26-12-2025, 02:51 AM
(25-12-2025, 01:47 AM)Бенито Пише: Прво питање:
У једној од својих најсјајнијих прича, један од наших највећих писаца, на примеру малог човека, показао је како слобода уме да се измигољи из руку и онда када је сужањ сигуран да је шчепао са обе руке. Тада разочарење надјача разум, али душа и у самртном ропцу нађе утеху.
Ова приповетка била је више него успешна не само због мајсторства приповедача, него и због историјске тачности времена који је описала.
Већ смо, у скорије време помињали овај период на овој теми.
О коме заборављеном догађају из 19-ог века се ради?
По заузимању Босне и Херцеговине, после Берлинског конгреса, Аустро-Угарска је брзо поставила централну власт у Сарајеву за обе покрајине. Окупационим трупама командовао је генерал Филиповић. Кренула је општа кроатизација читавог простора. Локални муслимани су требали да се "откаче" од султана. Оснива се установа "Реис-ел Улеме", у чијем наименовању је главну улогу имао хабзбуршки цар.
Срби, поготово у Херцеговини, нису се мирили са резултатима Берлинског конгреса и сопственим положајем, оличеном у синтагми: "Сјахо Курта - узјахо Курт!" Али, снаге за још један устанак, после оне дуготрајне борбе од Невесињске пушке до Берлинског конгреса, више није могло бити. Подстрек долази са Цетиња, а кнез Никола га даје под тајним савезништвом са османским министром војним, који је послао сопственог сина за првог посланика Османског царства у независној Кнежевини Црној Гори. Тај посланик, са своје стране, даје подршку херцеговачким муслиманима да и они, заједно са православнима, дигну оружје у устанак. Чекао се само повод.
Повод за устанак био је проглашење Војног закона Аустро-Угарске царевине за простор Босне и Херцеговине, који се десио управо на Бајрам, 05. новембра 1881. године. Устанак је, у пуном смислу, букнуо 11. јануара 1882. године. Вођство устанка чинили су: Ибрахим Ченгић Куталија и Салко Форта, са муслиманске стране, као и Стојан Ковачевић и Перо Тунгуз, са стране православних Срба. Устанак није потрајао, јер је Ђенералштаба АУ војске послао велике трупе, које су угушиле устанак. Слом устанка званично је објављен 22. априла 1882. године.
Прави разлог пуцања овог устанка, и поред огромне АУ војске, био је заправо османски султан. Султан се нагодио са царем Францом Јозефом. Тада се Франц Јозеф обавезао да неће анектирати Босну и Херцеговину у интегралну територију своје царевине, с султан је признао да Беч има свако право да управља Босном и Херцеговином. Од тог тренутка, до 1894. године, војни обвезници муслимани нису за време служења војног кадра то чинили ван територије Босне и Херцеговине. Имало је још одлука које су биле далекосежне, али нас овде интересује једна посебно:
Беч је одустао од насилне германизације, путем кроатизације читавог културног подручја Босне и Херцеговине. Због споразума са султаном, али и због тога што су сами увидели да своје интересе много лакше могу спровести, аустро-угарске власти враћају све привилегије босанским агама и беговима и одустају од аграрне реформе Босне и Херцеговине. Аграрно питање, уз национално питање, било је кључно питање Босне и Херцеговине, један од разлога устанка из 1875. године, и на Берлинском конгресу је Босна дата на управу Бечу управо зато што је Аустро-Угарска давала гаранције да ће то питање решити. У Бечу су већ били направљени планови за решавање аграрног питања у Босни, али су, после споразума са султаном, одустали и почели сами да играју на муслиманску властелу у Босни.
У својој чувеној приповетки "Прича о кмету Симану", једној од пет најлепших приповетки српске књижевности, Иво Андрић управо пише о том добу. Поред силних других различитих порука сакривених у ликовима и радњи ове приповетке, Андрић кроз лик кнеза Симана парафразира ситуацију у којој су били Срби после устанка из 1882. године. Мислећи да је коначно крај зулуму ага и бегова, и узимању трећине летине, Симан поручује свом придошлом аги:"Попни се, аго, на шљиву и једи! Једи колико ти душа жели. Нико ти то овде неће бранити. Али, једну једину шљиву одавде нећеш однети!"
Међутим, после договора два цара, о чему кмет Симан ништа не зна, ага тужи Симана суду нове царевине. И суд "хришћански, а не турски", пресуђује да Симан мора дати што је до тада давао и приде да плати казну што је агу увредио. То кмету Симану никако није ишло у главу и зато доживљава трагичну судбину.
Дакле, и поред радикалне промене у Босни и Херцеговини, која је наступила после Берлинског конгреса, аге и бегови су, на волшебан начин, ипак задржали своје привилегије које су стекли у време Османске царевине, а неки од њих, чак, и раније.