[смедерево]

Владимир Димитријевић: Ко ме је врбовао да радим за Русију?

ИРАЦИОНАЛИЗАМ ЈЕДНЕ „ВРБОВАНОСТИ“

Стварно, зашто сам ја толико за Русе кад западна Империја много боље плаћа своје људе у Србији, и кад је велики број школованих Срба на страни Империје, а против Руса?

Они су врбовани хонорарима, стипендијама, грантовима, да би служили као интелектуална пешадија империјалног Запада. Као што каже Мило Ломпар у својим „Моралистичким фрагментима“: “Има, штавише, неке чудесне лакоће у томе зато што је свет премрежен стипендијама. Толико је све уобичајено, саморазумљиво, неупитно, да и не опажаш како је свет – преко непрестаног кружења стипендија – постао прозирно милитаризован, јер ти примаш војничку плату а ниси ни помислио да новац којим плаћаш своје рачуне – потпуно цивилно, потпуно цивилизовано: чинидба и противчинидба – јесте твој зато што си ти плаћен, зато што си сврстан у препознатљиво стање: у-војсци-служити“.

Добро, и ја сам врбован. Руси су ме врбовали. Нисам добио руску стипендију, али сам врбован.

Како?

Ево одговора.

КЊИЖЕВНИЦИ

Да прескочим рано детињство, када су ме привлачили цртани филмови попут „Црвеног цвета“ или „Коњића грбоњића“, који су били различити од америчких, пуних експлозивне акције, али насилних, пребрзих. Руски цртићи су руком сликани, у стилу бајковитог Китеж града, са ликовима румених обрашчића у старинским кафтанима. Красавица из „Црвеног цвета“ имала је кокошник у коси. На обзорју – црквице са луковичастим куполама, као пламен свеће…

Право врбовање почело је читањем руских књига. Сећам се како сам плакао над ликом баке Максима Горког у његовом „Детињству“, оне баке која је све разумела, све праштала, за све палила кандило пред иконом. Па онда Јесењин са „Керушом“(„И дуго је за трагом трчала,/ следећи га, као кад уходе,/ и дуго је, дуго је дрхтала/ незамрзла површина воде“ ), „Писмом мајци“ и свим оним што се изливало у тугу због света који, како каже Свето Писмо, у злу лежи. Па Мајаковски, са „Облаком у панталонама“ – „Мама, вашег сина нешто дивно боли“…Алаксандар Блок: “Ноћ, улица, фењер, апотека, / Бесмислена, мутна светлост дрема“; Дивна Дама претвара се у мрачну Незнанку…Био сам скоро заљубљен у Марину Цветајеву, трагичну песникињу белих удату за црвеног, којој мужа и ћерку одводе у логор, и која одлази због безнађа у коме се нашла са сином Муром 1941. у Јелабуги ( и данас памтим најбољу на свету дефиницију љубави, Маринину: “Волети неког значи видети га онаквим каквим га је Бог замислио, а родитељи га нису таквим учинили“). Врбовао ме Пастернак песмом о Страшном суду, „Гетсимански врт“, из „Доктора Живага“.

Пришла ми је Ана Ахматова с „Реквијемом“; Осип Мандељштам ме позвао на информативни разговор, и шапнуо ми: “За блажену бесмислену реч помолићу се у совјетској ноћи“; и, из „Тристије“: “Ко може знати кад растанак чује / Какву даљину реч нам носи та?“ Па „Страх и нада“ његове жене Надежде, који су ми били свакодневна лектира за рат против остварене утопије, скупа са „Архипелагом ГУЛАГ“ великог хришћанског моралисте Солжењицина.

Кроз совјетски врт препун страхова и тајни путовао сам са Иљфом и Петровим („Дванаест столица“), али и са Михаилом Булгаковим („Мајстор и Маргарита“), јер „Анушка је већ просула уље“.

