[Вукашин Петковић]

О "објективности" Васе Казимировића, предратног Скојевца и борца Другог шумадијског партизанског одреда, најбоље говори његова "истина" о мајору Александру Ж. Мишићу

Ви сте заједно са сином легендарног Живојина Мишића, Александром Ж. Мишићем били у немачком заробљеништву?
- Да. Са мајором Мишићем заробљен је и његов начелник штаба Словенац Иван Фрегл. Потпуно је нетачно оно што је НИН објављивао, молим вас да то обавезно напишете, да су Немци мислили да је он Дража Михаиловић, да се он тако чак и представио, само да би, наводно, Дражи омогућио да се повуче. То су измишљотине. Њега су једне вечери, после напада на Равну гору, Немци довели у Ваљево и сместили у полицијски затвор. То је био затвор, у који су пре рата одлазили људи који су чинили ситне прекршаје. У једну од тих ћелија сместили су Мишића а у другу Ивана Фрегла. Немци су им донели, из поштовања према униформи и чину, кревете, пећ, сто са столицама и разноврсну храну. Ја сам случајно имао ту дужност да у Мишићевој соби ложим ватру а један мој другар Ивану Фреглу. Пред вратима су стајала два стражара, а у соби један. Ти подофицири који су били у соби мењали су се на сваки сат
Ноћ пред стрељање мајора Александра Ж. Мишића протекла је овако: немачки подофицир, који је био у смени, дигао се, ставио капу на главу, закопчао блузу, у ставу мирно поздравио Мишића и рекао му: "Ја одлазим на годишњи одмор. Нећу више долазити. Ујутру путујем, али вам, господине мајоре, желим јуначку смрт." На то је Александар Ж. Мишић, тај тобоже Краљевић Марко, како је летос писао НИН, загрлио овог Швабу и кроз плач му рекао на немачком: „Мој драги ратни друже..." и почео да пева једну стару, дивну немачку винску песму, опет на немачком: „На Рајни, на Рајни, хтео бих да живим, на Рајни, на Рајни волео бих да будем рођен." Плакао је као жена. Врло је занимљиво и суђење мајору Мишићу. Двојица затвореника који су прали под у судници, испричали су ми да је он почео на питања судије да одговара на немачком, јер је његов матерњи језик, у ствари, био немачки (мајка Лујза била је Немица). На то му је председник суда Немац наредио да говори на српском, јер он није достојан да се брани на немачком језику. Он је тада почео да говори на српском. Рекао је да је предајом партизана Немцима у Словцу, заједно са Дражом, доказао како они не желе рат с Немцима, него само с комунистима и да даје своју часну официрску реч, у своје и у Михаиловићево име, да ће, ако га пусте и дају му оружје, у року од три месеца Србија бити умирена и очишћена од свих комуниста. Али, прича се овде не завршава, што само потврђује тезу да човека не смеш посматрати једнострано нити само у једном периоду, него у целини, у збиру. Сутра ујутру долази немачки капетан, а ја стално џарам ону ватру у пећи. Поздрави по пропису мајора Мишића и каже: „Господине мајоре, дошао је час извршења пресуде." Када су изашли напоље, управник затвора, звао се Бауман, хтео је да се слика са мајором Александром Ж. Мишићем. Када је стао поред мајора Мишића. да се фотографише, овај га је одгурнуо и рекао: „Пичка ти материна гестаповска, ниси достојан да се сликаш са српским официром!"
Како се држао Словенац Иван Фрегл?
- Ја бих слободно написао да се држао херојски. Није хтео да узме ништа од онога што су Немци донели, легао је на постељу и рекао оном другом младићу који је био задужен да му ложи ватру: „Ја сам из Словеније. Дошао сам подморницом из Египта у Југославију."