на једној конфесионалној идеологији и на једној личности, а не на Христу. Црква се тако своди на својеврсну невладину организацију.

АРХИМАНДРИТ САВА ЈАЊИЋ

[Шумадинац]

[Шумадинац]

.
РАСКОЛНИШТВО МАРКА АЛИЈАС АРТЕМИЈА

Артемије, нажалост, проглашава да „није он створио раскол" него су „у расколу" српски Патријарх, Синод и Сабор епископâ, дакле читава једна аутокефална Православна Црква, шеста у диптисима православних Патријаршија! И не само да то тако, накарадно, ван сваке људске и хришћанске памети, ван елементарне црквене свести и савести, сматра него и насрће на туђе канонске просторе - на просторе светосавске Жичке и светосавске Рашко-призренске епископске епархије. Те епархије имају своје канонске архипастире, изабране, постављене и устоличене тамо Духом Светим кроз канонски Сабор архијерејâ. Нису они самовољно дошли као „узурпатори" и „прељубници", како Артемије бестидно и клеветнички говори и пише о канонски изабраном и устоличеном Епископу рашко-призренском Теодосију. И сада, у последње време, ушао је као „лупеж у ноћи" у канонски нелегализован објекат на туђој територији, у селу Љуљци, тачно онако како ради и Мираш у Црној Гори. На исти начин шаље по распетом Косову и Метохији своје „пролетерске" самосвјате раскалуђере да „служе" и „причешћују" поједине секташке групице, претачући тако „из шупљег у празно" и не схватајући да тим безумним антиканонским поступцима настоји да порекне црквено биће, канонску и благодатну ипостас Цркве Христове на тим подручјима. Иако је недавно у симптоматично насловљеном тексту Да се разумемо, објављеном на антицрквеном сајту своје секте, рекао да „признаје благодат" у Српској Православној Цркви, Артемије је, по устаљеном му обичају, безочно слагао. Јер, оваквим безакоњем параслужења „паралитургије" у „парацркви", он на делу пориче благодат Духа Светога на простору тих светосавских епархија и целе Српске Православне Цркве, што је већ јавна јерес и богохулство.

АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СПЦ

[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Шумадинац]

.
ОДГОВОР НА ПИТАЊА
РАШЧИЊЕНОГ ПРОТОСИНЂЕЛА СИМЕОНА ВИЛОВСКОГ


Рашчињени Протосинђел Симеон, сада и на даље Дејан Виловски, не престаје да сеје мржњу у каквој се год заједници или друштву налазио и нађе. Својом најновијом серијом политичких анализа, апсолутно несвојстених човеку који себе и даље сматра ”монахом”, па чак и ”архимандритом”, само је потврдио да се још увек налази на послу, који је започео крајем 2003.г. након повратка са студија из Грчке у Манастир Грачаницу. Од тада до данас Виловски ради исти посао - шири заваду и сеје клевете против свакога ко се не уклапа у његове концепте и интересе. Лаицима се, руку на срце, није много бавио у периоду од 2003. до 2010.г. Тада је имао преча посла. Прво је кренуо у обрачун и шиканирање свештеника на Косову и Метохији, а потом и у суштинско подривање и разарање духовништва тадашњег Епископа Рашко-Призренског Артемија - сејање подела и изазивање сукоба међу монасима у бројним манастирима у којима је боравио. Тај посао је окончао до свог неславног бекства из Србије у фебруару 2010. године. Данас се бави лаицима, тј. интелектуалцима који су више пута исказали свој став према збивањима у Епархији Рашко-Призренској.


Узгред, у најновијем обрачуну са лаицима, а пре свега са Владимиром Димитријевићем, не прође много времена, а да не помене и моју маленкост, иако са узроцима и последицама те полемике немам никакве везе. Сматрам да је више него корисно и добро да се Виловски на овај начин што чешће оглашава, јер многима све више постаје јасна његова улога и његов допринос у стварању небивалих проблема како тадашњем Епископу Рашко-Призренском Артемију тако и монаштву које је пошло за њим ”у егзил”, али и оном које је остало верно Светињама на Косову и Метохији.


Очевидно је да Виловски већ дуже време има неодољиву жељу да чује моје мишљење о неким питањима која ми у својим писанијама поставља што јасно говори да ме, ипак, не доживљава као ”квази-експерта”, како ме, иначе назива. Узгред, Виловски није компетентан да оцењује знање и стручност правника, али, што би у Црној Гори рекли, одавно му баста да оцењује све и свакога.


