28-04-2015, 11:45 AM
STARA BANJALUKA - ZAPOVEST KOMADANTA NOVJ
Prvo "rešiti" krajiške četnike!
U februaru 1942. godine, u jeku ustaških pokolja u Banjaluci, ali i celoj Krajini, u Banjaluku je vozom iz Sarajeva preko Okučana stigao Kosta Nađ, kojeg je glavni štab NOVJ na čelu sa Titom uputio sa instrukcijama "da sa Osmanom Karabegovićem formira štab za Krajinu i likvidira četničke vođe."
ČOVEK OD TITOVOG POVERENJA... Kosta Nađ
Tito nam je savetovao da za likvidaciju četnika "treba prikupiti jače snage i to brzo rešiti", jer "brza rešenja imaju velikog vojničkog i političkog efekta". Ali, za vojnički napad na četnike, trebalo je pre svega imati četnike kao jasno izraženu i u akcijama osvedočenu izdaju, kao javno iskazanu funkciju neprijatelja...
Iskustvo predaka
Đuro Pucar i Osman Karabegović, dajući i opise karaktera četnički orijentisanih komandira, dugo i opširno nam govore o jedinicama sa kokardama i mrtvačkim glavama. Dali su nam i zapisnik skendervakufskog savetovanja koje je imalo dalekosežan značaj za dalji razvoj ustanka u Krajini. Analiza je bila i kritika i analiza opasnosti od četništva, koje je ispravno shvaćeno kao akcija kontrarevolucije. Drugovi su na tom savetovanju govorili i o borbi za "radničko-seljačku vlast", o revoluciji, o opasnosti od kulaka...
Tito je Lepoj i meni takođe govorio o svemu tome, ali govorio je drugačije, pa je pre svega Titova shvatanja trebalo protumačiti drugovima i ostvariti ih u razvoju narodnooslobodilačkog pokreta.
Ako se s napadom na četnike čekalo, nije to bilo zbog neodlučnosti ili zbog nedovoljne smelosti kod partizanskih četa. Radilo se o osnovnom problemu: sama puška deluje samo zastrašujuće, ona nikog nije uverila. A mi smo u selima, gde su četnici imali prevagu, morali narod uveriti da smo mi vojska toga naroda, a da to četnici nisu. Morali smo imati dokaz izdaje, da bi naša vojna protivčetnička akcija bila uverljiva. Razmišljajući o tome, imao sam, sve vreme, na umu oštrinu Titovih ocena o četnicima - likvidiranje svih četničkih bandi isto je toliko važno kao i pitanje likvidacije okupatora.
Otupili oštricu borbe
Uroš Drenović je na konferenciji tražio da se njegov bataljon nazove četnički i obećao da će sarađivati sa nama. Drenović nas je tu zaskočio, jer je iznenada postavio pitanje stvaranja četničkog bataljona, iako je do te konferencije bio u štabu našeg Trećeg odreda zamenik komandanta... Nakon izvesnog vremena uvideli smo da smo tu pogrešili i da smo svojim kolebljivim stavom prema Drenoviću legalizovali do tada nepostojeće četničke organizacije u Krajini. Naši drugovi otišli su i dalje, pa su sporazum sa četnicima na samo jednom sektoru shvatili kao naše slivanje sa četnicima i da smo otupili oštricu borbe protiv četnika u našim četama...
...Mi smo imali iskustvo naših predaka i Pecijinih harambaša: njihovu grešku nismo smeli ponoviti. To je značilo da najvećom brzinom moramo i jedinice i narod pripremiti i organizovati za drugačiji način ratovanja. Jasno, pri tome smo morali upozoriti na sve nijanse izdajničkog ponašanja, od onih koji su već iznureni svet uveravali u nužnost "odlaganja borbe za povoljnije uslove", preko njihovih suštinskih istomišljenika kojima je italijanska parola "zaštite srpskog stanovništva od ustaških pokolja" pružala i dukate i utočište, do onih, koji su već otvoreno, kleknuli pred Italijanima.
Nadali smo se da ćemo područje južno od Banjaluke, od Vrbasa na zapad - Zmijanje (u ratu najčešće nazivano samo Manjača, po planini razvučenoj iznad Vrbasa u dužini od dvadesetak kilometara, bez sela, tek sa dvadesetak domaćinstava rasutih po slabo pošumljenoj visoravni), gde su Marčetići, Tešanovići i Azarići formirali "Manjački četnički puk" - temeljno i zauvek osloboditi od četnika.
Podozrivi Zmijanjci
Narod je tamo borben, ustrajan, žilav, i momci onoga kraja bili su dobri borci, da smo ih uspeli uključiti u narodnooslobodilački pokret. Ali, bilo je u njima neke praiskonske verske i nacionalne netrpeljivosti, naročito prema muslimanima, koje su nazivali Turcima i nekrstima, tako da su svojom opterećenom tradicijom davali veću šansu četničkom uticaju, nego nama. Tu je tek trebalo zaorati prve brazde bratstva i jedinstva.
Njihove su puške bile spremne da pucaju protiv svakog oblika okupacije, ali oni su poučeni od raznih Drenovića, Marčetića i Tešanovića smatrali da je svaki došljak ("svaki nekrst", govorili su) glasnik ili predstavnik nekakvog tuđina. Bio sam naivan, verujući da ćemo odmah dobiti čitavo Zmijanje kada razbijemo četničke formacije. No, narod nas je vrlo, vrlo sporo prihvatao kao vojsku slobode, kao vlastiti interes.
Nepismeno Zmijanje, sve u ovčjem kožunu, išlo je nekim svojim vanistorijskim tokom i sad je trebalo učiniti mnogo više od jedne akcije da se taj tok izmeni.
