[Бенито]

Апсолутно браво за ово питање.
Темишвар је био последњи град у Српској Војводовини који је Српска краљевска војска ослободила. Не зато што су га мање ценили или слично, него зато што се у том "џепу", у Влашкој налазило 6 немачких дивизија, а и две су се враћале из Одесе и Молдавије, па је постојала опасност да неће прихватити Споразум о примирју, који су потписали представници немачке и француске војске, 11. новембра. 
Српска краљевска војска ишла је према Банату само са две дивизије: Коњичком и Моравском, и њихови команданти имали су изричито наређење Војводе Петра Бојовића да места заузимају уз минималне борбе, како би се сачувало људство. 
Зато је ослобађање Темишвара остало некако у запећку, у односу на претходна ослобођења вароши по Војводини. 
С тим у вези, да поставим и ја једно питање:
У Темишвару је Српску краљевску војску дочекао, између осталих, и један великан (у правом смислу те речи) српске политичке, културне и националне борбе. За њега је улазак Српске краљевске војске у Војводину био отелотворење идеала којем је посветио читав свој живот.
Ко је био тај човек?

Неко из Народног већа.

Можда Младен Пилић или др Јован Савковић или Илија Белеслијин.

https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf...59037K.pdf

Илија Белеслијин је грмео на тргу у знаку добродошлице

https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/Periodika...3/mode/1up

Михаило Полит-Десанчић.

[Митић]

Пошто сам опет гледао серију "Шешир професора Косте Вујића" из 2012. године, мало сам боље обратио пажњу на детаље о представљању главних ликова из серије.

И за Јакова Продановића наратор каже да је као министар први увео осмочасовно радно време у Европи.

И онда тражим радове о Продановићу и он јесте, као министар народне привреде, увео осмочасовно радно време 1910. или 1911. године кроз Закон о радњама.

https://books.google.rs/books/about/Zako...edir_esc=y

https://www.researchgate.net/publication...920_godine

Такође, нисам знао да је Јаши Продановићу погинуо син Зоран у последњим борбама на Сави, средином септембра 1914. године. (Видети стр. 94 на другом линку).

Још раније сам знао о Закону о заштити радника из 1922. године којим се потврђује осмочасовно радно време и спроводи се у индустријским и рударским предузећима.

https://www.uzzpro.gov.rs/doc/biblioteka...201922.pdf

[Бенито]

Град Ваљево красе неколико занимљивих споменика. Прво питање:
Споменик који већ 35 година оплемењује Ваљево је споменик Војводи Живојину Мишићу.
Ко је финансирао изградњу споменика Живојину Мишићу у Ваљеву?

[Митић]

Град Ваљево красе неколико занимљивих споменика. Прво питање:
Споменик који већ 35 година оплемењује Ваљево је споменик Војводи Живојину Мишићу.
Ко је финансирао изградњу споменика Живојину Мишићу у Ваљеву?

Можда Савез удружења потомака ратника Србије 1912-1920. године?

[Бенито]

Град Ваљево красе неколико занимљивих споменика. Прво питање:
Споменик који већ 35 година оплемењује Ваљево је споменик Војводи Живојину Мишићу.
Ко је финансирао изградњу споменика Живојину Мишићу у Ваљеву?

Можда Савез удружења потомака ратника Србије 1912-1920. године?

Ни близу.

[Митић]

Град Ваљево красе неколико занимљивих споменика. Прво питање:
Споменик који већ 35 година оплемењује Ваљево је споменик Војводи Живојину Мишићу.
Ко је финансирао изградњу споменика Живојину Мишићу у Ваљеву?

Можда Савез удружења потомака ратника Србије 1912-1920. године?

Ни близу.

Антоније Ђурић?

[Бенито]

Град Ваљево красе неколико занимљивих споменика. Прво питање:
Споменик који већ 35 година оплемењује Ваљево је споменик Војводи Живојину Мишићу.
Ко је финансирао изградњу споменика Живојину Мишићу у Ваљеву?

Можда Савез удружења потомака ратника Србије 1912-1920. године?

Ни близу.

Антоније Ђурић?

Не.

[Бенито]

Град Ваљево красе неколико занимљивих споменика. Прво питање:
Споменик који већ 35 година оплемењује Ваљево је споменик Војводи Живојину Мишићу.
Ко је финансирао изградњу споменика Живојину Мишићу у Ваљеву?

