[Павле]

Имам једно питање...

Када се постављају текстови из историје на интернет, јел се подразумева да се датуми стављају по Грегоријанском календару?
Рецимо ових дана је актуелна Колубарска битка...

Остале непријатељске трупе су се након пораза на Авали повукле ка Београду, а у подне 14. децембра издата је наредба да се са првим мраком изврши повлачење преко Саве. Током ноћи, аустроугарске трупе су напустиле Београд, који је 15. децембра ослобођен, чиме су окончане борбе на балканском ратишту током јесени 1914. године.

Календар је прихваћен тек 1919. (ако се не варам)
Јел се овде мисли на 14. децембар, то јест 1. децембар по Јулијанском или 14. децембар по Јулијанском који је тада био актуелан?

[Вукашин Петковић]

Што се тиче Великог рата, колико сам приметио, у највећем броју случајева датуми су по новом календару. То је случај и за Колубарску битку, 14. и 15. децембар су по новом календару, односно 1. и 2. по старом.

[Павле]

Није ми јасно зашто једноставно не ставе два датума са косом цртом.
И Косовски бој се одиграо на дан 15. јуна. Разумем ја да је календар померен, али се није десио 28. већ 15. јуна. И Гаврило је упуцао Фердинанда на дан 15. јуна. 1914.

[ватхра]

Није ми јасно зашто једноставно не ставе два датума са косом цртом.
И Косовски бој се одиграо на дан 15. јуна. Разумем ја да је календар померен, али се није десио 28. већ 15. јуна. И Гаврило је упуцао Фердинанда на дан 15. јуна. 1914.

Да ствари буду компликованије, Косовски бој је био 15/23. јуна, а Сарајевски атентат 15/28. јуна.
Разлика између Јулијанског и Грегоријанског календара се повећава са годинама, у 14. веку је била 8 дана, сад је 13.

[Павле]

НА Дан италијанских оружаних снага,сутра ће бити положени венци на Италијанско војно гробље из Првог светског рата у Београду. На спомен-плочи испод великог белог каменог крста урезана је посвета јунацима, првим иностраним добровољцима који су „витешки полетели у редове српске војске и пали, борећи се 20. августа 1914. године“.

У то време Италија још није ушла у рат, али млади ватрени идеалисти нису желели да чекају. Ризикујући да буду осуђени у својој домовини дошли су да ратују за „слободу и уједињење велике отаџбине Србије“. Те речи биле су девиза италијанских гарибалдијеваца који су и 1876. као добровољци са српским војницима ратовали против Турака на Дрини.

Истражујући судбину заборављених добровољаца др Жарко Вуковић пронашао је податке да је група младих Италијана стигла 8. августа 1914. у Крагујевац преко Крфа и Грчке и пријавила се мајору Војину Поповићу - Војводи Вуку, команданту Церског четничког одреда. Прекаљеном српском ратнику било је жао младића који су рат видели као романтичну авантуру и није хтео да их прими међу четнике „јер нису били вични ратовању“.

Међутим Чезаре и Хуго Коплика, Артуро Реали из Марина, Марио Корвизијери из Кастел Мадама, Николо Горети из Сутрија, Франческо Конфорти из Салерна и Винћенцо Бука из Палерма нису одустајали, жустро објашњавајући да су дошли у Србију да се боре против Аустријанаца и да их ништа неће одвратити од тога. Војвода Вук је попустио.

- Њихова срећа била је неизмерна кад су били примљени међу четнике - забележио је Стојан Радичевић, водник чете у којој су били млади Италијани.

Кад су после завршене обуке кренули у прву акцију према Дрини, најмлађи добровољац Николо Горети послао је писмо мајци у коме ватрено бележи: „Вечитом радошћу ратника, која оплемењује човека, јављам да ћу први пут ступити у борбу и да сам врло миран и задовољан“. На несрећу, неколико стотина српских четника, међу којима и седам младих Италијана сударило се 20. августа са снажном аустроугарском формацијом која је бројала више од две хиљаде војника. Поштујући кодекс по коме се борба водила до последњег метка без повлачења, погинуло је пет младих италијанских добровољаца, а двојица су преживела са тешким ранама.

- За показано јунаштво, краљевим декретом, сва седморица су одликована Златном медаљом за храброст - забележио је др Вуковић.

Добровољац из Херцеговине Секула Зечевић оставио је сведочанство о десет младих италијанских добровољаца који су приступили Златиборском четничком одреду.

- Док смо у Ужицу на брзу руку увежбавали руковање пушком, а сваки десети и бомбом крагујевчанком, приспе нам 10 добровољаца из Италије. Ови добровољци били су чланови покрета „Гарибалди“, а били су познати као непријатељи Аустроугарске. Ушли су у наш Херцеговачки вод - забележио је Зечевић. Његова чета била је од командом потпоручника Владимира Бана из Боке Которске, синовца црногорског митрополита Митрофана Бана.

Зечевић је забележио да је после борби код Заовина на Тари јединици наређен покрет у „највећој тајности и тишини“. У зору су сазнали да им је задатак да уђу на непријатељску територију и воде борбе у његовој позадини. Убрзо се 140 српских четника на положају Бабина глава сударило са читавом угарском бригадом.

- Ја сам као тумач Италијанима преносио наредбе Владимира Бана да легну и да се боље чувају. Били су храбри. Један од преживелих Италијана звао се Уго Колица, студент из Рима. Других имена се не сећам. Од десет гарибалдијеваца овде је седам њих положило животе. Кад смо се повукли у сумрак и кад смо се сутрадан пребројали установљено је да нас је стало живих само око педесет. По наредби виших војних власти, чета је због великих губитака повучена у Ужице и расформирана - сећао се Зечевић.

ЗАПЛАКАЛИ И РАТНИЦИ
Командир вода у коме су били млади добровољци Италијани, Стојан Радичевић послао је писмо мајци најмлађег међу њима, Николе Горетија. Описивао је њихову храброст за време борбе и страховиту тугу српских бораца над изгинулим младићима.
- Пет младих Италијана лежали су као живи. Плакао сам ја, плакали су и моји војници са мном... - писао је Радичевић.

[Николај]

MUKE SRBA U AUSTRALIJI
Ukraden orden Jovi Spajiću




U VREME Velikog rata, tek formirana država Australija, kao sastavni deo Ujedinjenog britanskog kraljevstva, postala je vojni saveznik silama koje su se borile protiv Austrougarske i Nemačke. Australijske brigade su bile skoncentrisane na frontovima južne Evrope. Među njima je bila i mala četa srpskih iseljenika sa petog kontinenta, dobrovoljaca koji su pošli u boj za slobodu.

- Bio je to period velikog useljavanja Srba u Australiji, koji su bili okupljeni oko rudnika zlata Kalgurli i tu formirali 1915. godine svoje prvu koloniju - svedoči istoričar Nikola Lukić iz Sidneja, koji poseduje fotografiju 27 Srba u Kalgurliji u Zapadnoj Australiji tog vremena sa srpskom i australijskom zastavom.

Napis između dve zastave glasi - „Vođa, sekretar i članovi srpsko-crnogorske zajednice“. Iznad njega je slika kralja Petra Prvog Karađorđevića i srpski moto - „Samo sloga Srbina spasava“. Fotos je načinjen na Vidovdan 15. juna 1915. Sa ovom zastavom australijski Srbi su krenuli u Veliki rat. U Prvom svetskom ratu poslali su četu dobrovoljaca, uglavnom Dalmatinaca, da se bori na Solunskom frontu. Nekoliko Srba se borilo u Prvom svetskom ratu u sastavu australijske vojske, kao što su Jovo Spajić, Nikola Marić, Toma Berić i Obren Gudelo.

- Spajić je kao dobrovoljac služio u australijskoj vojsci tokom Velikog rata. Služio je sa još dvadesetak Srba u 44. bataljonu. Kada su Nemci napali njihov položaj u Galipolju, Spajić je sa puškom, bajonetom i nekoliko bombi pretrčao 100 metara kroz front, uleteo u neprijateljski štab, razneo i njega i nemačke komandante. Zbog izuzetne hrabrosti predložen je za odlikovanje - Krst Viktorije. Orden Jovo nije nikada dobio jer je bio stranac, a znamenje je dodeljeno njegovom kapetanu - kaže Nikola Lukić.

