[Ратко]

Хм, не знам како то закључујеш, пошто су три од четири коментара која сам навео из закључка на крају књиге, дакле глава носи наслов ''Закључак'' и односи се на целу књигу.

Закључак је рекапитулација оног што је дато у садржају, и прати хронологију.
Према томе, пре ових цитата које си дао, има и нпр. ово: ''Стара мржња комуниста према политичком и класном непријатељу, која је испливала на површину 1941. учинила је да њихове жртве готово по правилу буду најпре брутално мученне, а да први цивили преклани ножем у смедеревском крају имају за џелате управо партизане''.
Онда следи протеривање комуниста, организација ''шумадијске Вандеје'', тј ''области под пуном војном и цивилном контролом ЈВуО'', па они спроводе ликвидације комунистичких присталица, док комунисти, наравно настављају са својим злочинима, али сада драстично мање, јер не контролишу терен.

Зашто 1942-1944, зар нису четници убили прву особу у смедеревском крају јула 1943?

Да, у праву си. Ја сам по навици, сагледавајући целину Србије, написао 1942-1944.

Цитирам:
''У Јасеничком срезу прва жртва равногораца био је истакнути члан Збора Алекса Мирковић из Стојачка, који је убијен уз упозорење да ће ''убудуће овако проћи свако ко се буде хватао за немачку кваку''. Страна 182.

Из овог цитата види се да има још нешто важно као и саме цифре. Наиме, замисли да ову реченицу прочита неки Француз, или Американац? Шта би закључио из чињенице да модерна српска историографија ликвидацију немачког шпијуна од стране регуларне оружане силе сматра злочином? Јер кад је неко жртва, јасно је да је његова ликвидација злочин.

Да, око терминологије се слажемо. Треба јасно раздвојити појмове жртва и страдали. У случају немачких шпијуна то је лако. У многим другим није.

Другим речима, књига уопште нема законски оквир, штавише, уопште се не помиње реч ''закон''. То је још један манир преузет од класичних комуниста, који су се бојали закона као ђаво од крста.
Дакле, једно је када терористи ликвидирају свештенике, учитеље, домаћине, грађане уопште, а друго је када оружане снаге ликвидирају терористе и њихове саучеснике. Елементарно је да се тако поставе ствари.

Можда за 150 година буде ''по закону''. Ако опстане Србија. Ипак, будимо реални.

Некако чудно делује то одвајање по периодима и форсирање једног у коме су четници убили више. Јер из саме књиге се види да су комунисти убили много више. не знам да ли се из књиге види да ли су четници убили више на свиреп начин, у шта спада клање, али ако аутор тако тврди, то сигурно није тачно, пошто су код комуниста мучења жртава била правило.

То сам навео као замерку.

Сем тога, књига базично није ''у винклу'' јер је Космајски партизански одред пандан Смедеревском корпусу, тј. ту се прави паралела. А као што се зна Космај није у смедеревском крају.

Не видим да је приказан као пандан у том смислу (снага и бројност), већ је паралелно обрађиван као најзначајнија јединица друге стране у грађанском рату на том терену. И то као јединица која постепено јача, да би у лето 1944. преузела контролу над џепом од 10-ак села у Подунавском срезу.

Требало би да се пореди са Космајским корпусом Горске краљеве гарде. И пре свега да се кажу елементарне цифре. У целој књизи - исправи ме ако грешим - уопште није наведено бројно стање Космајског партизанског одреда и његова формација. Као што знамо, то бројчано стање било је симболично, а избегавање цифара је типичан манир старе комунистичке школе.Јер им цифре не одговарају.

Нису дате, али се види да су били бројчано инфериорни.

Дакле, Космајски корпус је имао око 1.500 четника и та групица партизана је често бежала у смедеревски крај. Четници тамо нису могли да се организују због Немаца и љотићеваца (равница, три пруге), али комунисти су нешто петљали и са једним и са другима.То је био разлог што су они тамо били јачи у периодима кад су били јачи - а не њихове ванредне способности, како сугерише, па и конкретно наводи, аутор.

Разлози су опет у домену интерпретације. Слажем се да је то један од битних разлога. Не и једини важан.

Међутим, он стално испитује да ли су четници сарађивали са непријатељем, и не налази ништа, док се у оно прво не упушта. Док је у суседном Пожаревцу неки немачки поручник ангажовао чини ми се 200 комуниста за рад у немачкој служби. Немогуће је да та појава није захватила и Смедерево.

Навео је пример Милана Шишковића, који је био ''добар са ортскомандантом'', а после рата постао комунистички функционер. Постоји сумња да је био ангажован у одељењу IV A 3 (сузбијање покрета ДМ), али за сада нема документа који би то потврдио.
Ни ја нисам нашао више ни један пример за Смедеревски крај. Нико не може оспорити да су их Немци уништавали у свим фазама рата. Као што се не може оспорити да су се служили свим средствима у борби против непријатеља.
У Пожаревцу је поручник Бауман заиста ангажовао некадашње партизане и комунистичке симпатизере као своје сараднике и агенте, али највише 40. Тек треба утврдити колико тачно, и још важније, које су све задатке конкретни комунисти вршили. Бауман је од самих Немаца био оптужен и смењен због ''сарадње са комунистима''

На нивоу фактографије, опет, имамо корисне податке: Смедеревски корпус је крајем 1943. имао 45 официра, а Космајски одред ни једног, већ је на челу имао неког Стефановића са једним разредом гимназије и неким занатом.
Али ти корисни подаци се кваре оваквим закључцима:
''Победници су били - за националисте сасвим неочекивано - некада малобројни, али никада војно поражени Титови партизани''. Страна 263.

''Никада војно поражени...'' - а закључак се односи баш на период када су поражени у Друговцу. Па и да се не односи на тај период, опет су непримерене овакве оцене. На крају крајева, нека сами читаоци процене да ли је боље обављао посао онај са једним разредом гимназије, или оних 45 са војним академијама.

И ја кажем - нека сами читаоци процене.
Овде аутор заиста брка термине поражени и уништени.