Пре свега, уочавам више важних чињеница. С једне стране, услед необавештености /с обзиром да Свети Синод још увек није објавио комплетну документацију у вези рашчињеног Епископа Артемија, иако се за то јасно и гласно залажем још од маја 2010.г./, још увек има људи, и заиста угледних и часних српских националних интелектуалаца, који имају одређене замерке на рачун синодских и саборских одлука од привременог разрешења преко умировљења до рашчињења тадашњег Епископа Рашко-Призренског Артемија. Нико од њих са сигурношћу никада није тврдио да је у тадашњем раду Епископа Артемија све било ”чисто као сунце”, али имају приговоре процесне природе /потрудићу се да ускоро напишем текст ”Зашто је и како је разрешен, умировљен и рашчињен Епископ Артемије?”. Многи заборављају да је тадашњи Епископ Артемије у мају 2010.г. прихватио од Сабора утврђену канонску одговорност и изречену канонску осуду разрешења дужности епархијског архијереја и својим потписом на саборски записник је ту одлуку потврдио. Нисам превише сигуран у Артемијева накнадна тумачења да је то учинио ”ради мира у Цркви” посебно ако се зна да је годинама својом самовољом, непоштовањем и неспровођењем саборских одлука уносио немир и ширио беспоредак у Цркви/.


Такође, неки од тих људи су, на основу сопствене процене и политичке оријентације, црквене одлуке доводили у везу са интересима спољашњих, домаћих и међународних политичких фактора. Посебно је била спорна Артемијева теза ”да рушитељи не могу обнављати Светиње које су порушили на Косову и Метохији”. Међутим, и они су, након што смо објавили факсимиле српског и енглеског текста првог Меморандума о обнови цркава, који је тадашњи Епископ Рашко-Призренски Артемије на Видовдан 2004.г. без знања и одобрења највиших црквених власти потписао у Приштини са Заном Крејзиу, схватили да је управо Артемије устројио такав начин обнове и у тај процес самовољно укључио ”компаније са Косова” које је поменуто равноправно са Србијом и Црном Гором и другим независним и међународно признатим државама.


С друге стране, нико, нигде и никада није довео у питање ваљаност и валидност црквено-судског поступка, који је вођен против тадашњег Протосинђела Симеона Виловског и правоснажне пресуде Великог црквеног суда СПЦ којом је лишен свештеномонашког чина и изопштен из Српске Цркве на три године. А једино се Виловски грчевито упире да између та два поступка стави знак једнакости и доведе себе у исту раван са тадашњим Епископом Артемијем не би ли како створен убедљивији утисак у јавности о ”његовој жртви и жртвовању”. Једина ”процесна замерка”, осим громопуцатељних теза о наводном ”прогону на верској и политичкој основи”, коју је изнео Виловски односила се на то да је он, наводно, ”клирик друге помесне Цркве” те да ”црквени судови СПЦ нису надлежни за вођење црквено-судског поступка против њега”.


Виловски је, у свом стилу, прескочио да обавести јавност да је Митрополит Пирејски Серафим 4. марта 2010.г. службеним актом /бр. протокола 308/ вратио његов свештенички досије Патријарху Српском на даљу надлежност. ”Заборавио” је да своје читаоце упозна са чињеницом да му је Митрополит Серафим, како је и навео у писму које је упутио Патријарху Иринеју, саопштио ”да православни хришћански став, који произилази из Јеванђеља и светих канона, налаже хитно суочавање са кривичним оптужбама, отворено и са савешћу о истинској правди, а не избегавајући појављивање пред надлежним органима”. Дакле, саветовао му је да би за њега било најбоље да се врати у своју земљу и пред црквеним и државним судовима докаже своју невиност. Наравно, Виловски га није послушао.


Уместо тога, Виловски је барјачио са одлуком Ареопага којом је одбијен захтев Министарства правде Србије за његово испоручење. Познато је да су поступци за изручење страних држављана веома сложени, а Виловском ни мало не смета што се нашао у истој правној позицији са Агимом Чекуом, Ејупом Ганићем, Јованом Дивјаком и другима који нису испоручени Србији. Сумњам да би се данас нашао нормалан човек који би тврдио да су Чеку, Ганић и Дивјак невини само због тога што нису испоручени по захтеву Републике Србије. Ареопаг уопште није одлучивао о његовој кривици, јер за то није надлежан, него о испуњености услова за изручење, али то Виловском није сметало да своје читаоце увери да га је Ареопаг ”ослободио кривице”!?! Према мојим сазнањима, документација коју је припремило и грчким властима доставило Министарство правде Србије је била више него недовољна. На жалост, уопште нису користили црквене изворе и доказе о бројним злоупотребама Виловског у Епархији Рашко-Призренској. Из тога се јасно извлачи закључак да ”сарадња између Цркве и Тадићеве владе у прогону Виловског” није баш на таквом нивоу ”симфоније” каквим га представља Виловски /да је постојала ”симфонија између Синода и Тадићеве владе” Виловски, сасвим сигурно, не би утекао преко границе непосредно пред долазак друге синодске комисије у фебруару 2010.г./.


Црквено-судски поступак против Виловског је завршен, пресуда је правоснажна, а у поступку је, сходно Правилима и поступку за црквене судове СПЦ, учествовао и Виловски /примио је оптужницу Црквеног суда, али на њу није одговорио у року од 14 дана, што је његово право, али такав став оптуженог не може да утиче на прекид и валидност црквено-судског поступка/. Виловски није обавестио своје читаоце да је оптужница црквено-судског тужиоца против њега поткрепљена са, ни мање ни више, него 49 доказа. Касније је, преко сајтова, дакле на начин који није дозвољен у црквено-судском поступку, слао некакве одговоре на оптужницу ”да је клирик друге Цркве”, али су акта Митрополита Серафима, иначе придружена његовом предмету, сведочила другачије.


Виловски пред кривичним већем Суда у Београду још увек није ослобођен кривице, а одлука Ареопага, сасвим логично, са тим нема никакве везе. Судиће му се у одсуству, има свога браниоца, а Суду су у међувремену достављени и нови докази о финансијским злоупотребама у Епархији Рашко-Призренској. Познато је да такви поступци нису брзи, а време ће показати да ли постоји и његова кривична одговорност. Из тих разлога, писанија Виловског у том делу једино могу да схватим као својеврстан медијски притисак на Суд.

Треба имати у виду да Црквени суд Виловском није судио само за финансијске кривице него пре свега за канонске кривице. Да је Виловски пред Црквеним судом био оптужен само за финансијске кривице онда би евентуална ослобађајућа пресуда државног суда представљала правни основ за преиспитивање пресуде Великог црквеног суда.


Признајем да је Виловском данас из Грчке много лакше да оптужује Српску Цркву и пише о свом наводном ”прогону” него да објашњава где је новац од обнове Манастира Бањске, где је новац који је свака влада, па и Тадићева, уплаћивала за монахе тог манастира, где је новац од закупа локала у Призрену који је, са различитим црквеним печатима, издао Албанцу, како је отуђио скупоцени манастирски ауто, као и на које је начине ненаменски трошио средства из наменских фондова Епархије /довољно је да подсетим да је ревносно из средстава за Народне кухиње себи повезао радни стаж, док такву љубав и ревност није показао за свог духовног оца Артемија за којим неки јадикују што није добио пензију/.


Виловски од мене као ”квази-експерта” тражи да јавности појасним судски поступак против његовог кума Предрага Суботичког, дојучерашњог монополског извођача грађевинских радова у Епархији Рашко-Призренској о народном и државном трошку. Судећи по Виловском, изгледа да Синод, па и Митрополит Амфилохије немају право да подносе кривичне пријаве, али да тужбе и све остало против њега и Владике Атанасија могу да подносе и он и Артемије. Суботички се, као што је познато из медија, налазио у истражном затвору. Трајање притвора одређује суд, а не Синод. Истражни поступак у кривичним стварима води истражни судија, а не митрополити и епископи. Истрага траје онолико колико је потребно да се прикупе докази и саслушају сведоци. Боравак у истражном затвору може да траје онолико колико прописује закон, а нисам до сада уочио приговор Предрага Суботичког и његових адвоката у погледу прекомерне и незаконите дужине боравка у притвору. Не треба губити из вида да је боравак у притвору Суботичком заправо продужавао Виловски својим непојављивањем пред судом као оптужени. О доказима, у које спадају и изјаве сведока, решава Суд, а не Виловски. Није тачно да су све изјаве сведока ослобађајуће за Виловског и Суботичког. Довољно је само да поменем изјаву благајника Епархије Миливоја Марковића из које се јасно види да ова тврдња Виловског није тачна. Суботички, као и сваки други грађанин, има право на равноправан третман у притвору и кривичном поступку. Уколико сматра да му је неко право прекршено, Суботички има право да се обрати на адресу државних органа који су за то надлежни. Као и у случају Ареопага, и излазак из истражног затвора Предрага Суботичког је тенденциозно приказан као ”доказ” његове невиности.

Потпуно разумем журбу и активности Дејана Виловског, који се још увек налази у бекству. Потребно му је да редовно уверава и острашћује читаоце својих сајтова конструкцијама и јадиковкама, а ових дана и поређењима као што је ово између Питера Фејта и Владимира Димитријевића.


И, на крају, критикујући Димитријевићев ”предлог помирења”, уз дрско оспоравање неспорне Димитријевићеве добре намере и тенденциозно везивање за ”кухиње” Епископа Атанасија, Иринеја, Митрополита Амфилохија и других, Виловски би, у свом добро познатом менаџерском стилу, за Артемија, себе и остале радо истрговао - повратак у пређашње стање!?! Интересантно је да Виловски у свом ”предлогу помирења” није навео и захтеве у вези ”екуменизма и Светског савета цркава”. Заиста, занимљиво! Након тога, само се намеће питање: зашто би се он уопште враћао у Цркву за коју јавно тврди да је пала у јерес екуменизма? Или, приче о екуменизму само служе за скретање пажње читалаца и јавности на другу страну?

