Када се процењује и анализирају подаци из Ултре на утицај и њен допринос у рату обично се по страни остављају најважнија питања.
Већина аутора до краја прошлог века је била превише склона да прецењује допринос тог материјала фокусирајући се искључиво на обим и садржај дешифрованих порука. Имплициране су неутемељене процене да је тај материјал и ефективно употребљен у пракси. Можда несвесно, допринели су изградњи мита да је управо Ултра пресудила рат, или у најмању руку, променила ток рата. Да би се то доказало, потребно је недвосмислено показати на који начин је то утицало на одлучивање на бојишту и на исход (битке). Чак и поред информација о непријатељу из Ултре, савезници су често трпели катастрофе, чак и у каснијим фазама, а нарочито у првој половини рата. Према томе, ма колико нека информација била вредна, она није од практичног значаја ако не постоји довољна премоћ, способност и одлучност команде да се она искористи како би променила ток или исход догађаја. На пример, савезници су у Италији имали обиље прецизних информација о Немцима, алокацији трупа, плановима и тако даље, али су и поред тога врло споро напредовали (и поред огромне надмоћи) и повремено трпели катастрофалне поразе и губитке. Два су разлога – детаљне информације нису мењале чињеницу да су Кесерлингове трупе тактички далеко способније а командни кадар одлучнији и маштовитији од савезничких; погрешна процена Хитлерове реакције – јер је он умео често да мења мишљења и доноси нерационалне одлуке – а у је томе Ултра била врло мало од користи.
На крају крајева, Немци су поражени на бојном пољу, а најважнији (пресудни) чинилац је борбено ангажовање Совјета и америчка техничка супериорност. Улога америчке војске и британских војних и материјалних ресурса је у том контексту потпуно споредна. Дакле, о Ултри се може говорити само у тим оквирима.
Друго, Ултра је несумњиво јединствено и фасцинантно достигнуће, како у технолошком тако и у обавештајном смислу. Никада раније се није догодило да нека држава ангажује огроман број цивила (аматера) на тако тајном, важном и на крају врло успешном пројекту. Он је због тога национални понос Британаца, нарочито зато што је осим Блечлија британски утицај на рат практично маргиналан. Њиме се између осталог прикривају озбиљни неуспеси британске војске, као и многи промашаји њихове ратне владе. Управо зато постоји тенденција да се створи утисак о „супериорности“ Ултре – као, јесте да нисмо много ратовали, али смо имали све корисне информације које су помогле да се добије, утиче на ток, или скрати рат. Далеко од тога. Пре свега, само мањи део пресретнутих порука је уопште било од икакве користи на терену јер су се догађаји одвијали често брже него што су команданти добијали информације из дешифрованих порука и могли да реагују на основу њих. Због тога се показало да Ултра има практични значај за одређивање стратегије, а тактике у много ређим случајевима. Током целог рата Блечлију је фалило људства и машина да покрију целокупан немачки саобраћај. Процењује се да је за цео рат дешифровано око 50% пресретнутог материјала Енигме. Највећи удео имају пресретнути сигнали Луфтвафеа, које су носиле информације од најмање важности. Чак и у касној фази рата, Блечли се суочавао са огромним тешкоћама да декриптује поруке војске. Рецимо, у септембру, октобру и новембру 1944, декриптовано је свега 15, 18 и 24 % њихових пресретнутих порука. Да невоља буде већа, од 1941 све више комуникације се одвијало преко телепринтера, који је радио на потпуно другачијем основу енкрипције, и који је служио за пренос најосетљивијих и најтајнијих информација. Мада је Блечли успео да пробије неке од тих машина, попут Лоренца, процес је био превише дуг, и много мање свеобухватан него у случају Енигме. Далеко мање саобраћаја је декодирано, а неки системи нису пробијени никада.
Треба имати у виду да систем телепритера постаје доминантно у употреби од краја 1943, и чињеницу да су са овим системом савезници имали много мање успеха. Мање од 10% свих пресретнутих порука је дешифровано.
Стога се мора поставити питање - какве се информације налазе у материјалу који није ухваћен, да ли би то условило неке другачије одлуке и стратегију савезника, и из ретроспективе - да ли би то променило општу слику и контекст дешавања.
Даље, често се губио сигнал на једној успостављеној линији, тако да се комуникација пратила са прекидима и одлагањима, а додатни проблем је то што је у многим случајевима прилоком декодирања фалио део текста. То је додатно стављало на искушење превводиоце, и често је интерпретација била изван контекста због недовољног познавања ситуације, немачког сленга и скраћеница, језика и уопште немачког начина размишљања. To је доводило до комичних ситуација, а понекад и погрешних одлука заснованих на лоше интерпретинраним информацијама. Тих случајева је доста било на Атлантику и у Северној Африци, али и касније.
Треће, Немци су такође имали успеха у декодирању савезничког саобраћаја у првој фази рата. То је имало далеко веће последице, него што су савезници имали корист од Ултре у том периоду. До маја-јуна 1942, Немци су у Африци сазнања из тих извора далеко боље користили него Савезници, што се видело и у исходима битака.
Својеврсни је парадокс да су сазнања из Ултре могла да се ефикасно и у већој мери, претворе у предност на терену тек онда када се однос снага драматично променио у корист Савезника и када је рат већ одлучен. До тада, практична вредност Ултре се сводила на одржавање поморских линија снабдевања и избегавање немачких подморница, што је, на крају крајева, и одржало Британију у рату.
(Последња измена: 16-09-2016, 01:48 AM од
Chicot.)
