[Mekenzi]

Трећину иселити, трећину учланити у СНС, трећину ко јебе


Неко је прошлог петка на фејсбуку закључио како метод којим Вучић управља Србијом највише личи на усташки: трећину иселити, трећину покатоличити, трећину побити.

Види стварно, лупих се по челу, Срби у Србији данас заиста подсећају на Србе у НДХ. Мало модификована за 2018, стратешка девиза Вучићевог менаџмента власти гласи: Трећину иселити, трећину учланити, трећину ко јебе.

ТРЕЋИНУ ИСЕЛИТИ

Основно средство за рушење једног режима јесу млади. Стога је режиму најбитније да младих нема. Отворене границе Европске Уније за српске раднике одлична су прилика да Вучићев режим отера из Србије све младо што ваља, мада више не и толико младо, ево, у уторак, један доктор социологије пали у Норвешку да чисти снег.

Ко ће нормалан остати овде, а да не мора? Будимо искрени, нико. Одлазак у иностранство више није ствар резултатата рада на себи (ишао у Теслу, плаћали му родитељи одлазак на олимпијаду из математике, студирао ЕТФ, ено га у Мајкрософту), одлазак је ствар животне стратегије: „Сине, извини, твоја мајка и ја смо славили Дан заљубљених, попили смо седам пива и ето те… Жао ми је јако, толико ме је срамота што живиш овде, да не могу у очи да те гледам, стога, уписуј средњу медицинску и бежи, бежи одавде, колико те ноге носе, не окрећи се, сине!“.

Овакав став према животу и потомству резултирао је масовним уписом прошле генерације српских осмака у Средњу медицинску, плаћао се евро више за упис преко везе. Први пут у новијој српској историји неко нас на западу жели. А Вучић је на власти. Колико само српских писаца, новинара, социолога, историчара, филозофа и ТВ критичара данас завиди медицинској браћи и сестрама. Проклет био пролећни дан, 1990, када сам одлучио да упишем Правно биротехничку.

Једно прошлогодишње истраживање вели како мање од један посто српских средњошколаца као животни мотив наводе: „Желим да живим у Србији и да је направим бољим местом за живот.“ Сви остали веле: „Палим преко, а ако не успем, онда и нисам за боље од чланства у СНС“. Неко ће питати како бисмо се поставили ми, да деведесетих нису биле санкције и да нам нису требале визе за Европу, а одговор је: „Марш у пичку материну.“

ТРЕЋИНУ УЧЛАНИТИ

Десетина је већ учлањена, што, помножено са члановима њихових породица који живе на основу те учлањености, даје отрпилке трећину. Приватна држава клана Вучић нема седам милиона становника, већ седамсто хиљада пута чланови породица једнако отприлике два и по милиона. Ово се најбоље илуструје подацима о висини зарада. Преко четристо евра просечна плата. Погледате око себе? Сви незапослени, уејдају се и мрзе. Па ко то има толико плату, јеботе?
Имају грађани приватне Србије, а не ви. У приватној Србији просечна плата заиста јесте пола сома евра. Како се од врха напредњачке розе пирамиде спуштамо, тако је и богатство мање. На самом дну налази се сама беда и очај, мрак и јад, оно из чега Вучићев режим црпи своју снагу. То су стотине хиљада сигурних гласача широм Србије, очајника које чак ни у СНС-у не желе, мученика који толико дуго живе у беди да ће свој глас уступити режиму за флашу уља, пре свега јер имају у изгледу нову флашу уља, коју ће добити кад буду расписани идући избори.
Они су толико дуго на маргини да су им разлике између Ђиласа, Шапића и Малог битне колико и да ли Београд има оперу. Шест година напредњачке убилачке власти засадило је унаоколо довољан број сигурних гласача са дна социјалне лествице да је јако тешко замислити их како губе изборе. Кило шећера и / или пљескавица постигли су реално већу вредност у односу на глас на изборима. Власт уредно плаћа уговорену накнаду сваком који им обећа свој глас. А Срби су народ поштен, тако да превара у вом дилу, у виду гласања за неког другог, иза паравана, кад те нико не види, очигледно не долази у обзир.