Овако отприлике иде та прича:
Крајем септембра 1987. године, у оквиру ЦК СК Србије, после Осме седнице, победила је струја склона Слободану Милошевићу у односу на струју Ивана Стамболића, иначе његовог кума. Струју Слободана Милошевића убрзо ће окарактерисати "србијанска политика", оличена у синтагми "Од Хоргоша до Драгаша" или често позната као "Ој Србијо из три дела - поново ћеш бити цела", што се односило (да ови млађи што тада нису били ни рођени могу да разумеју) на став комуниста Србије према Уставу СФРЈ из 1974. године, тада још владајућем, и његовим одредбама о статусу аутономних покрајина Војводине и Косова, које су практично биле у конфедералном односу са Србијом. 

Дакле, од почетка владавине струје предвођене Слободаном Милошевићем у оквиру србијанске комунистичке партије, било је јасно да ће се они залагати за укидање парадржавних прерогатива аутономних покрајина. 
Да би у томе успели, било им је јасно од почетка, требало је учинити што више да се унутрашњи ровови, а који су ископани самим доласком комуниста на власт у Србији, што пре затрпају. Да, то је прави глагол - затрпају! Не да се истраже, не да се дође до истине, него да се затрпају! 

Са гомилом затрпане истине која је директно супростављена ономе што је на површини, и што живимо и удишемо, битишемо сваког боговетног дана од тада. 
Низ млађих припадника ССРН, неких који јесу били чланови ком партије, али и неких који нису, добијају шансу, поготово на локалу, како би се, макар привидно, показало јединство целокупног србијанског народа. Тако је и један млади перспективни кадар добио прилику у општини Ваљево да покаже шта зна. То је био Душан Михајловић. 
Душан Михајловић имао је велики планове: да реконструише Тешњар из периода Краљевине Југославије, да изгради што више мостова, да сагради неколико споменика, среди фасаде на централним зградама у Ваљеву, обнови цркву, среди касарну некада славног Петог пука Дринске дивизије Краљевске српске војске....
Све су то били планови у складу са већ владајућом културном политиком у Србији. Често се у нашој јавности заборавља да је, још средином 1960-их година, уз благослов партије, почело са обнавом традиција Првог светског рата и учешћа Краљевине Србије у њему. Ту су јасно била означена ограничења:

Балкански ратови да се не помињу, краљ да се не помиње, а поготово не Регент, да се афирмишу сви официри или војници који су у Другом светском рату били партизани, а да се они који то нису били, или су били у четницима, ретуширају, и слично. Кратак интермецо је наступио од средине 1970-их, после Устава из 1974, до Осме седнице. У том интерегнуму, у време последњих дана Јосипа Броза, владали су отворени титоисти, који су се држали догми записаних још на Дрезденском конгресу КПЈ, 1928. године, и доцнијим Стаљиновим и Брозовим договорима да све остаје исто, осим да се Југославија растури. Тада још није било време. Касни титоисти мислили су да никада ни неће бити то време. 
Запад, који је и главни архитекта Југославије, имао је другачије планове.Чекали су правог човека у СССР на месту генералног секретара комунистичке партије, и кад су га добили, кренули су у подржавање оних који су личили на њега у осталим ком партијама у источној Европи. Првог су нашли у Србији - Слободан Милошевић је неодољиво подсећао на Михаила Горбачова.
Тада се на сцену враћа србијанска културна политика СКС-а из времена Крцуна, у готово истоветном облику, и остаје културни и идентитетски образац Срба до данас. То је, у основи, србијански културни идентитет који је базиран на француском моделу националног идентитета са одређеним одступањима, који управо тај модел и дезавуишу. Дакле, Срби су само они који живе у оквиру СР. Србије (додуше, са покрајинама), али не сви њени држављани (као што је то случај у француском моделу националног идентитета) него само они који су крвљу или културно (језички, а не верски) припадници српског народа. Са историјом Срба треба имати што чвршће везе, али не да тај однос буде у нескладу са резултатима или како су они волели да кажу "тековинама НОБ". 
У складу са тим културном политиком, Душан Михајловић одлучио је, после консултација, да један од тргова у Ваљеву треба да краси и споменик Војводи Живојину Мишићу. 