Samo zahvaljujući drugom dobrovoljcu, Nikoli Mariću, koji je postao prvi jugoslovenski konzul, heroj Jovo Spajić nije pao u zaborav, jer je ovaj diplomata naterao Australijance da mu podignu memorijalnu bistu.


- Nikola Marić, rođen 1888. godine, kao dobrovoljac je bio na frontu u Francuskoj. Za razliku od Jove Spajića, posle rata dobio je odlikovanje i besplatnu zemlju, na kojoj je gajio vinovu lozu. Godine 1929. Nikola Marić je postao prvi generalni konzul Kraljevine Jugoslavije u Frimantlu kod Perta, i na toj dužnosti ostao petnaest godina - otkriva istoričar Nikola Lukić, autor knjige o istoriji Srba u Australiji.



POGRDNO

DO Prvog svetskog rata u Australiji je bilo oko 4.000 doseljenika iz Boke Kotorske, Dalmacije i Krajine, Hercegovine, Bosne, Međumurja i Srbije.

- Srbi su nerado primani u australijske gradove. Australijanci su ih pogrdno zvali „grozni slinavci“. Bilo je više slučajeva da su im paljene kuće. Kako ih policija nije štitila, Srbi su se sakrivali po šumama. Australijske vlasti su nastojale da pomognu i podizale su im kuće - zabeležila je istoričarka Marija Crnić Pejović.




UKLONjEN MILISAV

MNOGI naši ljudi su i pored gorkog iskustva iz Velikog rata učestvovali sa Australijancima i u Drugom svetskom ratu. Vojno groblje „Sidnej memorijal“ čuva uspomenu na sahranjene Srbe, pripadnike savezničkih snaga stradale tokom rata. U Ratnom muzeju Australije decenijama je stajala figura srpskog borca Milisava, koju su Australijanci uklonili kada su Srbiji zavedene sankcije 1992. godine.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/rep...vi-Spajicu

[Вук92]

Артиљерисјки наредник америчке војске, Стеван Павлов Килибарда, једини је човјек са простора бивше Југославије и један од ријетких са простора Балкана, који је добио највише америчко ратно одликовање Орден челичног крста. Стеван је био родом из Црне Горе из села Тупан у Бањанима. Орден је његовој мајци у Билећи уручен од стране високе америчке делегације, послије пуних 18 година! Од 4 000 000 војника колико их је Америка мобилисала у Првом свјетском рату, само 396 их је добило ово престижно одликовање. Стеван је само још једном потврдио јунаштво и чојство својих родних Бањана и успио да задиви својим јунаштвом Американце!



Свечаност приликом уручења ордена Стевановој мајци, у Билећи 1937 године. Говор америчког пуковника, Стевановој мајци Илинци, приликом предавања ордена;
''Херојска мајко, ви сте срећни и поносни што сте родили таквог хероја, који је својом храброшћу задивио цијелу америчку војску. Од четири милиона ратника, колико их је моја отаџбина мобилисала за вријеме рата, ово највеће ратно одликовање добило је свега 396 јунака, а Ви сте једини у Југославији који примате за вашег храброг сина ово наше највише одличје.''



Мила мајко витеза Стевана ти си данас срећна и велика, одаје ти почаст земља Америка!

[Бранке]

У СРБИЈИ ПОРЕД ПРВЕ СВЕТСКЕ МЕТАЛУРГИЈЕ СТВОРЕН И ПРВИ НОВАЦ



НАЈЗАД су дешифровани мистериозни преисторијски предмети налик на симбол евра које српски археолози проналазе у древним скривницама у Поморављу. Реч је о металној монети централног Балкана старијој од 2.500 година, открива проф. др Миле Стојић из Археолошког института САНУ.

- Предмети у облику слова е, са стреластим испупчењем, неодољиво подсећају на симбол валуте ЕУ, па смо их у шали назвали преисторијски евро – каже професор Стојић.

- Ово је доказ да је човечанство монетарни систем открило много раније него што се до сада сматрало. Простор Србије је био и тада раскрсница путева и место на коме је, изгледа, осим прве светске металургије створен и први новац.



Археолози су у оставама, како називају јаме у земљи ископане на скровитим местима, често налазили скривене гомиле готово истоветних предмета, наизглед без икакве практичне намене. Најмистериозније су биле оставе из средине 4. миленијума пре нове ере, у којима су биле сложене стотине веома сличних предмета налик бакарним секирама без иједног трага употребе. Они су скривени у време винчанске културе, кад је територија Србије постаје колевка металургије.

налазиште метал- Овдашњи бакарни предмети били су главни извозни артикл широм Европе, али не као алат или оружје, већ искључиво као драгоценост и средство плаћања – каже професор Стојић.

Било је необјашњиво, зашто би неко закопао највеће драгоцености тог времена и заборавио их. Иста прича се поновила с оставама из бронзаног доба у којима је био скривен огроман број сличних предмета чија је маса варирала од неколико десетина до неколико стотина килограма, а понекад је превазилазила тону. Тајанствена складишта по правилу су проналажена крај саобраћајница у речним долинама, а најчешће дуж моравско-вардарског комуникационог правца у Србији.

ЛОМЉЕНИ СИТНИШ У ЈЕДНОЈ врсти преисторијских скривница налазе се алке украшене перлама и њихови правилно одломљени делови, као и металне шипке са жлебовима, налик штанглама чоколаде. – Није реч о накиту, већ о преисторијском новцу. Ситнији апоени су добијани ломљењем основних „банкнота“, алки и шипки – објашњава професор Стојић.

налазиште- Схватили смо да је реч о својеврсним трезорима преисторијских средстава плаћања – каже професор Стојић. – То се косило с увреженим теоријама да је новац настао тек у 8. веку пре нове ере у Грчкој. Међутим, на централном Блакану још много раније је постојала монета.

То доказују и такозване „скитске стрелице“ из Поморавља и источне Србије. Археолози су уочили да чудни врхови стрелица нису могли да имају практичну употребу, јер су направљени тупи и обележени рупицама.

- Схватили смо да је реч о „банкнотама“ чију је вредност обележавао број рупица – каже професор Стојић. -

За подручје Србије посебно су карактеристични предмети од сребра и бронзе, уједначене величине и тежине, који неодољиво подсећају на знак евра. Ове старе монете задржале су се веома дуго у употреби.

Њих су користили и Келти који дошли у Србију у 3. веку пре нове ере и њихови потомци Скордисци, иако су тада већ одавно били у оптицају и грчки и римски новчићи.

ПРОПАО ИЗВОЗ

НАЈВЕЋЕ преисторијске ризнице закопане су и заборављене у бронзаном добу, од 13. до 11. века пре наше ере. – Науку је дуго мучило питање зашто је благо напуштено – каже професор Стојић. – Анализом распореда „трезора“ увидели смо да су посејани дуж пута од Грчке ка централној Европи, а напуштени су кад је пропала велика микенска култура, највећи увозник металних производа из наших крајева.



Новости

[Бранке]

Ко је био српски Војвода Новак који је одбранио Цариград?



Велики војвода Новак звани Гребострек вероватно је једини Србин који је доживео да му 1313. ромејски цар Андроник II Палеолог организује тријумф у Константинопољу.

Овакву почаст добијале су само војсковође Рима у време његове старе славе. Српски војвода дочекан је као ослободилац старих малоазијских градова Никеје, Никомедије и Брусе.

Годину дана раније он је с краљем Милутином већ стекао славу у сламању османске окупације Велике Романије, простора између Црног мора, Дунава и Адријанопоља (данашњег Једрена).

Финална битка овог европског похода одиграла се на Галипољу, стратешкој тачки на којој је султан Осман планирао да концентрише трупе и крену на опсаду Цариграда, који се није опоравио од крсташке окупације.

Српске победе на Галипољу и Малој Азији разлог су зашто је војвода Новак Гребострек једина личност која се именом помиње у средњовековним „Животима краљева и архиепископа српских“, а да није члан владарске породице Немањића, ни архијереј.

Историчари кажу да су српске победе 1313. биле финале вишегодишњег рата с одметницима Каталанске компаније, најопасније плаћеничке војске свог доба, и Османлијама који су као коњаници били у њиховој служби. Прво је племић-монах, а касније архиепископ Данило Други, са својим војницима успео да одбрани Хиландар од трогодишње опсаде, после чега се компанија распала.