ЈЕРЕЈ ВЕЛИБОР ЏОМИЋ

[Шумадинац]

---

ИСТИНСКИ СТАРАЦ СЕ НЕ СУПРОТСТАВЉА ЕПИСКОПАТУ

Истински старци свих времена никада нису себе супротстављали епископату. Тако је преп. Антоније изашао из пустиње да подржи св. Атанасија, а преп. Теодосије Велики дошао је с монасима у Јерусалим да подржи патријарха кога су присиљавали да се одрекне Халкидонске вере. Преп. Сергије је из послушања митропoлиту Алексију ишао да мири кнежеве, а преп. Серафим је престао да чита акатист Богу Оцу, сазнавши да га је Синод одбацио.

Савремени “старци” су “светији” и од Антонија и Сергија и Серафима и Теодосија… За њих преп. Јован Дамаскин није рекао да је “Црква поверена епископима”. За њих св. Игњатије Богоносац није писао: “Ко није са епископом, тај није с Богом”. Није без разлога с таквим покретом повезано мноштво виђења и досад непознатих учења. Такво је и мишљење да је “благодат прешла” са Државне иконе на Честноховску (и сваки који то не признаје је – иконоборац), таква су самовољно урађена дела која се приказују као чудотворне иконе, иако као две капи воде личе на слике окултиста и богородичника (говорим о познатом изображењу “Васкрсавајућа Русија”), као и нови, својевољно “канонизовани” “светитељи” као што су Григорије Распућин, Иван Грозни, Игор Таљков (њему се већ написани и акатист и икона!), Василиј Чапајев и многи други 9.

СВЕШТЕНИК ДАНИЛО СИСОЈЕВ

[Шумадинац]

.

ПОГУБНОСТ АНТИЦРКВЕНИХ САЈТОВА


Поприште борбе верника Српске православне цркве у последњих неколико месеци постао је интернет. С једне стране су „верници“ који себе сматрају јединим исправним, шаљу поруке мржње према свему другачијем и прогласили су се следбеницима владике Артемија. Њима, с друге стране, су они који на форумима пишу о љубави и хришћанским темама, покушавајући да демаскирају неистине о СПЦ које се појављују на „супарничким“ сајтовима. Појава на први поглед једноставна, то заправо уопште није.


Фотомонтаже у којима се приказују патријарх српски Иринеј и владика Теодосије

На интернету је практично зачета виртуелна паралелна „црква“ и раскол, који се последњих недеља полако и конкретизује кроз понашање појединих монаха. Тренутно има неколико форума који се могу поделити у две групе: антицрквене и црквене. Антицрквени форуми раде без дозволе Цркве и надлежних епископа, а црквени су „верујем.орг“ који ради по благослову Патријаршије или „живе речи утехе“ по благослову владике шумадијског Јована. greengrin


На антицрквеним форумима иако то можда чудно звучи учесници су они који себе сматрају јединим исправним православцима, а према свима који не мисле исто као и они осећају презир који се огледа чак и у разноразним клетвама, потпуно непримереним православљу. На овим форумима подмећу се и неистините приче о појединим владикама, а у последње време главна мета и увредљиви наводи су о патријарху српском Иринеју који је почео да обнавља Цркву. Међу наводима, од којих је добар део непримерен за објављивање, су и они у којима се поједини, у свету уважени црквени великодостојници, називају убицама. Главни модератори ових форума су непознати, а учесници анонимни. Међутим, сви они величају владику Артемија, њему се чак пишу песме у десетерцима.


У Патријаршији за “Блиц” кажу да је хришћанство засновано на личности и одговорности.

- Ови сајтови који су сви одреда постали јавна гласила “јединог непогрешивог, јединог српског и православног владике” су заснована управо на анонимности и неодговорности. Без имена шире се сулуде идеје, лажи па може се рећи и веома болесне слике – кажу у Патријаршији. До сада се владика Артемије и поред захтева Цркве није оградио од сајтова. Такође у СПЦ се спекулише и са неколико имена монаха, блиских Артемију, који активно учествују на форумима и вређају.


Према сазнањима „Блица“ у Епархији рашко-призренској на једном од компјутера пронађени су и-мејлови који указују да је материјал за интернет прослеђиван брату рашчињеног најближег сарадника владике Артемија Симеона - Дејана Виловског. Међутим, додатни проблем је и чињеница да приче са антицрквених сајтова не завршавају само у виртуелној стварности већ се штампају и леци и деле неупућенима.


Раније на форумима који раде по благослову Цркве учесници нису толико обраћали пажњу на садржај антицрквених сајтова. У последње време посебно је активна одбрана СПЦ и вредности хришћанства. На овим сајтовима учесници су махом млади и студенти теологије који покушавају да демаскирају наводе на, како кажу, секташким сајтовима. На сајтовима који имају дозволу Цркве не шире се увреде већ и ако се учесници баве животом СПЦ онда је реч о зрелој и одговорној критици појединих дешавања.


У СПЦ кажу да се ради о поплави лажи и разним антицрквеним активностима, па су се поједине владике у међувремену оглашавале, попут владике Атанасија Јевтића. А табак је пресавио парох подгорички отац Велибор Џомић, аутор многобројих књига и на интернету отворио блог велиборџомиц.блогспот.цом. Џомић за „Блиц“ каже да је његов блог одговор на ситуацију у којој се ширење мржње уздиже изнад поста и молитве.