У средини грађана приватне Србије налазе се њушке које можете да видите у саобраћају и по тржним центрима. Нова напредњачка елита. Новорадикалке са пачијим устима, у бундама, за воланима џипова. Дегени у џемперчићима, са наочарама вучићевкама на носевима, који воде своју нашминкану дечицу у Ушће на Фрозен. Господа – џукеле, који су напокон дочекали обнављање мита из деведесетих, да је могуће бити најгора ништарија и људско говно, а живети на високој нози.

ТРЕЋИНУ КО ЈЕБЕ

То смо ми. Неки од нас су уписали друштвене науке. Неки од нас су оснивали породице. Неки од нас имају болесне мајке или очеве инвалиде. Некима од нас је српски језик једино оруђе за рад. Многи од нас ишли су на протесте против Милошевића. Многи од нас били су петог октобра испред скупштине. Многи од нас су се разочарали у демократе. Многи од нас и даље тврдоглаво верују у боље сутра, не схватајући да више немају ни данас, те да је боље оно што је било јуче.

Не само што смо у мањини, већ то уопште не капирамо. Лажемо сами себе како можемо да променимо нешто, охрабрени истомичљеницима којима смо се окружили на фејсбук и инстаграм профилима, а онда, кад сване овако леден дан, погледамо се после прања зуба са крвавим испљувком у огледало и схватимо да је борба без изгледа на победу наша реалност. Да је борба сама по себи једино што нам је остало.

Припадници ове трећине сутра сви могу да цркну и ништа посебно се неће десити. Наставила би приватна Србија и без нас ка свом путу у три лепе. Ипак, и даље смо живи и лајемо, заварани илузијом да неког у Европској Унији боли курац за демократију у Србији, или још већом илузијом, да ћемо нашим грактањем успети да допремо до грађана приватне Србије, који живе са друге стране лудила.

ЗАКЉУЧАК

Тренутно се, дакле, уздамо: у милост Александра Вучића, у поштење Европске Уније, у част корумпираних полицајаца, у образ купљених тужилаца, у стручност продатих судија, а у недељу, четвртог марта, имаћемо прилику да се уздамо и у то да ће Београђани доживети себе као грану за коју се ухватила придављена Србија, па ће изаћи масовно на изборе, гласати против зла и тако у последњем тренутку повући ручну на нашем путу ка понору.
Мрка капа?

Марко Видојковић, 6yka.com

[ПРОСВЕТАР]

ЈОООООЈ!

ЈОЈ ФОРУМЕ ШТА ДА ИШТЕМ ВИШЕ,
КАДЕ КИЗО ЋИРИЛИЦОМ ПИШЕ!!!

ЈООООО-ОЈ!

[Ултрадесничар]

Znam šta su pričali Mičеlu

Prеdsеdnik Srbijе Alеksandar Vučić izjavio jе danas da zna o čеmu jе bilo rеči na sastanku dеla opozicijе sa amеričkim diplomatom Vеsom Mičеlom.

Istakao jе da nеma problеm s tim, jеr jе Srbija dеmokratska zеmlja i svaki Amеrikanac, Evropljanin možе da sе sastanе sa svima, tе da, šta višе, misli da jе dobro što jе došlo i dolazi do takvih sastanaka, jеr ćе i Mičеl i drugi moći da vidе zašto mu jе "toliko olakšan posao sa političkim protivnicima".

Vučić jе rеkao i da su mu dva opoziciona lidеra vеć javila "šta su oni drugi radili" tako da možе i to da kažе.

Kako jе objasnio, glavno jе bilo na sastanku slеdеćе:

''Pustitе Vučića'', što jе inačе najpokvarеnijе, ''da rеši kosovski problеm'' ( tj. da potpiše otcepljenje KiM od Srbije - prim. Ultradesničar )
, jеr svi znaju da ono mora da dobijе nеzavisnost, ''dajtе Vučiću vruć krompir, a onda ćеmo mi njеga da srušimo na tomе, al nеćеmo da diramo u tu odluku".