Део најамника понудио се да служи српском краљу Милутину, верујући да ће успети да га изненаде као његовог таста цара Андроника и отму му земљу. Међутим, српски владар је био другачијег кова и спремно је дочекао побуну.

„Није пазио ни на своје тело од њихових нападаја, но као небопарни орао посред њих пролазећи јављаше се јасно“, записао је Милутинов биограф.

Одлучни српски владар није се зауставио сламању побуне најамника, већ је поред своје гарде мобилисао државну војску и растурио разбојничку државу коју су Османлије и Каталани направили у Великој Романији. Тај подухват су годинама раније безуспешно покушавале и византијске трупе и латински крсташи.

Избио Турке

Вест о српској победи 1313. је улила очајничку наду умирућем Ромејском царству, а сведочанство о њој краљ Милутин оставио је у Цркви Светог Ђорђа, ратног заштитника Немањића, коју је као задужбину подигао у Старом Нагоричану. „Сазда се дом светог и великославнога мученика Христовог Георгија у дана светородног и превисоког краља Уроша Милутина и Богом самодршца све српске земље и поморске при благочестивој краљици Симониди и при игуману Антонију године 6821. (1313). Те године краљ изби Турке“, урезано је на гранитној плочи изнад западних врата храма Светог Ђорђа.

Српска војска тога доба била је модерна, добро обучена и опремљена. Судећи по средњовековним текстовима, Милутин је у сламању побуне прво ангажовао и личну гарду, коју су чинили професионалци најамници Германи. Затим је мобилисао племиће-пронијаре који су имали обавезу да увежбавају и опреме одређен број бораца. Наравно, и ситну властелу, која је позната под именом војници – каже Бранко Богдановић, војни историчар.

Он сматра да податак византијског летописца Нићифора Григора да је Милутин у европски поход повео 2.000 коњаника није целовит.

- Уз њих је сигурно ишла и пешадија, која је и у средњем веку била основа војске. Српске војсковође су сигурно водиле своје чувене луконоше, који су били добро познати због вештине хитрог испаљивања стрела. У средњем веку они су имали улогу митраљеза. За разлику од већ застареле римске пешадије, српска је била лако заштићена верижном кошуљом, шлемом и малим штитом који је служио и за одбијање напада и као оружје. Користили су српски мач који је био веома цењен, али и сабљу јер су од источњака видели да је много ефикаснија за сечење, што је нарочито важно код коњице.

Он сматра да су Срби ратујући током опсаде Хиландара против Каталанске компаније и Османлија у њеном саставу добро проценили тактику непријатеља и успешно јој се супротставили.

---

Српски племић одбранио Свету гору од опсаде

Архиепископ Данило Други, заборављени великан српске историје, пре седам векова био је командант битке за наш Хиландар против Каталана, најокрутније најамничке трупе тога доба. Спречио уништење православља


Кула где је био штаб одбране Хиландара којим је командовао јеромонах Данило


ПРЕ седам векова, необични српски племић монах Данило је током три године командовао одбраном Хиландара од опсаде Каталана, најокрутније најамничке трупе тога доба. Световно име овог хероја и данас је тајна. У историји је остао познат не као ратник, већ као дипломата, државник, писац, просветитељ и задужбинар - архиепископ српски Данило Други.

- Ишчитавајући изнова документе о Милутиновом времену, схватио сам да је Данило, његов штићеник и сарадник од највећег поверења, био невероватна личност, моћан и поштован на дворовима свих Немањића. Он је дословно постављао краљеве на трон, а на историјској сцени први пут заблистао је као командант битке за Хиландар - каже историчар проф. др Влада Станковић.

Наш саговорник објашњава да је око 1300. године Света Гора била верски, политички, дипломатски и обавештајни центар целог првославног света, смештена на неутралној територији у Ромејском царству.

- Данилов ученик и саборац је оставио сведочанство о трогодишњој борби српских ратника за Хиландар, која је била више од одбране једног манастира. Битка се водила за симбол православног „византијског комонвелта“ - каже др Станковић.

КАСАРНЕ

ДА су Каталанци познавали српске законе вероватно би спречили долазак Данилових „калуђера“ на Свету Гору. Наиме, сваки утврђени манастир у Србији је још од Немањиног времена био и војни центар у којима су одабрани увежбавали одбрану од опсада, с којима су имали много искуства из ратова с ромејским легијама.

Он подсећа да је напад на Свету Гору започела Каталанска компанија - најопаснија плаћеничка војска тога доба, коју је унајмио цар Андроник Други у нади да ће с њом успети да се супротстави Турцима.

- Превидео је да су Каталанаци били јачи од регуларних ромејских трупа. Плаћеници су започели рат с Византинцима и велике пљачкашке походе, посебно према Светој Гори. То није била случајност. Походи Каталанаца били су усклађени с напорима „латинског цара“ у егзилу Карла Валоа и папе Клемента Петог да покрену нови крсташки рат против Византије и униште „шизматичко царство“ - објашњава Станковић.



Свестан велике буре која се спремала, краљ Милутин је наступао опрезно и прагматично преговарао са заговорницима новог крсташког рата. Истовремено је преко обавештајне мреже пратио вести о походима пљачкаша под папском заштитом на Атос. Свестан да би уништење Свете Горе било фаталан морални пораз православног света, Милутин који је већ годинама кришом јачао бедеме Хиландара, сазива државни сабор на коме за његовог игумана именује јеромонаха Данила.

- Овај млади учени племић само две године раније био је део личне Милутинове дворске пратње, а онда је мистериозно отишао у манастир и муњевито напредовао у врх црквене хијерархије. Данило је у Србији именован за игумана Хиландара, што је било потпуно неуобичајено. Важио је за Милутиновог човека за специјалне задатке коме је била намењена највећа мисија тог доба, одбрана Свете Горе. Византија није више имала снаге за то - каже саговорник „Новости“.

„После мало времена тиха живота у Светој Гори подигоше се многи народи, и великом силом завојеваше многе крајеве грчке земље, чак и до самога Цариграда, и све опустеше, и заробљенике одведоше у ропство. Ови дођоше са својим силама у Свету Гору.

Игуман Данило је с колоном на први поглед обичних црноризаца стигао у Хиландар у последњи тренутак. Сталној војној чети под командом хиландарског стратора, придружили су се црнорисци из Србије чије су мантије скривале одабране војнике. Хиландар је једини одолевао опсадама, а иза његових зидина уточиште је нашао велики број породица из околних села.

Ипак, дуга опсада је исцрпљивала и манастирске залихе.
„Велико је било страдање и почеше људи и све животиње скончавати од глади. Фрузи, Турци, Јаси, Татари, Моговари и Каталани многе свете храмове огњем упалише и њихово богатство разграбише и заробљенике одведоше у ропство, а остали скончаваху од најљуће смрти глади. Не беше ко ће их погрепсти, но се зверови и птице небеске храњаху од њихова тела“, бележи страхоте Данилов ученик.

Данило остаје непоколебљив упркос пакленим призорима које свакодневно гледа с високог Милутиновог пирга - куле, осматрачнице и штаба одбране Хиландара, који су свакодневно нападали Каталанци.

„Велика множина њих почеше сећи врата града славнога манастира Хиландара, а други део од њих позади разбијаху зидове града, хотећи ући унутра. Стреле падаху као капље дажда, пуштане рукама безбожника, и ратне трубе кликтаху, и сами једногласно се дераху устремљујући се напред. Страшно беше видети њихов убојни строј. Господин мој, храбра душа, остаде непоколебив, мушки борећи се са безбожницима од јутра до вечера“, наставља даље Данилов ученик.

Један предах опсаде Данило је искористио да с одабраним ратницима спасе највеће драгоцености манастира, реликвије, књиге и документе, које су однесене краљу Милутину у престоно Скопље. Владар је затражио од монаха да остане у престоници док не прође опсада Хиландара, али је Данило то одбио и кренуо назад на Свету Гору. Под борбом се пробија ка Атосу, земљама које је похарала и спалила Каталанска компанија.

