[Александар Динчић]

Машан Ђуровић је имао само једног команданта од јесени 1941. године. То су били Немци. Никакве он борбе са Немцима није имао, јер је његов одред био наоружан и вођен од Немаца, а када су већ одавно све легализоване четнике заробили или су они пребегли Дражи, Машан Ђуровић је и даље постојао. Тек пошто су га Немци одбацили, а Бугари разбуцали, он је као неки сукоб имао са Бугарима, али то је било јадно. На крају га је ухапсио Урош Катанић, командант Моравичке бригаде ЈВ. Дража Михаиловић му је пружио још једну прилику, али он је и тада забагалио и Кесеровић га је лично ликвидирао.

Овај врло контроверзни четнички војвода се све до 1. септембра 1941. године поштено борио у четничкој организацији. Његови одреди су учествовали у сузбијању Арнаутлука на Косову, а њима су у неким приликама помагали чак и Немци, па и Бугари. У тим борбама на Косову, око Каменице и нешто јужније, истакао се, на пример, и Војислав Лукачевић, као и још неки будући Дражини команданти. Са приласком Пећанца Недићу, Машанов одред је одмах пришао новоствореној четничкој команди. И тада је он почео да делује и против Дражиних четника и партизана. Око Новог Пазара, један део његовог људства, којим су командовали поручник Мирко Томашевић и још неки официри, извршавао је наређења Дражине команде преко капетана Радомира Цветића, док је други део само слушао Пећанца. Зато је ту долазило до специфичних појава, доста тешких за разумевање. Управо зато што му је људство вукло на једну, односно другу страну, он је почео да губи нерве и кренуо је да врши истраге, прогоне, затварања, стрељања и сл. Дакле, његов одред није био хомоген у првој ратној години већ је био "избушен".