Оцена Теме:
  • 1 Гласов(а) - 5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

Српске новине
#1

Изашао је нови број ''Српских новина'', листа Организације српских четника ''Равна Гора''. Лист је основа војвода Доброслав Јевђевић 1950-тих у Италији, од тада излази непрекидно, тако да је један од најстаријих српских листова у емиграцији. Ово је 679. број.
Од овог броја ја уређујем лист, а помоћник је Миша Бељаковић из Њу Џерсија.
Један од ексклузивних чланака:
http://www.pogledi.rs/srpske-novine-skri...cetnicima/
Аутор чланка је наш стари форумаш овде, а има их још тамо. Smile
Одговори
#2

Биографија новог председника ОСЧ „Равна Гора'', Перице Совиља

[Слика: perica-sovilj-new-presid.jpg]

Петар Перица П. Совиљ је рођен 9 јула 1929. године, у селу Кијани-Грачац, где је завршио основну школу. У Другом светском рату, пред опасношћу од окупатора, усташа и комуниста, отац Петар, који је био командир чете у четницима, га је повео са собом и дао му пушку у руке. То је било 1. марта 1943, када је Перица имао само 13 година и седам месеци. Тако се и он нашао у Грачачкој четничкој бригади Првог личког корпуса Динарске четничке дивизије, под командом прослављеног војводе Момчила Р. Ђујића.
Од онда је Перица прошао све борбе у којима је његова бригада учествовала, од Грачаца, Жегара, Полаче, Пахова Брда и других, у Далмацији. Повремено је обављао и опасну дужност курира, носећи поверљиву пошту, често и кроз непријатељске линије, од команде до команде. Онда су, 6. децембра 1944 године, четници напустили Грачац и Велебит и, под борбом се повукли према Попини, Србу, Лапцу, преко Коране, Гацке Долине, Жуте Локве, Сушака, Випавске долине и Горице, у Словенију. Тридесетог априла 1945. године прешли су преко моста реке Соча. Последњу борбу против комуниста водили су 2. маја 1945, само шест дана пре завршетка Другог светског рата.
Тада су настале дуге године Перичиног избеглиштва. Петог маја 1945. године четници су у Палманови разоружани од лажних савезника, Енглеза, да би 6. маја кренули пут логораЋезена. И Перица је прошао логоре у Ћезени и Еболију, у Игалији, уз сталну опасност изручења титовцима. Ту је завршио два разреда гимназије, коју су организовали избеглице-професори. Онда су их пребацили у логоре Мунстер, Гросен-Броде и Хамбург, у Немачкој. У Оснабрику је завршио енглеску школу и распоређен је на дужност војног полицајца, на аеродрому у Дизелдорфу.
У Америку је дошао 12. новембра 1949. године и населио се у Хибингу, Минесота. Две године касније, преселио се у Милвоки, држава Висконсин, где је живело доста његових ратних другова и команданта. Ту се одмах укључио у Месни одбор Организације српских четника, који су водили ратни командант Ђоко П. Марић и истакнути четнички интелектуалац Божо Соколовић. У том Одбору провео је многе следеће године, 22 године као секретар, 17 година као председник и пет година као шеф хумане секције. Као делегат милвошког одбора, учествовао је и на првом Четничком конгресу у емиграцији, 31. маја 1952. године, у Јужном Чикагу.
У Централној управи Покрета српских четника војводе Момчила Ђујића, био је шеф њене хуманитарне секције. У Организацији српских четника, којој је на челу био Ђоко Марић, био је прво помоћник секретара, а од 1970. године секретар Централне управе и члан политичког одбора. Сличне дужности је обављао све до данашњих дана. Заједно са мајором Младеном Костићем,. ратним ађутантом војводе Илије Бирчанина, и уз помоћ своје супруге Милке, био је годинама спикер радио часа "Српске вести и мелодије" Цркве "Свети Никола" у Милвокију, преко кога су Срби северног дела Америке сваке недеље могли да слушају четничке песме и вести.
Тако је наш нови председник, Перица Совиљ, сав свој живот посветио борби за ослобођење и добро свог, Српског народа. Крепког здравља, он и данас неуморно ради, прати догађаје у свету и Србији и не пропушта ни један црквени сабор или политички састанак, на коме се трезвено српски, четнички и антикомунистички ради и говори.
Одговори
#3

Мемоарски записи Перице П. Совиља: Преговори са партизанима
Јавља се капетан Вуксановић. Комесар му каже: „Како сте ви могли да развијете српску заставу на хрватској земљи?“ Комесар Радаковић се после „Олује“ одселио у Србију, али у њој није могао да живи, јер је „сувише националистичка“
Наставак:
http://www.pogledi.rs/memoarski-zapisi-p...rtizanima/
Одговори
#4

Имао сам прилике да погледам електронску верзију Српских новина. Концепција ми се допада, прелом такође. Но, нарочито ми се у овој новој серији допадају текстови из земље. Један је свакако и о тајним документима немачког Гестапоа о процесуирању високих Дражиних команданата, међу којима је био и капетан Градимир Бранковић.
Коначно да је неко почео систематски да проучава документацију БДС-а у историјском архиву у Београду. Што значи, да наше молбе за будуће истраживаче нису биле узалудне.
Одговори
#5

Да, потребна су појачања. Smile
Одговори
#6

Љепо би било да се море доћи до стари бројева СН још кад их је водио Јевђевић.

(14-06-2014, 05:39 PM)Милослав Самарџић Пише:  Мемоарски записи Перице П. Совиља: Преговори са партизанима
Јавља се капетан Вуксановић. Комесар му каже: „Како сте ви могли да развијете српску заставу на хрватској земљи?“ Комесар Радаковић се после „Олује“ одселио у Србију, али у њој није могао да живи, јер је „сувише националистичка“
Наставак:
http://www.pogledi.rs/memoarski-zapisi-p...rtizanima/

Добар чланак, једино што ово за Радаковића није тачно. Радаковић је отишао из Крајине, одма посље него што је изборио Хрватима "антифашистичку побједу" и себи мјесто у Београду. Тај се није враћао у Крајину више никад, осим једно-два пута 1991. кад је на почетку рата Титини ђенерали и штокакво смеће вршљало по Крајини. Отишао је из Београда, не зато што је Београд био превише "националистички", него што није био довољно антисрпски, за његов укус.
Одговори
#7

А када је отишао? После ''Олује''?
Одговори
#8

Посље Другог свјетског рата. Отад Смрад није Крајине ни видио (тек 1991. год.). Бар колко је мени познато. Живио је 90-их у Београду. Ријетко ко од тијех ђубради је у овоме рату био на нашој страни. Сви су они подржавали и црнога врага, само да је против Срба, а Хрвате и поготово.
Ријетки су они којима је дошло из гузице у главу, као Мирко Рапаић, Јошо Дурбаба, Симо Дубајић и још пар њих. Само појединци.А ријеђи су се још и покајали за оно прије.
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним