11-01-2017, 10:21 PM
Још један цитат из Књиге Миодрага Бељаковића. Нисам знао за ове повратнике:
Лажна слика о Титовој величини и благостању у Југославији, навела је и неке раније исељенике из пасивних крајева, који су живели у Америци и другим прекоморским земљама, да се реше на повратак у завичај. Многи од њих су и раније исповедали левичарске идеје, а после појаве Тита се отворено били ставили на његову страну. Тако је добар број повратника похитао у југословенска представништва по свету и ту, са зачуђујућом брзином, добијао дозволе за усељење. Нико их, у почетку, није питао чији су држављани и како су политички опредељени. За режим, похлепан на паре, било је важно да они дођу и да им узму све што имају.
Они који су долазили из Америке и Канаде, обично су ишли бродом до Сплита и Ријеке, а одатле возом продужавали за Београд. Већ овде, на првом кораку, сусрели су се са реалношћу живота у комунистичкој Југославији: пртљази су им били претраживани, драгоцености узимане и све царињено по високој тарифи. Режим их је држао незапослене све док нису потрошили и последњу пару. И када су налазили послове, они су били слабо плаћени и далеко испод онога што су у иностранству радили и зашта су били квалификовани. Многи су хтели одмах да се врате, али су комунисти то одлагали. Нису могли да им помогну ни конзулати земаља у којима су живели и чији су грађани били. Старији су дизали руке од свега и остајали да живе у земљи, издржавајући се од пензија које су им уредно долазиле из иностранства.
И о овим несрећницима кружили су вицеви. У једном, будући повратник замоли пријатеља који је, управо, полазио у Југославију да му, чим стигне, јави каква је ситуација тамо и да ли да се и он врати или не. Како је порука, наравно, морала да буде шифрована, договоре се да она буде садржана у фотографији фамилије коју ће послати. Ако сви на слици стоје, значи да је све у реду - може да дође, а ако сви клече, значи да је ситуција лоша - да не долази. И, после извесног времена, према договору, стигне писмо са сликом из Југославије. Али, на слици: сви леже на земљи.
Или, пак, у другом вицу - муж и жена, повратници из Америке, узбуђени изгледом на добар живот, стижу на београдску железничку станицу. Пошто им је, због ствари, био потребан носач, а слабо су владали српским језиком, није им полазило за руком да га пронађу. Видећи да су придошлице у неприлици, један носач им приђе и, на чистом енглеском језику, понуди да понесе ствари. „Видиш", гурну жена мужа, „они су толико културни, да чак и носачи на железничкој станици говоре страни језик." Носач, који је то чуо, учтиво је исправи: „Ох, не, госпођо, ја сам из прве групе" (повратника).
Лажна слика о Титовој величини и благостању у Југославији, навела је и неке раније исељенике из пасивних крајева, који су живели у Америци и другим прекоморским земљама, да се реше на повратак у завичај. Многи од њих су и раније исповедали левичарске идеје, а после појаве Тита се отворено били ставили на његову страну. Тако је добар број повратника похитао у југословенска представништва по свету и ту, са зачуђујућом брзином, добијао дозволе за усељење. Нико их, у почетку, није питао чији су држављани и како су политички опредељени. За режим, похлепан на паре, било је важно да они дођу и да им узму све што имају.
Они који су долазили из Америке и Канаде, обично су ишли бродом до Сплита и Ријеке, а одатле возом продужавали за Београд. Већ овде, на првом кораку, сусрели су се са реалношћу живота у комунистичкој Југославији: пртљази су им били претраживани, драгоцености узимане и све царињено по високој тарифи. Режим их је држао незапослене све док нису потрошили и последњу пару. И када су налазили послове, они су били слабо плаћени и далеко испод онога што су у иностранству радили и зашта су били квалификовани. Многи су хтели одмах да се врате, али су комунисти то одлагали. Нису могли да им помогну ни конзулати земаља у којима су живели и чији су грађани били. Старији су дизали руке од свега и остајали да живе у земљи, издржавајући се од пензија које су им уредно долазиле из иностранства.
И о овим несрећницима кружили су вицеви. У једном, будући повратник замоли пријатеља који је, управо, полазио у Југославију да му, чим стигне, јави каква је ситуација тамо и да ли да се и он врати или не. Како је порука, наравно, морала да буде шифрована, договоре се да она буде садржана у фотографији фамилије коју ће послати. Ако сви на слици стоје, значи да је све у реду - може да дође, а ако сви клече, значи да је ситуција лоша - да не долази. И, после извесног времена, према договору, стигне писмо са сликом из Југославије. Али, на слици: сви леже на земљи.
Или, пак, у другом вицу - муж и жена, повратници из Америке, узбуђени изгледом на добар живот, стижу на београдску железничку станицу. Пошто им је, због ствари, био потребан носач, а слабо су владали српским језиком, није им полазило за руком да га пронађу. Видећи да су придошлице у неприлици, један носач им приђе и, на чистом енглеском језику, понуди да понесе ствари. „Видиш", гурну жена мужа, „они су толико културни, да чак и носачи на железничкој станици говоре страни језик." Носач, који је то чуо, учтиво је исправи: „Ох, не, госпођо, ја сам из прве групе" (повратника).