Prеma njеgovim rеčima, problеm jе što takvi nе doživljavaju državu kao svoju, vеć samo razmišljaju o tomе kako ćе da sеdnu u fotеlju i dočеpaju sе kasе.

"Nеka oni radе svoj posao, njima su privatni i partijski intеrеsi uvеk isprеd intеrеsa državе Srbijе, a moj jе da štitim državu", rеkao jе Vučić.


Mičеlu jе inačе rеkao da, svе dok on to žеli, oni nеćе da pobеdе i da to nе zavisi od njih, nеgo od naroda.

"Onog sеkunda kada sе budеm povukao, onda ćе možda moći da sе takmičе sa nеkim, ali ćе opеt da izgubе zato što su loši, zato što su učinili svе najgorе za svoju zеmlju".

Ali, što bih ja njеmu išta govorio, upitao jе Vučić i dodao:

"Ja sam radostan što mogu da sе sastanu, onda ćе da vidе zašto mi jе toliko olakšan posao sa političkim protivnicima", rеkao jе Vučić.

[Прст_у_ока_латиници]

How Aleksandar Vucic Became Europe’s Favorite Autocrat
The EU is undermining its credibility by choosing stability over democracy in Serbia

BY ALEKS EROR | MARCH 9, 2018, 2:19 PM

recent report from the British House of Lords laments that the European Union has chosen “stability over democratic values” in the Western Balkans and expresses “serious concern that gains made towards good governance and the rule of law are in danger of being lost as countries in the region turn to authoritarian leadership.” As ironic as it may be for an unelected institution like the House of Lords to fret over democratic values, the authors of the report have a point: most post-Yugoslav governments have become “stabilitocracies” rather than democracies — and nowhere is this dynamic more evident than in Serbia.

Since returning to government in 2012 following a 12-year spell in opposition, Aleksandar Vucic has methodically climbed Serbia’s political ladder, rising from defense minister to prime minister before finally ascending to the presidency last spring. President Vucic is a reformed ultranationalist who served as Slobodan Milosevic’s minister of information in the final days of the Yugoslav wars, a role that involved fining journalists who criticized the regime and banning unfriendly TV networks. In recent years, he has presided over a period of alarming democratic backsliding. His ruling center-right Serbian Progressive Party enjoys a complete stranglehold on Serbia’s government, judiciary, and security services, and he has neutered the local media to such an extent that only a handful of outlets have dared to publicize the substantial allegations of corruption, cronyism, and voter intimidation that have plagued his time in office.

Over the last six years, Vucic has established what could best be described as a soft autocracy: On the surface, Serbia is still a democratic society with nominally free elections and a political opposition, where dissenting voices are able to criticize the ruling party without fear of mysteriously disappearing in the night. But Vucic’s control over Serbia’s centers of power is so complete and the democratic process is so skewed in his favor that dissent poses no threat to his rule.Vucic’s control over Serbia’s centers of power is so complete and the democratic process is so skewed in his favor that dissent poses no threat to his rule. His political opponents are free to run against him, but they have few means to make their voices heard. The country’s institutions are so totally controlled by Vucic’s allies that there is nothing to stop him from subverting democratic norms.
This is most evident in the media. Vucic has managed to strangle the press by taking control of its main income stream: advertising. Most of the country’s advertising agencies are owned by a handful of media tycoons loyal to Vucic, who, rather than basing publicity budgets on market factors, buy advertising space from TV stations and newspapers that give the president favorable coverage and withhold funds from those that criticize him. Media outlets have another incentive to toe a pro-government line: RTV Pink, the country’s biggest private broadcaster, received at least 7 million euros in government loans between 2014 and 2016. According to Dubravka Valic Nedeljković, a professor of media studies at the University of Novi Sad, when Vucic ran for president in 2017, Pink returned the favor by devoting 267 times more coverage to his campaign than to all of his opponents combined. Although few newspapers or TV stations function as outright government mouthpieces, most avoid asking any difficult questions.

