[Милослав Самарџић]

Ево неколико примера на прву руку:

Комунисти ''некад нису заостајали у суровостима'' за четницима (страна 296).
''У исто време, равногорци су исто чинили на својој територији, јавно и суровије'' (494).
''Такве акције изазивале су још немилосрдније одмазде равногораца'' (коментар на податак да је Дража Марковић наредио убиство целе породице у Друговцу), стр. 495.

За комунисте, обратно: Број убијених од комуниста ''временом је прецењен у јавности'' (496).

Прво, важно је истаћи да су највећи таласи комунистичког убијања били 1941. (када скоро да није било равногорске ОРУЖАНЕ акције у смедеревском крају) и од октобра 1944, када су комунисти дефинитивно завладали. Плус страдали у Босни 1945.
У периоду од почетка оружане акције Југословенске војске, до октобра 1944. четници су на територији данашњег Смедеревског округа убили 219 људи (од тога 28 жена). У Јасеничком срезу 64 особе (од тога 2/3 из Селевца), у Великоорашком 25, а у Подунавском 130 (од тога половина у Друговцу у једном дану). Око укупног броја убијених, нешто мање од половине (око 100 лица) ликвидирано је клањем.
Према томе, очигледно је да су четници у периоду 1942 - 1944 (октобар) убили више, а нарочито заклали више, у Смедеревском крају. Разлог је прост: доминирали су тереном.
Ова три коментара аутора дата су на местима где пише баш о том периоду.

Хм, не знам како то закључујеш, пошто су три од четири коментара која сам навео из закључка на крају књиге, дакле глава носи наслов ''Закључак'' и односи се на целу књигу.
Зашто 1942-1944, зар нису четници убили прву особу у смедеревском крају јула 1943?
Цитирам:
''У Јасеничком срезу прва жртва равногораца био је истакнути члан Збора Алекса Мирковић из Стојачка, који је убијен уз упозорење да ће ''убудуће овако проћи свако ко се буде хватао за немачку кваку''. Страна 182.

Из овог цитата види се да има још нешто важно као и саме цифре. Наиме, замисли да ову реченицу прочита неки Француз, или Американац? Шта би закључио из чињенице да модерна српска историографија ликвидацију немачког шпијуна од стране регуларне оружане силе сматра злочином? Јер кад је неко жртва, јасно је да је његова ликвидација злочин.

Другим речима, књига уопште нема законски оквир, штавише, уопште се не помиње реч ''закон''. То је још један манир преузет од класичних комуниста, који су се бојали закона као ђаво од крста.
Дакле, једно је када терористи ликвидирају свештенике, учитеље, домаћине, грађане уопште, а друго је када оружане снаге ликвидирају терористе и њихове саучеснике. Елементарно је да се тако поставе ствари.

Некако чудно делује то одвајање по периодима и форсирање једног у коме су четници убили више. Јер из саме књиге се види да су комунисти убили много више. не знам да ли се из књиге види да ли су четници убили више на свиреп начин, у шта спада клање, али ако аутор тако тврди, то сигурно није тачно, пошто су код комуниста мучења жртава била правило.

Друго, опет кажем, главно је да су дати подаци о броју страдалих од обе стране, из којих се јасно види ко су ''већи злочинци''.
Треће, изузетно је важно да је објективно дат приказ узрочно - последичне везе. Аутор је недвосмислено саопштио да су грађански рат започели комунисти, да су комунисти први почели да убијају, да су они први почели да кољу.

Да, тачно је и једно и друго, слажем се. Ова књига је корисна због изнетих података и ја је препоручујем истраживачима.
Само кажем да би била много боља без придева и атрибута, којих је необично много, а по правилу су на штету четника. Сем тога, књига базично није ''у винклу'' јер је Космајски партизански одред пандан Смедеревском корпусу, тј. ту се прави паралела. А као што се зна Космај није у смедеревском крају. Требало би да се пореди са Космајским корпусом Горске краљеве гарде. И пре свега да се кажу елементарне цифре. У целој књизи - исправи ме ако грешим - уопште није наведено бројно стање Космајског партизанског одреда и његова формација. Као што знамо, то бројчано стање било је симболично, а избегавање цифара је типичан манир старе комунистичке школе. Јер им цифре не одговарају. Дакле, Космајски корпус је имао око 1.500 четника и та групица партизана је често бежала у смедеревски крај. Четници тамо нису могли да се организују због Немаца и љотићеваца (равница, три пруге), али комунисти су нешто петљали и са једним и са другима. То је био разлог што су они тамо били јачи у периодима кад су били јачи - а не њихове ванредне способности, како сугерише, па и конкретно наводи, аутор. Међутим, он стално испитује да ли су четници сарађивали са непријатељем, и не налази ништа, док се у оно прво не упушта. Док је у суседном Пожаревцу неки немачки поручник ангажовао чини ми се 200 комуниста за рад у немачкој служби. Немогуће је да та појава није захватила и Смедерево.
На нивоу фактографије, опет, имамо корисне податке: Смедеревски корпус је крајем 1943. имао 45 официра, а Космајски одред ни једног, већ је на челу имао неког Стефановића са једним разредом гимназије и неким занатом.
Али ти корисни подаци се кваре оваквим закључцима:
''Победници су били - за националисте сасвим неочекивано - некада малобројни, али никада војно поражени Титови партизани''. Страна 263.

''Никада војно поражени...'' - а закључак се односи баш на период када су поражени у Друговцу. Па и да се не односи на тај период, опет су непримерене овакве оцене. На крају крајева, нека сами читаоци процене да ли је боље обављао посао онај са једним разредом гимназије, или оних 45 са војним академијама.

Занимљиво је да на сличан епски начин аутор описује и љотићевце:
''Премда бројем нејаки, добровољци су били најборбенија и идеолошки учвршћена снага из оквира војске Недићеве Србије... Поразе у боју су ретко трпели''. Страна 130.