13-01-2017, 11:30 PM
Још мало из Мишине књиге. Атмосфера на стрелишту у Батајници, око 1955. године, где су ишли на припреме (он је био у репрезентацији Југославије, војничка пушка):
На тим страницама су сачувани, рецимо, и неки детаљи са припрема кандидата за репрезентацију које су претходиле једном великом такмичењу у Београду. Предвиђено је било да се тренинзи одвијају на новом стрелишту у Батајници и први одлазак ми је остао дубоко урезан у сећању. Испред хотела у коме смо били смештени по доласку у Београд, ујутру нас је чекао аутобус који је требало да нас вози на стрелиште. Још при уласку у аутобус приметио сам да је велика контрола. Где ли нас то воде, упитао сам се. Прешли смо преко Савског моста и после једно пола сата вожње, аутобус је стао пред једном капијом са стражарском кућицом. Сачекала су нас два војника у сивим кнојевским униформама. У рукама су имали списак са нашим именима. Како је ко излазио, тако су нас прецртавали на списку.
Стрелиште је било велико и лепо. Уоколо велелепне зграде и спортски терени за тенис, кошарку и фудбал. Неко из београдске дружине, који је ту већ био, одвео нас је да нам покаже оближњу салу, „са хиљаду сијалица", за играње тениса. Сијасет лепих младих жена у униформама се мотају око нас, али чим чују да смо „ситне рибе", неће ни да нас погледају. Око десет сати смо послужени кафом и кифлама. Видим, свуда велики луксуз, заштићен високом жичаном оградом и јаком стражом.
Дакле, налазили смо се у комплексу Министарства унутрашњих послова, где долазе највећи шефови полиције и Удбе, укључујући Ранковића и Пенезића. Док је земља гладовала и патила, овде се лудовало у изобиљу и угодностима.
У оваквој околини не знам ни како сам пуцао. Пошто смо Брбе и ја били у првој групи, чим смо испуцали, отишли смо и сели на једну клупу поред Дунава. Обала је била уздигнута и са клупе се пружао диван поглед на реку. Нико нас није ограничавао где можемо да идемо и шта можемо да радимо. И овде су дошле келнерице да нас питају да ли хоћемо пиће и сендвиче. Обојица смо били изгубили сваки апетит и само чекали када ће нас позвати да се вратимо за Београд.
Они који су радили на одржавању овог комплекса, личили су на затворенике. Пришли смо једном, који је косио траву у близини, да бисмо то проверили. Рекао нам је да је из села Кикојевца код Крагујевца, да је затвореник и да је осуђен на двадесет година робије. Пошто је то село између Рогојевца, одакле је био Брбетов отац, и Љуљака, одакле је био мој отац, рекли смо своја имена и да смо његови најужи земљаци. Он се онда насмејао: „Не, нити си ти од Бељаковића, нити ти од Степовића. Људи из тих фамилија могу овде да буду само затвореници".
Било ме је срамота од овог часног човека и самог себе што сам у овај зверињак икада ушао. Умиривало ме је оно што сам слушао од старијих - да нико не може да буде у блату, а да из њега изађе чист.
На тим страницама су сачувани, рецимо, и неки детаљи са припрема кандидата за репрезентацију које су претходиле једном великом такмичењу у Београду. Предвиђено је било да се тренинзи одвијају на новом стрелишту у Батајници и први одлазак ми је остао дубоко урезан у сећању. Испред хотела у коме смо били смештени по доласку у Београд, ујутру нас је чекао аутобус који је требало да нас вози на стрелиште. Још при уласку у аутобус приметио сам да је велика контрола. Где ли нас то воде, упитао сам се. Прешли смо преко Савског моста и после једно пола сата вожње, аутобус је стао пред једном капијом са стражарском кућицом. Сачекала су нас два војника у сивим кнојевским униформама. У рукама су имали списак са нашим именима. Како је ко излазио, тако су нас прецртавали на списку.
Стрелиште је било велико и лепо. Уоколо велелепне зграде и спортски терени за тенис, кошарку и фудбал. Неко из београдске дружине, који је ту већ био, одвео нас је да нам покаже оближњу салу, „са хиљаду сијалица", за играње тениса. Сијасет лепих младих жена у униформама се мотају око нас, али чим чују да смо „ситне рибе", неће ни да нас погледају. Око десет сати смо послужени кафом и кифлама. Видим, свуда велики луксуз, заштићен високом жичаном оградом и јаком стражом.
Дакле, налазили смо се у комплексу Министарства унутрашњих послова, где долазе највећи шефови полиције и Удбе, укључујући Ранковића и Пенезића. Док је земља гладовала и патила, овде се лудовало у изобиљу и угодностима.
У оваквој околини не знам ни како сам пуцао. Пошто смо Брбе и ја били у првој групи, чим смо испуцали, отишли смо и сели на једну клупу поред Дунава. Обала је била уздигнута и са клупе се пружао диван поглед на реку. Нико нас није ограничавао где можемо да идемо и шта можемо да радимо. И овде су дошле келнерице да нас питају да ли хоћемо пиће и сендвиче. Обојица смо били изгубили сваки апетит и само чекали када ће нас позвати да се вратимо за Београд.
Они који су радили на одржавању овог комплекса, личили су на затворенике. Пришли смо једном, који је косио траву у близини, да бисмо то проверили. Рекао нам је да је из села Кикојевца код Крагујевца, да је затвореник и да је осуђен на двадесет година робије. Пошто је то село између Рогојевца, одакле је био Брбетов отац, и Љуљака, одакле је био мој отац, рекли смо своја имена и да смо његови најужи земљаци. Он се онда насмејао: „Не, нити си ти од Бељаковића, нити ти од Степовића. Људи из тих фамилија могу овде да буду само затвореници".
Било ме је срамота од овог часног човека и самог себе што сам у овај зверињак икада ушао. Умиривало ме је оно што сам слушао од старијих - да нико не може да буде у блату, а да из њега изађе чист.