[Мића Адмирал]

Давно већ упокојена, честита српкиња, учитељица Л.Ђ. (1912. с. Трбушани), овако се сећала у својим, тада позним годинама, оф. ЈВуО Жарка Боришића, једног од најклеветанијих четничких команданата после рата:
.............
.............
"Некад девојка му, сад седа старица,
сећа се свог плавооког оштроликог принца,
не заборавља му ни једну црту лица.
Као да је реинкарнација славног тенкисте,
те ноћи јој долазио у сан са писте,
баш он, Жарко, но икад стварнији,
но икад усправнији, од зоре зорнији...
О, како и мртав може да се воли!
О, како дуго срце може да боли.

И још се једно чудо истог часа догоди,
од унука старичиног праунук се роди,
као поклон мали џин грлатог крика
Као мелем на рану: Жаркова слика.
Прошлост и будућност - сусрет прве врсте,
судбина је ту умешала прсте
а правда дала доказе чврсте
да су нам мртви ту, да нису далеко
а Ел Греко није био нико, већ Неко..."