[Милослав Самарџић]

Просветли нас...

[Коле Којот]

Вероватно Бугарска, јер је доживела војни пораз и срамоту (Първа национална катастрофа).
Након тога Бугарска је гледала да се реваншира у наредним ратовима, нарочито према Србима који су јој нанели највеће губитке.

[Monarhist]

Ја бих рекао Србија. Ослобођење долине Вардара и излазак на грчку границу тј. Солун су догађаји од највећег значаја за читаво српско друштво. Практично је Србија могла да продише нормално.
Што би рекли англосаксонци, game-changer.

[Бенито]

Питао сам за друштвену, а не државну промену.

[Бенито]

И да поставим и треће питање у вези Другог балканског рата:
После Букурештанског мира, 30. јул - 10. август 1913. године, дефинисане су територијалне и државне промене на Балканском полуострву после Балканских ратова.
Те промене су биле значајне, негде мање, а негде и приличне. Поред територијалних, десиле су се и значајне, али у првом тренутку многима недовољно уочљиве друштвене промене.
Питање:
Која држава је имала највеће друштвене промене после Балканских ратова?

Апсолутно - Аустро-Угарска монархија.
После Балканских ратова, а нарочито пошто је Краљевина Србија, после Другог балканског рата и Букурештанског мира, постала очигледни и главни победник решења Источног питања, аустро-угарско друштво је било као ножем пресечено на две велике групе - клерикалце и словенофиле. Све пангерманистичке странке добиле су убедљиву и маглу подршку германског и угарског становништва, а међу њима је био и одређен број Словена којима је главни вектор политичког опредељења била римо-католичка компонента. Насупрот њих, Словени који су били против бечке чизме, нашли су светло у победама Краљевине Србије у балканским ратовима и отворено стали на страну оних друштвених и политичких организација које су биле за јужно-словенско, свесрпско, али углавном против-германско уједињење и политичку акцију.
Ова друштвена промена била је апсолутно уочљива у свакодневном животу и то далеко више него и у једној другој држави која је имала своје територије на Балканском полуострву.

[Бенито]

Прво питање:
У једној од својих најсјајнијих прича, један од наших највећих писаца, на примеру малог човека, показао је како слобода уме да се измигољи из руку и онда када је сужањ сигуран да је шчепао са обе руке. Тада разочарење надјача разум, али душа и у самртном ропцу нађе утеху. 
Ова приповетка била је више него успешна не само због мајсторства приповедача, него и због историјске тачности времена који је описала.
Већ смо, у скорије време помињали овај период на овој теми.
О коме заборављеном догађају из 19-ог века се ради?

[Бенито]

Прво питање:
У једној од својих најсјајнијих прича, један од наших највећих писаца, на примеру малог човека, показао је како слобода уме да се измигољи из руку и онда када је сужањ сигуран да је шчепао са обе руке. Тада разочарење надјача разум, али душа и у самртном ропцу нађе утеху. 
Ова приповетка била је више него успешна не само због мајсторства приповедача, него и због историјске тачности времена који је описала.
Већ смо, у скорије време помињали овај период на овој теми.
О коме заборављеном догађају из 19-ог века се ради?

По заузимању Босне и Херцеговине, после Берлинског конгреса, Аустро-Угарска је брзо поставила централну власт у Сарајеву за обе покрајине. Окупационим трупама командовао је генерал Филиповић. Кренула је општа кроатизација читавог простора. Локални муслимани су требали да се "откаче" од султана. Оснива се установа "Реис-ел Улеме", у чијем наименовању је главну улогу имао хабзбуршки цар. 
Срби, поготово у Херцеговини, нису се мирили са резултатима Берлинског конгреса и сопственим положајем, оличеном у синтагми: "Сјахо Курта - узјахо Курт!" Али, снаге за још један устанак, после оне дуготрајне борбе од Невесињске пушке до Берлинског конгреса, више није могло бити. Подстрек долази са Цетиња, а кнез Никола га даје под тајним савезништвом са османским министром војним, који је послао сопственог сина за првог посланика Османског царства у независној Кнежевини Црној Гори. Тај посланик, са своје стране, даје подршку херцеговачким муслиманима да и они, заједно са православнима, дигну оружје у устанак. Чекао се само повод.
Повод за устанак био је проглашење Војног закона Аустро-Угарске царевине за простор Босне и Херцеговине, који се десио управо на Бајрам, 05. новембра 1881. године. Устанак је, у пуном смислу, букнуо 11. јануара 1882. године. Вођство устанка чинили су: Ибрахим Ченгић Куталија и Салко Форта, са муслиманске стране, као и Стојан Ковачевић и Перо Тунгуз, са стране православних Срба. Устанак није потрајао, јер је Ђенералштаба АУ војске послао велике трупе, које су угушиле устанак. Слом устанка званично је објављен 22. априла 1882. године. 
Прави разлог пуцања овог устанка, и поред огромне АУ војске, био је заправо османски султан. Султан се нагодио са царем Францом Јозефом. Тада се Франц Јозеф обавезао да неће анектирати Босну и Херцеговину у интегралну територију своје царевине, с султан је признао да Беч има свако право да управља Босном и Херцеговином. Од тог тренутка, до 1894. године, војни обвезници муслимани нису за време служења војног кадра то чинили ван територије Босне и Херцеговине. Имало је још одлука које су биле далекосежне, али нас овде интересује једна посебно:
Беч је одустао од насилне германизације, путем кроатизације читавог културног подручја Босне и Херцеговине. Због споразума са султаном, али и због тога што су сами увидели да своје интересе много лакше могу спровести, аустро-угарске власти враћају све привилегије босанским агама и беговима и одустају од аграрне реформе Босне и Херцеговине. Аграрно питање, уз национално питање, било је кључно питање Босне и Херцеговине, један од разлога устанка из 1875. године, и на Берлинском конгресу је Босна дата на управу Бечу управо зато што је Аустро-Угарска давала гаранције да ће то питање решити. У Бечу су већ били направљени планови за решавање аграрног питања у Босни, али су, после споразума са султаном, одустали и почели сами да играју на муслиманску властелу у Босни.

