АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (1)
ДЕСЕТ НАЈТЕЖИХ ПАРТИЗАНСКИХ ПОРАЗА
![[Слика: 04-5.jpg?resize=300%2C219]](https://i0.wp.com/draganlekovic.me/wp-content/uploads/2018/03/04-5.jpg?resize=300%2C219)
Ђорђе Андрејевић - Кун
Како се временска дистанца од Другог светског рата увећавала тако је партизана бивало све више. Партизански хероизам је растао као квасац, све Корчагин до Жукова, победе су се из „Бљеска“ претварале у „Олује“. На врх те конфабулације „народно-ослободилачка борба“ постављен је као генијални и непогрешиви војни стратег, почасни доктор војних наука и троструки Народни херој Јосип Броз – Тито. Наше друштво је веома подељено по веровању ко се у ствари крије иза поменутог имена. Оно што се са сигурношћу зна је да „доктор војних наука“ није знао да чита војне карте. Најгоре од свега, партизани су своје срамне поразе претварали у херојске победе.
Ради се о масивном и дуготрајном фалсификату. Лаж и лоботомија људи, а нарочито деце, силом је била заштићена. У циљу фалсификовања праве и истините повеснице Југословена у Другом светском рату Брозова титографија се служила најгрубљим средствима као што су подметања лажних докумената у архиве, уклањање аутентичних докумената из архива, мењање садржаја оригиналних докумената, прављење монтираних фотографија, мучењем присиљавања људи на лажна сведочења на судским процесима, искривљивање статистичких и других фактографских података, ликвидирање и протеривање сведока догађаја, снимање лажних „документарних“ филмова и „играних“ партизанских филмова заснованих на историјским фалсификатима, цензура књига и докумената из иностранства која је актере догађаја приказивала у другачијем светлу него титографија, идеолошка индоктринација школског система, итд.
Узалудно смо се надали да ће временом, нарочито после смрти „највећег сина“, истина победити. Партизански унуци све безочније бране партизане. Истину називају „прекрајањем историје“. Шта је то „прекрајање историје“? Што ћемо пораз назвати поразом, војничку неспособност том квалификацијом, отворити „Пасја гробља“ ма где се налазила, и што ћемо лаж и злочин премерити по заслузи?
Ако је војни аспект партизанске историје у питању, они, партизани, једноставно пате од мањка победа и неподношљивог вишка пораза. Комунисти су као „победници“ октроисани нагодбом великих сила, не зато што су били кадри да победе. Загребачки Вјесник је 22. јуна 1945. писао како је немачки напад на СССР односно улазак Црвене армије у рат „био основни услов, који је омогућио нашу борбу за ослобођење“, закључујући како без СССР-а и Црвене армије „ми не би могли ослободити нашу земљу и побиједити непријатеља“. У партизанском случају ради се о непрекидној серији тешких пораза, војничких понижења и паничне бежаније. У ратовима се порази догађају, али нико као партизани није тучен до ногу сваких три месеца. Мање поразе и не рачунамо. Примерице, из партизанског времеплова: „ 23/24. Јануар 1942. Четници Павла Ђуришића, у селу Лубницама, код Берана, опколили и изненада напали већу групу партизана из Комског партизанског одреда. У неравноправној борби погинула су 42 партизана, а један број њих је успео да се спасе и повуче. Четници су имали двоје мртвих и неколико рањених бораца.“
Оно што се у партизанским филмовима никада не види то су расуло команде, паника и недисциплина. Сами партизани, у својим накнадним сећањима, као узрок пораза редовно помињу лоше процене, лошу координацију дејстава јединица, лошу комуникацију и унутрашње слабости.
Како су онда као војска расли? Пауперизацијом српског народа по доктрини Моша Пијаде, најчешће у тесној сарадњи са усташама, присилним мобилизацијама и прихватањем домобрана и усташа са командним кадром (укупно око 80.000).
Поменућемо по нашем мишљењу десет најтежих партизанских пораза.
1. СРЕМСКИ ФРОНТ
Сремски фронт је истовремено велика трагедија српског народа, организовани комунистички злочин над српском децом али и највећа срамота партизанских официра. Уједно, то је и одраз највеће бестидности Титових апологета који су наводни „пробој Сремског фронта“ изједначили са Пробојем Солунског фронта?! Не улазећи у све крваве детаље, зар није довољно напоменути да је сремски фронт „пробијен“ 12. априла 1945 године. И да је, с тим у вези:
- Сремском фронту претходило је „ослобађање Србије“ у коме је учествовало 400.000 припадника Црвене Армије и 40.000 партизана, и који су скупа „ослободили“ места која су четници већ ослободили од Немаца. При томе, у „партизане“ су урачунати и сви изгинули обични људи који су у борбама за Београд спонтано узели пушке и пуцали по нацистима. У „историјама“ пише да су Србију ослободили комунисти уз малу помоћ Совјета.
