[Бенито]

Град Ваљево красе неколико занимљивих споменика. Прво питање:
Споменик који већ 35 година оплемењује Ваљево је споменик Војводи Живојину Мишићу.
Ко је финансирао изградњу споменика Живојину Мишићу у Ваљеву?

Овако отприлике иде та прича:
Крајем септембра 1987. године, у оквиру ЦК СК Србије, после Осме седнице, победила је струја склона Слободану Милошевићу у односу на струју Ивана Стамболића, иначе његовог кума. Струју Слободана Милошевића убрзо ће окарактерисати "србијанска политика", оличена у синтагми "Од Хоргоша до Драгаша" или често позната као "Ој Србијо из три дела - поново ћеш бити цела", што се односило (да ови млађи што тада нису били ни рођени могу да разумеју) на став комуниста Србије према Уставу СФРЈ из 1974. године, тада још владајућем, и његовим одредбама о статусу аутономних покрајина Војводине и Косова, које су практично биле у конфедералном односу са Србијом. 

Дакле, од почетка владавине струје предвођене Слободаном Милошевићем у оквиру србијанске комунистичке партије, било је јасно да ће се они залагати за укидање парадржавних прерогатива аутономних покрајина. 
Да би у томе успели, било им је јасно од почетка, требало је учинити што више да се унутрашњи ровови, а који су ископани самим доласком комуниста на власт у Србији, што пре затрпају. Да, то је прави глагол - затрпају! Не да се истраже, не да се дође до истине, него да се затрпају! 

Са гомилом затрпане истине која је директно супростављена ономе што је на површини, и што живимо и удишемо, битишемо сваког боговетног дана од тада. 
Низ млађих припадника ССРН, неких који јесу били чланови ком партије, али и неких који нису, добијају шансу, поготово на локалу, како би се, макар привидно, показало јединство целокупног србијанског народа. Тако је и један млади перспективни кадар добио прилику у општини Ваљево да покаже шта зна. То је био Душан Михајловић. 
Душан Михајловић имао је велики планове: да реконструише Тешњар из периода Краљевине Југославије, да изгради што више мостова, да сагради неколико споменика, среди фасаде на централним зградама у Ваљеву, обнови цркву, среди касарну некада славног Петог пука Дринске дивизије Краљевске српске војске....
Све су то били планови у складу са већ владајућом културном политиком у Србији. Често се у нашој јавности заборавља да је, још средином 1960-их година, уз благослов партије, почело са обнавом традиција Првог светског рата и учешћа Краљевине Србије у њему. Ту су јасно била означена ограничења:

Балкански ратови да се не помињу, краљ да се не помиње, а поготово не Регент, да се афирмишу сви официри или војници који су у Другом светском рату били партизани, а да се они који то нису били, или су били у четницима, ретуширају, и слично. Кратак интермецо је наступио од средине 1970-их, после Устава из 1974, до Осме седнице. У том интерегнуму, у време последњих дана Јосипа Броза, владали су отворени титоисти, који су се држали догми записаних још на Дрезденском конгресу КПЈ, 1928. године, и доцнијим Стаљиновим и Брозовим договорима да све остаје исто, осим да се Југославија растури. Тада још није било време. Касни титоисти мислили су да никада ни неће бити то време. 
Запад, који је и главни архитекта Југославије, имао је другачије планове.Чекали су правог човека у СССР на месту генералног секретара комунистичке партије, и кад су га добили, кренули су у подржавање оних који су личили на њега у осталим ком партијама у источној Европи. Првог су нашли у Србији - Слободан Милошевић је неодољиво подсећао на Михаила Горбачова.
Тада се на сцену враћа србијанска културна политика СКС-а из времена Крцуна, у готово истоветном облику, и остаје културни и идентитетски образац Срба до данас. То је, у основи, србијански културни идентитет који је базиран на француском моделу националног идентитета са одређеним одступањима, који управо тај модел и дезавуишу. Дакле, Срби су само они који живе у оквиру СР. Србије (додуше, са покрајинама), али не сви њени држављани (као што је то случај у француском моделу националног идентитета) него само они који су крвљу или културно (језички, а не верски) припадници српског народа. Са историјом Срба треба имати што чвршће везе, али не да тај однос буде у нескладу са резултатима или како су они волели да кажу "тековинама НОБ". 
У складу са тим културном политиком, Душан Михајловић одлучио је, после консултација, да један од тргова у Ваљеву треба да краси и споменик Војводи Живојину Мишићу. 

Следи други део одговора.... Се