[Брада]

Цајо му је био надимак, а звао се Фундук Самојло, из села Калебовац, где се родио, оженио, изродио шестеро здраве и веселе дјеце, и гдје је доживио своју дубоку и тужну старост.

Усташе су у II св. рату једног хладног јутра 17.Марта 1945, у једној кући у Калебовцу крај Коренице, учинили стравичан злочин. Запалили су живе његове најрођеније: жену и свих шестеро малољетне дјеце, са још неколико жена и дјеце из комшилука. Само једна зена, као живи свједок, је непримјетно успјела да се искраде из куће у пламену. Презивјела је, скривајући се од усташа и ватре, укопана у стајско ђубриво пуно пила, све док злочинци у својој помами не одоше даље у уходано, систематично паљење и уништавање остатка села.

Цајо, гоњен немиром бола, грозне јаве, осјећањем кривице, гријеха и безнађа сновиђења, годинама се будио посље првог сна у кошмару и бунилу црних ноћних мора. Одмах би устајао, облачио, излазио напоље, улазио у шталу, да свој мир и утјеху нађе у тимарењу и разговору са ждребади и кобилом.

Једно јутро, у рану зору, на дан страдања његове породице, несрећни човијек нађе у штали једно мало, живахно, црно ждријебе и због дивне зоре даде му име Зоран. Посветио му се у потпуности, гајио га, причао му као дјетету и временом се везао за њега својим мислима и осјећањима, тако да је постао диоо његовог живота и интиме. Котила су се нова ждријебад и он је морао да отуђи свог љубимца, вјерујући да ће га често и дуго сретати, ако га прода неком из сусједног села.

Као младић и одрастао човијек, неколико пута сам видио осећајног и тихог Цају како је, при сусрету са људима, на било које питање неодлучно одговарао “Живим”. Склањао се некако и од људи, и од живота, безуспјешно бјежао од сажаљења, питајући се ко су и какви су ти злочинци, звијери, који унистише његове најдраже. Живио је несрећни човјек непримјетно у својим мукама и болу. Вјероватно се тако непримјетно, слушајући крике своје дјеце и угасио, а многи су се, знајући шта му је све одредило живот, дивили његовој величини.



ПС. 10 година касније.

У књизи Котар Коренице и Удбине у НОР-у, налази се и списак деце Фундук Самојла

( Цаје ) спаљених у кући. За све њих пише да су убијена и спаљена у кући 17.03,1945 .

ФУНДУК Самојла МИЛКА (Беба),

1940. Убиле је усташе у Калебовцу

и спалиле у кући 17. 3. 1945.

ФУНДУК Самојла МИРКО, 1936.

Убиле га усташе у Калебовцу и спалиле

у кући 17. 3. 1945.

ФУНДУК Самојла НИКОЛА, 1935.

Убиле га усташе у Калебовцу и спалиле

у кући 17. 3. 1945.

ФУНДУК Самојла МИЦО, 1933.

Убиле га усташе у Калебовцу и спалиле

у кући 17. 3. 1945.

ФУНДУК Самојла ДУШАНКА,1931.

Убиле је усташе у Калебовцу и спалиле

у кући 17. 3. 1945.

ФУНДУК Самојла СМИЉА, 1930.

Убиле је усташе у Калебовцу и спалиле

у кући 17. 3. 1945.

Аутори књиге су, избјегавајући рећи - живи спаљени-, жељели из неког разлога да ублаже злочин. По неписаном правилу, Срби антифашисти, борци из II Св. рата, посље рата се додворавају хрватској партијској и државној врхушки и тако несвјесно, историјски ублажавају усташке злочине.

[Ултрадесничар]

Početak ustaškog genocida u Hercegovini

31. maj - 1. jun 1941: Prva hapšenja Srba u Mostaru uslijedila su 31. maja 1941, kada su uhapšena petorica muškaraca. U noći između 31. maja i 1. juna, ustaše na čelu sa Ivanom Hočevarom i Stankom Šarcem, izvršile su likvidaciju uhapšenika kod sela Ortiješ. Jedan od uhapšenika (dr Fedor Lukač) uspio je pobjeći sa stratišta.

izvor: Skoko, Savo: Pokolji hercegovačkih Srba 1941, Beograd, 1991.

U noći ustaše hapse dr Feodora Lukača, upravnika Banovinske bolnice, Mihajla Blanića, Milana Vojinovića Luku Kulaša, služitelja sreskog suda i Ljubu Kulaša, željeznikog činovnika. Dok se Luka spremao, zločinci su pred njim u stanu silovali njegovu 26- godišnju ćerku, a kao posljedicu ga ona je rodila muško dijete koje je u toku rata umrlo.

