24-07-2015, 06:56 PM
Слажем се да ће државни историчари доћи до уважавања закона када је реч о Другом светском рату за једно 150 година.
Само хоћу да кажем да смо ми то већ превазишли, да ми пишемо по пе-есу. На пример ''Мотајичка трилогија'' Верољуба Малетића је до сада далеко најбоља локална историја када је 2. св. рат у питању.
Него ево још једног занимљивог детаља из Девићеве књиге.
Када пише о комунистима, страна 150:
Села описује као крајње заостала, до њих није било ''ни ваљаног друма, па се националне снаге, тек Немци, овде готово нису ни појављивали''. Таква села су дала ''градивни материјал за развој револуционарног партизанског покрета предвођеног комнуистима'', затим пише да су комунистичка уверења ти сељаци ''брзо прихватили и за њих гинули'', па су чак сматрали да су ''на трагу борбе њихових предака''.
Када пише о четницима, страна 155:
За разлику од полетног описа истог становништва, истих села, када описује комунисте, у поглављу о четницима пише: ''Међутим, тереном су, одржавајући психозу страха у народу, царевали љотићевци''. Њих назива националним снагама, то су оне националне снаге које у та иста села, као ни Немци, наводно нису долазили, када описује партизане, свега пет страница раније.
Дакле, два супротна податка на свега пет страница размака. Нама може бити чудно како аутор не примети ту противуречност. Међутим, они су тако наштеловани: када се пише о партизанима, мора да се смишља нешто афирмативно, а када се пише о четницима, мора се смишљати нешто негативно.
Што се каже, наука.
Шала мала, а озбиљно бих хтео да поновом да ова књига јесте напредак у званичној, државној, историји. То је лако доказати, довољно је поређење са актуелном изложбом о Аушвицу или новом апологијом Предрага Марковића о Титу.
Само хоћу да кажем да смо ми то већ превазишли, да ми пишемо по пе-есу. На пример ''Мотајичка трилогија'' Верољуба Малетића је до сада далеко најбоља локална историја када је 2. св. рат у питању.
Него ево још једног занимљивог детаља из Девићеве књиге.
Када пише о комунистима, страна 150:
Села описује као крајње заостала, до њих није било ''ни ваљаног друма, па се националне снаге, тек Немци, овде готово нису ни појављивали''. Таква села су дала ''градивни материјал за развој револуционарног партизанског покрета предвођеног комнуистима'', затим пише да су комунистичка уверења ти сељаци ''брзо прихватили и за њих гинули'', па су чак сматрали да су ''на трагу борбе њихових предака''.
Када пише о четницима, страна 155:
За разлику од полетног описа истог становништва, истих села, када описује комунисте, у поглављу о четницима пише: ''Међутим, тереном су, одржавајући психозу страха у народу, царевали љотићевци''. Њих назива националним снагама, то су оне националне снаге које у та иста села, као ни Немци, наводно нису долазили, када описује партизане, свега пет страница раније.
Дакле, два супротна податка на свега пет страница размака. Нама може бити чудно како аутор не примети ту противуречност. Међутим, они су тако наштеловани: када се пише о партизанима, мора да се смишља нешто афирмативно, а када се пише о четницима, мора се смишљати нешто негативно.
Што се каже, наука.
Шала мала, а озбиљно бих хтео да поновом да ова књига јесте напредак у званичној, државној, историји. То је лако доказати, довољно је поређење са актуелном изложбом о Аушвицу или новом апологијом Предрага Марковића о Титу.