Чехов, најсетнијег осмеха на свету…

Па Буњин: „И цвеће, и бумбари, и траве, и жита,/И жега у подне, плаветна красота./Свог сина ће Господ блудног да упита:/„Окуси ли срећу земаљског живота?“//Све заборавићу. Памтиће се стаза/Што води кроз траве и жита вољена./У сузама слатким, ништа нећу казат,/Грлећи Му милосна колена“.

Открио сам, касније, и Пушкина, чијег „Пророка“ у препеву Милорада Павића знам напамет, и Љермонтова, са хришћанским стиховима:“Верује се, и плаче се, и опет је лако све“… Толстој ме врбовао „Смрћу Ивана Иљича“ и страшном тугом Ане Карењине. А Достојевски ми је пришао преко Аљоше Карамазова који се обраћа деци после сахране Иљуше Снегирјова, и обећава малим друговима:“Обавезно ћемо васкрснути, обавезно ћемо се видети и све један другом испричати!“

Наравно, Фјодоре Михајловичу. Твој старац Зосима ме уверио да будем за Русе, јер сам за „рускога Христа, славјанскога Христа“ (Тин Ујевић), кога је Свети Јустин Ћелијски звао „Богом словенских очајника“.

МИСЛИОЦИ

Кад сам, као двадесетогодишњак, прилазио православљу помагали су ми Владимир Соловјов („Смисао љубави“) и Николај Берђајев („Самоспознаја“). А после сам читао Лава Шестова, нагнут над његово поређење Толстоја и Ничеа. На ред је дошао и руски Леонардо, свештеник Павле Флоренски, са самосвојним, естетичарским доказом Бога ( „Постоји Рубљовљева икона Свете Тројице – значи постоји Бог“, говорио је он )…

Онда су дошли умови попут Семјона Франка, браће Трубецких…Открио сам словенофиле, полетнике слободе, саборности,свечовештва; Хомјаковљев спис „Црква је једна“ и словенофилско „Писмо Србима из Москве“ и данас ме надахњују у борби за чистоту правоверја.

Ту је био и Константин Леонтјев, који је препознао просечног Европљанина као оруђе свеопштег разарања. Па Василије Розанов, који је знао шта ће бити с Русијом без монархије.

О Ивану Иљину, који је рекао „Ми нисмо ни ученици, ни учитељи Запада. Ми смо ученици Божји и учитељи самима себи“, да и не говорим: одавно живим са Иљином на обзорју.

МЕТАФИЗИЧКА РУСИЈА

Од када сам дошао у додир са метафизичком Русијом (а то је, читањем, било још у средњој школи), живим, скоро као и својом отаџбином, у духовним пределима Велике Матушке. Сасвим ми је јасно зашто је Рилке једну од најдубљих својих песничких књига, „Часловац“ написао по повратку из Русије. Јасно ми је, такође, зашто је тај исти Рилке, у својим „Причама о драгом Богу“, записао да је једина земља на свету која се граничи с Богом, одозго и одоздо, управо Русија.Јер, нигде и никад није било већег државног простора него што је њен, и нигде и никад није било мање везаности за земаљско него у пределима Трећег Рима који је стремио Небеском Јерусалиму. Толики јуродиви, путници – поклоници (страњики), који оставе све земно и крену за Христом били су могући само тамо, као што су, по нечијој речи, само сабраћа Карамазових могла да се, из епохе Трећег Рима, изненада обрету у крвавој утопији Треће Интернационале. Чак је и потписник ових редова срео једног таквог путника – поклоника на Какову, метоху Хиландара, 1999; угостио га је покојни отац Митрофан Хиланадарац. Био је књижевник из Москве који је оставио све што је имао и пешке кренуо у Свету Земљу.