- Будимпешта освојена од стране Црвене Армије 13. фебруара, два месеца раније.
- Беч је пао истог дана када је наводно пробијен Сремски фронт.
- Сремски фронт је најудаљенија линија од Немачке коју су нацисти бранили. У стварности, Немци су се сами повукли су пошто више није имало смисла држати ту удаљену енклаву. Комунисти су одмах покренули причу да су заправо они пробили немачки фронт и те приче држе се до дана данашњег.
- Упркос наводног „силовитог продора“ равног продору Солунског фронта, логор Јасеновац кога је чувало стотинак усташа и нешто страже хрватских „трећепозиваца“, несметано је „радио“. Сами логораши су свесни неизбежне судбине извршили „банзаи“ продор из логора у ноћи 21/22 априла, који је све скупа преживело око 120 логораша. Партизани су у празно место Јасеновац стигли 2-3 маја.
- Рат у Југославији је трајао и после капитулације Немачке 9. Маја. Толика војничка неспособност, да не могу да победе ни непријатеља који је капитулирао, је уистину незабележена у Другом светском рату. Заправо, рат на тлу Југославије је трајао све до 25. маја 1945. када је пало последње усташко упориште, градић Оџак у Посавини.
„Aнализирајући борбе на Сремском фронту, био сам изненађен када сам пре неколико година пронашао документа која су указивала да је партизанско руководство олако схватало тај задатак. Врховни штаб је рачунао да већ у децембру може да изврши пробој фронта, са идејом да се крене према Загребу. То је било еклатантно непознавање немачких снага. Када читате документа, видите и да нису познавали ни могућности својих снага, нити су располагали подацима о начину противоклопне и рововске борбе, односно свих елемената потребних за разумевање фронталног сукоба“ – каже историчар Бојан Димитријевић.
У војно-стручним анализама истичу се три велике „грешке“ партизанске команде:
а)Командни кадар партизанске гериле, који се ни у већим герилским акцијама није нарочито добро показао, хтео је да се докаже у правом фронтовском ратовању.
б) Мобилизација необучене омладине. Ово титографи упорно називају „грешком“, мада цела Србија зна да је у питању смишљено сатирање српске деце које се од нацистичких гасних комора разликује само по методу. На Сремски фронт упућене 1. и 3. југословенска армија, јединице састављене од необучених младића које су комунисти присилно мобилисали по Србији. Најбоље јединице Ј. Б. Тито је оставио у Београду и другим “ослобођеним“ местима, да учвршћују комунистичку власт.
Читави разреди су из школских клупа слати право на фронт против најискуснијег непријатеља, да се више не врате. И док се масовна страдања привидно могу правдати ратним приликама и важношћу ратишта, много тога необичног и бизарног вероватно никада неће добити разумно објашњење. Како, на пример, објаснити устаљену праксу да су се момци из Србије слали и на демонтирање мина, иако о томе нису имали ни најмањег искуства. Или, рецимо, да су поједини чланови српских богатих породица, такође „добровољно“ са собом носили и запечаћена пропратна писма уз препоруку да их треба вратити са метком у леђима?!!
в) Проблем са тешким наоружањем кога на почетку нису имали довољно, нити су знали шта би с њим, када су га добили. Хаубица је била енигма за тај официрски кадар, некмоли како се користи тенковска бригада.
Сремски фронт, дакле, није био фронт у правом смислу, већ губилиште противника комунистичке власти. Колико је Срба бачено на немачке митраљезе и минска поља у сремским, као и у семберским равницама, то ни данас није познато, али свакако је реч о десетинама хиљада младића. Озбиљне битке на овом губилишту нису ни вођене.
С оне стране Сремског фронта, у Славонији, постојале су партизанске јединице састављене већином од Хрвата, за које су комунисти после тврдили да су биле веома бројне и снажне: 6. и 10. корпус (“Загребачки корпус“). Овим јединицама није наређен напад у леђа немачким положајима. Тај напад би био логичнији, јер пред хрватским партизанима нису постојале препреке у виду река – напротив, они су се налазили на истим странама обала као и Немци.
Партизанска историографија наводи да је на овом ратишту погинуло 14.826 бораца, уз напомену да тај списак није коначан. На истом бојишту живот је изгубило 1.100 бораца Црвене армије, 623 припадника бугарске армије и 163 борца бригаде “Италија”. По истом извору, немачки губици износили су 30.000 погинулих.
Насупрот овим подацима, износе се тврдње да је број жртава био најмање двоструко већи и да је на Сремском фронту погинуло најмање 30.000 људи из састава партизанских јединица. Цифре страдалих, не без основа, досежу до 80.000, претежно малолетних дечака из Србије.
