(15-12-2013, 02:36 PM)Felix Пише: (15-12-2013, 02:20 PM)Милослав Самарџић Пише: (15-12-2013, 01:03 PM)Вукашин Петковић Пише: Такође своје рецензије су дали Балканолошки институт Српске академије наука и и уметности
http://www.glasamerike.net/content/article/1810033.html
Да ли неко има ову рецензију?
Ако не, да ли неко има Батаковићеву и Антићеву историјуСрба, тј. по оних неколико пасуса о Другом светском рату?
Ево издвојио сам део Батаковићеве књиге на овом линку , тј. део који се тиче целог периода окупације.
То је знатно више од неколико страница.
Хвала!
Јесте више, али мислио сам на кључних неколико пасуса, ево их:
Душан Батаковић, Нова историја српског народа, Београд: Наш Дом 2000, глава Окупација:
''У име Југословенске војске безусловну капитулацију су потписали у Београду 17. априла 1941. генерал Радивоје Јанковић и министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић...
У целини, Михаиловић је до доласка совјетских трупа 1944. контролисао само Србију и делове Црне Горе и источне Босне без градова. Михаиловићеви официри носили су чинове команданата и у народу су њихове јединице називане дражиновци. Самосталне формације, ван Михаиловићеве непосредне команде, у Босни, Крајини и Далмацији носиле су име ''четници'' (као нпр. припадници ''Динарске дивизије'' у Книнској крајини) и за предводнике имале војводе. Име четници је касније, за потребе комуниста, узимано да се, као јединствени, означе оба покрета.
Динарском дивизијом командовао је војвода Момчило Ђујић, свештеник, који се у сукобима са усташама и партизанима често ослањао на италијанске снаге у Далмацији.
Михаиловићеви команданти у Босни били су мајори Бошко Тодоровић и Јездимир Дангић, а четнички команданти, само номинално под командом Михаиловића, Урош Дреновић, Лазар Тешановић и Раде Радић (Босанска крајина).
У Црној Гори и Херцеговини Михаиловић је имао знатна упоришта и велики број присталица, под командом генерала Блажа Ђукановића и пуковника Баја Станишића. После њихове погибије у сукобима са комунистима, мајор Павле Ђуришић, најбољи и најхрабрији Михаиловићев командант, и Доброслав Јевђевић у Херцеговини, мање су усаглашавали своје акције с Михаиловићем, наслањајући се, по потреби, на Италијане у залеђу, што је, временом, компромитовало њихов отпор...
Четничког војводу Косту Пећанца су, због сарадње с Немцима, 1944. ликвидирали Михаиловићеви људи, као и неке локалне команданте који су се, без знања и одобрења Михаиловића, светили на своју руку по Србији, Црној Гори и другим крајевима, убијали цивиле и идеолошке противнике, и пљачкали сељаке...
Комунисти су имали централизовану управну структуру и мотивисано и фанатизовано чланство. То им је давало велику предност у хаотичним приликама. Слепо следећи максиме и искуства Совјета, око 8.000 комуниста је ратни метеж, национални сукоб и страну окупацију - слично као и бољшевици 1917. године - искористило за војне акције чији основни циљ није био ослобођење земље него, искључиво, преузимање власти...
Искуства из грађанског рата у Шпанији, и агитаторске способности увежбаване у совјетској престоници, комунисти су вешто користили у ратним условима...
У редове партизанских јединица улазио је велики број једноставних и поштених људи који су слабо разумели политичке и идеолошке циљеве комуниста. У необавештеном и политички слабо изграђеном сељаштву, мало способном да разликује непосредне циљеве од далекосежних политичких планова, комунисти су се представљали као борци за слободу, прикривајући често своје иделошке циљеве... Мандат Москве, која је стајала иза комуниста био је, у обичном народу, схватан као симбол Русије...
Комунисти су у Србији 1941. доживели први неуспех јер у народу није био широко прихваћен њихов покушај совјетизације (''Ужичка република''). Успели су, међутим, да се ставе на чело спонтаног националног покрета знатног дела Срба западно од Дрине и да обликују његов политички, а затим и идеолошки карактер...
Михаиловић је дуго веровао да је Тито, због необичног нагласка, руски генерал, послат из Русије да подигне устанак на Балкану.
Борба комуниста вођена је с фанатичним уверењем у праведност циља и с макијавелистичком неумољивошћу...
Стратегија Михаиловићевог покрета била је дефанзивна, сасвим супротна револуционарној суровости комуниста. Михаиловићева стратегија заснивала се на очувању народа, избегавању непотребних жртава и чекању правог тренутка за општи устанак. После драконских мера немачких окупатора у Србији... Михаиловићеве снаге су крајем 1941. обуставиле акције ширег обима, ограничавајући се на диверзантске акције и ширење повереничке мреже...
Недостатак чврсте организационе структуре условио је да учинак Југословенске војске у Отаџбини зависи од личних квалитета њених команданата. Настојећи, пре свега, да сачува српски (а делом и словеначки) народ од истребљења, Михаиловићев покрет је често био немоћан пред боље организованим и фанатизованим следбеницима комуниста.
Партизани су до капитулације Италије (септембар 1943) били на ивици војног пораза. Њихове јединице су до краја 1943. већином чинили Срби, тако да је сукоб с Михаиловићем, због незнатног броја партизана међу Хрватима и муслиманима, више личио на братоубилачки међусрпски рат. Тек после италијанске капитулације, када су се комунисти домогли великих залиха њиховог оружја, и кад се већ назирало да ће Немци изгубити рат, партизански покрет (који је по њиховим тврдњама окупљао око 130.000 бораца) се војно консолидовао и почео да попуњава борцима других националности.''
Дакле, ово је у основи комунистички поглед на историју, све главне тачке задржане су, само је речник делимично промењен.
Аутоматски, ово је све нетачно. Човек не барата основним подацима. Нпр. Ђуришић и Јевђевић мање ''усаглашавају'' своје планове са Дражом од Ђукановића и Станишића, више се компромитују сарадњом са Италијанима... Конкретно, Батаковић пише:
''После њихове погибије у сукобима са комунистима, мајор Павле Ђуришић, најбољи и најхрабрији Михаиловићев командант, и Доброслав Јевђевић у Херцеговини, мање су усаглашавали своје акције с Михаиловићем, наслањајући се, по потреби, на Италијане у залеђу, што је, временом, компромитовало њихов отпор...''
А Ђукановић и Станишић су погинули после капитулације Италије. Друго, Ђуришиић тада не само што није могао да сарађује са њима, већ се Јевђевић већ пола године налазио у њиховом затвору у Риму, одакле тек почетком 1944. успева да се врати у Истру, дакле не у Херцеговину...