Зато су ми на памети стално речи чудног и зачудног руског песника – футуристе, Велимира Хлебњикова: “Русија хиљадама хиљада слободу је дала. Сјајна ствар, да се памти“. То је слобода да се буде у свету, али не од света, слобода која се често не оствари, па се, чак, претвори и у лењост („Треба се бавити нечим узвишеним, рече Обломов и зевну“, била је омиљена реченица руске књижевности Моми Капору, али и Никити Михалкову, који је Капору одушевљено рекао да је и њему драг лик Обломова, Гончаровљевог јунака који, маштајући о узвишеном, ништа не предузима у стварности.)

Из те слободе, осољене Христом, родили су се и Свети Сергије Радоњешки и Серафим Саровски и Јован Кронштатски и Јован Шангајски, и Царски Мученици и Новомученици пострадали од комуниста; из те слободе, потонуле у ништавило, родили су се Бакуњин и Лењин… У осцилацијама те слободе сва је руска култура, за коју Михаил Епштејн каже да стално бди на олтарском прагу храма; а осцилације су ишле између оног Достојевсковог: “Смири се, горди човече“ и оног Горковог: “Човек – како то гордо звучи!“… За том слободом жудео је Црњансков Вук Исакович када је, показујући више небо него тле, говорио „Тамо аз појду“… Слобода која стреми свечовештву, жртвеном служењу ближњима, слобода чији је темељ љубав…То је осетио и православни Немац, Вернер Шубарт, који је, у свом делу, „Европа и душа Истока“, писао: “Запад је поклонио човечанству најсавршеније форме технике, државности и комуникација, али га је лишио душе. Задатак Русије је да поврати душу у људе.“ И додавао је: “Енглез хоће да види свет као фабрику; Француз као салон; Немац као касарну, Рус као цркву. Енглез тражи профит,Француз славу, Немац власт, а Рус – жртвовање“. Русија је нама, Србима који вековима страдамо бранећи своје Име и Имање, утеха, јер она живи за Храм у чији су олтар положене и наше жртве.

А шта смо ми Русији?

Херојска опомена. Владика Николај је, у оставштини, имао белешку по којој је Србија соко, а Русија медвед; кад соко опомињуће писне, медвед ће се пробудити. И соко и медвед су у војсци Христа, на коју се кренуле војске антихристових слугу, поклоника мамона и златног телета. И заиста: деведесетих година 20. века, док је Русија „сном мртвијем спавала“ у пећини дивљег неолибералног капитализма, Србија је примала ударе НАТО-а на себе. И Русија се, због тога, пробудила, у последњи час.

Сада, после руске одбране Србије у Уједињеним нацијама од монструозне енглеске резолуције о Сребреници, лако је волети Русију. Лако је волети Русију која брани свет од НАТО Империје. Лако је волети православну Русију, кроз коју је, како рече Тјутчев, под теретом крста прошао Христос све благосиљајући.

Али, да се зна и ово: који у Србији воле Русију, воле је и волеће је чак и упркос обртима земаљске политике (што не дао Бог!). Јер, волети Русију, бити Русијом «врбован», значи волети земљу која се граничи с Богом: одозго и одоздо.

Извор: "Фонд стратешке културе"

[Ројалист]

Путин избацује стране банке из колосека: „Уводимо наше платне картице“

Русија би требало да уведе националне платне картице до краја 2015. године, рекао је председник Русије Владмир Путин.

Како је рекао, држава мора да промени тренутну ситуацију где више од 90 одсто Руса користи стране платне картице, као што су Виза и Мастеркард.

“Морамо да покренемо употребу својих пластичних картица ове године”, рекао је Путин новинарима последњег дана самита земаља БРИКС-а и додао да картице треба да буду на располагању у и иностранству.

“Најмање 97 одсто клијената у Русији имају Мастеркард и Виза картице. Да ли је нормално? Не!“, додао је он.

Према његовим речима, многи мисли да је привреда изван политике, а испоставило се да то није случај јер се показало да се она често користи као инструмент политичке борбе.

“Због тога Русија мора да доносе одређене одлуке али то не значи да ће Русија “изградити зид“ око њених граница”, рекао је он.