- Толико је неистина објављено о Синоду и Сабору у циљу да јавност стекне погрешан утисак о Српској цркви да своје одлуке доноси под утицајем Бајдена и других политичара. Блог је један мој лични одговор на бескрупулозну кампању анонимних сајтова – каже отац Велибор. Он додаје да данас чак и када је о Цркви реч слободно се може говорити о употреби и злоупотреби интернета.


- Имамо и злоупотребу интернета у анти-црквене сврхе. То је новост коју до пре неку годину сигурно нико није могао да предвиди. Фанатизовани и острашћени, а духовно и црквено неутврђени људи са наших простора у страним земљама за пар десетина долара региструју интернет сајтове и делују ширећи омразу на епископе, свештенике и монаштво. Они вешто измичу земаљској и црквено-судској одговорности за увреде и клевете, али заборављају да то Бог види и да ће Богу морати да дају одговор – каже отац Велибор.


Иако је, како каже, активност Цркве и на интернету важна, Џомић додаје да се „не сме наравно, постати робом информационих технологија и не сме се стећи утисак да је интернет довољан или, не дај Боже, важнији од поста, молитве, литургије и причешћа“.


- Јерархија се верницима обраћала проповедима, али и коришћењем техничких средстава. Посланице Светих Апостола су у времену опште неписмености представљале најмодернији израз комуникације тога времена. Данас смо, након голуба писмоноша, поште, телеграма, књига, новина, телекса и телефакса, стигли и до интернета. Црква својим верницима, пре свега, проповеда и сведочи Јеванђеље, али и утврђује верне у црквеној заједници. У том смислу су информисање и комуникација од велике важности. У општој брзини времена у коме живимо технологије нам помажу да као пастири појачамо свој труд у бризи за људском душом - истиче отац Велибор.

БЛИЦ

---

---

[Шумадинац]

[Шумадинац]

.

СА КЛИНТОНОМ И РУГОВОМ; Из архиве



Пише: Протојереј мр Велибор Џомић



Сусрет са тзв. "ослободиоцем Косова" - америчким председником Билом Клинтоном, Медлин Олбрајт, Челзи Клинтон, Ибрахимом Руговом, Хашимом Тачијем и Ветоном Суроием на приштинском аеродрому у новембру 1999. године. Одбио, па касније ушао у привремене институције. Ко је већи - Клинтон или Бајден?


Данас "бранитељи" Владике Артемија преко анти-црквених сајтова и коришћењем заборава као методом покушавају да "оперу" његову дипломатску биографију у најтежим годинама косовско-метохијске историје. Посета потпредседника САД Џозефа Бајдена Дечанима послужила им је да братство ове Светиње са моштима Светог Краља Стефана Дечанског, у сврху даљег "прања" дипломатске биографије Владике Артемија, богохулно прогласе за "други Бондстил и бастион анти-Српства", а читаву Цркву клеветнички за наводну "издају Православља и Косова и Метохије" пошто је Сабор одобрио ту протоколарну посету.



У посао прања биографије се, својом забраном да Бајден, након посете Београда, посети и Дечане, укључио и Владика Артемије заборављајући кога је све он примао по манастирима током претходне деценије.


Срби имају право да буду против Бајдена, али немају право да не буду исконски Срби у Светињама. Они имају право и треба да изразе своје протесте због америчког признања лажне косовске независности, али се то не ради у манастирима. Не чуди ме што то не знају они којима је Црква само "национална институција". Чуди ме да то намерно превиђају неки који су деценијама у мантији. Гостпопримство представља једну од одлика Срба без обзира на то ко је и одакле је гост. И ко од нас свештеника има право некога да врати са прага Светиње у којој служи уколико не ремети основна правила реда која важе за све посетиоце без обзира на веру, нацију, политичко опредељење или расу.


Са којим је моралним правом Владика Артемије, који је после бомбардовања дочекивао Медлин Олбрајт у Грачаници, могао да буде против Бајденове посете која се разликовала од посете Медлин Олбрајт са којом је Владика Артемије одржао више састанака него што се саветовао са својом браћом епископима око, на пример, потписивања Меморандума о обнови цркава са Заном Крејзију на Видовдан 2004. године.


Не памти се да је неки српски епископ имао толико сусрета са америчким председником и највишим функционерима Америке, НАТО савеза и земаља Европске уније као што је случај са Владиком Артемијем.


Очевици сведоче да је Владика Артемије чак и без најаве могао да буде примљен у врху Клинтонове и Бушове администрације. Чини се да је некако пао у заборав сусрет Владике Артемија са Клинтоном 23. новембра 1999.г. на приштинском аеродрому.