Следи други део одговора.... Се

[Бенито]

Други део одговора:

Цела 1988. година протекла је у припремама, договорима, добијању сагласности "виших" органа и установа, као би се приступило разради и изради постојећих или нових планова. 
И за споменик Војводи Живојину Мишићу је добијена сагласност Секретаријата за културу Социјалистичке Републике Србије, урбанистичке и друге дозволе су пристигле, изглед споменика је усаглашен, изабрана је и величина и одређен уметник који ће извајати лик Војводе Живојина Мишића у природној величини, у пуном стасу. Потребно је било још само обезбедити средства.
Оно што су обе струје ком партије Србије криле, и она која је победила и она која је изгубила, био је потпуни економски колапс у целој држави, а нарочито јужно од Словеније. Комунисти никако нису хтели да признају да им се економска политика, и на макро и на микро нивоу, са свим могућим реформама, левим и десним скретањима, разноразним лутањима, распршила као мехур од сапунице, који више није хтео да пуни ни ујка Сем, без уступака који нису били мали. Поготово не за оне који су навикли да владају неограничено и неодговорно.
Тако су се и планови о изградњи новог србијанског националног идентитета, материјализованог у културним конкретним пројектима, нашли у раскораку са финансијским могућностима СР Србије. Сви пројекти Душана Михајловића у Ваљеву били су упитни са извршењем, упркос консензусу владајућих структура, због недостатка новца. Михајловић се обратио директно Милошевићу, који му је одговорио да има ургентнијих ствари које треба решити, и да се "снађе" пошто је млад кадар, па нека покаже шта зна. Тако је почела каријера "сналажења" Душана Михајловића у српској политици, која је потрајала преко деценију и по, и у којој смо стварно свашта видели.
Михајловић није одустао од својих пројеката у Ваљеву. Врло добро је проценио да му они могу донети много добра и да му се таква прилика више неће указати.  Тешњар је некако ишао, црква такође, а уз помоћ бесплатне радне снаге у виду војске и обнова касарне је била при крају. Остао је проблем споменика Војводи Живојину Мишићу.
Баш тих дана, на седници скупштине општине, неко од одборника је поменуо да треба достојно обележити 70-ишњицу од оснивања ФК "Будућност" Ваљево, једног од клубова које су основали синдикати српских, у овом случају ваљевских радника. Наравно, по комунистичком наративу и "Будућност" из Ваљева су основали комунисти, чак и пре него што су сами били основани, јер је познато да и Сунце не би постојало да га комунисти нису пронашли. Уосталом, сви одборници СО Ваљево су тада у то веровали, а вероватно је слично и данас. Међутим, Михајловић је схватио да не треба само "обележити" 70 година постојања ФК "Будућност" Ваљево, него од тога треба направити спектакл. Организацију јубилеја ФК БУДУЋНОСТ, преузео је на себе. 
Одлучује да прослава траје три дана, а да централног дана прославе буде одиграна фудбалска утакмица са неким великаном, попут ФК Црвена Звезда или ФК Партизан. Обраћа се прво ФК Партизан и моли их да им уприличе једно гостовање и како би приход од те утакмице отишао у хуманитарне сврхе, односно у фонд за изградњу споменика Војводи Живојину Мишићу. Боље да им то није написао. У ФК Партизан тада је управо завладало друштво мањине, подржано од србијанске удбе и Слободана Милошевића, које је на једвите јаде истерало из руководства клуба генерале ЈНА. Држали су се буквално на танкој жици на власти у клубу, и само им је требао неки инцидент, да врхушка ЈНА која је заузимала већину у скупштини фудбалског клуба скочи и смени их са руководећих места. Због тога су Зечевић, Ћурковић и Бјековић глатко одбили Душана Михајловића.
Поучен тим искуством, Михајловић исти позив шаље ФК Црвена Звезда, али не помиње хуманитарни фонд, нити споменик Војводи Живојину Мишићу. ФК Црвена Звезда одговара му телеграмом са честиткама за јубилеј ФК "Будућност Ваљево", и обавештава га да први тим ФК "Црвена Звезда" нигде не гостује, осим у званичним такмичењима, без новчане накнаде. То је, иначе, било тачно. ФК "Црвена Звезда" још од времена др О, односно доктора Обрадовића (иначе, такође Ваљевца) почела је да прави турнеје по иностранству, посебно по Јужној и Латинској Америци, које је наплаћивала. Србијанска удба на челу са Крцуном је то знала, али су толерисали, јер су сви навијали за тај клуб, који су сматрали својим. Новац, чији добар део никад у Југославији није пријављиван, стављан је у "црне фондове" и коришћен као допунско средство за убеђивање неког младог играча из мањег клуба да не пређе у ФК "Партизан", него у ФК "Црвену Звезду".
Временом, међутим, обичај наплате гостовања првог тима ФК "Црвена Звезда" се потпуно извитоперио и они су, од почетка 1980-их, почели и у самој Југославији да наплаћују своје доласке. С тим да су и тада исплате ишле "на руке" и јасно је да се више нису користиле само за нове трансфере, него и за лично богаћење функционера ФК "Црвена Звезда", као и допунски приход за слабије плаћена занимања у клубу. Михајловић је, новим телеграмом, питао колико би то отприлике износило, а из ФК "Црвена Звезда" добио је одговор - 120 хиљада дојч марака. 
Да подсетим да су идеолози Милошевићеве идентитетске србијанске политике свој национални код базирали на "четири несаломива стуба: СПЦ, Политика, САНУ и Црвене Звезда". Тако је један од стубова Милошевићевог новог режима гледао на изградњу споменика Војводи Живојину Мишићу у Ваљеву. Додуше, Михајловић им то није поменуо, али после новца који су тражили, одлучио је и да им не помиње.