Путин истиче да ће Русија користити све инструменте сарадње са свим земљама Запада, као и са земљама Азије.

Извор: ВестиНет

[Ројалист]

Ствара се моћан савез: У пакт са Русијом и Кином улазе Индија и Пакистан!

Индија и Пакистан започеле су у петак поступак придружења безбедносној групи коју предводе Кина и Русија, након дводневног самита који је организовао руски председник, Владимир Путин, како би показао да Москва није изолована у свету.

Шангајска организација за сарадњу (СЦО) је на састанку у руском граду Уфи, након што је дан раније тамо одржан и самит земаља растућих економија, Бразила, Русије, Индије, Кине и Јужноафричке Републике (БРИЦС), саопштила да позив за придружење Индији и Пакистану показује да се рађа “мултиполарни” свет.

Те речи ће сигурно пријати Путину који тврди да САД има застарелу визију “једнополарног” света којим доминира Вашингтон и да западне санкције, уведене због питања Украјине, нису ослабиле Русију.

– Развој СЦО-а се догађа у сложеној фази развоја међународних односа и усред рађања мултиполарног света. Ове процесе прате све већи безбедносни изазови и претње које узрокују несигурност и нестабилност у разним деловима света – стоји у саопштењу СЦО-а.

СЦО, који такође укључује Казахстан, Узбекистан, Киргистан и Таџикистан, је платформа за Москву и Пекинг, која служи за ширење утицаја у азијској регији. Дан раније, на ВИИ самиту БРИЦС-а, као посебан гост је био присутан и председник Ирана.

“БРИЦС Пост” преноси како се чини да је Русија постала раскрсница бројних мултилатералних организација и интеграционих блокова у изградњи који су успели да пронађу консензус и дају замах изградњи заједница које су дизајниране као алтернатива Европској унији и ММФ-у.

Извор: Београд.ин

[смедерево]

С. Глазјев, саветник председника Русије: Да би задржала глобално лидерство-Америци је потребан рат!

Прошлогодишњи колапс рубље и увлачење руске економије у стагфлациону замку демонстрирало је способност Вашингтона да манипулише макроекономском ситуацијом у Русији.


Страх од оживљавања СССР-а у облику Евроазијске економске уније показао се неоснованим, као и ризик обнављања Трећег рајха на територији ЕУ.

Објективно, Американци не морају да обуздавају Русију јер њеним макроекономским стањем манипулишу вашингтонске међународне организације, а финансијским тржиштем - прекоокеанска олигархија. Такође, за САД немају смисла ни антируске санкције - наша земља није прималац већ донор западног финансијског система, у корист којег годишње с руског тржиште оде око 150 милијарди долара.

Зашто су онда Сједињене Државе ипак покренуле против Русије хибридни рат, упркос томе што експлоатација руске привреде доноси прекоокеанском капиталу огромне приходе, и када су генерали руског бизниса добровољно прешли под америчку команду, кријући своју уштеђевину у оф-шор компанијама под англосаксонском јурисдикцијом?

Није ствар у обуздавању Русије. У игри је нешто много веће. У питању је борба за глобално лидерство у којој америчку хегемонију подрива растући утицај Кине. У овој бици Америка губи, што провоцира њену владајућу елиту на агресију. Објекат те агресивности постаје Русија, која се према европској геополитичкој традицији сматра за поседника митолошког Хартленда, чија контрола, по мишљењу англо-германских геополитичара, обезбеђује контролу над светом.

Свет, међутим, не остаје непромењен. Ако је пре две стотине година Руска империја заиста политички доминирала светом и "у Европи без дозволе руског цара није смела опалити ни једна пушка", онда је данас глобална економија под контролом западних мултинационалних компанија, чија се експанзија подржава неограниченом емисијом светских валута.

Монопол на емисију светског новца је основа моћи западне финансијске олигархије, чије интересе опслужује војно-политичка машина Сједињених Држава и њихових НАТО савезника.