У овој сулудој кланици посебно место заузима битка на Батини. Сведоци причају да су се прекаљени совјетски војници који су прошли све од Стаљинграда до Срема, за главе хватали гледајући како генералисимус Коста Нађ шаље на сплавовима преко Дунава дечаке од којих многи нису били ни наоружани, под ватру немачких и усташких минобацача и топова. Дунав је био црвен од крви тих несретних дечака. Ко не познаје терен, Бачка и Славонија су равнице, док је Батина узвисина од које су нацисти направили велики бункер. Генијалном војничком промисли, генерали НОВ су се намерили да баш ту, употребом сплавова, стратегијски изненаде непријатеља. На крају је на Батини морала да се умеша Совјетска Црвена Армија, јер би наш "пробој", чекали до 1960-те! А Титови генерали и "Народни Хероји" успели су да у једном једином дану ове "славне битке" изгубе 2500 српских младића!
Оно што је сигурно: у кланици по славонским њивама ПОГИНУЛО ЈЕ ВИШЕ ЉУДИ НЕГО У СВИМ ОФAНЗИВAМA ЗAЈЕДНО!!!
На крају, да се подсетимо имена бар неких партизанских команданата који су за оно што су урадили заслужили преки војни суд и стрељање, а не одликовања:
Командант Прве армије ЈА Генерал Пеко Дапчевић командовао је Јужном оперативном групом, а „пробојем“ фронта начелник штаба Прве армије генерал Милутин Морача. Командант Треће армије ЈА Коста Нађ, Марко Перичин – Камењар (генерал-пуковник са коларским занатом), Командант 51. (војвођанске) дивизије НОВЈ био је потпуковник Срета Савић – Коља, те све пуковници Милан Јешић – Ибра (рат дочекао као сељак и резервни поднаредник), Милан Корица – Ковач (са занатом ковача и поткивача, 1943 још је обављао дужност курира у јединици да би за две године догурао до пуковника), Душан Дороњски – Јоцика, Јан Пољик – Ђура, Војислав- Воја Живановић – Џокеј, итд...
2. ОПЕРАЦИЈА SCHWARTZ – СУТЈЕСКА
Битка на Сутјесци важна је и због проучавања историје ратова. Ова битка, односно масакр, феномен је какав се ретко среће. Једној страни, у овоме случају партизанима, погинуло је чак до 75% људства, док је друга страна, Немци, истовремено имала мање од 1% губитака.
Ништа мање није занимљиво ни упоређивање губитака ЈВуО и партизана у Операцији Schwartz, како су је Немци звали. Наиме, док су ликвидирали чак 11-12.000 партизана, Немцима је пошло за руком да ликвидирају свега 17 припадника ЈВУО. Операција Шварц је, ваља нагласити, првенствено имала за циљ потпуно уништење ЈВуО. Крајем марта 1943. генерал Алфред Јодл, саветник А. Хитлера, потписује указ о почетку акције Schwartz. Јодл је тада написао: После уништења комунистичке Титове државе на реду је и треба уништити националне војне организације српства под водством Драже Михаиловића за случај да се омогући позадина у случају искрцавању савезника на Јадрану… До тако драстичне разлике дошло је јер су ЈВУО имали професионалну обавештајну службу, уочили су концентрацију огромних немачких јединица и склонили се пре него што је обруч склопљен. Тако је још једном наглашена разлика између професионалне војске и паравојних формације илегалне КПЈ.
Уверен да неће бити нападнут, због поштовања одредаба зацртаних у преговорима у Загребу у марту 1943., Тито је своје снаге задржао непотребно дуго на простору дурмиторског платоа између река Таре и Пиве, што је омогућило немачким снагама да их опколе на уском простору. У обручу се нашло 15.000 - 16.000 партизана.
‘Слепи вођа’, како називају Ј. Б. Тита, поново је повео своје присталице у масовну погибију. Он не само што није уочио концентрацију елитних њемачких јединица, него је и веровао у споразум који је потписао с Немцима. Према Гојку Николишу, начелнику Централне болнице, Нацисти су опкољавање започели 15. маја, Главни штаб је „схватио шта се дешава“ 18. маја, а Централна болница је добила наређење за покрет тек 22. маја.
Када су Немци с леђа нападали херцеговачке припаднике ЈВУО, док су они потискивали партизане дубље у црногорске планине, Тито је и даље наређивао нападе на црногорске припаднике ЈВУО у области Колашина. Мислио је да споразум с Немцима савршено функционише јер је очекивао долазак немачкога делегата Ханса Ота у свој Врховни штаб.
Милован Ђилас оставио је сведочење о расположењу у Врховном штабу када су стигле вести да су Немци почели нападати и партизане: ‘Тито је, узбуђено машући извјешћем, довикнуо Ранковићу и мени: То значи да Немци лажу! Никада нисмо били у већој опасности! Одлазећи од Тита, ја сам Ранковићу добацио – заједљиво према себи колико и према Титу: Ето нам преговора с Немцима! А Ранковић увређено, мање на Тита и себе него на мене: Сад не треба ништа причати!‘
Паника поново спречава Тита да реагује енергично, о чему је Павле Јакшић, командант 7. хрватске дивизије, записао: ‘Оволика доза ‘пећинске’ неодлучности и колебљивости врховног команданта – коју смо уочили и тешко осетили сви ми учесници Сутјеске, а која ће се још изразитије испољити у Дрвару 25. маја 1944. године – недопуштена је за функцију војног командовања, која треба да је ослоњена на одлучност, чврстину, храброст и упорност, увек, а посебно у тешким ситуацијама.’
