Куку нами и леле, само то могу да кажем....Еве јуче додели Велики Војвода Шешељ 10 диплома Четничком Војводи Томи-коми, иначе куму му, те лопов те пвевавант те хохштаплер....
Данас Живковић лопов, хохштаплер итд., каже између осталих и онај члан женских Четника (?!!!)...
Ама бре људи није то ново и од јуче!
Што не могу ДВЕРИ с'Радикалима, што не може Павић ни са киме или Наши са 1389?
Зашто није мог'о Шешељ са Вуком, кумашином му, што се исти Шешељ свађ'о са Арканом, што се поџапа са Капетаном Драганом?
Што се Ика Флорида покојни посвађа са Мирком Јовићем који је са своје стране ишћерао и Вука и покарабасио са Шешељом, што се Бокан посвађа са Јовићем а што свако са сваким у Крајини?
Што убише Гишку с'леђа, што Дражиновци заклаше старог Војводу Косту Пећанца, што Ђуришић оде у своју погибељ, што убише Аписа па Краља Александра Обреновића и Књаза Михаила у Кошутњаку, што убише Тому Вучић-Перишића, што издадоше Браћу Недиће на Србским Термопилима, што пропаде Устанак због свађа и олајавања, што кум уби Вожда Карађорђа?
Што издаде Вуче Бранковићу, што народ опева "Великаши проклете им душе, на комате растурише Царство!"
И на крају и ође код нас преко мора, рашта две СНО само у Канади, што не могаше Бора са Чедом а ови опет са сијасет разнијех Четничких покрета?!
Ево прођоше године и зиме и нами на крају пуче пред очима
ЈЕДИНИ МОГУЋИ ИЗЛАЗ ЗА СРБЕ, ЗА ДАЛЕКА НЕКА ПОКОЛЕЊА (ако их буде):
ЗА ОВАЈ НАРОД ЈЕ ЈЕДИНИ ЛЕК НАЈСУРОВИЈА МОГУЋА ВОЈНА ДИКТАТУРА ПРЕМА КОЈОЈ БИ И ХЕР ХИТЛЕР И ТОВАРИШ СТАЉИН БИЛИ МАЉИ ДЕЦА!
ЗА СВАКИ ПОКУШАЈ ОГОВАРАЊА И ОЛАЈАВАЊА РАСТРЕЉАТ МОМЕНТАЛНО!
ЈЕДИНО НА ТАЈ НАЧИН БИ БИЛО МОГУЋЕ ИЗ СРБАЉА ИШЋЕРАТИ ТАЈ СМРДЉИВИ ОЛАЈАВАЧКИ, ЖЕНСКИ ГЕН, КОЈИ МОЖЕ ДА СЕ НАЂЕ ЈЕДИНО КОД ЦИГАНКИ ЧЕРГАРУША, НЕ КОД ЦИГАНА НЕГО БАШ КОД ЦИГАНКИ!
Па оно што претекне, ако ишта, мож'да буде неки ваљан љуцки материјал!
НА ВАЉАМО БРЕ НИШТА!
НЕ ВРЕДИ НАМ ДА СЕ КРПИМО, МОРАМО ДА СЕ МЕЊАМО ЦЕЛИ!!!
О оговарању, шта кроз њега долази и како га се решити, кратко описује Свети Јован Лествичник у својој књизи Лествица.
Поука X.
О ОГОВАРАЊУ
(845) Нико паметан, мислим, неће спорити да мржња и злопамћење рађају оговарање. Зато га у своме излагању и стављам на ово место, одмах из његових родитеља.
Оговарање је пород мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави. Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећења савести, уништење чистоте.
Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овога зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања.
А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога, тога отерах (Пс.100,5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека.
То је начин који је угодан Господу. А и ово нека ти не остане непознато, па ћеш се чувати да не осудиш људе који се спотакну: док је Јуда био ученик Христов, разбојник је припадао убицама; и чудо, како да се у једном магновењу зби са њима таква промена!...
Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно.
Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. (848) И онај кога сам осудио као блудника, беше већ пред Богом невин, умилостививши га искреним обраћењем.
Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: "Стани, брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па, како могу да га осуђујем?" Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега.
Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати.
Не судите, и неће вам се судити (Лк.6,37). Као што се ватра противи води, тако је и осуђивање страно ономе који хоће да се покаје.
Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце.
Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (уп. Мт.7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега.
Строге и брижљиве судије грехова свог ближњег болују од наведене страсти зато што немају савршенога и трајног сећања и бриге
о својим сопственим гресима.
Јер, онај који тачно, без плашта самољубља, види своја зла дела, ни о чему се другом од овоземаљких ствари више не брине, мислећи на то да ни за сопствени плач неће имати довољно времена, макар и сто година живео, и макар видео како из очију његових истиче и читава река суза, велика као Јордан.
Испитивао сам плач, и не нађох у њему ни трага од оговарања и осуђивања.