Следи трећи део одговора...

[Бенито]

Управо у тренутку док је читао телеграм из ФК "Црвена Звезда", који је вероватно потписао тадашњи председник или генерални секретар клуба, Душан Михајловић је на столу имао и све дневне новине. Срећом, окренуте наопако. На спортску страну. А на свакој од њих били су наслови типа: "У Београд долазимо по победу", "Спремно их дочекујемо", "Једино победа долази у обзир"... И слични наслови, који су најављивали утакмицу, дерби кола ФК "Партизан" - НК "Динамо" Загреб. 
Прослава ФК "Будућност" Ваљево већ је била заказана, и више се није могло назад. Требало је обезбедити респектабилног противника, без обзира на средства. На споменик се морало за сада заборавити.
Михајловић је директно телефоном позвао у НК "Динамо". Јавио му се генерални секретар НК "Динамо", тада чувени Перо Златар. Златар му је одговорио да има среће, јер је поред њега на кафи, у том моменту, тренер првог тима Мирослав - Ћиро Блажевић, без кога он о томе не може одлучити. Кад је чуо о чему се ради, Ћиро је кратко одговорио:
"Ако је утакмица после утакмице са Партизаном, нема проблема." Утакмица са Партизаном је, ваљда, била у недељу, а свечана утакмица у Ваљеву је требала бити у уторак. То су, ипак, била два дана разлике.
Ћиро је, као из топа, одбрусио преко телефона:
"Мулац један ваљевски, све знадеш. Долазимо! Договори се са Златаром!"
Михајловић ће тек доцније сазнати шта значи "све знадеш". Ћиро је увек играчима после званичних утакмица давао слободни дан, а први следећи дан је био лакши тренинг. Тако се утакмица у Ваљеву потпуно уклапала у распоред првог тима НК "Динамо".
Михајловић је питао Златара колико би то отприлике коштало, а он му је неувијено рекао:"Звезда је првак државе и наплаћује 120 хиљада марака, а ми као вице-прваци не можемо узети мање од 80 хиљада дојч марака." Звезда тада није била првак, него ФК "Војводина", али јесте била апсолутни фаворит у текућој сезони. Додуше, тада Динамовци нису били ни близу другог места, мада су у наступајућим, а уједно и последњим сезонама фудбалске лиге Југославије, заиста били на корак иза ФК "Црвена Звезда". Михајловић му је одговорио да у каси општине има расположивих 40 хиљада марака, а да од улазница за утакмицу очекује приход не мањи од 40 хиљада. Питао је да први део уплати истог дана, а остатак оног дана када буде утакмица, а Златар му је одговорио да му верује, и да ће све регулисати оног дана када буде утакмица.
И тако је дошло до утакмице ФК "Будућност" Ваљево - НК "Динамо" Загреб, једног уторка у јесен 1988. године. Резултат утакмице ником није био битан. Стадион је био дупке пун. Ниједна ружна реч није упућена гостима. После утакмице, као што је то обичај, уследила је заједничка вечера оба клуба и руководства Ваљева. Ту је, наравно, била и музика.
Ћиро, како је Бог дао, брзо се спријатељио са Михајловићем, који је седео поред њега. Поред Ћире седео је Перо Златар. Михајловић је уручио једну пригодну торбу са општинским новцем, око 40 хиљада марака, и рекао му да ће сваког тренутка стићи и остатак, од улазница, како су се и договорили. Тако је и било. Музика је свирала, певачица певала, па је свако, за својим столом, комуницирао само са онима који су му били најближи.