Партизани су покушали пет пробоја на разним странама. Сви су били неуспешни јер или је правац био погрешан или нису ангажоване довољне снаге. Тито из страха главнину увек држао крај себе. Уз то, 'најбољи комунистички дипломата' Владимир Велебит који се тада као Титов изасланик налазио међу Немцима, слао је нетачна обавештења. Дана 25. маја, када ни трећи покушај пробоја није успео, генерал Лутерс издао је наређење за сужавање обруча око партизана у којој је стајало и како је ‘Главнина ЈВУО успела избећи немачким јединицама’.
Комунисти су, међутим, наставили с покушајима, нису имали куда јер су свакога заробљеног партизана Немци одмах стрељали. Током наредних пет дана, остаци остатака 1, 2. и 7. дивизије с Врховним штабом успели су се измигољити између немачких линија у правцу Зеленгоре. Остаци 3. далматинске, 6. источнобосанске и Мајевичке бригаде провукли су се 13. јуна док је 3. дивизија потпуно уништена. Према комунистичким историчарима, остављено је око 700 тешких рањеника. Гојко Николиш пише да је у Централној болници било 2.300 тешко рањених и болесних. Пошто је и у сталним борбама било много тешко рањених, реална је процена да је на Тјентишту остављено преко 4.000 непокретних.
У извештају Врховној команди ЈВуО од 22. јуна мајор Петар Баћовић јавља да 2. пролетерска дивизија сада има 1.000 бораца, а да је комунистима побегло 500 Црногораца које су раније мобилисали.
Дуго извлачење комуниста из обруча, од 8. до 13. Јуна последица је редовне Титове колебљивости. Комунистички повесничари тако пишу да се он ‘још увек није био одлучио за брзи продор’, иако је 1. дивизија направила празан простор, ‘обузет бригом о судбини Централне болнице’, а заправо је било обрнуто: само брзи продор кроз брешу могао је спасити рањенике.
Најтачнију слику о операцији нуди детаљна таблица о губицима коју је направио генерал Рудолф Лутерс, где се наводи да су осовинске трупе имале укупно 583 погинула, док је било око 7.489 убијених партизана. Још је око 4-5 хиљада оних који су умрли од зараза и глади. Тако испада да је операцију ‘Шварц’ преживело око 5.000 партизана, са врло мало и то лаког наоружања.
У својој „иначици“ операције ‘Шварц’ комунисти се прво осврћу на претходне ‘успехе’ и то с тврдњом да је ова операција уследила ‘после разбијања елитних окупаторских дивизија и ослобађања великога дела Источне Босне, Херцеговине, Црне Горе и Санџака’. Након тога следи још већа лаж: ‘Партизани су све ове територије ‘ослободили’ да би са западним савезницима суделовали у борбама на Јадрану!’ Затим Тито набраја дивизије које је ‘победио’ у операцији ‘Шварц’, и то тако да су немачке снаге повећане за шест дивизија а италијанске за четири. Свеукупно, осовинске трупе процењују на 110.000 људи, а подижу и своје бројно стање – на 20.500 бораца. Врховни штаб је, према њима, ‘на време прозрео ‘намеру непријатеља и одмах направио план да би избегао непријатељски маневар опкољавања’.
Гојко Николиш описује да је после толиких „славних победа“ стање у Главном штабу било толико очајно и мучно 'да је о неким стварима боље не писати'.
Као што је и видљиво, комунисти су оставили своје рањенике, што су иначе редовно радили. Кад говоре губицима у операцији ‘Шварц’, наводе како је непријатељ имао 14.500 мртвих и рањених; да су уништили 6 тенкова, 2 авиона, 35 камиона, запленили 85 пушкомитраљеза и митраљеза, неколико стотина хиљада метака и веће количине животних намирница и другог ратног материјала, док су њихови губици били око 2.000 мртвих и преко 2.000 рањених бораца. Ова иначица операције ‘Шварц’, односно ‘Битке на Сутјесци’, како ју комунисти називају, учила се у школама, а и данас се нео-титографски повесничари чврсто држе ових „прича партизанки“.
3. ОПЕРАЦИЈА ВАЈС – ДРУГА БЕЛА ЗАСТАВА
Операција Weiss (Вајс), позната је и као Зимска офaнзива и Четврта непријатељска офанзива, била је здружена осовинска операција против партизанске тзв. Бихаћке републике. Подухват је подељен у две операције, Вајс I и Вајс II – „Битка на Неретви“.
Операција Вајс I трајала је од 20. јануара до 15. фебруара 1943. и захватила је подручје Лике, Кордуна, Баније и западне Босне. Током борби погинуло је више од 8500 партизана и око 335 Немаца.