БРИТАНЦИ ФАСЦИНИРАНИ ДАНИЛОМ

АРХИЕПИСКОПА Данила је СПЦ уврстила међу светитеље, а заслужио је да о њему буде написано бар десет књига - каже проф. Влада Станковић. - Нажалост, до данас о Данилу није написана ниједна књига иако је уз Светог Саву најважнији српски архијереј. Практично, Данила је највише проучавао британски историчар Гордон Мак Данијел, фасциниран његовим делом. То много говори о Данилу, а још више о нама - каже професор Станковић.

По Даниловом повратку с појачањем, браниоци су желели одмах да нападну Каталонску компанију, али игуман-војсковођа их спречава да улудо гину. Уместо тога, потајно је извео војску крај пута, којим су редовно пролазили Каталани с опљачканим благом и робљем и ту поставља заседу.

„Многе умртвише, друге ранише, а заробљенике отпустише у слободу. Ту уграбише много богатство поганика. А господин мој и учитељ узе оружје све ишарано златом самога војводе тих поганика“, описао је биограф Данилову победу.

Ово је био преломни тренутак битке за Свету Гору, после које игуман Хиландара узима под заштиту и друге манастире. Последња битка одиграла се у руском Пантелејмону где су пљачкашку хорду сачекали српски стрелци напетих лукова. Бесни због губитака, Каталанци су покушавали да их живе спале у њиховом упоришту на манастирском пригу.

Нападачи су знали да у манастиру оскудевају водом и да је у пиргу сигурно нема довољно за гашење ломаче. Чак су сели крај куле да обедују славећи победу унапред. Доживели су непријатно изненађење, јер је довитљиви Данило спремио ћупове с вином којима је угасио ватру, а затим је остатак хиландарске посаде напао пљачкаше слеђа, који су затим побегли у расулу. Био је то коначни пораз Каталанске компаније.

[Николај]

Тог првог дана 1970



Да ли сте знали ко је чувени војник са фотографије која је обележила једну епоху борбе за слободу 1912-1918 године?

Тог првог дана 1970. године прошлог века преминуо је у 82 – ој години један од хероја Првог светског рата, извиђач, „Око соколово“, сељак из села Калетнице подно Суве Планине – Драгутин Матић. О његовом јунаштву и сналажљивости написане су бројни новински текстови, направљене бројне репортаже и написане књиге. О чувеној фотографији са његовим ликом која се 1965. године нашла на омоту грамофонске плоче „Марш на Дрину“ један јапански психолог је направио студију о психофизичкој напрегнутости овог ратника. Како је у својој књизи „Солунци говоре“ записао Антоније Ђурић, „јапански психолог је видео како неписмени српски сељак хоће да продре у тајне великог маневра непријатеља и о томе извести команду“.
…Матићево војниковање трајало је пуних девет година. У кадру се нашао 1910. године. Дванаесте је ратовао са Турцима, тринаесте са Бугарима, четрнаесте са Швабама. Био је међу онима који су на Крфу, опорављени, певушили: “Ко не зна шта су муке тешке нека пређе Албанију пешке…“ Одатле, са Крфа, носећи у срцу мучне успомене на своје мртве другове, које су најпре сахрањивали на малом гробљу, а потом бацили у море, отишао је на Солунски фронт.
После војниковања и ратовања Драгутин Матић је био оно што и пре тога: печалбар. Одлазио је у Семберију, Мачву, Шумадију, правио циглу, цреп, ћерамиду. Зиме је проводио са породицом у родном Калетинцу, испод Суве планине.
Ретко је говорио о рату. Није помињао ни своја одликовања. У ствари од почетка другог светског рата није их више ни имао. Његова жена Круна, плашећи се Бугара, спаковала је одликовања и још нека документа у дрвени сандук и закопала у песак, близу реке. Учинила је то 1941. године. Круна је највише страховала од Бугара, јер је у првом светском рату била сведок њихових зверстава. Тако су заувек нестала знамења о сналажљивости и храбрости Драгутина Матића у три рата. Понешто је, касније, и он сам желео да сачува од заборава, па је својим синовима причао по који узбудљив и драматичан догађај. Његов отац Пеша и деда Мата били су познати одгајивачи коња. Тако се Драгутин још као дечак навикао на седло. Најсигирнији је био на коњу. Кад је стасао, узели су га у коњицу. Био је рођени извиђач.
Рат му, је говорио је својим синовима, није био тежак, упркос несташици муниције, хране, упркос дугим маршевима и јахању. Најтеже му је било преко врлетних албанских стаза, по цичи зими, гладан, пун вашију. Вашке нико није могао да савлада, множиле су се. Три месеца без пресвлачења.

…Седам дана без иједног залогаја. У Валони смо добили веш, на Крфу одело, ново. Од Француза. Старо је скупљено на гомилу и спаљено. Са Крфа у Солун, потом на фронт.
Кренули смо са Кајмакчалана. Немци и Бугари су у почетку дали снажан отпор, али смо их разбили и они су се зауставили у Банату и на бугарској граници. У Локошници је један стари сељак још у почетку рата закопао два велика бурета вина. То нису открили ни Немци ни Бугари. Кад је наишла српска и француска војска, сељак је откопао бурад и вино поделио војницима. Плакао је од радости. Причао је како су Бугари жарили и палили по селима око Ниша.
Из Локошнице идемо до села Гркиња и Барбеша до Нишаве. Са мном су наредник Воја Динић, Михаило Бакарелац из Сопотнице, Ранђел из села Ћелије, Милутин Стаменковић, комшија из Калетница и командир вода потпоручник Драгићевић,из Доње Трнаве.
Био сам само једном рањен и то на Груништу, али сам рану брзо зацелио. Свог тешко рањеног друга Љуба Миленковића носио сам рањеног са Цера неколико километара. Он ме је молио да га оставим, али нисам то могао да учиним по цену свог живота. Лечен је у нишкој болници. После смо се често виђали…

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

[Бранке]

ПАХОМИЈ СРБИН или како су Срби у Средњем веку ”модернизовали” руско православље и књижевност



Већ смо пишући о светом Сави Крипецком писали о приливу српске духовне елите у руске земље у периоду српског падања и руског ослобађања од туђинског ропства. Словенска писменост на Светој Гори у ХIVвеку носила је јако изражену српску ноту, што је и разумљиво јер је тада Србија била политички веома моћна, па се то одсликавало и на књижевном и уопште уметничком пољу (непревазиђена лепота архитектуре и фресака Милутинових храмова и данас изазива дивљење).

Огроман део рукописа из тог периода који је стизао у Русију, одликовала је српска рецензија. Према Добровском, чак и знаменити Капонијански црквени календар који се у Русији појавио почетком ХIV века, дело је српских монаха. Ресавска школа, Данило II, па и у ХV веку Стефан Лазаревић, Константин Филозоф, српски народни епос – били су недостижан идеал за све европске народе тога доба, па тако и за руску браћу која су се будила после татаро-монголског ига. Знаменити су преводиоци попут Исаије, Кипријана (за њега неки тврде да је Бугарин, неки да је Србин, али његов преводилачки потпис је несумњиво српски обојен, па ако је и био Бугарин, био је засигурно “посрбљени Бугарин”, јер су тек после његових превода у руски календар убачени српски светитељи), Цамблака (да кажемо да и Цимблака многи сматрају Бугарином, међутим, тешко је поверовати да би Бугарин тако писао о Стефану Дечанском после Велбужде, а и познавање до у ситнице и прилика и природе у Србији говоре нам да и уколико је био Бугарин, био је посрбљен), а било је и многих других српских монаха у Русији тога времена.

Дакле, несумњив је благотворан утицај српске књижевности у Русији крајем XIVи током читавог XVвека, па захваљујући управо српским монасима-преводиоцима, Москва и у просвети почиње да преузима примат над Новгородом.

На ову сјајну ниску надовезује се и наш јунак, веома свестрана и надарена личност која је оставила дубок траг у верском, књижевном и уопште културном животу Русије петнаестог века. Ради се о Пахомију Логотету (у Русији познатији као Пахомий Серб), српском јеромонаху који је са Свете Горе допутовао у Новгород (претпоставља се око 1430), а 1440. године стигао је у Велику Московску Кнежевину. (Колико је клептоманија по питању “побугарења” Срба узела маха, говори податак да су чак и Пахомија покушавали да “побугаре”. Извесни професор Шевирјев је у Трећем делу “Историје руске словесности” изнео мишљење да је Пахомије у ствари Бугарин (!) иако није имао за такву тврдњу апсолутно ни један једини извор, иако је на буквално стотине места у најранијим рукописима његових савременика истицан и потписиван искључиво као Пахомије Србин, иако се тако и сам Пахомије потписивао испод неких својих дела – Р.Г.).