Демони нас наговарају или да грешимо, или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би, убице, помоћу другог испрљали прво.
Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе.
Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (уп. Лк.18,10 и д.).
Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и (849) само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше они који су истражили истрагу (Пс.63,7).
Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају.
Степеница десета. Ко ју је савладао, постао је делатељ љубави или плача.
Жене сигурно нису једине које оговарају. Свако може да буде укључен у оговарање само ако понови нешто што је чуо у поверењу.
У Причама Соломоновим има много стихова који говоре о опасности оговарања и његовим последицама.
"Безумник се руга ближњему свом, а разуман човек ћути. Опадач тумарајући издаје тајну; а ко је верна срца, таји ствар“ (Приче 11:12-13).
Свето Писмо говори да “опак човек замеће свађу, и опадач раставља главне пријатеље” (Приче 16.28).
Многа пријатељства уништена су због неспоразума до којих је дошло услед оговарања. Они који се баве оговарањем изазивају невољу и распирују бес, огорченост и бол међу пријатељима.
Нажалост, неки људи успевају у томе и стално кују планове како да униште друге.
Када суочите таквог човека с оним што је учинио, он пориче и налази разна оправдања. Он неће признати грешку, али ће радо окривити неког другог или умањити озбиљност свог греха.
"Безумнику су уста његова погибао, и усне његове ругло души његовој. Речи су опадачеве као избијених, али силазе унутра у трбух” (Приче 18:7-8).
Они који чувају свој језик склањају се од невоља (Приче 21:23).
Зато треба да чувамо своја уста и не упуштамо се у оговарање. Ако своје природне жеље предамо Господу, он ће нам помоћи да останемо праведни.
Нека нам Бог помогне да следимо библијско учење и не отварамо уста у приликама када то није примерено.
Србска слога
Србин има једну мисо
У срце му Бог уписо:
Да он сваком добра жели,
Да сироту не уцвели,
Да дарује ко му тражи
И бол свачиј да ублажи.
Само Србин нема слоге,
Отуда му беде многе.
Србин има прошлост славну
Има Веру Православну,
Има језик – бисер сјајни,
Има песму – ђердан бајни,
Има памет – да царује,
И вештину – да војује.
Само Србин нема слоге
Отуда му беде многе.
Србин има бистро око
И брзину као соко,
Што науми учиниће,
Што погреши поправиће,
Свуда стиже, све постиже,
Нико Богу није ближе.
Само Србин нема слоге,
Отуда му беде многе.
Ал' кад Србин стекне слогу,
Милији ће бити Богу,
И мајке ће у даљини,
У Индији и у Кини,
Својој деци говорити:
- Желите ли срећни бити
На Србе се угледајте
Српском слогом заблистајте!
Завештање Томе Милиновића, тобџијског Војводе Карађорђева, родом из Мориња у Боки Которској, а садржано је у напису Томе Милутиновића Пипера, у тексту не дужем од половине новинске стране. Требало би да што више младих Срба прочита овај напис. Да читају уз тумачење кога мудрог, који ће их подучити да се угледају на велике србске претке, а не на оне који су њих слали у изгнанство или на други свет.
Јер док први не постану узор младима, а други то престану бити, Срби неће напредовати као заједница, већ нестајати брзином којом данас нестају или још убрзаније.
Неслога, завист, издаја
Приказивани спис Томе Милиновића је састављен у Акерману (Бесарабија) 1824. године. Он га је писао од муке, не да би се прославио или стекао иметак.
Сима Милутиновић Сарајлија објавио је у Београду, године 1847, нешто од онога што је Томо Милиновић написао. Наслов објављене књижице је "Умотворине Тома Милиновића Морањина, бившег Војводе Карађорђева при србској артиљерији".
Овај несрећни човек великог срца нашао се после угушења Карађорђеве буне у Бесарабији. Не знамо како је тамо живео, али смо сигурни да је целог живота патио због пораза устанка и био уверен да је узрок овоме србска неслога и завидност горих према бољима.
Неслога и завист два су стуба на којима почивају сви србски порази а њима се још у сваком поразу придодаје издаја. И ето исхода србских тешких страдања! Остало што би се догађало могло се учинити недовољним успехом а не жалосним губитком.
Ево неколико реченица из писане оставштине овог човека оданог своме роду.
„Нема подлијег човека од онога који не чувствује љубав к своме Отечеству и националној слави.” Без те љубави човек је само „четвороножна животиња, без душе, без срца, без сваког племенитог чувства”.
А такви су Срби који се одроде. „Речи многих родољуба, од којих би се и камен пробудио, остају без одјека у душама одрођених људи и људи обузетих влашћу, који воле да им суди и заповеда враг из јаме него њихов соотечественик и брат.”
У Србе се уселио порок зависти и „несогласја”.