Након краха Совјетског Савеза и распада, са њим повезаног, светског социјалистичког система - та могућност је постала глобална, а лидерство САД се чинило вечним. Међутим, у сваком економском систему постоје границе развоја, које су дефинисане законима репродукције његових технолошких и институционалних структура.

До јуче лидерске земље суочавају се са непремостивим тешкоћама у одржавању претходне стопе привредног раста. Претерана акумулација капитала у застарелим индустријско-технолошким комплексима доводи економију до депресије, а постојећи систем институција отежава формирање нових производних ланаца. Ови производни ланци заједно са новим институцијама организације производње себи налазе пут ка другим земљама, које постају лидери економског развоја.

Бивши лидери настоје да одрже своју доминацију на светском тржишту кроз јачање контроле над својом гео-економском периферијом, примењујући методе војно-политичке принуде. По правилу, ово подразумева велике војне сукобе у којима бивши лидер губи ресурсе без постизања жељеног ефекта.

Налазећи се у том тренутку на узлазном таласу, потенцијални нови лидер покушава да заузме посматрачку позицију, да би сачувао своје производне снаге и привукао умове, капитал и блага која беже из ратујућих држава. Повећавајући своје капацитете, нови лидер излази на светску позорницу када су зараћени противници довољно ослабљени, да би присвојио плодове победе.

Покушаји Вашингтона да организује државне ударе у Бразилу, Венецуели и Боливији, резултирали су извлачењем Јужне Америке испод хегемоније САД. Бразил, који је већ укључен у коалицију БРИКС-а, има све разлоге да тражи преференцијални трговински режим и развој сарадње са земљама ШОС (Шангајска организација за сарадњу). То ствара могућности за формирање највеће светске економске заједнице земаља ЕАЕС, ШОС, МЕРКОСУР, којој ће се вероватно придружити АСЕАН.

Додатни стимуланс за овако широку интеграцију, која захвата више од половине становништва, индустријских и природних потенцијала планете, даје опсесивна тежња САД за формирањем тихоокеанске и трансатлантске зоне преференцијалне трговине и сарадње без учешћа земаља БРИКС-а.

САД праве исту грешку, као и претходни светски лидер - Велика Британија, која је у време Велике депресије покушавала да заштити од америчке робе своју колонијалну империју протекционистичким мерама. Међутим, резултат Другог светског рата, који је изазван од стране британских геополитичара ради блокирања развоја Немачке, повећања доминације у Европи и успостављања контроле над територијом СССР-а, био је супротан: Велика Британија је изгубила империју заједно са распадом целог система европског колонијализма, који је ограничавао светски економски развој.

Данас је таква кочница светском економском развоју постала америчка финансијска империја, која усмерава све ресурсе планете у сервисирање растуће дужничке пирамиде САД. Обим њиховог јавног дуга дошао је до експоненцијалног раста, а вредност свих америчких дугова већ вишеструко превазилази амерички БДП, што указује на предстојећи колапс америчког, а са њим и целог западног финансијског система.

Да би избегла колапс и задржала глобално лидерство, америчка финансијска олигархија жели да започне светски рат. Он ће им отписати дугове, омогућити задржавање контроле над периферијом, уништити или бар ограничити конкуренцију. Овим се објашњава америчка агресија у Северној Африци, на Блиском и Средњем истоку у циљу јачања контроле над овим нафтоносним регионом и истовремено над Европом.

Али, правац главног удара, због свог кључног значаја у очима америчких геополитичара, усмерен је ка Русији. Не из разлога њеног оснажења и не као казна за уједињење са Кримом, већ због традиционалног западног геополитичког мишљења, усредсређеног на борбу да се одржи светска хегемонија.

По правилима западних геополитичара, рат са Русијом опет почиње битком за Украјину.

Извор: "Факти"

[смедерево]

[Mekenzi]

Rusija je u ovoj godini žestoke poraze doživela u spoljnoj politici.
Totalni fijasko.