Нажалост, о Пахомијевом животу пре доласка у Русију зна се веома мало, осим да је био српски монах који је са Свете Горе дошао у Русију. Једино што се може претпоставити јесте да је био везан за Подунавље јер је очигледно одлично познавање локалних прилика у “Повести о убиству Батија”. Реч логотет упућује да је можда пре монашења био начелник канцеларије неког српског владара, мада реч “словослагач” може имати и сасвим другу конотацију па то није поуздана претпоставка.

Сматра се да је Пахомије у Русији провео најмање 46 година. У Првом тому Зборника материјала “Москва – Србија, Београд – Русија”[1]који су приредили заједно Архив Србије са Архивом Москве и Руским федералним архивом, каже се да је Пахомије без преувеличавања створио читаву једну књижевност, написавши више него скоро сви његови руски савременици заједно. У чувеној Свето-Троицко-Сергијевској лаври провео је око 20 година и иза себе оставио мноштво написаних, преведених или редактираних радова. Из рукописа Тројицко-Сергијевске лавре видимо да је овај велики Србин урадио редакцију Псалтира, а у рукопису № 16 Тројицке лавре из ХVвека који не противуречи Пахомијевом, видимо на страни 167 скраћени потпис “Јеромонах Пахомије” (ермонах пахомiи). Савременици га описују као “достојног монаха, благочестивог мушкарца који монашки живот проводи у благочестивом труду”.

Овај учени јеромонах био је значајан на пољима проповедништва, агиографије, преводилаштва, био је састављач и редактор великог броја житија, химнограф… Пахомије се сматра најзначијнијим делатникoм руске књижевности ХVвека, пером овог Србина исписана су житија таквих величина древне Русије попут Сергија Радоњешког, Кирила Белозерског, Митрополита Алексеја, Варлама Хутинског, Михаила и Теодора Черниговског…, који су постали истински симболи руске државе и цркве тога доба. Приписује му се укупно око 50 састава различитог жанра, од тога нека дела у више рецензија.

Пахомије Србин је као врстан познавалац Светог Писма и историје Цркве Христове лично познавао многе познате византијске и руске проповеднике, а уз све то био је и студиозан познавалац словенске богослужбене литературе. Да би и сам, као сочинитељ, редактор, преводилац или проповедник у том занату био на високом нивоу, поред литерарног талента и израђеног стила са обавезном поуком током приповедања, била је неопходна чврста и опитна вера. Све то му је омогућило да дуги низ година буде међу најомиљенијим писцима житијске литературе, иако није био до танчина упознат са животом свих својих јунака чија је житија писао. Код њега је све било у функцији благочестиве поуке. Управо је Пахомије на неки начин поставио темеље, својеврсне каноне у виду обавезних клишеа, руског писања житија.




Вероватно први рад Пахомијев у Русији било је Житије Никона, ученика преподобног Сергија Радоњешког. Написао је укупно 10 или 11 житија (Сергије Радоњешки – као редакција Епифанијевог рада, Варлаам Хутински, Кирило Белозерски,…), 14 служби (Варламу Хутинском, Сергију и Никону Радоњешкому, Антонију Печерском, Стефану Пермском,…), 21 канон (Покрову, Знамењу, Сергију и Никону Радоњешком, Митрополиту Антонију, Митрополиту Алексеју, Евфимију Новгородскоме, Петру и Февронији,…), мноштво похвалних говора и прича (На Покров Пресвете Богородице, на обретење моштију Митрполита Алексеја, Клименту Римскоме, о смрти Батија итд.).

Нису само Тројицко-Сергијевска лавра и манастири у Новгороду имали срећу да сачувају од заборава многе бисерне подвижнике древне Русије захваљујући овом великом Србину. И у архивама Кирило-Белозерског манастира проналазимо дела написана руком Пахомија Србина. Тако у Минеју Кирило-Белозерске библиотеке из ХVвека № 1258 који нема сачуван почетак, испод похвалне речи Покрову стоји својеручни потпис Пахомија:«сіе блгдрное гранесловіе покрову написас повелѣніем и блвніем прсщннаг архіеппа великаг новоград и пскова влдкы іоны. рукою грѣшнаг ермонах иж отъ стіа горы сербина». Можда најбоље Пахомијево дело представља управо “Житије Кирила Белозерског” (1427).

Као да је Промисао Господња чекала да додели достојног писца несвакидашњем житију једног од највећих руских подвижника ХIVвека. Пахомије је дошао у Белозерски манастир где је затекао доста монаха који су памтили великог подвижника благочашћа, тако да се у житију налази неуобичајено много појединости у односу на друга житија, приповедање карактерише жив доживљај и времена и појединаца из тог времена, у приповедању се једноставно осећа утицај живе речи о светитељу…

Тачно је да ово дело није тог нивоа као рецимо опис живота Деспота Стефана од стране Константина Филозофа које се такође у првој половини ХVвека појавило у Србији, али је исто тако тачно да није исто писати житије владара и житије духовних лица. Пахомије је писао искључиво житија духовних лица. И у овом, као и у неким другим Пахомијевим делима, осећају се неки моменти пренети из српске књижевности (на пример из стваралаштва Српског Архиепископа Данила II). Даље, акростих се у српској књижевности почео веома рано користити, а Пахомије практично први уводи овај уметнички приступ и у руску књижевност иако поједини савремени руски критичари који не изучавају довољно древну руску књижевност наводе књигу Стефана Јаворског[2]о пришествију антихриста из ХVIIвека као првенац који у руску књижевност уводи овај уметнички приступ.

Тако у стиховима појединих глава Пахомијевих канона (Востоков истиче Пахомијеве каноне Митрополиту Петру и Стефану Пермском) само почетни слогови и слова дају нам следећи смисао: “наредбом владике Филофеја епископа, руком многогрешног и непотребног раба Пахомија Србина” (повелѣніемъ владыки фіілофия епископа рукою многогрѣшнаго и ненотребнаго раба Пахоміа Серба). Да кажемо и ово. Бољи познаваоци руске историје тог периода знају за чувено “ривалство” између старог “господина Новгорода” и надолазеће “самодржавне Москве”, које је понекад морало да се решава и путем оружја. Пахомије Србин је писао житија и Московских и Новгородских светитеља, увек истичући у први план њихово Христољубље, а не “локал-патриозам” (као што су то радили појединци на обе стране), што је свакако допринело и бољем узајамном разумевању две супротстављене средине тадашњег још увек не сасвим јединственог руског света.

Иван Њекрасов у свом истраживању штампаном 1871. године од стране Императорског Новоросијског Универзитета, са пуно топлине и са изузетном посвећеношћу пише о Пахомију Србину. Он правилно указује да је немогуће да Пахомије приказује такве подробности руског начина живота и такву пројаву руског патриотског осећања као на пример Епифаније, јер је одрастао у другој средини, али указује да по питању уметничког излагања текста Епифаније не може да се мери са Пахомијем. Даље, самоуки Епифаније високо цени своје писање и воли да сам о њему говори у уводу, док се Пахомије са енциклопедијским познавањем историје Цркве, Светог Писма и српске и уопште словенске, као и грчке словесности, извињава читаоцима што се он, странац, прихватио да описује оно што припада руском народу.

Заиста, смирење достојно сваке похвале. Поједини савремени руски критичари на жалост немају ни приближно такву ширину схватања и поимања како историјских, тако и књижевних и културних процеса, коју је имао Иван Њекрасов. Већ смо рекли да је Пахомије прерађивао и редактирао и туђе радове. Међутим, није то било из разлога поквареног плагијаторства, него је Пахомије често прилично сиров материјал претварао у литерарну форму, у богослужбени текст користан за практичну употребу или једноставно – у душекорисно штиво. Тај сирови материјал без Пахомијеве редакције свакако не би привукао пажњу читалачког друштва тадашње Русије које је ионако било прилично ограничено, практично читав ХIVи ХVвек Московске Русије прилично оскудева књижевним делима (Поред Нестора Летописца на југу Русије и Епифанија на њеном северу, Русија пре појаве Пахомија није имала тако значајног писца са тако обимним делом).

