[Ратко]

Па... ето и моје нове књиге, у издању Института за савремену историју. Напокон сам је добио у руке. Због ње су биле бесане многе ноћи, њој је било посвећено неколико летњих распуста и предани дани рада. Због ње сам многима неправедно ускратио љубав...
Седамдесет година након завршетка рата време је да читаоцу понудимо један уравнотежен приказ српске ратне драме у крају који је особен по много чему. Књига није само смедеревска, него и српска ратна прича. Она је споменик многима који споменик немају. Од следеће недеље биће доступна и читаоцима.
И... радостан сам због тога, пријатељи.

Са фејсбук странице.

ПРИКАЗ КЊИГЕ ''СМЕДЕРЕВСАКИ КРАЈ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ'', АУТОРА НЕМАЊЕ ДЕВИЋА

Након што сам затворио последњу страницу књиге Немање Девића ''Смедеревски крај у Другом светском рату'', главни утисак је: респекта вредан подухват!
Сваки добронамеран читалац мора признати да се дело овог обима и садржаја може створити само уз вишегодишњи труд и напоре, које, на жалост, већина историчара - наших савременика, није спремна поднети. Међутим, намеће се утисак да је Немања рад на овом делу мање доживљавао као напор и одрицање, а више као племенити научни подухват, којем је приступио са великим нивоом ентузијазма. Једино тако је оваква књига и могла бити написана. То нарочито показује систематичан теренски рад и 176 прикупљених изјава савременика догађаја и њихових потомака.
Када анализирам историографско дело, то чиним имајући у виду два нивоа: ниво фактографије и ниво интерпретације. Може се без устезања изрећи оцена да Девићево најновије дело у фактографском смислу јесте значајан допринос историјској науци. Прво, зато што није прескочио ништа битно из историје Смедеревског округа у Другом светском рату. Сви ратни феномени, прилично детаљно су описани и објашњени, кроз бројне примере са терена. Аутор је истражујући пронашао документа која врло уверљиво показују како се опште принцип примењују у конкретној средини, која је предмет истраживања.
На пример, до сада смо знали да су Броз и челни људи комунистичког оружаног покрета издавали злочиначка наређења. Познато је више таквих наредби. Међутим, Девић нам открива да је пракса појединачних и масовних убистава које су у Смедеревском крају чинили комунисти, имала основу у наређењима највишег руководећег органа КПЈ који је ''покривао'' ту област (ОК КПЈ Младеновац), односно корифеја комунистичког покрета у истој – Драгослава Драже Марковића.
Дакле, општи принцип КПЈ (елиминација стварних и потенцијалних нерпијатеља) приказан је кроз наредбе локалног руководства комуниста и праксу партизана присутних на овом терену. Притом је јасно назначено и темељно образложено да су изазивачи грађанског рата и покретачи крвавог кола злочина били комунисти.
Аутор наводи бројне примере бруталних ликвидација које су вршили комунисти у свим фазама рата. Међутим, сматрам да греши када четничке ликвидације назива суровијим. Сама чињеница да је стрељање (а не клање) било бројчано преовладавајући начин комунистичких ликвидација у смедеревском крају, не значи да су комунисти били мање сурови. Разлог је лако разумљив: огромна већина стрељаних (нарочито у јесен 1944) претходно је прошла кроз страховиту тортуру, у сатима, данима, каткад и недељама пре самог чина егзекуције стрељањем.
Начин деловања и развијеност равногорске организације у Смедеревском крају умногоме је одредила географија. То се веома одразило на ниво антиокупаторске активности смедеревских равногораца, који је био битно нижи него у другим деловима Србије. Зато су и немачке одмазде биле далеко мање, него на пример у Источној или Јужној Србији. Тако да у том смислу смедеревски крај није репрезентативан, што је требало истаћи.
Исто тако требало је навести промене одмаздбених пропорција јер од краја 1941. више није важила пропорција 100:1 (за убијеног Немца), односно 50:1 (за рењеног), већ је пропорција била 50:1, односно 25:1.
Аутор греши када каже да су, за разлику од равногораца, партизани 1941. одабрали тактику ''јуриша'' на Немце. Наиме, никаквих партизанских јуриша на Немце није било, што се види из описа партизанских акција које аутор даје. Примарне мете су ''стари органи власти'' и њихови представници. Иако су комунисти у пропаганди заговарали устанак и ''јуриш'' у пракси су издали у заједничким и највећим операцијама 1941. године – Краљево, Крушевац, Шабац...
Према томе, основна замерка аутору била би недовољно повезивање макро и микро плана – тј. општег тока догађаја у окупираној Србији са специфичностима Смедеревског краја, где 1941. и није било равногорске оружане антиокупаторске акције.
Та грешка у приступу (''макро-микро план'') види се и када је реч о вредновању љотићевских јединица. Наиме аутор каже за љотићевце да су ''поразе у боју ретко трпели''. Опет, то се може односити само на смедеревски крај, због фактора географије тј. покретности и мобилности окупатора у равници, док су у другим крајевима Србије љотићевци итекако ''трпели поразе у боју''. Наиме, у две највеће битке против четника, код Стопање августа 1943. и код Сече Реке септембра 1943, до ногу су потучени.
Постоји и једна контрадикција: равногорске снаге аутор на нивоу појма раздваја од квислиншких, а онда их опет ставља под исти кровни појам ''националне снаге'', иако је на једној страни покрет отпора, а на другој квислинзи, који су своју судбину везали за судбину Трећег Рајха.
Када смо код појмова и термина, сматрам да би употреба термина антиокупаторска акција , борба, покрет итд, била далеко тачнија и прикладнија од израза ''антифашистички''.
Беспрекорно је приказан континуитет равногорских антиосовинских настојања и деловања. Од акције капетана Боривоја Јовановића јуна 1941. до јесењих борби у Србији 1944, односно битака против усташа у Босни зиме и пролећа 1945. године. Тако сазнајемо за погибију четворице официра, стотине равногораца бањичких логораша, привремено паралисање ЈВуО услед немачких операција ''Хајка'' и ''Пролеће'', смрт 12 четника у нападу на немачки оклопни воз, августовске и септембарске борбе 1944. године, у којима су, како Девић пише у закључку, Немци први пут од априла 1941. доживели осетније губитке...
Ово дело биће важно, а рекао бих и незаобилазно штиво за све који се озбиљно баве историјом Другог светског рата у Србији.

Ратко Лековић

Ето, укратко од мене.