Главнина партизанских снага под непосредним вођством Јосипа Броза Тита у другој половини 1942. заузела је велике делове средишње Хрватске и северозападне и западне Босне у главном насељеним српским живљем. У Бихаћу је поткрај новембра стотинак представника партизанског покрета основало Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), као своје врховно политичко тело. Врховна команда немачке војске оценила је да је свим тим угрожен немачки окупацијски систем у југоисточној Европи, па је сâм Хитлер Александру Леру, команданту Дванаесте армије, наредио “коначно уништење комунистичког отпора”.
Немци су почетком јануара 1943. прикупили шест дивизија (око 50.000 војника), Италијани још три и делове још трију (око 40.000 војника). У операцију су биле укључене и знатне усташке и домобранске снаге. Укупно око 120.000 војника. Партизанске снаге на том су подручју имале наводно око 40.000 бораца.
Концентрични напад кренуо је 20. јануара. Партизани су се повлачили према долини Раме и Неретве, једином простору с којег тада непријатељ није претио. Остаје отворено питање није ли Тито стратешки погрешио, повлачећи са собом главнину партизанских снага у целини. Није ли их било мудрије распршити? Командант Главног штаба за Хрватску Иван Рукавина с две хрватске дивизије и с неколико локалних одреда направио је управо то: повукао се од Бихаћа на југ само до Пљешивице, онде причекао пролазак главнине непријатељских снага те је тако значајан део хрватских јединица остао сачуван. (Оставићемо читаоцима да процене да ли је Иван Рукавина баш могао тако добро да сакрије две дивизије да остане непримећен или је имао помоћ рођака и пријатеља у другим униформама?). Тито и Врховни штаб (ВШ) пребацили су Рукавини тај поступак те га је стога ВШ по одлуци Политбироа ЦК КПЈ касније сменио. И вођство Девете далматинске дивизије, стациониране у Ливну, било је у сличној дилеми: неки су били склони да се споје с главнином снага, други да се повуку дубље према југу, према Биокову. Ова друга опција је одбачена, јер се на Биокову није могло ни сместити ни прехранити 3000 бораца. Стога је Девета кренула с Титом у велике битке, у којима је тешко страдала.
Оптерећени с око 3500 рањеника, од чега преко 600 на носилима и с око 100.000 избеглица, партизани се повлаче према југоистоку. Било је и тада, а и касније, говора о томе је ли рањенике, који су успоравали кретање, требало вући са собом или их је ваљало остављати путем, како је учињено на Златибору. Тито није знао шта ће са рањеницима. Покушавао је задржати барем део тешких рањеника и заразних болесника на местима где су боравили па је, на пример, тек 12. фебруара покренуо 700 заразних болесника. Тако је следом догађаја Тито донео несигурну одлуку - да рањеници морају ићи с главнином снага. Прича да је ова одлука јачала партизански морал јер се наводно видело да партизани своје рањенике и болеснике не остављају, је крупна измишљотина. У стварности у партизанским колонама је владала агонија, међусобна борба за опстанак, па су здрави партизани отимали храну од својих немоћних другова. Касније је Тито хтео ревидирати првотну одлуку, па је наредио да се рањеници с подручја Ливна и Томиславграда врате у Босанску крајину, али се од тога због немачке офанзиве морало одустати. Тако су рањеници остали уз главнину снага, са малим шансама да преживе. Ако су у међувремену приздравили и могли се сами кретати, страдали су на Сутјесци.
Од свега, остало је забележено као генијална Титова варка рушење моста на Неретви којим се касније извукао из обруча. Тито је 28. Фебруара 1943. у очају наредио рушење мостова јер се бојао да четници не пређу реку и ударе на њега. Али убрзо након рушења схватио је да, под притиском немачких снага, ипак мора прећи на другу обалу. Међутим, ни то није било довољно да се спасе од уништења. По Владимиру Велебиту, Тито је био у потпуној паници.
Зато је посао своје најбоље људе – Милована Ђиласа, Владимира Велебита и Кочу Поповића као парламентаре са високо дигнутом белом заставом. Да буде јасно: поражени противник у бици диже белу заставу! Нема ту никаквог варакања – нису Немци дебили. Да је нпр. Краљ Петар пред Поћорека послао Николу Пашића, Живојина Мишића и Миленка Веснића са белом заставом, да ли би се то рачунало као „привремени тактички потез“? Милован Ђилас о тим тешким моментима прича да су му најтеже пали први моменти након што су их усташе „прихватили“. Били су изложени малтретирању. Највиши комунистички ауторитети морали су покорно да трпе шамаре и завртање ушију. Када су их прихватили Немци, било је све много лакше. У Загребу је Велебит у партизанској униформи шетао градом, ишао у куповине, срдачно посећивао старе знанце. Коча Поповић је са немачким официрима до зоре у ресторанима расправљао о најновијим француским сликарским правцима, а и Ђилас се слободно шећкао по плацу. Истовремено, десетине хиљада убогих Срба скапавало је у леденим беспућима.