Једноставно – његова појава била је насушно потребна тадашњем руском друштву и његов долазак у Русију не може се описати другачије него као извољење Свесвете Премудрости Господње. Његовој стилистичкој преради огромног “сировог” материјала и данас дугује захвалност не само руско читалачко друштво, него и црквени и остали историчари, научници и знатижељници древне хришћанске историје Русије.

У ХVII веку су службе које је написао Пахомије штампане у комплетима служабних Минеја и ти Минеји се све до данас налазе у употреби у богослужењима руске Православне Цркве. Из српске књижевности као књижевну новину Пахомије је у руску књижевност увео и такозвано “плетење речи” (плетенија словес), а по питању утицаја Пахомија Србина на руску агиографију и химнографију он је био толико велик да Кључевски каже да је све до времена Митрополита Макарија (Московски Митрополит средином ХVIвека) то био владајући стил у Русији. Поред књижевног рада Пахомиј Србин се бавио и преписивањем књига, засигурно се зна за три таква зборника (Зборник састава светог Симеона Новог Богослова, посебна редакција Историјске палеје [превод византијског дела о старозаветној историји – Р.Г.] и Псалтир из 1459. године).

Гледајући очима чисто књижевне критике, Пахомијево стваралаштво свакако не достиже висине касније руске књижевности, као ни нека достигнућа раније руске древне књижевности. Међутим, овде треба истаћи неколико ствари. Као прво, Пахомије је многа житија писао по наруџбини великих кнежева или епископа руских, а књижевност по наруџбини се не може увек одликовати највећим висинама . Као друго, не смемо заборавити да књижевни рад искључиво на богослужбеном црквенословенском језику ограничава књижевно стваралаштво, па у његовим делима нема много типично руских речи које у свом писању користи рецимо Епифаније.



Црквенословенски језик је језик анђела, језик који је Господ преко својих великих светитеља даривао Словенима за богослужења и као такав он је апсолутно непревазиђен (усудио бих се рећи да је највећи пад у историји СПЦ представљао прелазак на богослужења са овог анђелског језика на савремени српски језик), али у самој књижевности која није строго богослужбена (па тако и у Житијима), на примеру Епифанија видимо да многе речи матерњег језика могу допринети јачем естетском доживљају неког штива.

Уместо надопуњујуће симфоније богослужбеног црквенословенског језика и књижевног језика, која и данас постоји у Русији и која је постојала у Србији, у данашњој Србији имамо парадоксалну ситуацију да многа деца у школама уче јалови латински језик, а нема помена о повратку црквенословенског језика у српске школе. Уосталом и у српској средњевековној књижевности, строго црквенословенским језиком су писани само богослужбени текстови и званичне владарске грамате и слично.

Највероватније је Пахомије и текстове који нису били богослужбени свесно писао на неутралном црквенословенском језику, јер би у супротном било неминовно увођење особености српског говора у руски језик. Међутим, учени Србин који је исчитао скоро све доступне књиге у Србији и на Светој Гори, то није желео да ради и његова српска рецензија практично се може осетити само у правопису. Даље, они који поричу неке моменте из Пахомијевих житија недостатком доказа у другим изворима, треба да имају у виду да писац у таквим случајевима мора да се служи манастирским или градским предањем, без писаних извора. Али оно што је неоспорно, моралан и искључиво моралан и богољубив циљ вири из сваке, било оригиналне, било редактиране реченице Пахомија Србина.

Дакле, као неко ко је одлично знао речи псалмпојца да је блажен муж коме је име Господње његово уздање, Пахомије Србин је био свестан да не пише паганима или неверујућим људима, него православним хришћанима, па се у свом писању руководио речима апостола Павла из Прве посланице Коринћанима – “духовнима треба духовно јављати”. Због тога неверујући човек и не може истински схватити његову величину па отуда и дијаметрално супротна тумачења дела Пахомија Србина међу оцрковљеним и неоцрковљеним књижевним критичарима у Русији. Овим другим могло би се поставити једноставно питање – каква је корист од високо-уметничког, али истовремено и богоборачког гордог умовања у рецимо неким делима Лава Николајевича Толстоја, које је многе младе душе окренуло ка погубним револуционарно-анархистичким учењима, а самог грофа довело до изопштења из Цркве. За овакве неоцрковљене књижевне критичаре наш Његош би рекао – “све што блатној земљи принадлежи, то о Небу поњатија нема”.

Пахомије Србин је са неисцрпног извора духовне благодати наше свете вере Православне тражио пиће животне воде за своје писање, оставивши тако веома значајан утицај на многе касније руске списатеље. Гогољ, Пушкин и Достојевски и читава грандиозна руска књижевност ХIХ века нису могли да се појаве на “голој подини”, него су израсли на величанственим темељима древне руске књижевности. Тој књижевности, свакако не малу лепту приложио је и Пахомије Логотет или Пахомије Србин.

[1] Приређивачи Првог тома су: Светлана Долгова, Екатерина Иванова, Анатолиј Турилов и Татјана Суботин-Голубовић.

[2] Митрополит Рјазањски Стефан Јаворски био је велики и храбар руски архијереј који се успротивио неким антицрквеним указима Петра I. Био је веома близак са светим Димитријем Ростовским, писцем чувених “Житија Светих” (Р.Г.
(Фонд стратешке културе – Ранко Гојковић)

---

Србин предводио шпанску армаду

Довитљиви морепловац Петар Гргурић је фалсификовао крајем 16. века витешко српско порекло због напредовања у шпанској "Непобедивој армади", успона на друштвеној лествици и богате женидбе



Шпанска армада у походу на Енглеску


ДОВИТЉИВИ морепловац Петар Гргурић је фалсификовао крајем 16. века витешко српско порекло због напредовања у шпанској "Непобедивој армади", успона на друштвеној лествици и богате женидбе. Користећи лажне документе постао је адмирал Дон Педро Охмућевић Гргурић и унео у историју збрку која траје вековима.

За племићку титулу нису биле довољне Петрове способности поморца и ратника који се прославио у бици код Лепанта 1571. кад је турска војна флота катастрофално поражена. Ни то што је опловио цео свет. Ни то што је из пропалог похода на Енглеску једини извукао два брода.

Да би постао племић, Петар је шпанском краљу и племству морао да сервира причу о породичној вези с велможом цара Душана и јунаком српских епских песама Рељом Крилатицом. Кључни део обмане био је маштовити грбовник са 150 амблема постојећих и непостојећих земаља, владара и племића између Јадранског, Црног и Егејског мора.

У превару се укључио и папа Климент Други коме је грбовник дао идеју како да користећи српску историју мобилише становништво поробљених "илирских" земаља за рат против Турске. Охмућевићев грбовник утемељио је "илирску идеју" коју је касније бискуп Јосип Јурај Штросмајер претворио у југословенску, користећи српску традицију да обнови хрватску државност, такође уз помоћ Охмућевићевог грбовника.

Његов фалсификат постао је узор свих потоњих "илирских грбовника" којима су манипулисали национал-романтичари стварајући историје прилагођене својим жељама. Најскорији пример је нови грб БЈР Македоније заснован на фалсификату дон Педра Охмућевића.

- Грбови из илирских грбовника су највећим делом политички мотивисане измишљотине, које су злоупотребљаване за формирање лажне националне и државне симболике. Практично ту нема оригинала, осим српских племићких грбова, крста с оцилима и двоглавог орла, о којима су сачувани материјални докази на печатима, предметима и грађевинама - каже архитекта и хералдичар Драгомир Ацовић.

ИЗМИШЉЕНА ТРАДИЦИЈА

ИЛИРСКА хералдика, као феномен измишљене традиције, обухвата рукописне зборнике грбова - грбовнике, који су се појавили у приморју, Италији, Шпанији и Аустрији крајем 16. и почетком 17. века. - Као основ за измишљену традицију илирске хералдике искоришћен је и епски наратив о моћном Душановом царству, српским велможама, јунацима, слави и богатству некадашњег словенског света, наводи проф др Александар Палавестра. - Ти грбовници садрже српске и друге јужнословенске владарске, земаљске и породичне грбове. Илирска хералдика је у вези с личним и политичким амбицијама шпанског адмирала дон Педра Охмућевића Гргурића, али и с историјским конструкцијама које су у 16. и 17. веку доказивале јединство Илира и Словена и откривале наводно словенско порекло славних личности антике.

Прича о лажним грбовима и дон Педру Охмућевићу Гргурићу почиње с османлијским освајањем Босне 1463. и Херцеговине 1481. године. Многе српске породице из ових крајева тада беже у окриље суседних хришћанских држава. Међу исељеницима је и Ивеља Гргурић, који се настанио у Стону крај Дубровника, где је тргујући стекао солидан иметак.

- Ивеља је имао пет синова, од којих су четворица, а међу њима и Петар, ступили у поморску службу краљевине Шпаније. Петар је за живота пропутовао готово цео свет, пловио је од Португалије до Индије. Године 1588. он предводи ескадру од 12 великих ратних бродова који у саставу "Непобедиве армаде" крећу на поход на Енглеску. Петар је прижељкивао племићку титулу, а са њом и приступ у истакнуте шпанске витешке редове Светог Јага и Калтраве. Добити шпанску племићку титулу било је веома важно, али нимало лако - каже др Милић Милићевић из Историјског института.

Протокол је захтевао доказивање "племенитости" четири генерације предака, по мушкој и по женској линији. Међу прецима није смело да буде муслимана ни јеретика, у које су се убрајали и православци. Зато је први корак ка шпанској племићкој титули био прелазак у католичанство, а после тога је могло ретроактивно да се утиче на вероисповест и племенитост предака.

- За све је требало имати доказе, макар и фалсификоване. У то доба ово није била реткост, па је Петар изабрао баш тај пут. Године 1584. добио је од босанског бискупа дон Антуна повељу која је наводно доказивала његово племенито порекло. Петар је временом са разних страна успео да сакупи још четири сличне повеље. Њима је доказана тобожња генеалогија којом је племство породици Охмућевић Гргурић додељено још за цара Душана - каће Милићевић.

Петар је исфабриковао повеље којима је доказивао да је цар Душан 1349. његовом наводном директном претку Хрељи Охмућевићу дао на управу Костур, Прилеп и друге градове и жупе. Као сведоци овог чина на документима су потписани краљ Вукашин, кнез Лазар и Вук Бранковић. Петар је навео да је "Хреља Крилати" погинуо бранећи цара Уроша од Мрњавчевића после Душанове смрти, после чега је Хрељин син Гргур из брака са Видосавом Балшић живео на њиховим поседима у Босни. По том Гргуру се Охмућевићи називају и Гргурићи.

- Реља Охмућевић на кога се Петар позивао јесте историјска личност, али уопште није имао потомака. Умро је 1342. у Рилском манастиру, својој задужбини, као калуђер. Према томе, основа фалсификата лежи управо у томе што Гргурићи, сељаци из Сланог, немају никакве везе с властелом Охмућевића - каже др Милићевић.

Петровим причама је недостајао и мали али неопходан део - породични грб.



- Како га Петар није имао, бацио се на посао и сам, или уз помоћ неког цртача, успео је да састави први "илирски" грбовник. Он је био наводно врло стар, из далеке 1340, а његов аутор је тобожњи "бан од Цимерије Станислав Рушчић". Грбовник је наводно са осталим светим списима пронађен на Светој Гори. Умешност Петра Охмућевића уродила је плодом и 1594. Краљевски савет издао је декрет у Напуљу, којим је признат за племића. Две године касније Петар, сада као дон Педро, постао је витез реда Светог Јага (Јакова) - наводи др Милићевић.
На признање племства утицао је и дух времена у коме је папа Клемент Други правио ратне комбинације за истеривање Османлија из Европе. Срећна околност за племићку кандидатуру Петра Охмућевића била је то што је служио у делу армаде у Напуљу где је био центар пропаганде "словинског" односно "илирског" покрета.

Папа је помогао да дон Педров грбовник, чији је оригинал званично изгубљен, добије брзо двадесетак дотераних преписа. Они су Европи откривали заборављене земље Душановог царства и њихове становнике, који су могли да буду корисни у рату с Османлијама као "топовска храна".

- У "крсташким" плановима римске курије, Аустрије и Шпаније поробљени народи Балкана имали су важну улогу пошто се рачунало на њихову способност да изнутра устанцима разоре Турску. Римска курија је подстицала ослободилачке покрете на Балкану, обећавала помоћ и утицала на католичке владаре, нарочито на Хабзбурговце да помогну војно и новчано сваки устанак против Турске - каже проф. др Александар Палавестра. Ватикан је сматрао корисном идеју о словенском јединству и јаком фронту против Турске, у коме би уз побуњене балканске народе учествовале и Пољска и Русија. - У таквим околностима међу ученијим људима, углавном свешетеним лицима Далмације, Дубровника и Боке Которске почео се развијати духовни и политички "словински" покрет. Иако је настао у крилу Католичке цркве, словински покрет је своју историјску основу нашао у српској средњовековној државности.

Тако је фалсификаторски рад Петра Охмућевића променио историју. Његов грбовник је дефинисао "илирски народ" од Соче до Црног мора, који је, имао моћну државу са "својим царем Душаном и свецем заштитником Светим Јеронимом".

- Илирски грбовници нису остали само у рукописима. Током 17. века један део те грађе објављен је у значајним књигама "Краљевство Словена" Мавра Орбина, а затим и у "Хисторија Бизантина" Шарла Диканжа. Охмућевићевим грбовником је започета епоха "теоријске хералдике" која ће припремити терен за "практичну" јер ће многи грбови прећи на устаничке барјаке који ће се развити 1804. године - закључује др Милићевић.

[Романија]

Уништена роба из српских дућана у Сарајеву непосредно послије атентата на Франца Фердинанда.

[Бранке]

Топом крчио пут преко Aлбаније


Богољуб Главинић, унук чувеног солунца Љубе Главинића из ивањичког краја, говори о ратном подвигу деде. Војвода Степа га због непослуха стрпао у затвор, а Мишић одликовао





ПРИЧА о артиљерцу са надимком Илија Громовник, нареднику српске војске, чија посада једина није уништила топ на Пећком пољу новембра 1915. пред повлачење преко Албаније, траје од времена Солунског фронта.

Наиме, наредник другог позива Љубо Главинић, из засеока Рокци крај Ивањице, није имао срца да у зиму 1915. остави свој брдски топ “шнајдер” и да само са личним наоружањем крене у одступање преко Албаније, како је гласило наређење Врховне команде. У договору са својим другопозивцима, тајно је раставио оруђе од преко 500 килограма и натоварио га на батеријске коње. Са топом је кренуо.

Аранутске банде, са друге стране Проклетија, тог децембра чекале су колоне измучене српске војске и народа и у заседама су убијали и пљачкали немилице. У једном тренутку, у албанским планинама, претила је опасност да колона јада, која је кренула са Косова, буде потпуно и уништена. Драма се догађала у тренуцима када су врлетима пролазили мразом и умором осакаћени војници Дринске дивизије.

Главинић и другови у планини тада су поново монтирали топ. Само два прецизна артиљеријска хица на положаје албанских разбојника била су довољна да се они натерају у бег. Брже од бегунаца сјурила се само прича да су Срби “распаковали” артиљерију. После овог окршаја жар борбеног морала Алабанаца нагло се угасио а српске колоне су пролазиле много безбедије.

Даље, према причи, вест о сукобу српске артиљерије и Албанаца у планини стигла је и до уморног и болесног војводе Степе. Кажу да је био бесан што се неко усудио да прекрши његово наређење. Војводин ордонанс се створио на попришту битке и питао ко је пуцао и откуд топ. У свој нотес ордонанс је забележио име: наредник Љубо Главинић, звани Илија Громовник!

По силаску на Јадран у табору, приликом првог постројавања остатака Дринске дивизије, пред стројем полумртваца, прочитана је наредба војводе Степе да се наредник Љубо Главинић, због неизвршења задатка, стрпа у дивизијски затвор и да му се скину два чина. Пошто затвора није било, затворили су га у свињац.

Војвода Степа је у Солуну убрзо предао команду Живојину Мишићу. Одмах затим, из Солуна је стигло “Жућино” наређење да се цела Дринска опет построји. Заступник команданта дивизије тада је прочитао наређење којим се Главинићу дају три чина (постаје старији наредник) и одликује се Карађорђевом звездом.