У својој чувеној приповетки "Прича о кмету Симану", једној од пет најлепших приповетки српске књижевности, Иво Андрић управо пише о том добу. Поред силних других различитих порука сакривених у ликовима и радњи ове приповетке, Андрић кроз лик кнеза Симана парафразира ситуацију у којој су били Срби после устанка из 1882. године. Мислећи да је коначно крај зулуму ага и бегова, и узимању трећине летине, Симан поручује свом придошлом аги:"Попни се, аго, на шљиву и једи! Једи колико ти душа жели. Нико ти то овде неће бранити. Али, једну једину шљиву одавде нећеш однети!"
Међутим, после договора два цара, о чему кмет Симан ништа не зна, ага тужи Симана суду нове царевине. И суд "хришћански, а не турски", пресуђује да Симан мора дати што је до тада давао и приде да плати казну што је агу увредио. То кмету Симану никако није ишло у главу и зато доживљава трагичну судбину.
Дакле, и поред радикалне промене у Босни и Херцеговини, која је наступила после Берлинског конгреса, аге и бегови су, на волшебан начин, ипак задржали своје привилегије које су стекли у време Османске царевине, а неки од њих, чак, и раније.

[Monarhist]

Браво...
Мада не би тебало искључити могућност да су раније направили дил са домаћим беговатом. Тај устанак из 1882. ипак није био ни близу масован као онај седам година раније. А и кад су 1878. Срби предлагали муслиманима на заједнички отпор окупацији, ни један од истакнутих се није одазвао.

[Бенито]

Браво...
Мада не би тебало искључити могућност да су раније направили дил са домаћим беговатом. Тај устанак из 1882. ипак није био ни близу масован као онај седам година раније. А и кад су 1878. Срби предлагали муслиманима на заједнички отпор окупацији, ни један од истакнутих се није одазвао.

Све су им православни Срби нудили 1875. године и доцније да се прикључе устанку, чак и да задрже беговске привилегије. Више историчара бавило се питањем зашто се нису укључили. Одговор је једноставан и дао га је професор Милорад Екмечић, када је разоткрио везу између османског министра војног и кнеза Николе Петровића. Другим речима, истраживао је колико је независна Кнежевина Црна Гора помагала, а колико одмагала устаницима из 1882. године у Херцеговини. Ту је пронашао тог првог посланика Османске царевине на Цетињу, који је био син министра војног, и целу његову улогу у придобијању херцеговачких муслимана у дизање устанка.Врло је важно схватити да су муслимани убрзо по дизању устанка, преузели вођство устанка од православних. Срби православци, поготово што су обојица вођа били врло искусни устаници још из 1875, па и раније, ћутке су прешли преко тог преузимања устанка, јер су осетили да се нешто дешава иза сцене. 
Устанак из 1882. године био је ограничен временски и требало је да служи како би султан показао аустријском цару да још увек може да контролише процесе у Босни. То је схватио и аустријски цар и зато је дошло до нагодбе. Али, до нагодбе не би дошло, нити би Аустро-Угарска дала новац султану и опростила му неке дугове, да цар Франц Јозеф није јасно уочио да аге и бегове у Босни може искористити и да они имају једну карактеристику, једну велику слабост која се лако може контролисати од јаче силе и злоупотребити за "више интересе". Ту је кључ договора Беча и Истанбула, 1882. године, и једног непотписаног споразума између два суверена који је вредео више обојици него многи други које су потписивали.

