Постоји још једна жена која је преживела насиље над Италијанима у тим крајевима и сведочила о томе.
Та жена се зове Мафалда Кодан: она је све са својом породицом прешла праву Голготу.
Рођена је 1926. године у Поречу (на италијанском Паренцо), отац јој је био земљопоседник. Седморица чланова њене родбине је завршила у вртаче.
После слома Италије локални хрвати, то јест обични људи, не само партизани, иживљали су се после две деценије прогона и форсиране асимилације.
За те људе та породица која је уједно била италијанска и домаћинска, била је омиљена мета.
У то доба, дакле септембром 1943., били су убијени и бачени у јаму Винес, код Лабина, Мафалдин отац, њен стриц Микеле, ујке Ђорђо и Бениамино, један мајчин рођак Антонио. После тих убистава Мафалда, њена мајка и брат Арналдо избегли су у Трст.
У тај град првог маја 1945. улазе Титови партизани. Такви људи као остали чланови те породице нису били њима пожељни, јер су били сведоци њихових убистава.
Онако, 7. маја Мафалда, која је тада била деветнаестогодињакиња, била је ухапшена све са братом Арналдом, који је имао 17 година, и довезена до Буја, потом до Вижинаде.
Овако пише у њеном дневнику: „(...) жељезном жицом везују ме руке иза леђа и гурају ме у једна кола (...) прва станица била је Вижинада. (...) Воде ме до трга који је био препун од људи, партизана, разуларених жена, викају, махају, матерују. Стојнић (Нино Стојнић партизан који је извршио хапшење) представља ме као италијанком, непријатељицом југословенског народа, ћерком једног угњетавача сиромаха, сви почињу да ме увреде, да ме пљују, бију ме дугим батинама и викају: на смрт!, на смрт! (...)“
Мучена је испред куће Норме Косето. Реч је о још једној девојци која је 1943. била вишеструко силована, мучена и коначно бачена у једну вртачу. Онако су учинили како би Нормима мајка поново доживела мучење своје ћерке.
Затим је враћена у Пореч. Ту код њене куће организован је један „народни суд“, који је састављен од бивших кметова њене породице, тај „суд“ је пред њеним дедом и једном рођакињом одлучио за Мафалду смртну казну.
У њеном дневнику пише: „Одмах се скупља једна викајућа руља: народни суд. Стојнић извлачи један папир и почиње да очита оптужбе: неосноване, неистините, лажна сведочења, наметнуа. Видим моје кметове и многе особе које је мој отац помогао и задржао за џабе. Не могу својим очима да верујем, то су исти који су раније „обожавали“ моју породицу и сматрали су се пријатељима, сада су ту да осуде и виче „на смрт!“. (...) Онај који се најразјареније набацује против мене, тај је Зири, један мој бивши кмет који је добио много доброг од мог оца. Каже да је пресрећан да ме види у таквим условима и нада се да цела моја породица буде уништена како би он могао да постане власник земљишта“.
После суђења је провођена по улицама градића, како би људи могли да је увреде и бију.
Касније је премешћена у затвор у Пули.
21 маја 1945. укрцана је заједно са многим дригим заробљеницима на брод-танкер „Lina Campanella”, док су партизани пратили тај брод над другим војним бродом. Сви су заробљеници били везани међу собом жељезном жицом. По преласку рта код Премантура брод са партизанима је стао док је брод са заробљеницима намерно упућен у минирану зону. Брод је на тај начин, у вече, ударио на једну морску мину и оштећен легао по једном боку. У тој несрећи су многи заробљеници завршли у море. Мафалда Кодан је била међу оним који су имали срећу пошто су успели да се ослободе и пливајући стижу обалу.
На обали није она затекла спасиоце него људе који су покушали батинама да их заробе. Успела је ипак да избегне тим људима и да пешком стиже до Водњана, где је поново ухваћена и утамњичена све до 1.ог јуна 1945.
Касније је премештена у Пазинску тврђаву, где је поново срела свог брата. Радост за такав сусрет није много трајала. Брат Арналдо је тамо убијен.
У дневнику по тој прилици пише: „Сваке ноћи један партизан мрког изгледа улази у ћелије и излази са нечим који неће се више вратити. Када уз светло бакље тражи имена, очи свих су спојене на његова усна и једна изненадна језа пролази нам у телу. Арналдово мучно викање и оно његових другара у патњи болно ми звучају у глави даном и ноћју. (...) Јутром мучитељи враћају се срећни пошто су убили много народних непријатеља. Све су их измасакрирали. Један од њих улази у моју нову „резиденцију“ и пита ме: „Колико је година имао твој брат? Знаш, он није хтео умрети, чак после смрти његово тело је настављао да скаче.“ „
У Пазину је остала све до 3.ег септембра 1945., неко време је ту била у полуслободи.
Она је у свом дневнику написала једну епизоду:
„Улазим у један биро, иза писарног стола седе два човека цивилног изгледа, то су две судије, један је одевен војном униформом, други је у цивилном оделу. Кажу ми „Имаш посете“, отворе врата и улазе цетири разуларене жене. „Како то? Још је жива?!“ питају узрујане. „Зашто није „отишла“ заједно са осталима?“ викају, криче, хоћу да ме бију. Две вође им то не дозвољавају. Оптужују ме за невероватне ствари и онда почињем и ја да вичем и овај пут од оптуженице постајем тужитељка, ипак о истинитим догађајима. Од једне реченице коју су рекле те обезумљене жене, схватам да су током претреса и пљачки код моје куће пронашли мој дневник. У једној вежбанци описала сам голготу моје породице која је почела са југословенско-комунистичком окупацијом из септембра 1943. Забележила сам до најмањих детаља, сати, дан, месец, догађаје, изречене речи, све (...) и то сам употпунила фотографијама, важним документима и новинарским заресцима. То су врућа сведочанства, истине које се не могу оповргати, које оптужују и застрашивају, то је повод зашто желе моју смрт. Сада причам све што је учињено мојој породици, шта сам доживела, искажем имена, не могу да ћутим јер имам чисту савест, знам да сам невина, никога се не бојим. (...) Успевам да их заћутим и оне четири жене напуштају собу онако зајебене и поражене. Од тог тренутка мој живот се променио. Те две вође су схватиле да сам незаштићена, у немилости лудацима егзалтираних од комунистичке пропаганде и да, како је написао Хоноре де Балзак, „Сан разума роди монструме“ . “
Затим све до фебруара следеће године она је била у затвору у Ријеци, где је суђена па и осуђена. 11. фебруара је премештена са другим заробљеницима у још један затвор, у Марибору, где ће остати све до 15 маја 1946.
Од тог датума до краја јуна 1948. била је у „Побољшевалном Заводу“, у затвору за такозвано политичко поправљење који се налазио у Бегуњама, нешто 40 километара од језера Бледа.
1949. године уз посредовање Црвеног Крста тражили су италијанске заробљенике у југословенским тамницама. Од њих су тражили да се изјасне за италијанско или југословенско држављанство. Мафалда Кодан се позвала за њено италијанско држављанство и после транзита у другим затворима у Љубљани и Новој Горици, коначно 10. јуна 1949. године била је ослобођена.
У Италији се вратила на миран живот: живела је код Венеције где је била учитељица.
(Последња измена: 27-06-2014, 05:06 PM од
ЛукаЛоко.)