Nepamtim da je Rusija ovako kapitulirala.

Zapad joj uveo sankcije zbog Ukrajine.

Krenula u rat u Ukrajini pa se povukla.

Rusi koji se bore su isto ostavljeni kao Srbi u Krajini.

Izbačena iz G7

Rat u Siriji i svrgavanje Abasa. Putinovog saveznika.

Kuba je uspostavila bileteralne odnose sa Amerikom.

Iran je potpisao sporazum sa zapadaom u vezi nuklearnog naoruažanja...


Lavrov najjmanje što može da uradi da podnese ostavku.

[Павле]

Нек си им рекао.
Абас ће да полуди кад прочита.

[смедерево]

Rusija je u ovoj godini žestoke poraze doživela u spoljnoj politici.
Totalni fijasko.

Nepamtim da je Rusija ovako kapitulirala.

Zapad joj uveo sankcije zbog Ukrajine.

Krenula u rat u Ukrajini pa se povukla.

Rusi koji se bore su isto ostavljeni kao Srbi u Krajini.

Izbačena iz G7

Rat u Siriji i svrgavanje Abasa. Putinovog saveznika.

Kuba je uspostavila bileteralne odnose sa Amerikom.

Iran je potpisao sporazum sa zapadaom u vezi nuklearnog naoruažanja...


Lavrov najjmanje što može da uradi da podnese ostavku.

Баш се насикирали Руси за твоје којештарије,видим криза у Русији,немају шта да једу...
Ово са Кубом је победник!

[смедерево]

ПУТИН ПОТПИСАО: ЗБОГОМ ДОЛАРУ, ЗБОГОМ ЕВРУ!

МОСКВА – Владимир Путин, председник Руске Федерације и први човек евроазијског блока, потписао је данас закон којим се успоставља нови финансијски оквир пословања, а који омогућава да Русија и још пет чланица евроазијског блока у међусобним трансакцијама не користе долар и евро.

Реч је о тзв. јединственом финансијском систему земаља Царинске Уније, односно, Савеза независних држава (СНД), тј. држава бившег совјетског простора.

Овим ће се проузроковати потпуни крах финансијског система Сједињених Америчких Држава и Европске Уније, оцењују аналитичари, а већ неко време се врше прогнозе да би такав потез учињен од стране Русије и Кине довео до потпуног колапса економије евроатлантског блока.

Белорусија, Казахстан, Јерменија, Киргизија и Таџикистан, као чланице СНД, пословаће без коришћења долара и валуте, чим овај закон ступи на снагу, пише украјински Обозревател.

Путин је Државној Думи упутио на изгласавање, односно, ратификацију Споразум који уређује нове одредбе финансијског пословања међу поменутим државама.

Такође, сматра се, наводи лист Комерсант, да ће због привилегија које ће уживати поменуте државе јачањем макроекономског система, бити убрзани и кораци у процесу евроазијских интеграција.

[Ројалист]

MИГРАЦИЈЕ КАО НАПАД НА РУСИЈУ!

Егзодус Сиријаца, Авганистанаца и осталих који би да се ставе на грбачу европских социјалних давања, у ствари је напад на руску привреду! Хиљаде твитер порука се сваки дан из САД и Британије упуте са основним садржајем да су Сиријци добродошли у Немачку! Зашто их они зову и маме у Немачку, а не код себе? Зато што је циљ ослабити немачку привреду и тако посредно утицати на смањивање немачких потраживања за руским сировинама, које сада покрећу немачку индустрију, наравно, на обострано руско-немачко задовољство. Тако, миграције служе као подредни напад на руску привреду и руске стратешке интересе!

[Ројалист]

Тријумф усред Америке: Путинових седам тачака за нови светски поредак
http://srbin.info/2015/09/30/trijumf-usred-amerika/

[смедерево]

[смедерево]

Русија: Демонстрација силе!