Последица ових капитулантских преговора је да су партизани и формално прешли на страну нациста. И то је чињеница. Да ли их је Хитлер баш прихватио, или само мало употребљавао против јединог свог озбиљног противника на Балкану – ЈВуО, друго је питање.
4. БИТКА КОД КОСЈЕРИЋА
Дакако, ради се о паду „Ужичке републике“.
Оно што сви знамо и чега се не можемо отрести су „Кадињача“, „Раднички батаљон“, „Пао је четрнаести километар“ и слични „наративи“. Да не околишимо беспотребно, 342. Немачка дивизија се у незадрживом продору ка Ужицу поделила у две колоне. Једна је ишла преко чувене Кадињаче, а друга преко Косјерића. Комунистички хисторографи свесно сву пажњу усмеравају на Кадињачу ћутећи о Косјерићу, производећи партизански хероизам и у поразу.
Битке на Кадињачи и код Косјерића су међутим фрагменти исте битке, односно покушаја партизанског ГШ да успори немачко напредовање. Како су прошле Пекарска, Кројачко-обућарска и Ткачка чета Радничког батаљона, који је дозволио да буде очас опкољен, знамо. Што понегде у штампи можете прочитати да је та битка трајала пет дана и вестерн будалаштине из филма „Ужичка република“, уобичајена је комунистичка лажологија. Немци тај догађај и не зову битком, већ „сукобом у покрету“, током кога је погинуо један немачки војник а један је рањен (по неким изворима није рањен већ се уплашена мазга ритнула и поломила му ногу). Све скупа, масакр у који је ГШ послао несретне ткаче и пекаре трајао је око сат и по.
Главни сукоб је требао да се догоди код Косјерића, па је тамо послат елитни Коча Поповић са вероватно елитним партизанским јединицама. Битно је да су те најјаче партизанске јединице моментално разбијене и распршиле су се у паничном бегу, тако да се данима двојица нису могли саставити. Не знамо ни колики су губици били у овом муњевитом окршају. Знамо са сигурношћу да је Коча Поповић први дао огањ петама, а у стопу га је пратио Момчило Смиљанић.
Последица је да су Немци ушли у Ужице знатно пре него што је пао „четрнаести километар“, тако да је сво то самовеличање отужно до гађења лагање. Занимљиво је како је Коча Поповић рационализовао своје повлачење из борбе у брзом трку: „У Ужице сам отишао по позиву, на реферисање. Тито ми је том приликом саопштио да ситуација постаје драматична и наложио ми да преузмем одбрану града. Имао сам на располагању мале, слабо опремљене и слабо организоване јединице. Нисмо могли ништа учинити.“
Великом стратегу Титу и његовом највећем генералу Кочи требало два месеца да схвате да имају мале, слабо опремљене и слабо организоване јединице?!
Цела ова гротескна трагедија има своју политичку позадину. Наиме, комунисти су најпре подржавали нацисте у уништавању Краљевине Југославије и добро су сарађивали са њима, спроводећи на западном Балкану у дело одлуке Дрезденског конгреса и пакт Хитлера и Стаљина. Након напада Немачке на СССР, ситуација се мења.
Комунисти сами сведоче: Вест о нападу на Совјетски Савез затекла је чланове Политбироа Централног комитета КПЈ у њиховим илегалним становима. Тито је тада боравио у стану инжењера Светозара Савићевића, и чим је примио ту вест изашао је у град да организује састанак Политбироа ЦК КПЈ истог дана поподне у Молеровој 43, у стану банкарског службеника Воје Мрчарице, где је илегално боравио Иван Милутиновић, члан Политбироа ЦК КПЈ.
На заказани састанак дошли су чланови Политбироа ЦККПЈ Јосип Броз Тито, Александар Ранковић, Иван Милутиновић и Милован Ђилас. Осим њих, састанку су присуствовали чланови ЦК Сретен Жујовић, Иво Лола Рибар и руководилац технике ЦК КПЈ Светозар Вукмановић. Политбиро је на овом састанку свестрано размотрио војнополитичку ситуацију насталу нападом нацистичке Немачке на Совјетски Савез. После анализирања овог догађаја, Политбиро ЦК КПЈ одлучио је да комунисти Југославије одмах треба да поведу борбу за ослобођење земље и да о томе треба издати проглас. Састанак је протекао у оптимистичкој атмосфери. Сви чланови Политбироа, сем Тита(Sic!), веровали су да ће рат кратко трајати, да ће се завршити победом Совјетског Савеза и да ће букнути устанци у окупираним земљама, па и у самој Немачкој и Италији. Имајући то у виду, на састанку је закључено да се два пута дневно издају саопштења о напредовању Црвене армије. Због очекиване брзе победе Совјетског Савеза помишљало се па стварање прве слободне територије у Србији, између Дунава и Хомоља да би се што ближе било Црвеној армији.“
Пошто нису могли да формирају комунистичку републику у Хомољу, добро им је дошло и Подриње. Али, ту чине другу фаталну грешку: будаласто процењују да могу се супротставе Немцима. Ову процену су базирали на претходној сарадњи са ЈВуО, где су победе приписивали себи. Када су формирали тзв. Ужичку републику, четници су им неумитно постали непријатељи. Њихов резон је био „Ево, сад ће Совјети, па ћемо их све побити!“. У одбрани „Ужичке републике" партизани нису применили стратегију герилског рата да се слободна територија не брани на фронталан начин. Врховни штаб је извршио погрешну процену снага Немаца.
Реперкусије првобитне процене ЦККПЈ је ужасан терор и баханалије на подручју којим су владали. Пошто су сматрали да Совјети ево само што неће, комунисти су се према народу понашали брутално, вршили су доктринарно „револуционарни терор“, а споразуме са ЈВуО су лицемерно и цинично газили.
И, шта се догодило? Пошто права војска зна шта је герилско а шта фронтално ратовање, поготово на окупираној територији, на очајну Титову молбу да ЈВуО сада спасе партизане од пропасти, а узимајући све претходно у обзир, добили су суви одговор: „ Немци иду путевима, тако да нас не угрожавају!“
Затим је уследила општа бежанија. Тито се најпре сакрио у трезору Државне банке укопаном дубоко у стене, па су сви мислили да је готов! Те горке тренутке описао је Дедијер: „Ближила се поноћ. У вили је свећа догоревала. Кардељ је седео и ћутао. Одједном, на степеницама нечији кораци. Појавио се Ђидо на вратима и пређе погледом по соби: — За Тита не знамо ништа... Сви смо ћутали и још више сагли главе.“
Кад, ето њега!
Бар три претендента исказало је неизрециво лажно одушевљење.
Да у целом „повлачењу“ нису приоритет били рањеници, већ сребро из Државне банке, не може се оспорити. Међутим, баш на овом питању показаће се како комунисти лажу. Елем, наводимо две верзије „спасавања“ сребра из Ужица, а ви се определите за тачнију. Нама је све једно. До виле Аце Павловића партизанска сведочења се слажу. Даље, не.
Партизан Остоја Ковачевић: „Под теретом тешког сребра, и са душом у носу, грабили смо низ стрмину, да се пре Немаца дочепамо санџачке територије. Али, узалуд, митраљеска зрна нас стигоше. Немачке моторизоване претходнице избише поврх нас и засуше нас ватреним сноповима. У паничној трци, хватајући заклоне и мртве углове, људи почеше да бацају сандуке и да спасавају главе. За људима је праштало, свуда око ушију фијукало, па се ред више није могао успоставити. Преко Увца, у Санџак, успели смо да пренесемо само неколико џакова папирнатог новца. Побацани и попуцали сандуци, око којих су прштали меци мешајући се са сребром Народне банке, остадоше разасути по низбрдици, иза нас.“
Владимир Дедијер: „Сишао сам пред вилу и договарао се са друговима како да закопамо сребро. Јурица Рибар и сликар Бора Барух имали су да руководе закопавањем. Изабрали смо једно место, петнаестак километара од Краљевих Вода, и ту крај пута требало је сребро сакрити. Пуних стотину корака носили су другови тешке сандуке и тамо их закопавали. Радили су читаву ноћ.“
Оба сведочења забележена су у истој књизи.
Иста лицитација је и са рањеницима, који су највероватније доживели трагичну судбину.
Разбијени део партизанских снага из западне Србије повукао се у Санџак. На састанку Политбироа у Дренови, селу близу Пријепоља, 7. децембра 1941. године Тито је, под утиском тешког пораза у Србији, понудио своју оставку на положај врховног команданта, али она није прихваћена.
А, не! Нико као партизани није умео да дотуче сам себе. Не треба одвајати поразе у серији.
Партизанске снаге после напуштања Србије (Нап.: комунистички историчари раздвајају Србију од Рашке области/Санџака) суочиле су се са још два тешка пораза у децембру 1941. године. Црногорски партизански одред за операције у Санџаку доживео је тежак пораз у нападу на Пљевља, које су браниле јединице дивизије „Пустериа“. Ова операција однела је неколико стотина мртвих и рањених. Због слабо припремљене операције, лоше сарадње партизанских батаљона и превиђања расположења муслиманског становништва околних села, покушај освајања Сјенице претворио се у тежак пораз.
Због свих пораза на некоме су морала да се сломе кола. У околини Камене Горе партизанске јединице су се задржале десетак дана. Ту је, по наређењу Милована Ђиласа, делегата Врховног штаба, који се налазио са овом групом србијанских партизанских батаљона, донета одлука да се јединице очисте од свих колебљиваца и болешљивих бораца. Око 250 бораца је отпуштено из јединица. Ови борци су, у мањим групама или појединачно сами и без оружја, морали да се до својих кућа сналазе како знају и умеју. Јер, они су били криви што Совјети нису стигли на време.
ДЕСЕТ НАЈТЕЖИХ ПАРТИЗАНСКИХ ПОРАЗА
- Наставак -
5. БИТКА ЗА СРБИЈУ
Можда ће доћи време да се друкчије, са пијететом и поносом, говори о херојској Бици за Србију 1944. године. Није без разлога Черчил Србију назвао „антикомунистичка Вандеја“. И та Вандеја је жилаво и одлучно бранила своју слободу и част до последњих својих снага, након што су је лицемерни савезници коначно бацили у чељуст комунистима. Тек уласком 400.000 Црвеноармејаца коначно је поробљена.
У комунистичком опису ових догађаја приказује се како су се партизани у Србији борили против Немаца „помогнутих од домаћих издајника“. Ништа од тога. Националне снаге су браниле Србију од најезде комуниста, Италијана, Бугара, усташа преоденутих у партизанске униформе, снажно подржаних од Британаца и Американаца. Не само да се та подршка састојала у наоружавању „до зуба“, логистици и обуци партизана и командној инструктажи, већ и активо, стравичним бомбардовањем цивила како би се сломио дух народни.
Од 20. октобра 1943. године, када су бомбардовали Ниш, до 18. септембра 1944, када су последњи пут бомбама засули Београд, савезници су се много пута обрушавали на градове, насеља, важне саобраћајнице и телекомуникационе „чворове“ у Југославији. Убедљиво највише у Србији. Само током 1944. године англо-америчке бомбе су чак 15 пута падале на Ниш, на Београд 11 и на Краљево 6 пута. „Пријатељско“ разарање Земуна и Алибунара догодило се четири, Новог Сада три, а Смедерева, Ћуприје и Поповца код Параћина два пута. Савезничке бомбе падале су и на Сремску Митровицу, Руму, Зрењанин, Крушевац, Пећ, Крагујевац, Ковин, Панчево, Велику Плану, Пријепоље, Куршумлију, Прокупље, Вучје, Лебане, Грделицу, Подујево, Рашку, Сталаћ, Приштину...
Лесковац је српска Герника. У стравичном разарању Лесковца током савезничког бомбардовања 6. септембра 1944. погинуло је неколико хиљада цивила за непуна два сата. Одговорност за њихово страдање лежи на команди Балканских ваздухопловних снага стационираних у Барију и на партизанском вођству, посебно на команданту Кочи Поповићу, који је нешто раније тражио бомбардовање, не посебних циљева у граду као у претходним захтевима, него, једноставно, града Лесковца. Проблем што је Кочи Поповићу Лесковац био „на путу“ јер је тих дана са јединицама био набачен на планинске венце и стиснут акцијама и са косовске и са моравске стране.
У серији радиограма Главног штаба Србије упућених Врховном штабу, Коча Поповић током јула непрестано тражи бомбардовање места на југу Србије да би спасао своје јединице. Тражи бомбардовање Куршумлије, Прокупља, „хитно дејство авијације на Лесковац, Врање и Приштину“, итд. Али, у радиограмима од 29. августа, када је Лесковац бомбардован као директна ваздушна подршка партизанским јединицама које су кренуле на град, Коча Поповић незадовољан јачином бомбардовања тражи „најхитније озбиљно бомбардовање Лесковца“. Стравично бомбардовање Лесковца Коча Поповић је са Меклејном посматрао са брда Петровац. О томе пише Меклејн у књизи „Рат на Балкану“, наводећи да су већ изјутра знали да ће Лесковац бити бомбардован тешким бомбардерима, са 28 „летећих тврђава“, и да су то са оближњег брежуљка у ишчекивању посматрали. А, онда, „као да је читав Лесковац одлетео у ваздух у правом огранку прашине, дима и рушевина... Остаци Лесковца лежали су пред нама покривени димом... Чак су и партизани били потресени“ - наводи цитат професор Момчило Павловић.
Наспрам све те бездушне силе стојали су србијански сељаци у подераним гуњевима и опанцима, са недовољно пушака и десетак метака у џепу. Да, имали су четници и ручне бомбе сопствене производње и катапулте за њихово избацивање којима су десетков
![[Слика: besan-pas-niz.jpg]](http://www.ivonazivkovic.net/besan-pas-niz.jpg)
![[Слика: Vuk%20Draskovic%20poziva%20u%20rat.jpg]](http://cro-eu.com/galerija-fotografija/albums/userpics/10001/Vuk%20Draskovic%20poziva%20u%20rat.jpg)
![[Слика: 8694170.jpg]](https://i2.wp.com/www2.picturepush.com/photo/a/8694170/img/8694170.jpg)
![[Слика: 8694175.jpg]](https://i1.wp.com/www2.picturepush.com/photo/a/8694175/img/8694175.jpg)
