[Бенито]

Треће:
Због оца га нису волели радикали, због Драге га нису волеле жене и београдска варош, због тога што су под њим оскудевали у свему, замрзли су га официри и војска, висока интелигенција млађе генерације је  сматрала династију Обреновића за реликт прошлости који је само терет Србији....
Али....
Нико од њих није пресудно утицао на велики "пад рејтинга" краља Александра Обреновића. То је, ипак, учинио само један човек.
Ко је био тај човек и шта је учинио да краљ Александар Обреновић постане опште неомиљен владар међу Србима?

Ово знате, али нико да проба. Дакле, 
управо у овом периоду, између 1898 и 1902. године, прославио се један писац, Радоје Домановић, који је у оквиру сатиричне приповетке успео да нађе књижевни стил у оквиру кога је знао да креира дела ангажоване књижевности, а који ће задржати вечиту вредност и проучавати се као вредност српске уметности, а књижевности посебно.
Прво је написао приповетку "Данга" описујући режим доцније названим "Владановштина", по председнику владе др Владану Ђорђевићу. Затим је уследила приповетка "Вођа", у којој је исмевао Николу Пашића и његово недостојно држање на Преком суду приликом изрицања пресуде оптуженима за "Ивандански атентат". 
А онда је уследило Домановићево најбоље дело "Страдија",  објављено у Српском књижевном гласнику, 1902. године. Приповетку нећу препричавати. Ко није прочитао ову приповетку, нека нађе времена да је прочита. Можда нешто схвати о Србији.
Углавном, приповетка је масовно читана и одмах је "легла као мелем на рану". Врло брзо су храбрији почели да је јавно читају по кафанама, уз опште одобравање присутних. Настао је општи преокрет у духу народном. Оно што је раније изгледало као баук, сада је изгледало као лакрдија. 
Да цитирамо део о феномену приповетке "Страдија" из чувеног дела Слободана Јовановића "Влада Александра Обреновића":
"Страдија је нанела Александровом деспотизму најтежи удар који се могао нанети: деспотизам се трпи докле се верује у његову просвећеност: "Страдија " је приказивала Александров деспотизам као деспотизам једног сметењака који је све окренуо тумбе, огласио лаж за истину, а лудост за мудрост. "Страдија" је бесумње била карикатура, али, на Александрову несрећу, у његовом животу и карактеру, било је доста ствари које су тој карикатури давале за право. Он се прогласио за пунолетна пре законог рока, и оженио из љубави женом 12 година старијом од себе. За осам година правио је три државна удара, клатећи се као шеталца између личног режима и уставности. Час под утицајем оца, час под утицајем мајке, час под утицајем жене, он је себи стално противуречио, и да би те противуречности забашурио, тражио је од света да пљеска његовим скоковима и превртањима. Све што је у Александра било извитоперенога и смушенога, Домановић је сабрао и осветлио у својој "Страдији". После "Страдије", Александар је изгледао један пајац од краља коме право место није у историји једног народа, него у једној шаљивој приповетки."