[Бенито]

Друго питање у вези ага и бегова:
За читаво време аустријске управе Босном, аге и бегови задржали су своје привилегије. Да ли се то променило после Првог светског рата и нестанка Аустро-Угарске и настанка Краљевине СХС?

[Ђорђе Ивковић]

Друго питање у вези ага и бегова:
За читаво време аустријске управе Босном, аге и бегови задржали су своје привилегије. Да ли се то променило после Првог светског рата и нестанка Аустро-Угарске и настанка Краљевине СХС?

Наравно да јесте. Променило се.

[Митић]

Друго питање у вези ага и бегова:
За читаво време аустријске управе Босном, аге и бегови задржали су своје привилегије. Да ли се то променило после Првог светског рата и нестанка Аустро-Угарске и настанка Краљевине СХС?

Променило се аграрном реформом која је почела 1919. године.

[Бенито]

Јесте, али не у потпуности.
Наиме, после избора за Уставотворну скупштину, 1921. године, састав Уставотворне скупштине није обећавао да ће проћи владин нацрт Устава. Први проблем је био што је Крфска декларација била категорична да је за доношење новог Устава бити потребна "квалификована", односно двотрећинска већина. Када су припадници Народне странке, односно групе странака окупљене око Хрватске сељачке странке Радића видели састав Скупштине, почели су да условљавају доношење новог Устава. Суштина је била у томе "да се омеђи шта је чије и шта ко уноси у заједничку државу". За неупућене, којих у Србији, а нарочито међу овим "Спасиоцима Српства" има "квалификована већина", све хрватске политичке странке, од прве Радићеве која је настала 1904. године, сматрале су, и данас сматрају, да је природна граница Хрватске на истоку река Дрина. 
Борба се водила само око тога - да ли ће држава бити унитарна или федералистичка, односно да ли ће бити национална или вишенационална. Српске странке, НРС и Демократска странка, ни по коју цену нису желеле да пристану на Устав коју би државу и старту учинио федералном и лаким пленом за растурање које би Велике силе, у погодном моменту, лагано искористили. Посебан проблем представљало је што су и комунисти у том сазиву Уставотворне скупштине имали преко 50 посланика. Најјаче словеначке странке, окупљене у оквиру Југословенске заједнице, имале су свој приступ да се словеначко оцрта. Те три групације странака у скупштини отворено су постале анти-системске странке. Без њих, владин нацрт није могао да добије "квалификовану већину". Овај проблем, Пашић је релативно лако решио тако што је показао да Хрвати нису испоштовали већину одлука из Крфске декларације, па су и довели до тога да се њен прави смисао изгуби. Већина је одлучила да је довољна и обична, надполовична већина да се Устав донесе у Уставотворној скупштини. Тада ове три политичке групације напуштају ту скупштину.
Међутим, и међу "системским странкама", које су остале у Уставотворној скупштини, било је странака које су биле против владиног нацрта Устава. На пример, Земљорадничка странка Јована Јовановића Пижона имала је свој нацрт Устава. Тако је Влада дошла у ситуацију да нема ни надполовичну већину. Одлучено је да се праве компромиси са мањим странкама, како би се дошло до надполовичне већине. Ту долазимо до одговора на наше питање.
Са Југословенском муслиманском заједницом др Спахе договорено је да се изврше одређене корекције, односно да аге и бегови у Босни добију концесије у оквиру аграрне реформе, за разлику од свих других групација у читавој Краљевини СХС. После тога, њихових 24 посланика су гласали за Видовдански устав. За време постојања Краљевине СХС/Југославије, главна политичка странка ага и бегова у Босни, коју је водио др Спахо, била је део или близу самог врха власти. Аге и бегови у Босни, иако је укинут вишевековни кметски систем, наслеђен и из времена Османске царевине и Аустро-Угарске царевине, задржали су, на посебан начин, свој привилегован статус у Босни и Херцеговини, који није нарушио ни убрзани развој грађанске државе.

[Ђорђе Ивковић]

Оно што је Беч обећао приликом Анексије БиХ, то је урадила Краљевина. Да ли је могло све од једном? Па - никако. Када је створена, држава није још имала јасно дефинисане границе.  Имала је пет пореских система. Проблем валута. Тешко питање организације војске. Уједињење СПЦ. Питање државне организације, кроз који се одмах рефлектовало српско нејединство. Односно снажне сепаратистичке тенденције код прекодринских Срба. Уз то, Крајишници су очекивали решавање беговског питања по револуционарном моделу - фикете и готово. Што, наравно, није било могуће. Закони ипак морају да се протежу на целу државу. Све је то решавано "у ходу". Урађени су невероватни послови за свега десетак-петнаест година. Да је држава потрајала коначно би било решено и шиптарско питање. За сва времена. Све једно: Аграрни систем који је функционисао у БиХ у турско и аустроугарско време је у Краљевини Југославији демонтиран и преуређен.