Овај догађај забележен је у српској штампи која је већ 1916. почела да излази у Грчкој. После 1918. и ослобођења ова прича је преписивана у литератури из треће руке. Сам јунак свој топ је “раздужио” 1918. у Вировитици и вратио се у Рокце. Умро је фебруара 1970. године, а вест о његовој смрти објавиле су “Вечерње новости”. Сем фамилији и својим сељанима никоме није испричао своја сећања на ове догађаје.

Богољуб Главинић, унук јунака Илије Громовника, сада живи на Дивчибарском путу изнад Мионице. Овај комерцијалиста Робних кућа, по пензионисању, преселио се у Рокце, у породичну кућу Главинића и за осам година колико је живео у планини преписивао је из свог сећања приче деда Љубе. У дому изнад Мионице затекли смо га са прегршт папира писаних лепим штампаним словима. То су приче о војевању Илије Громовника.


Богољуб Главинић са урамљеним текстом из Новости

- О ратовању деда Љубе слушао сам целог детињства, а затим и када сам из Београда долазио у родни крај - почиње Богољуб Главинић. - Док сам био мали, мени је најмилије било да слушам деду како је “пуцао из топа”, а остарелом Љуби је било мило да говори. Како је он старио, тако се и подвиг српске војске полако заборављао. После Првог рата био је виђен јунак у овом крају, а после Другог рата никад га нико није ни позвао да сиђе у Ивањицу и да у име старих јунака освежи памћење људи на српски подвиг са почетка века. Пред крај деда Љубиног живота, што сам више долазио у село он је све чешће причао. Никад није рекао, али ја сам знао да жели да прича “остане”, да је неко памти.

Богољуб вели да је дедин неми завет почео да испуњава тек када је и сам отишао у пензију. Записивао је по сећању.

У ВОЈНОЈ историографији стоји да је Колубарска битка имала дефанзивни и офанзивни део, те да је на крају војвода Мишић самлео Поћорека. Љубо Главинић се сећао, а његов унук је забележио да је било нешто другачије. - Док је било граната ништа нам нису могли, причао је деда. Где год су Швабе на почетку село узели, поклали би све живо, и младо и старо, и зато им нисмо давали ниједно више. Сви борци су били сељаци и сви су имали ближе или даље своје село и своју нејач. Ником није пало на памет да бежи. А када је граната нестало, после десет дана боја опет нисмо хтели да бегамо, причао је деда. Стратегија је била да навучемо какву швапску јединицу у блато и мочвару па онда да им јурнемо на комору. Ту смо се и хранили и облачили и наоружавали данима све док нама није стигла муниција. Мртвих је било да на земљу ниси могао да станеш.

- Када је у питању окршај у албанским планинама деда Илија је сведочио да се све збило пошто су колоне војске и народа већ прешле најгори део Проклетија и када су полумртви, исцепани и говото боси кренули да силазе урвинама до првих насељених места и првих албанских кућа - вели Богољуб Главнић. - Дотле, артиљерци су већ су горко зажалили због терета који су тајно вукли и, како је причао деда, псовали су топ кад год би мало дошли до даха. Међутим, нико се није усудио ни да предложи да се реше терета. То је за тобџије, другопозивце, јунаке са Куманова и Брегалнице, био грех, раван смртном.

О путу преко Албаније Љубо је приповедао како су коњи са деловима оруђа некако пролазили леденом пустињом док су људи падали и умирали. Српски збег је мислио да ће им Албанци макар мало помоћи. Као људи. Међутим, Арбанаси, видевши невољнике, кренули су да пљачкају сваког кога су могли. Изнемогли заостали војници и њихове залеђене пушке биле су им омиљени плен.

- Војник се звао Милан из села Лисе - наставља наш саговорник. - Био је дедин послужилац и наједном је нестао када је скренуо у снег “ради себе”. Илија се вратио да га тражи и затекао га је разбијене лобање на крвавом снегу док се планином још ширио звук ломљења грана убица у бекству. Милана је наредник покопао у снег немавши снаге да јури убице. Како је причао, таман када је угасио кратки пламен свеће, изнад албанског села се чула жестока ватра, а кукњава у долини на српском језику. Албанци су поставили заседу и тукли су из отетих српских пушака. Тада су полумртви српски артиљерци распаковали топ.

Љубо је сведочио да никад краћу битку није водио. Опалили су само две гранате по албанским стрвинарима када су ови као лавина кренули да беже. Нико их није јурио. Српски војници су једва имали снаге и погледом да их прате. И ордонанс који се сутра појавио из Степиног штаба једва је записао дедино име и окренуо назад. Љубо тада, према речима његовог унука, за свој живот више није марио, а камоли за казну.

А у забелешкама Богољуба Главинића постројене су све битке које је Дринска дивизија водила од 1914. до 1918. Те приче се веома много разликују од званичне војне историје.

НАДИМАК СТЕКАО НА ЦЕРУ


Прве битке Љуба Главинић је водио на Дрини, одмах у јулу. У Церској бици зарадио је надимак Громовник.

- Пред бој на Церу деда је приповедао о страшној киши која је падала у Подрињу - сведочи Богољуб. - Његова батерија од Ивањице морала је стићи на Мишар за пар дана и никад не би успели да прођу кроз блато да народ није помагао да се топови изгурају разлоканим путевима. Стигли су на време и ту су настала три дана пакла. Трећег дана чинило се да је крај. Тукли су Срби Швабе са Мишара и преко Дрине и по Дрини када су је ови прелазили, али се чинило да спаса нема.

Негде поподне, када су артиљеријске цеви биле потпуно усијане, послужилац Љубиног топа Страхиња, од умора или нечег другог, подбацио је српску гранату под лафет и зачула се страшна експлозија.



- Када се деда освестио схватио је да му је сва посада настрадала а да је топ померен неколико метара назад. Сам је вратио оруђе на положај и онако луд од бола за друговима трчао је у магацин по гранате, сам је био пунилац, сам нишаџија, сам је окидао. Остало је 16 граната. Када је испалио последњу, и када се онако контузован и потпуно глув спремао да умре, схвати да Швабе беже преко Дрине. Тек тада је Љубо приметио да су му уста пуна “неког пиринча”. Почео је да пљује и виде да су то његови зуби. Сви су били сломљени.

[Павле]

http://www.magacin.org/2015/03/03/drevni...o-19-veka/

Јануар, фебруар, март, април, мај, јун… Да ли сте се некада запитали због чега користимо римске називе за месеце, када Хрвати сасвим нормално користе своје сопствене народне које су користили и пре хиљаду година?

Ако јесте, престаните да постављате себи то питање, пошто га и Хрвати сами себи постављају: зашто су они једини који упорно одбијају 21. век. Заправо, многи од њих се то питају, док је другима сасвим у реду садашње стање, иако су практично једини европски народ који се тога тврдоглаво држи.

Међутим, ако желите да се вратите у прошлост и покренете иницијативу да и ми вратимо наше сопствене називе које смо користили до дубоко у 19. век, паралелно са црквеним називима који кореспондирају са римским, ево назива месеца које треба да укључите у свој програм.

Јануар је био коложег, а име је добио по ложењу дрва због хладноће и како би се увећала моћ зубатог зимског сунца. Фебруар се звао сечко, по времену које је због хладноће карактерисала сеча шума. Март се звао дерикожа, пошто је био време када су се домаће животиње убијале због несташице хране на крају зиме.

Април се звао лежитрава, јер су људи напокон могли да леже на трави након зиме када је иста била покривена снегом. Мај се звао цветањ, по цветању биљака и дрвећа. Јун се звао трешњар, по сазревању првих воћака.

Јул се звао жетвар, пошто је то било време за прву жетву. Август се звао гумник, пошто се тада жетва преносила из поља на гумно, мали хоризонтални плато ограђен каменом на коме се вршило жито, али такође и место на коме су се људи састајали ради дружења, договарања и игре. Септембар се звао гроздобер, пошто се тада брало грожђе.

Октобар је био шумопад, време када је лишће почињало да жути, црвени и опада. Новембар се називао студен, због хладног времена у касној јесени и осећаја блиске зиме која је или већ у суштини дошла или ће доћи ускоро.

Децембар се називао коледар, и означавао је време када почињу обредне процесије и народни ритуали у циљу дочека Нове године.