Дакле, после екуменског сусрета Владика Артемија и Лаврентија са кардиналом Шенборном, рабином Шнаером, бискупом Сопијем и муфтијом Морином, а свега неколико месеци након завршетка бомбардовања и изгона Срба, Владика Артемије се срео и са Клинтоном. Сусрет се догодио у време прве Клинтонове посете Косову и Метохији када су га Албанци дочекали "као ослободиоца Косова"!!!! Са њим је дошла Медлин Олбрајт, али и његова кћерка Челзи


Клинтон није одржао посебне састанке са Србима и Албанцима. На том састанку су, поред Владике Артемија, присуствовали и Протосинђел Сава (Јањић) и Момчило Трајковић, као и Ибрахим Ругова, Хашим Тачи и Ветон Сурои. Разговарано је о могућности повратка Владике Артемија и Трајковића у Прелазно веће Косова на чијем се челу налазио Бернар Кушнер.


Протоколарни пријем Џозефа Бајдена у Дечанима није исто што и политички састанак са Билом Клинтоном, Медлин Олбрајт и Албанцима на аеродрому. Владика Артемије је, према сведочењу његових сарадника, најпре одбио да се врати у тзв. Кушнерову привремену администрацију. Став је након разговора и обећања Медлин Олбрајт врло брзо промењен.


Као успомена на сусрет остала је историјска фотографија Владике Артемија, Била Клинтона и Ибрахима Ругове.

---

[Шумадинац]

.

ОБЕЋАЊЕ МЕДЛИН ОЛБРАЈТ Из архиве



Пише: Протојереј мр Велибор Џомић



Владика Артемије је имао велики број сусрета са Медлин Олбрајт, америчким државним секретаром. Мисија Кристофера Хила и Џејмса Рубина. У најгоре време за Србе на Косову и Метохију, Владика Артемије је примио Олбрајтову у Манастиру Грачаница. Шта је Владика Артемије обећао Олбрајтовој? Да ли је испунио обећање?


Владика Артемије је у почетку политички невешто учествовао у изградњи привремених косовских институција. Наравно, он такву позицију није имао као Епископ Рашко-Призренски него као челни човек Српског националног већа Косова и Метохије. Не треба губити из вида да је Владика Артемије, неуспешно копирајући покојног Архиепископа Кипарског Макариоса, без одобрења Светог Архијерејског Сабора и Синода у једном моменту на себе преузео и световне функције као што је, свакако, и функција председника политичке организације косовско-метохијских Срба.


Колико данас, са временске дистанце од десетак година, као национално штетни делују бројни самовољни политички потези, тј. политички промашаји Владике Артемија. Не сме се губити из вида да су српски епископи и свештеници примали на своја плећа и националне и државотворне дужности у одређеним историјским периодима. Али, још више се не сме губити из вида да је то чињено само онда када Срби нису имали никакву државну организацију. У временима постојања државе, црквеним људима не припадају таква места, али им припада право да очински посаветују и саопште свој став и став Цркве. Политика и потези Владике Артемија од тада до данас, иако контрадикторни једни другима, у једном делу нису увек били у сагласности са историјским и политичким предањем Српског народа.


По свему судећи, америчке службе су више него прецизно сачиниле психолошки профил Владике Артемија. Јасно се видело да је он своју владичанску власт прелио и у Српско национално веће те да је и тамо полако, али сигурно, политика вођена невешто, а методолошки по оној народној да се "владичанска не пориче".


Данас се са сигурношћу може тврдити да улазак Срба у привремене косовске институције након бомбардовања 1999.г. представља најштетнији политички потез Владике Артемија. Уласком, па изласком, па поновним повратком у привремене косовске институције суштински је са Србима изграђиван административни систем косовских Албанаца.


Момчило Трајковић, дугогодишњи блиски сарадник Владике Артемија, у својој књизи "(Не)могућа мисија" сведочи да је Владика Артемије у јесен 1999.г. у Вашингтону обећао Олбрајтовој да ће се Срби вратити у Прелазно веће Косова. Заузврат, Владика је тражио побољшање положаја Срба. Не сумњам и да је увек желео боље за Србе, али је веома често био споран начин како је то чинио.


Према Трајковићевом сведочењу, крајем марта 2000.г. у Грачаницу су дошли Кристофер Хил и Џејмс Рубин као изасланици Медлин Олбрајт. Одмах су, према Трајковићевом сведочењу, прешли на ствар:


"Поздравља Вас Олбрајтова и пита шта сте урадили поводом обећања које сте дали у Вашингтону да ћете се вратити у Прелазно веће Косова (Кушнерова влада)?"


Владика је на то одговорио да се о томе свакодневно разговара, али да се та одлука не може донети без подршке Српског народа и СНВ. Емисари Олбрајтове су отишли незадовољни одговором.


Након тога, Владика Артемије је 2. априла 2000.г. заказао седницу СНВ на којој је, према Трајковићевом сведочењу, од 46 присуствовало само 12 чланова. Без кворума, а то значи без подршке Срба и СНВ, донета је одлука да се српски представник врати у Прелазно веће на три месеца и тако испуни обећање које је Владика Артемије дао Олбрајтовој у Вашингтону. То је био разлог да Трајковић, који се томе противио, напусти СНВ. Владика Артемије је таквим поступцима уносио и поделе међу Србе на Косову и Метохију тако да су га неки од данашњих бранитеља тада називали као "бискуп Артемије".


