[ватхра]

Није препоручљива за читање јер Лоренс не може да сложи исправну слику и може да наведе на погрешан траг и закључке. Много је боље да је оставио сведочанства из београдског казамата где је доспео. Једино што је добро је то што је скинуо вишедеценијску љагу са четника Богдана Гордића, да су напали четнике и партизане за време борбе на Попинској реци 13. октобра (у партизанској верзији само партизане).  То су, ипак, били четници војводе Роде. Једино то.

Морам да оставим примедбу на ово.
Овакве књиге, сведочења учесника догађаја, је пожељно прочитати.
Али, као и сваку литературу, потребно је сагледати критички и  упоредити са другим изворима.

Мени је књига Линдзи Грејема, америчког официра ОСС код партизана у Словенији одлична.
Без обзира што се у њој налази доста ствар које се нису показале као тачне. Зато што оне представљају како су размишљали учесници догађаја. 

Пар примера из главе из његове књиге, ако се добро сећам: он наводи како није имао поверања у партизане, предали су им експлозив да минирају пругу, што су они рекли да су учинили. После пар дана је видео да возови пролазе том пругом, и помислио да нису обавили задатак, склонили експлозив и сл. Из извештаја окупационих власти знамо да су се проста минирања пруге решавала прилично брзо, мање од пола дана, те да је сасвим могуће да је минирање извршено и да је после тога настављен саобраћај.
Како је онда могло да дође до таквог става? Да ли савезнички официри нису знали да се пруга брзо поправља? За то имам примере и код четника.
Други пример је да примећује захлађење односа са партизанима крајем 1944. године, и њихово неповерење према англоамеричким снагама. Није му најјасније како је до тога дошло, а потпуно је несвестан (или игнорише чињеницу) да су се енглеске снаге искрцале у Грчкој помогле грчким монархистима у борби против комуниста.