Svi uhapšeni su vezani i noću dovedeni na lijevu obalu Neretve, kod sela Ortiješ. Na obali Neretve nareno im je da se svuku i potom su zapucali na njih. Tijela su pala u rijeku, a dr Lukač je uspio da roneći prepliva na drugu obalu i preživi.

http://slobodnahercegovina.com/75-godina.../?lang=lat

[Ултрадесничар]

Početak ustaškog genocida u Hercegovini

31. maj - 1. jun 1941: Prva hapšenja Srba u Mostaru uslijedila su 31. maja 1941, kada su uhapšena petorica muškaraca. U noći između 31. maja i 1. juna, ustaše na čelu sa Ivanom Hočevarom i Stankom Šarcem, izvršile su likvidaciju uhapšenika kod sela Ortiješ. Jedan od uhapšenika (dr Fedor Lukač) uspio je pobjeći sa stratišta.

izvor: Skoko, Savo: Pokolji hercegovačkih Srba 1941, Beograd, 1991.

U noći ustaše hapse dr Feodora Lukača, upravnika Banovinske bolnice, Mihajla Blanića, Milana Vojinovića Luku Kulaša, služitelja sreskog suda i Ljubu Kulaša, željeznikog činovnika. Dok se Luka spremao, zločinci su pred njim u stanu silovali njegovu 26- godišnju ćerku, a kao posljedicu ga ona je rodila muško dijete koje je u toku rata umrlo.

Svi uhapšeni su vezani i noću dovedeni na lijevu obalu Neretve, kod sela Ortiješ. Na obali Neretve nareno im je da se svuku i potom su zapucali na njih. Tijela su pala u rijeku, a dr Lukač je uspio da roneći prepliva na drugu obalu i preživi.

http://slobodnahercegovina.com/75-godina.../?lang=lat

Усташе настављају покоље са својим муслимански савезницима у Херцеговини.

Међутим, Срби "нису поставили вратове" већ су за неколико дана подигли устанак у ист. Херцеговини ( "Јунски устанак" ).

Аутор: СРНА

КОРИЋКА ЈАМА-ОПРОСТИТИ, АЛИ НЕ И ЗАБОРАВИТИ

Код Корићке јаме у селу Корита, општина Билећа, у коју су усташе бациле и мучки убиле више од 130 Срба, мјештана овог и околних села, данас је служен помен и обиљежено 70 година од овог страшног злочина.

Злочин у Коритима догодио се у ноћи између 3. и 4. јуна 1941. године, а кости корићких страдалника извађане су 1953. године, када је на основу 180 пронађених лобања установљено да је број жртава Корићке јаме био знатно већи. Најстарија жртва био је осмадесетогодишњи Јевто Сворцан, а најмлађа четрнаестогодишњи Коста Глушац који је једини пружао отпор зликовцима над јамом. У обраћању испред спомен костурнице у Коритима, министар рада и борачко-инвалидске заштите РС Петар Ђокић рекао је да овакви догађаји опомињу и обавезују, поручивши да српски народ може да опрости, али никада да заборави овај звјерски злочин. Он је истакао да је народ Херцеговине у својој дугој историји на овим просторима увијек имао способност да се уздигне и да се достојанством одбрани од свих зла која су му наметана. "И убудуће ћемо се окупљати на овом и оваквим мјестима масовног страдања српског народа како би се показало да је историја ових простора обиљежена ужасним страдањама којима су били изложени Срби, умјесто историјских фалсификата којима се данас, нажалост, подлијеже, да су Срби злочинци и да су одговорни за жртве других. Историја, посебно Херцеговине, говори сасвим супротно", истакао је Ђокић. Служећи помен корићким мученицима, владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије нагласио је да је Корићка јама симбол свих српских ратова, помора, мученичких смрти, као и парадигма српског страдања, али и спасења. Начелник општине Билећа Драган Бабић истакао је да Срби окупљањем код Корићке јаме шаљу снажну поруку својим пријатељима и непријатељима широм свијета да их још има, да су јединствени и да постоје као национално биће, те да се може на њих рачунати у вјечној борби за правду и слободу. На часу историје бесједио је историчар Драго Мастиловић који је рекао да је чињеница да су егзекутори злочина били прве комшије, муслимани из Фазлагића Куле код Гацка, од којих мјештани Корита нису очекивали такав злочиначки и садистички порив за уништавањем свега што је српско. Код споменика страдалницима Корита говорили су њихови потомци, те академици Матија Бећковић и Рајко Петров Ного. Обиљежавање 70. годишњице страдања на Корићкој јами организовали су Епархија захумско-херцеговачка и приморска, општине Билећа и Гацко, одбори Српског културног и просвјетног друштва "Просвјета" из Билеће и Гацка, те потомци корићких мученика и мјештани Корита. Прво спомен-обиљежје корићким жртвама изграђено је 1966. године, а 1991. године, на 50. годишњицу злочина, на споменик је постављена и скулптура, рад академског вајара Нандора Глида из Београда. Обиљежавању 70. годишњице страдања на Корићкој јами присуствовало је више стотина грађана источнохерцеговачких општина, Црне Горе и Србије. Међу страдалницима највише је било мјештана из породице Сворцан, Бјелица, Старовић, Тркља, Шаровић, Шакота, Глушац, Рогач, Јакшић, Думнић, Ковачевић, Курдулија, Коснић, Милошевић, Миловић, Носовић, Радан.

