Имам мемоаре бугарског потпуковника где пише да је 2. вардарски имао 2.000, а за 1. вардарски знамо из докумената да је почетком 1944. имао 1.000 четника. 1. и 2. шумадијски су тада касније дошли до 3.000.
За 2. вардарски недавно сам сазнао: то је једина јединица која је комплетна прешла у партизане 12. септембра 1944, на краљев позив, од ње су направљене македонске бригаде и послате на Сремски фронт. У ствари то сам знао, али нисам знао да су припадници тих бригада, са све фамилијама, после рата пресељени у Банат, нарочито у село Јабука. Јер су били Срби, да би се расрбила Македонија. Додуше сада колико видим тамо у Банату неки се изјашњавају као Македонци. Као и њихов командант што је променио презиме (Сајковић/Сајковски). Сви су променили презимена изгледа. Дакле слике четника 2. вардарског корпуса могле би се наћи тамо.
Ово је све што имам за формације у Македонији:
33. Први вардарски корпус (Козјачки корпус), Горски штаб 157
Командант: капетан Стојан Крстић из Скопља (погинуо 28. маја 1944. у борби против комуниста код села Липовице у околини Врања), поручник Александар Ђорђевић
Ађутант: Станојевић Бранислав
Обавештајни официр: п.поручник Новаковић Владимир
Територија корпуса: Прешевски, Кривопаланачки, Жеглиговски (Кумановски), Овчепољски и Скопски срез, као и део територије на левој обали Вардара према Штипу и Струмици
Време формирања: јун 1943.
Бригаде:
– Жеглиговска (ком. поручник Драгољуб Крстић 1942. године, потом ваздухопловни поручник Миша Анастасијевић, па капетан друге класе Милан Ј. Додић и поручник Никола Јанићијевић, који је тешко је рањен када је погинуо капетан Крстић)
– Прешевска (ком. резервни потпоручник Владимир Јовановић до 1943, затим поручник Александар Ђорђевић из Прешева)
– Кривопаланачка (ком. потпоручник Анђел Манасијевић током 1942, затим поручник Ђорђе Поповић, који гине од Бугара, па наредник Петруш Д. Стефановић)
– Ристовачка (ком. потпоручник Жарко Крстић из Ристовца, погинуо 1943. код Куманова)
– Скопска (ком. капетан прве класе Софроније Златић од оснивања септембра 1942, потом резервни официр учитељ Никодин Урдаревић). Ова бригада је до септембра 1944. остала на свом терену, када се предала комунистима, који су је мобилисали у своје редове; тада је имала 500 бораца.
Позадинска организација:
– Командант Прешевског среза: 1942. рез. потпоручник Милутин Ковачевић, а касније рез. поручник Стојадин Томић
– Командант Кривопаланачког среза: рез. наредник Петруш Миленковић
– Командант Жеглиговског среза: инж. капетан друге класе Милан Ј. Додић
– Командант Овчепољског среза: капетан Јован Штеријевић
– Командант Скопског среза: рез. капетан Душан Карамитровић (“Капетан вардарски“)
Бројно стање: почетком 1944. око 1.000 бораца
Напомена: На овом терену 1941. су постојали Козјачки четнички одред под командом капетана и војводе Јордана Кимића, сина Алексе, унука војводе Киме, као и одред учитеља Никодина Урдаревића, сина војводе Лазара, у Скопској Црној Гори. Почетком 1942. један одред оснива наредник Петруш Д. Стефановић из Козјег Дола. Најкасније лета 1942. године, учитељ Милутин Шћепановић, Димитрије Станковић и Урош Ковачевић основали су 12 јуришних батаљона под оружјем и још осам у резерви. Те године основане су бригаде.
34. Други вардарски корпус (Поречки корпус)
Командант: капетан прве класе Софроније Златић
Територија корпуса: Битољски, Прилепски и Велешки срез
Време формирања: крајем 1943.
Бригаде:
– Велешка (ком. капетан друге класе Стојан Крстић, затим капетан Војче Воја Трбић, син војводе Василија Велешког; погинуо на планини Бабуни 1945)
– Прилепска (ком. капетан Миливоје Трбић; ова бригада је 19. јуна 1944. спојена са Велешком, а Миливоје Трбић тада одлази на дужност помоћника команданта Вардарске војне области)
– Поречка (ком. потпоручник Марко Миловановић, затим капетан прве класе Љубомир Терзић и капетан Војислав Воја Сајковић из Пореча)
– Друга поречка бригада (ком. резервни поручник Александар Србиновић)
– Битољска (ком. капетан Аушевић; било је наређено оснивање Битољског корпуса, али то није остварено)
Командант Поречког среза: капетан Софроније Златић
Командант Велешког среза: капетан Крум Поп Стефановић
Напомена: од 1941. на овој територији постојали су Поречки четнички одред под командом Воје Трбића и један одред у области Прилепа под командом поручника Врошлија. Бугарски потпуковник Стојан Илијев пише у својим мемоарима “Успомене из Пореча“ (“Спомени за поречието“), да се током 1944. његова јединица борила против око 2.000 четника у овој области (Пореч, Велес, Крушево, Бабуна), којима је командовао “опасан капетан“ Сајковић. Илијев Сајковићеву јединицу погрешно назива Косовском бригадом. Пише да су Сајковића ујесен 1944. стрељали комунисти. Међутим, Сајковић је робијао неко време, па је мобилисан и постављен за команданта партизанске 15. поречке бригаде, коју су чинили четници Поречке бригаде. Умро је у Скопљу 1979, као Војсилав Сајковски.
35. Горњополошки корпус
Командант: капетан прве класе Душан Стефановић
Заступник команданта: поручник Драган Спасић
Територија: Тетовски, Кичевски и Дебарски срез
Време формирања: почетком 1944.
Бригаде:
– Тетовска (ком. поручник Драган Спасић, затим поручник С. Јашић)
– Гостиварска (ком. резервни поручник Александар Пајевић)
– Кичевска (ком. наредник-водник Јован Крдуц)
Бројно стање: почетком 1944. године 80 бораца, лета 1944. 300 бораца.
Напомена: први организатор покрета на овом терену био је Божидар Видојевић из Гостивара. Према подацима бугарске обавештајне службе, организација је током 1942. године имала централно руководство и седам пододељења: финансијско, војно ударно, полицијско ударно, пропагандно, алармистичко, санитетско и одељење за организацију села. Централно руководство чинили су: Владимир Дмоџовско, Василије Јанићијевић, Марко Рогановић, Живко Митровић, Владимир Перић, бивши управник полиције у Тетову (не наводи се име) и активни официр Драган Божиновић. У јесен 1944. корпус се предао комунистима, који су га мобилисали.
Поред Битољског, било је предвиђено и оснивање Дримколског корпуса, на територији Струшког, Охридског и Подградачког среза. У овим срезовима покрет је још од 1941. године покушавао да организује мајор Војислав Крстић, али колико се зна успео је да створи само један вод од 15-20 бораца, који се ујесен 1944. предао комунистима и био мобилисан у њихове редове.