Јевгениј САЛТИКОВ

 

Ратни бродови Каспијске флоте ВМС Русије нанели су ракетни удар по објектима терористичке групације “Исламске државе” у Сирији. Та новост изазвала је истински шок у светској јавности. Русија је први пут ударила крстарећим ракетама по реалном непријатељу који се између осталог налази на удаљености од скоро 1. 500 километара од места испаљивања ракета. Благо речено, запрепашћење су одмах изазвале две чињенице. Прво – ради се о примени Војно-морске флоте Русије када то нико није очекивао. Јер је пре тога по “Исламској држави” ударала борбена авијација Руске Федерације која је базирана у сиријској Латакији. Друго, удар по терористима нанели су бродови Каспијске флоте. Неки уопште нису знали да Русија тамо има ишта озбиљније од пограничних чамаца, а други, ако су и претпостављали такву варијанту развоја догађаја, мислили су да удар може бити нанет из Средоземног мора, где се сада налази командни брод Црноморске флоте – Гардијски ракетни крејсер “Москва”. Дакле, шта стоји иза овог уистину историјског догађаја?

Демонстрација силе и могућности

Зашто ипак Каспијска флота, а не РК “Москва”? Ствар је у томе да се у наоружању командног брода Црноморске флоте налазе тешке противбродске ракете, чија је намена потапање авионосаца. По копненим циљевима такво оружје не дејствује. У саставу саме Каспијске флоте сада се налазе мали ракетни бродови (МРК) нове генерације, који су наоружани новим ударним ракетама комплекса “Калибар” и више су орјентисани за дејство по обалским циљевима. Командни брод Каспијске флоте, ракетни крејсер “Дагестан” и три МРК серије 21631 – „Углич“, „Град Свияжск“ и „Великий Устюг“ испалили су ракетни плотун од 26 крстарећих ракета 3М14 по 11 циљева “Исламске државе”, који су се налазили на раздаљини од 1. 500 километара на територији Сирије. Раније су таквим нападом могле да се похвале само ВМС САД. Према мишљењу војног стручњака Дмитрија Литовкина, тим плотуном ми не само да смо показали целом свету на шта је способна савремена војно-морска флота Русије, него смо и натрљали нос Сједињеним америчким држвама чија средства радарског праћења нису могла да испрате овај масовни ракетни напад.

Маршрута лета ракета пролазила је преко територије Ирана која је покривена са свих страна још од времена санкција повезаних са иранским нуклеарним програмом, а такође и преко Ирака, где се налазе америчке војне базе.

“Ни Турска, где се налазе амерички комплекси ПВО “Патриот”, ни сами Американци, једноставно нису приметили да је поред њих прошло 26 крстарећих ракета. Они су прошли кроз противваздушну одбрану НАТО пакта као мач кроз пластични штит” – појаснио је Литовкин.

Какве су то ракете, које су непримећене од стране ПВО наших, како их сада зову “западних партнера”, прошле 1. 500 километара и уништиле 11 циљева терориста у Сирији?

Основа ударног наоружања групе бродова ВМФ Русије који су напали бојевике “Исламске државе”, представља ракетни комплекс „Калибр-НК“, који је предвиђен за уништење у условима ватреног и радиоелектронског противдејства површинских бродова и подморница различитих класа и типова, а такође и копнених стационарних и ограничено покретних циљева са раније познатим координатама. Испусни контејнер може бити снабдевен са осам ракета различитих типова и класа.

По терористима су ударили ракетама 3М14. Тежина њене бојеве главе може износити од 250 до 450 килограма, а даљина лета – од 1. 500 до 2. 600 километара. Ракета је створена на бази крстареће ракете подводног базирања која је разрађена још крајем осамдесетих година, која је улазила у састав нуклеарног одвраћања. Од тада су је модернизовали и сада она представља својеврстан образац савременог високотехнолошког оружја.