http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=41188

[luka.luke]

ПИСМО МАЈОРА ДАНГИЋА ХРВАТИМА
Можда је већ неко поставио, али није вишка још једном.

https://www.youtube.com/watch?v=oEcEY6i-...f6e2feb07f

[Ултрадесничар]

Свjедочанство о усташким злочинима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године.
То jе свjедочанство о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе казивање своjевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своjу гласовиту поему „Јама“.

О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и броjни иновjерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи коjи у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог виjека, нису гледали ко се како крсти и шта jе коме на глави.

https://omlivanjska.com/

[Митић]

[Перун]

Да ли је неко озбиљније претраживао усташку архиву? Верујем да је већина оваквих докумената уништена или изнета из земље.

[Бенито]

Већину тога је имала хрватска УДБА. Многи су то проучавали, макар делове.
Туђман је због тих досијеа имао аферу по доласку на власт, јер су главни људи хрватске удбе тада то њему донели на астал. Шта је после договора са усташком емиграцијом урађено са том документацијом, може се само наслутити. Мада верујем да је нису уништили, јер они се тиме поносе , па ће то и објавити кад процене да је моменат.

[Митић]

[Милослав Самарџић]

Да ли је неко озбиљније претраживао усташку архиву? Верујем да је већина оваквих докумената уништена или изнета из земље.

Није. налази се у Војном архиву, милиони страница... Исто и италијанска, четири милиона страница...

[Жаре]

Да ли је неко озбиљније претраживао усташку архиву? Верујем да је већина оваквих докумената уништена или изнета из земље.

Није. налази се у Војном архиву, милиони страница... Исто и италијанска, четири милиона страница...

А колиндина НДХ потражује ту документацију. Ови комунисти на власти ће им вероватно изаћи у сусрет. И онда ће је појести мрак.

[Ултрадесничар]

Парастосом на гробљу Шушњар у Санском Мосту, почело је обиљежено 77 година од убиства 5.500 Срба, Јевреја и Рома у Санском Мосту на Илиндан 2. августа 1941. године.

На санском Шушњару, на Илиндан, прије 77 година усташе су под окриљем злочиначке Независне државе Хрватске, на звјерски начин убиле бројне српске и јеврејске породице. У цркви светих апостола Петра и Павла у Санском Мосту служена је литургија, након чега је на санском Спомен гробљу „Шушњар“ служен парастос.
Преживјели, потомци жртава и бројне делегације положиле су вијенце. Поручено је – невине жртве, страдале од усташке руке, никада не смију бити заборављене, а Спомен гробље „Шушњар“ требало би да добије статус и ниво, који заслужује.
Обиљежавању присуствује и предсједник Народне скупштине Недељко Чубриловић након чега ће посјетити манастир Клисина.
Чубриловић ће положити цвијеће у Спомен-соби у Оштрој Луци, а затим ће му бити уручена Повеља за помоћ тој општини, која данас обиљежава крсну славу – Илиндан.

РТРС

П.С. Крајем 1995, Срби у Санском Мосту су такође претпели трагедију, па је тај српски град на Сани припао ФБиХ.

[Митић]

Гробница где су усташе убиле 11 рођака Николе Тесле

http://www.politika.rs/scc/clanak/409594...kole-Tesle

[Митић]

Џеред Израел: Степинац је убијао Србе уз благослов Свете столице

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/pol...te-stolice