Сусрети Владике Артемија са Олбрајтовом су настављени. О томе сведоче бројне фотографије са пријема и заједничког конзумирања сувих колача у Манастиру Грачаница. Данас то многи крију као змија ноге и протоколарним пријемом Џозефа Бајдена у Дечанима покушавају да скрену пажњу са обећања и катастрофалних политичких промашаја Владике Артемија.



(све фотографије са Медлин Олбрајт датирају из периода непосредно после бомбардовања Србије од стране САД и њених савезника и снимљене су од јула 1999 до марта 2000)

---

---

---

---

.



Прилог, сведочење Момчила Трајковића о обећању Олбрајтовој и тадашњим догађајима описаним у његовој књизи "(Не)могућа мисија" Београд-Приштина 2007. стр. 380.)

---

---

---

---

[Шумадинац]

.


СПОРАЗУМ БИВШЕГ ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА И ХАШИМА ТАЧИЈА Из архиве


Пише: Протојереј мр Велибор Џомић


Пре дипломатске мисије са Клинтоном, Олбрајтовом, Соланом и другим међународним званичницима, Владика Артемије се нашао у опасним политичким играма са лидерима УЧК. Два сусрета Владике Артемија са Хашимом Тачијем. Шта садржи заједничко саопштење Владике Артемија и Хашима Тачија од 2. јула 1999. године?


У време када је горело сво Косово и Метохија, када су убијани и киднаповани Срби, када су рушени српски домови и српски храмови, када је Српски народ остао обезглављен, Владика Артемије се није либио да се сретне и са челницима УЧК. Они су у то време били свеже крвавих руку и тек што су скинули војне униформе и изашли из ровова из којих су убијали српску нејач, српске војнике и полицајце, а у јавности су одмах стварали имиџ "представника косовских Албанаца".


Владика Артемије се 2. јула 1999.г. у главној канцеларији Мисије Уједињених нација у Приштини срео са Хашимом Тачијем, Реџепом Ћосјом, Кољ Беришом и Бљеримом Шаљом. Састанку су са српске стране, поред Владике Артемија, присуствовали Момчило Трајковић, Протосинђел Сава (Јањић) и Душан Ристић. Хавијер Солана, Џејми Шеј и Весли Кларк су пред Видовдан 1999.г., на истом месту, организовали састанак Владике Артемија и његове делегације са Хашимом Тачијем, Ветоном Суроием и Џавидом Хаљитијем.


Данас се слободно може промишљати да ли је такав састанак био потребан и да ли су заједничким саопштењем Владике Артемија и Хашима Тачија прилике на Косову и Метохији, а посебно безбедносне, побољшане за Србе и остале неалбанце. Није тешко наћи одговор, али у сваком случају не треба сумњати у добре намере Владике Артемија у то тешко време помогне људима у невољи.



Владика Артемије са својом и Хашим Тачим са својом делегацијом су се 2. јула 1999.г. састали како би "продискутовали о питањима безбедности и људских права". Невероватно ми је да је Владика Артемије, као човек који није мрава згазио, пристао да о безбедности и људским правима разговара са Хашимом Тачијем као представником УЧК, који је и лично и са својом паравојном терористичком организацијом највише допринео да се угрози свака безбедност и прекрше сва људска права, а посебно људско право на живот Срба на Косову и Метохији.


На састанку је, судећи по заједничком саопштењу, разматрано више питања, а посебно питање "ослобађања од страха као услова за остваривање људских права", а ради постизања заједничког циља - "цивилног друштва на Косову". Не могу да верујем да је Владика Артемије могао да, након свих апокалиптичких сцена у то време на Косову и Метохију, верује да Хашиму Тачију 1999.г. цивилно друштво на Косову представља циљ. Знам да се Владика Артемије залагао за поштовање права свих људи и успостављање дијалога, али се такво залагање нигде није могло наћи ни у назнаци код Хашима Тачија.


У саопштењу су, да зло буде веће, обе стране осудиле само "злочине Милошевићевог режима на Косову", а здушно је подржана улога Међународног трибунала за ратне злочине. Нигде и на ниједном месту нису осуђени ни ранији, а ни тадашњи злочини које су косовски Албанци - припадници УЧК - масовно чинили над Србима и осталим неалбанцима, чак и у време док се одржавао састанак између Владике Артемија и Тачија. Обе стране су заједнички затражиле и да се "политички процеси пред српским судовима", а очевидно се мислило на судске процесе припадницима УЧК, "одмах обуставе и да се сви политички затвореници одмах ослободе".


Владика Артемије и Тачи су се кроз заједничко саопштење заложили и за помирење чији ће "пут бити дуг и тежак" уз констатацију да "не постоји природно стање мржње међу људима на Косову".