Those who try to hold leaders accountable often find their bank accounts blocked by the tax authorities while they’re placed under investigation for alleged financial irregularities. Danas, a prominent independent newspaper, has lost so many advertisers that its daily edition now fits on 24 pages instead of the usual 32, despite offering the cheapest advertising space on the market. Individual journalists who have been too stinging in their criticisms of the president have been taken in for questioning by the BIA, Serbia’s national intelligence agency, on charges as outlandish as blackmail and sex trafficking.

In an interview with Radio Free Europe in October 2017, the president of the European Federation of Journalists, Mogens Blicher Bjerregard, singled out Serbia as the nation with the worst violations of media freedom in the Balkans. Yet EU officials such as Johannes Hahn, the European commissioner for European neighborhood policy and enlargement, have been more than happy to look the other way as Vucic tramples on the “European values” that they purportedly hold so dear. Austria’s new chancellor, Sebastian Kurz, once gushingly described him as “an anchor of stability,” while German Chancellor Angela Merkel recently told Vucic that “we are impressed by how successful Serbia is on its way to reform.” Their silence regarding his antidemocratic behavior is deafening.

As long as Serbia remains outside the European Union, Brussels is able to dissociate itself from Vucic’s antics. Unlike Viktor Orban’s illiberal democracy in Hungary, Serbia’s soft autocracy isn’t a stain on the European brand.As long as Serbia remains outside the European Union, Brussels is able to dissociate itself from Vucic’s antics. Unlike Viktor Orban’s illiberal democracy in Hungary, Serbia’s soft autocracy isn’t a stain on the European brand. Vucic may be a poor representative for the European project, but he is a reliable enabler who allows Brussels to move closer to its geostrategic goals in the Balkans.
Indeed, Vucic offers stability in a volatile region and has successfully overseen a series of International Monetary Fund austerity measures to reduce Serbia’s debt and budget deficit by cutting public sector wages and pensions, which are part of a much wider restructuring of the Serbian economy aimed at meeting EU enlargement criteria. For all his democratic failings, Vucic is a relative moderate by Serbian political standards, and his domination of national politics ensures that unrepentant ethnic chauvinists like Vojislav Seselj, Milosevic’s former deputy prime minister who spent 11 years on trial at The Hague fighting charges of crimes against humanity, remain marginalized. He’s been hitting all the right notes on Kosovo and recently declared that “we must live and work together successfully.” Normalizing relations between Serbia and Kosovo, which would set the ground for an eventual recognition of its independence, is arguably the EU’s top priority in the Balkans.

EU officials are also wary of exerting too much pressure on Vucic lest he look east instead. The Serbian president maintains close ties to the Kremlin, and some of his local critics have accused him of leveraging that relationship against Brussels. Vucic is adamant that, unlike neighboring Montenegro, Serbia will never join NATO, and he refused to follow the lead of Western powers in imposing sanctions on Russia. This is because pro-Russian sentiment runs high in Serbia: The two countries are connected by their shared Orthodox Christian faith and Slavic heritage. “Serbia won’t be changing its policy … and will not impose sanctions on Russia,” Vucic said after a recent meeting with Russian Foreign Minister Sergey Lavrov. In June 2017, just a day after Montenegro’s accession to NATO, Serbian troops took part in a joint military exercise with Russia and Belarus near the Polish border, and the Serbian military later that year received a donation of six fighter jets from Moscow, which also promised 30 tanks and 30 armored vehicles.

Serbia’s efforts to play both sides haven’t gone down well in Washington. Texas Democratic Rep. Eddie Bernice Johnson wrote a letter to U.S. Vice President Mike Pence urging him not to meet with Vucic when he visited the United States in mid-2017, and Hoyt Brian Yee, who recently resigned as U.S. deputy assistant secretary for European and Eurasian affairs, told Serbian officials late last year that a country “cannot sit on two chairs at the same time, especially if they are that far apart.” Yee also expressed fears that a Russian-run humanitarian center near the southern Serbian city of Nis might double as an espionage base, a charge that the Russians have dismissed as absurd.

Vucic’s overtures toward Moscow are mostly rhetorical — designed to throw a bit of a red meat to the Russophiles in his party and the broader electorate. For all of his grandstanding, Serbia’s army still took part in 13 drills with NATO or its member states in 2017, seven of which were with the United States, and some experts argue that the country is a NATO member in all but name. Ties with NATO is a subject that the Serbian government is desperate to avoid: Resentment toward the military alliance is still widespread in Serbia, which was subjected to a three-month-long bombing campaign by NATO forces in 1999.