Према мишљењу Дмитрија Литовкина, успешни експеримент бојеве примене свих типова оружја које Русија примењује у борби са “Исламском државом” у Сирији, поред војно-политичког значаја има и веома очигледан демонстративни ефекат.

„И Су-34, и те ракете и бомбе, којима се уништавају објекти бојевика, и ракетне комплексе „Калибр“ ми продајемо у извоз. Сада ће сви инострани наручиоци видети на шта је заиста то оружје способно у бојевим околностима” – закључио је војни стручњак.

Превод са: http://www.vesti.ru/doc.html?id=2672786

[ПРОСВЕТАР]

10.10.2015.

ДУГИН: Европска унија уједначено иде ка колапсу, Путин у Сирији вуче праве потезе

„ПОСЕБНО МЕ ТИШТИ СУДБИНА НОВОРОСИЈЕ, АЛИ НАМ ПОНЕШТО САМО УЛЕЋЕ У РУКЕ“

Пише: Александар ДУГИН




• Либерализам се распада у свом језгру сразмерно интензитету постмодернистичког, иначе - субверзивног потенцијала. Још неколико корака и бездан ће показати своје лице које неће моћи остати непримећено
• Са Сиријом је тесно повезана исламска есхатологија. Конкретно, са џамијом Омејада. Са једном од њених кула и са једном од крипти. Под том кулом још увек сваки дан простиру чисти тепих. Знате ли зашто?
• Чудно, али пред нашим очима остварује се један од хадиса (предање) о заједничком фронту хришћана и муслимана против даджала (Антихрист). У центру тог хадиса је Дамаск. Латакија. Веома важна реч на геополитичкој карти света последњих времена

ИСКРЕНО, мени се не допада ситуација у земљи. Посебно ме тишти судбина Новоросије.

Ипак, то није разлог да се критикује позиција према Сирији, која је, напротив, доследна и геополитички коректна.

Подршка шиитске осовине (Иран, Ирак, Хезболах, Асад) у потпуности одговара логици континентализма.

Такође је исправан европски курс - за Европу се треба заузети и подржавати континенталне снаге - од радикалних до умерених. Проблем са мигрантима који ће се нужно и даље повећавати - одличан је повод.

Понешто нам сāмо долази у руке.

Европска унија уједначено иде ка колапсу.

Либерализам се распада у свом језгру сразмерно интензитету постмодернистичког, иначе, - субверзивног потенцијала.

Још неколико корака и бездан ће показати своје лице које неће моћи остати непримећено.

Али, овде је и најважније:

Заједно са либерализмом и Западом страда сва савременост - укључујући и руску.

И нико не тражи озбиљну метафизичку алтернативу. Заправо, такво питање нигде и нико не поставља.

Исправни кораци који се смењују неисправним не могу да сакрију све већу пустош и апсурд историјског тренутка.

Прецизније: тренутак је крајње засићен значењем, али то значење узмиче потпуно непримећено од савремених друштава - она остају хипнотисана „животним миром“.

Интуитивно је све више или мање јасно: Русија покушава да очува суверенитет.

То је здрава реакција на десуверенизацију (глобализацију).

Али, од здраве, готово инстинктивне реакције, до доследне слике света, до кохерентног погледа на свет и до аргументоване фундаменталне алтернативе - огромно је растојање.

Оно се повећава сваким даном, док решавамо (са променљивим успехом) техничка питања - укључујући и геополитику.

Пустош се шири.

Па ипак: у светлу доследне интелектуалне дегенерације читавог система, неки исправни и коректни кораци који одговарају јасној геополитичкој логици - такви као што је пуно војно ангажовање у сиријској ситуацији - позитивни су моменти које и треба оцењивати као такве.

Много тога - готово све - изазива гнушање, али, само руске трупе у Сирији - не. Напротив, оне изазивају опрезну радост.

Мало је, лоше, касно, не тако, не то… али боље него уопште ништа.