А као први корак, сложили су се да "успоставе заједничку директну линију комуникације између њих, УНМИК-а и КФОР-а и да одржавају редовне састанке, да објављују заједничке поруке сарадње и помирења на ТВ и радију, да оснују заједнички кризни комитет како би хитно могли да реагују на све безбедносне проблеме у било ком моменту, укључујући оне који се односе на историјске и верске објекте, као и да оранизују, што је пре могуће, састанак верских и духовних вођа који би позвали на толеранцију и поштовање верских објеката".

Првим састанком и заједничким саопштењем са Хашимом Тачијем, Владика Артемије је практично отворио институционални дијалог са лидерима косовских Албанаца.

---

.



Садржај споразума српске и албанске делегације 2. јула 1999. (из књиге Момчила Трајковића
"(Не)могућа мисија, Београд-Приштина 2007. стр. 311-312)

---

---

---

---

---

[Шумадинац]

.

НА МОЛИТВЕНОМ ДОРУЧКУ СА БУШОМ И РЕЏЕПИЈЕМ Из архиве


Пише: Протојереј мр Велибор Џомић



Бројне дипломатске активности са Клинтоном, Олбрајтовом, Соланом и другим међународним званичницима препоручиле су, поред осталог, Владику Артемија да два пута учествује на Молитвеном доручку код Џорџа Буша, који је касније признао независност лажне косовске државе. И Бајрам Реџепи се у својству премијера привремених институција 2004.г. одазвао истом позиву.


Многима у Цркви није био јасан толики "демократски капацитет" Владике Артемија, али се, ипак, преко тога прелазило ради Косова и ради поштовања према епископу. Ипак, већина српске јерархије није благонаклоно гледала на ту врсту политичког ангажмана Владике Артемија.


Амерофилство Владике Артемија је ишло дотле да је у пријемном салону у Грачаници, поред српске, на столу држао и америчку заставу. Једном приликом је глумица Ивана Жигон, приликом посете руске делегације, од срамоте, да не виде Руси, уклонила америчку заставу са стола у владичином пријемном салону. Због те "дрскости" је од једног монаха посебно критикована.


Интересантан је сусрет Владике Артемија, али и његовог садашњег великог поборника Драгана Велића са Албанцима у Ерли Хаусу код Вашингтона у јулу 2000.г. Владика Артемије се као предводник групе Срба срео са Махмутом Бакалијем, Етхемом Чекуом, Вјошом Добруном, Арбеном Хоџом, Илбер Хисом, Скендером Хисенијем, Јанузом Јанузајем, Каћушом Јашари, Маргитом Кадриу, Афердитом и Некибом Кељмендијем, Марк Краснићијем, Исмаиљ Куртешијем, Екремом Крејзиуем, Пајазитом Нушијем, Љуљетом Пуља-Бећири и другим Албанцима. У том кампу америчке Владе је донета Декларација о миру, а разговоре је посматрао и снимао читав тим ЦИА, који је анализирао њихове психолошке профиле.


У низу сусрета са међународним званичницима, никако се не сме прескочити сусрет Владике Артемија са Ричардом Холбруком, кључним човеком америчке администрације за Косово и Метохију, а и за бомбардовање Србије и Црне Горе. Састанак је одржан у америчкој канцеларији у Приштини - претходници будуће амбасаде САД.


Владика Артемије је и ту прилику искористио да Холбрука, без обзира на његов осведочени непријатељски став према Србима, информише о бројним проблемима Срба. Отуда је још више за чуђење нагла промена става Владике Артемија, који је касније одбијао сусрете, иако се ситуација на Косову и Метохији није поправила.



Владика Артемије се у јавности, па и у црквеној штампи, више пута јавно залагао и изјашњавао против "екуменизма". Посебно треба погледати његов текст "Српска Црква против екуменизма", који је објављен у гласилу Епархије Рашко-Призренске "Свети Кнез Лазар" (бр. 3 од 2004.г.).


Док је половином 2004.г. писао текст о Српској Цркви и наводном "екуменизму" дотле је ту исту годину, након божићних и светосавских светковина, започео учешћем на екуменском Молитвеном доручку код Џорџа Буша. Исте године се догодио и мартовски погром Срба.


Није потребно да објашњавам природу, смисао, екуменски и религиозно-синкретистички значај молитвеног доручка. На молитвеном доручку учествује и по две хиљаде представника разних секти, а о броју припадника тајних редова да и не говоримо. Молитвени доручак има религиозно-синкретистички смисао, а сви присутни су тада уједињени једном врстом заједничке молитве. Учесници држањем за руке символизују "јединство у различитостима" и показују да међу њима увек има простора за толеранцију и дијалог.


Епископу Артемију све то није сметало да 2004. и 2006.г. учествује на молитвеном доручку. Или то можда није тумачио као "екуменизам". Вреди подсетити да је на молитвеном доручак 2004.г. учествовао и Бајрам Реџепи као премијер привремених косовских институција.

---