("Ratne uspomene", Kosta Nađ)
Prvo "rešiti" krajiške četnike!
U februaru 1942. godine, u jeku ustaških pokolja u Banjaluci, ali i celoj Krajini, u Banjaluku je vozom iz Sarajeva preko Okučana stigao Kosta Nađ, kojeg je glavni štab NOVJ na čelu sa Titom uputio sa instrukcijama "da sa Osmanom Karabegovićem formira štab za Krajinu i likvidira četničke vođe."
ČOVEK OD TITOVOG POVERENJA... Kosta Nađ
Tito nam je savetovao da za likvidaciju četnika "treba prikupiti jače snage i to brzo rešiti", jer "brza rešenja imaju velikog vojničkog i političkog efekta". Ali, za vojnički napad na četnike, trebalo je pre svega imati četnike kao jasno izraženu i u akcijama osvedočenu izdaju, kao javno iskazanu funkciju neprijatelja...
Iskustvo predaka
Đuro Pucar i Osman Karabegović, dajući i opise karaktera četnički orijentisanih komandira, dugo i opširno nam govore o jedinicama sa kokardama i mrtvačkim glavama. Dali su nam i zapisnik skendervakufskog savetovanja koje je imalo dalekosežan značaj za dalji razvoj ustanka u Krajini. Analiza je bila i kritika i analiza opasnosti od četništva, koje je ispravno shvaćeno kao akcija kontrarevolucije. Drugovi su na tom savetovanju govorili i o borbi za "radničko-seljačku vlast", o revoluciji, o opasnosti od kulaka...
Tito je Lepoj i meni takođe govorio o svemu tome, ali govorio je drugačije, pa je pre svega Titova shvatanja trebalo protumačiti drugovima i ostvariti ih u razvoju narodnooslobodilačkog pokreta.
Ako se s napadom na četnike čekalo, nije to bilo zbog neodlučnosti ili zbog nedovoljne smelosti kod partizanskih četa. Radilo se o osnovnom problemu: sama puška deluje samo zastrašujuće, ona nikog nije uverila. A mi smo u selima, gde su četnici imali prevagu, morali narod uveriti da smo mi vojska toga naroda, a da to četnici nisu. Morali smo imati dokaz izdaje, da bi naša vojna protivčetnička akcija bila uverljiva. Razmišljajući o tome, imao sam, sve vreme, na umu oštrinu Titovih ocena o četnicima - likvidiranje svih četničkih bandi isto je toliko važno kao i pitanje likvidacije okupatora.
Otupili oštricu borbe
Uroš Drenović je na konferenciji tražio da se njegov bataljon nazove četnički i obećao da će sarađivati sa nama. Drenović nas je tu zaskočio, jer je iznenada postavio pitanje stvaranja četničkog bataljona, iako je do te konferencije bio u štabu našeg Trećeg odreda zamenik komandanta... Nakon izvesnog vremena uvideli smo da smo tu pogrešili i da smo svojim kolebljivim stavom prema Drenoviću legalizovali do tada nepostojeće četničke organizacije u Krajini. Naši drugovi otišli su i dalje, pa su sporazum sa četnicima na samo jednom sektoru shvatili kao naše slivanje sa četnicima i da smo otupili oštricu borbe protiv četnika u našim četama...
...Mi smo imali iskustvo naših predaka i Pecijinih harambaša: njihovu grešku nismo smeli ponoviti. To je značilo da najvećom brzinom moramo i jedinice i narod pripremiti i organizovati za drugačiji način ratovanja. Jasno, pri tome smo morali upozoriti na sve nijanse izdajničkog ponašanja, od onih koji su već iznureni svet uveravali u nužnost "odlaganja borbe za povoljnije uslove", preko njihovih suštinskih istomišljenika kojima je italijanska parola "zaštite srpskog stanovništva od ustaških pokolja" pružala i dukate i utočište, do onih, koji su već otvoreno, kleknuli pred Italijanima.
Nadali smo se da ćemo područje južno od Banjaluke, od Vrbasa na zapad - Zmijanje (u ratu najčešće nazivano samo Manjača, po planini razvučenoj iznad Vrbasa u dužini od dvadesetak kilometara, bez sela, tek sa dvadesetak domaćinstava rasutih po slabo pošumljenoj visoravni), gde su Marčetići, Tešanovići i Azarići formirali "Manjački četnički puk" - temeljno i zauvek osloboditi od četnika.
Podozrivi Zmijanjci
Narod je tamo borben, ustrajan, žilav, i momci onoga kraja bili su dobri borci, da smo ih uspeli uključiti u narodnooslobodilački pokret. Ali, bilo je u njima neke praiskonske verske i nacionalne netrpeljivosti, naročito prema muslimanima, koje su nazivali Turcima i nekrstima, tako da su svojom opterećenom tradicijom davali veću šansu četničkom uticaju, nego nama. Tu je tek trebalo zaorati prve brazde bratstva i jedinstva.
Njihove su puške bile spremne da pucaju protiv svakog oblika okupacije, ali oni su poučeni od raznih Drenovića, Marčetića i Tešanovića smatrali da je svaki došljak ("svaki nekrst", govorili su) glasnik ili predstavnik nekakvog tuđina. Bio sam naivan, verujući da ćemo odmah dobiti čitavo Zmijanje kada razbijemo četničke formacije. No, narod nas je vrlo, vrlo sporo prihvatao kao vojsku slobode, kao vlastiti interes.
Nepismeno Zmijanje, sve u ovčjem kožunu, išlo je nekim svojim vanistorijskim tokom i sad je trebalo učiniti mnogo više od jedne akcije da se taj tok izmeni.
("Ratne uspomene", Kosta Nađ)