Тако су ћаскали Ћиро Блажевић и Душко Михајловић. Михајловић му је причао шта све раде, и шта је у плану, и жалио што Ћиро није прошетао Ваљевом да му све покаже. Утом је сарадник донео кесу у којој је био новац од улазница, у динарима, отприлике вредности око 40 хиљада марака. Михајловић је, поред Ћире, тај новац само проследио Златару и шапнуо му: "Ово је остатак, како смо се договорили."
Новац у торби и новац у кеси, стајали су између столица Блажевића и Златара. Вечера је одмицала, а са њом и флаше старог шкотског вискија са стола. У једном тренутку, Блажевићу се свидела нека песма, па је и запевао. Окренуо се и видео не превише веселог Михајловића:"Мулац један, шта сад није у реду?" Михајловић се извинио и одговорио:"Чекају ме сутра тешке одлуке. Све смо спремили, годину дана мука имали, око споменика Војводи Живојину Мишићу, а сад немамо новца да га завршимо. Нити знам где га уопште могу наћи." Ћиро:"Е, мулац један, не веруј обећањима политичара никада. Прво се наплати, па му климај главом. А колико Ти фали пара?" Михајловић:"За материјал и за вајара, и за постављање...." Ћиро, већ припит, дрекну: " Ма, не околишај више! Колико?" Михајловић:"Око 70 хиљада марака!"
Ћиро устаде у том тренутку и даде знак певачици да стане. Замоли музику да се утиша и певачицу да му преда микрофон. Њу џентлменски пољуби у руку, а затим рече пред свима:
"Сазнао сам од Вашег цењеног председника, госпон Михајловића, да ће ваше Ваљево красити споменик великог српског Војводе Живојина Мишића. У име НК "Динамо" Загреб желим вам честитати и наш "Динамо " даје донацију за споменик Војводи Живојину Мишићу у износу од 80 тисућа њемачких марака." 
Спусти микрофон и узе и ону торбу и ону кесу, које је Златар спустио поред њих двојице, подиже да сви виде и уручи Душку Михајловићу и изљуби се са њим три пута. 
Сви су били забезекнути, а Перо Златар умало није свиснуо на лицу места. Михајловић осети моменат и намигну сарадницима. Тог тренутка, у салу уђоше трубачи, а Михајловић им даде знак оком на Ћиру. Они су пришли и питали шта да свирају, а Ћиро им као из топа одговори:" Нећу песму, хоћу марш. Марш на Дрину!" 
Михајловић, каквим га је Бог дао, није чекао потврде да ипак узме новац, него је искористио трубаче, и новац је већ био ван сале. Ћиро Блажевић се није попишманио, нити порекао своју одлуку. А није ни био пијан. Своју одлуку донео је врло свесно.
Већ наредних дана настављен је рад на споменику Војводи Живојину Мишићу, који је убрзо и постављен у Ваљеву, где и сад краси лице овог града. 
Једино прича о правом донатору споменика Војводи Живојину Мишићу у Ваљеву, а то је Ногометни клуб "Динамо" Загреб, још стоји само у сећањима Пере Златара, Душка Михајловића, понеког Ваљевца и Загрепчанина, једног новинара сад пред пензијом, и у Квизу Српска историја.

[Митић]

Супер објава!

Да ли је Душан Михајловић записао овај догађај у својој двотомној књизи "Повленске магле и видици"?

Објављено је друго и допуњено издање пре неку годину, можда је тад допунио.

[Бенито]

Не знам. Верујем да јесте. 
Али, званично нигде не стоји да је ктитор споменика Војводи Живојину Мишићу заправо НК Динамо Загреб.

[Monarhist]

Професор поново бриљира. 

Хвала брату Ћири и Хрватима 

[Бенито]

Ајмо онда друго:
Која је веза Данице Драшковић са спомеником Војводи Живојину Мишићу у Ваљеву?