When Putin pressed Vucic to grant diplomatic status to Russian staff at the aforementioned humanitarian center, he responded with calculated aloofness, dragging his feet and ignoring the more ardent pro-Kremlin voices in his Cabinet until the matter faded. The EU buys nearly 10 times as many Serbian exports as Russia does, and Dimitar Bechev, a nonresident senior fellow at the Atlantic Council’s Eurasia Center, tells Foreign Policy that “for all the noise about links with Moscow, Serbia’s economy and, to some degree, society is deeply integrated into the EU’s.” Vucic is well aware, Bechev argues, that “billions of EU funds benefit member states and feed clientelistic politics. He wants that, too, even if he is no exemplary democrat buying into EU values.”

Even if Serbia’s president clearly knows which side his bread is buttered on, the country still remains heavily dependent on Russia for oil and gas. The Russian energy giant Gazprom owns a majority stake in Serbia’s national oil company, and Serbia might be included in the TurkStream natural gas pipeline.

The fact that Serbia stands resolutely on the European path isn’t necessarily a problem for Moscow, though: Vucic’s pro-Russian sentiments are genuine, and having more sympathetic voices join with Orban and Greek Prime Minister Alexis Tsipras inside the EU will likely work in the Kremlin’s favor.Vucic’s pro-Russian sentiments are genuine, and having more sympathetic voices join with Orban and Greek Prime Minister Alexis Tsipras inside the EU will likely work in the Kremlin’s favor. “Serbia in the EU is a gain for Russia; they don’t expect more,” Bechev tells FP. “The status quo — political links plus some economic cooperation — suits Moscow.”
The EU’s tolerance of Vucic may be politically pragmatic and an easy way of maintaining stability in the Balkans, but it’s also deeply cynical. Indeed, the EU is undermining its own moral authority. All across the continent, people are losing faith in the European project, and this dissatisfaction doesn’t only come from the populist right: British left-wingers promote the merits of a progressive Brexit, and the union’s cruel treatment of Greece during the eurozone crisis gave ammunition to its critics and tested the faith of Pan-European idealists. In Italy’s recent parliamentary election, two Euroskeptic parties, the Five Star Movement and the League, together won around 48 percent of the vote. Sluggish growth makes the bloc difficult to defend on economic grounds and, by backing corrupt authoritarians like Vucic, Brussels adds weight to the accusations that the EU and its centrist defenders no longer truly stand for anything.

After all, Europe has little right to lecture the Putins, Orbans, Erdogans, and Kaczynskis of the world on their democratic failings if it’s prepared to embrace the likes of Vucic. The growing gulf between the EU’s words and deeds can then be easily weaponized by its populist detractors who, if nothing else, at least practice what they preach.

https://twitter.com/slandr?ref_src=twsrc...r%5Eauthor

[смедерево]

[Ултрадесничар]

После неусшпелог унутрашњег дијалога, покушаја да избрише преамбулу из Устава, Вучић се сетио како да Срби прихвате, не само de iure отцепљењ КиМ него и Санџака ( РТС: 80000 турских туриста у Н. Пазару ).
Ја мислим да се Срби не плаше Бога колико санкција , ратова ( тј. деведесетих ). Па "Алек" креће у кампању: "Ако не формално не потпишемо отцепљење Косова од Србије биће санкција ЕУ, Енглеске и САД. Шта ћете онда ? Да гинете за неки мит ?"

http://komersant.rs/2018/04/27/vucic-kos...script=lat

[Mekenzi]

Vučić će potpisati priznanje Kosova, da će im stolicu u UN i u međunarodnim organizacijama što mu je domači zadatak od finansijera koje ga drže na vlastii .

Očekujem opšte narodno veselje, vatromet radikala i ostalih nacionalista i patriota na ulicama Beograda, jer je skinut najjveći teret sa Vučićevih leđa sad može da se posveti evropskom putu Srbije i prosperitetu zemlje...

[Mekenzi]

Dokle ćemo trepeti titoističku politiku Aleksandra Vučiča koju propagira..


Propagira bratstvo i jedinstvo u regionu, ekonomski razvoj, neutralonst, umesto dana vojske Srbije on i onaj Voolin iznose zastave sa crvenim pentagramima, autoputevi bratsva i jedinstva sa Prištinom, Sarajevom, Crnom Gorom, Makedonijom, priznanje Kosova....

A usta su mu puna Tito, Tito, Tito, ovo ni za vreme Tita nije bilo ovako, ni Tito nije radio ovo......

[Шумадинац]

Докле год будемо седели испред монитора и чапљизгали у празно.

[Mekenzi]

Докле год будемо седели испред монитора и чапљизгали у празно.

Pope, pope i tvoja crkva i onaj nesrećni patrijarh ga podržavaju u tome, čak se i slikaju sa njim i onom lezbačom...


Da dodam i zadovoljavanje sirotinje otvaranje novih fabrika a SNS je ista KPJ masovnost, diktatura, ozna, praćenja, hapšenja itsl...

[Шумадинац]

Што "моја црква"? А где је твоја? Ел код Крмнада Чварка из партизанске породице?

[Mekenzi]

Šaljivdžija si ti od popa.

Nema oterao si pope prosvetara i sad gotovo, ove fore je samo on znao pisati...

[Mekenzi]

Srbija vodi katastrofalnu, jadnu, bednu, paćeničku spoljnu politiku, ustvari predsednik države je i ministar spoljnih poslova države Srbije.

Ovaj naš nesrećnik od predsednika vuče se ko gluva kučka po svetu ide moli jedne druge, Putin mu najjveći prijatelj, već danas Nemačka je strateški partner Srbije, sutra Amerika nam je značajna itd...

Što je najjgore, nesrećnik glumi nekog Tita, opasno se uživeo u ulogu vođe.

Pre svega Tito je koliko toliko bio cenjen u svetu on je čovek gde su naši radnici dobijali posao širom sveta..


Srbija danas realno nema ništa živo da ponudi niti da kupi od sveta...Jedina naša diplomatija jeste moljakanje da neka fabrika za auto kablove dođe u Šimanovce i otvori pogon gde će radnicima dati minimalac...

Srbija danas nema diplomate, nema lobiste, nema nigde prijatelje u svetu. Ovo što se voda drži oko Kosova kada nesrećnik to potpiše mi sa Putinom, Kinom, i ostalima nema šta da razgovaramo.....


Sve u svemu jadna, bedna, spoljna politika koja se zasniva na moljenju, padanju na kolena, šnicli, noćnim šetnjama po menhetnu, spavanje na podu u Briselu..itd

[Ултрадесничар]

Što je najjgore, nesrećnik glumi nekog Tita, opasno se uživeo u ulogu vođe.

Pre svega Tito je koliko toliko bio cenjen u svetu on je čovek gde su naši radnici dobijali posao širom sveta..


Srbija danas realno nema ništa živo da ponudi niti da kupi od sveta...Jedina naša diplomatija jeste moljakanje da neka fabrika za auto kablove dođe u Šimanovce i otvori pogon gde će radnicima dati minimalac...
Srbija danas nema diplomate, nema lobiste, nema nigde prijatelje u svetu. Ovo što se voda drži oko Kosova kada nesrećnik to potpiše mi sa Putinom, Kinom, i ostalima nema šta da razgovaramo.....

Уосталом, дипломатија малих земаља и јесте мољакање. Али Вучић је обећао за апсолутну власт да de iure призна "Косово".
САД, ЕУ, Енглеска: испуни обећање или ћемо наћи неког ко ће то да
уради ( јављају се Саша Јанковић, Ч. Јовановић...).

П.С. Није Запад волео Тита. Како кажу Американци "нема бесплатног ручка". Запад је подржавао Титову комунистичку Југославију јер је она била реметилачки фактор СССР. Умро Тито. Пао Берлински зид.
Почетак РАЗБИЈАЊА Југославије.