Свака поштена србска душа, довољно зрела да може трезвено проматрати духовно стање у србском народу на почетку раздобља започетог завршетком осамдесетих година 20. века, посведочиће колико је завист довела судбину овог народа до стања у којем се он налази, и колико су у томе дали свој допринос они који више воле да њима влада враг из јаме а не њихов сооточественик и брат, и колико су несогласја стварали такви људи.
Могли смо слушати и гледати многобројне Србе који не чувствују љубав к своме Отечеству и националној слави. Остаје да наши млади нараштаји појме ко су у нашем народу „четвороножне животиње, без душе, без срца, без сваког племенитог чувства” и да не буду одрођени, услед чега речи многих родољуба, од којих би се и камен пробудио, остају без одјека у њиховим душама.
Кад ништавила пресуђују
Као велико зло Томо Милиновић помиње и
клеветање бољих од себе, а нарочито најбољих.
Не може да мимоиђе оно србско проклетство које „учитељи народа”, самонаметнути и многобројни, никад нису осудили, већ се њиме служили и служе, учећи њему још не научене.
Томо Милиновић је сагледао Карађорђеву величину; уочио је и неке његове мане, али оне нису сметале да види грандиозност личности о каквој сања да се поново појави међу Србима. Видети људску величину не може било ко, да би је видео, човече, мораш део ње носити у себи.
Кад је зло? Зло је кад о величини пресуђују људи који је ни најмање немају у себи, зло је кад о великим вредностима пресуђују ништавила. Тада у народу настаје смутња и долазе народне несреће.
Тома Милиновића, док ово пише боли клеветање Карађорђа, које је и до њега удаљенога стизало – а можемо замислити какво је било у самој Србији.
Неких двадесет и коју годину касније о истоме је писао Његош, посвећујући стихове праху Карађорђевом:
„Над свијетлим твојим гробом злоба грдне бљува тмуше, ал’ небесну чисту зраку што ћ’ угасит твоје душе?”.
Уз помоћ непотпуних речника – какве једино имамо – обратимо пажњу на то колико синонима има именица „клеветање” (или глагол „клеветати”, или делатник у послу клеветања): клеветање – оговарање, опањкавање, олајавање, отрцавање, офуцавање, набеђивање, куђење, опадање, потвора, хуљење, испирање уста неким...
Ево неколико синонима речи „кудити”, које ваља узети и у трајном и у тренутном значењу: облагати, набедити, потворити (потварати), оговарати, хулити, ружити, клеветати, опадати, олајавати, отрцавати, офуцавати, опањкавати, испирати уста неким... Делатник у овој, код нас толико раширеној (а васпитањем ретко сузбијаној) делатности је: клеветало, клеветач, (и женски род уз ове речи), клеветник, затим кудилац, кудилица, кудица (постоји презиме Кудиловић), кудиша, обедач, обедитељ, обедник, обеђивач, оговарач и оговарача, оговарачица, оговаруша, оговарџика, опадач и опадачица, опадник и опадница, пањкач и пањкачица, пањкало (м и ж), потворач и потворачица, потворитељ, још и потворица (м и ж), хулитељ и хулитељка, хулник и хулница... и тако даље, а речник исцрпљен није!
Путовање племените душе
Томо Милиновић је гледао србске несреће и туговао због њих – свака племенита душа тугује због несрећа својих блиских. Многи данашњи тзв. мислећи Срби не тугују због србских несрећа,
они се њима сладе; налазе да је за несреће крив неко кога они мрзе и радују се што је до њих дошло.
Нека читалац, довољно снажног ума да може правилно просуђивати и довољно поштења (гајеног у уму) да праведно просуђује, изабере (за себе) најзначајнијег Србина 20. века и процени како њега прихвата већина познатих Срба који се намећу као најодабранији људи народа.
Нека по том погледа и послуша шта ти самоизабраници пишу и говоре о његовом изабранику; сазнаће непогрешиво какав нам је „цвет нације”. Увериће се да и највећа рђа међу лажно ученим а неоплемењеним (највероватније, и неоплемењивим) Србима мисли да је боља од најбољега. Управо таква рђа најлакше изриче оне оцене србских духовних вредности и србске историје које су потребне туђину заинтересованом за србске падове, и које се, преко слабих умова, најлакше шире, настањујући младе умове. Србски завешталац зна и праве вредности и истинске мане. „Јер је тако од Бога постало.”
Ово је завештање једнога Србина своме роду, једно од многих, које Срби још нису прихватили, и ко зна да ли ће икад.
Није србски спас у ономе што у уводницима најважнијих новина, на „научним” скуповима и готово на свим јавним гласилима препоручују лажно учени Срби, најчешће, „људи обузети влашћу” (какви су, према Милиновићу, довели до пораза Карађорђева устанка), већ је спас у прихватању опорука великих Срба који су и својим животима потврђивали да стављају у опоруку оно чиме је био испуњен и њихов живот; без чега напретка националне заједнице нема.
https://www.youtube.com/watch?v=TBtCchOiPmY
Боље да си рекао вештац 
