[мунгос]

Лука оставља опцију да је и неко други сем Срба крив, а ти ту опцију никад не остављаш.

Не желим ништа медити. Но, ни по бабу ни по стричевима.

На примјер, ово што је ође речено о лошем третирању ратни заробљеника, то је тешка глупост и бесмислица. Нема војске која је ратовала на Балкану, 1912-1918, да је боље третирала ратне заробљенике од Срба.
Можда једино Њемци. И нико више.

[Александар Динчић]

Лука оставља опцију да је и неко други сем Срба крив, а ти ту опцију никад не остављаш.

Не желим ништа медити. Но, ни по бабу ни по стричевима.

На примјер, ово што је ође речено о лошем третирању ратни заробљеника, то је тешка глупост и бесмислица. Нема војске која је ратовала на Балкану, 1912-1918, да је боље третирала ратне заробљенике од Срба.
Можда једино Њемци. И нико више.

Јел си читао мемоаре руског грофа Трубецког. Добро је "накрпио" српски санитет због рђавог поступка са заробљеницима.

[мунгос]

У смислу да су намјерно (у шта не вјерујем) закидали помоћ или у смислу да је помоћ била рђава и уопште, према рањеним Србима? Нијесам читао његове мемоаре.
Друга ствар на примјер, у недостатку медицински средстава, кад је избор између тешко рањеног свога борца и непријатеља, зна се шта је приоритет.

[мунгос]

Генерал Српске Војске Крајине Милисав Секулић је на Симпозијуму о „Српском војном санитету у Првом светском рату“ на ВМА, изрекао ТРИ ИСТИНЕ, поражавајуће, о којима се ћути деценијама.

Прво је имао примедбу на стално понављану реченицу на многим симпозијумима и скуповима где се говори о српској историји. Углавном сви говори почињу излизаном реченицом да српски народ пати ОД ЗАБОРАВА, а генерал Секулић лепо каже: “Оно што се није знало, ни научило, не може бити ни заборављено“.



Потом је изнео ТРИ ФРАПАНТНЕ ИСТИНЕ, које се деценијама крију.

- ПРВА ИСТИНА
је да су у Подравини и Колубарском округу током 1914.године Аустро-Угари убили 50.000 (ПЕДЕСЕТ ХИЉАДА) српских жена, деце и стараца, дакле ЦИВИЛА. Те злочине су углавном починили ХРВАТИ, који су били у Аустро-Угарској војсци. Убијање српских цивила било је у Западној Србији највише и то: у ЈАДАРСКОМ срезу (центар Лозница), РАЂЕНСКОМ срезу (центар Крупањ), АЗБУКОВАЧКОМ срезу (центар Љубовија), ПОЦЕРСКОМ срезу (центар Шабац), МАЧВАНСКОМ срезу (центар Богатић) и КОЛУБАРСКОМ срезу (центар Ваљево).

- ДРУГА ИСТИНА
је да је на Мировној конференцији у Паризу 1919.г. Комисија за утврђивање ратних злочина и откривања оних који су починили злочине током Првог светског рата у државама које су у њему учествовале, тражила од свих тих земаља , учесница рата, да доставе број извршених злочина и извршилаца злочина на њеној територији током Првог светског рата.
МАЛЕНА БЕЛГИЈА пријавила је 300 (ТРИСТА) злочина и 300 (ТРИСТА) извршилаца злочина;

СРБИЈА ЈЕ ПРИЈАВИЛА САМО 4 ЗЛОЧИНА (ЧЕТИРИ) и 4 (ЧЕТИРИ ) ЗЛОЧИНЦА, који су починили та 4 (ЧЕТИРИ) злочина на њеној територији током Првог светског рата . (?????????????!!!!!!!!!!!!!!!!);

- ТРЕЋА ИСТИНА
је да је на Мировној конференцији у Паризу 1919.године Комисија, која је била оформљена за процену ратне штете, коју су починили Аустро-Угари, проценила да наша Краљевина треба да добије ОДШТЕТУ ОД НЕПРИЈАТЕЉА (АУСТРО-УГАРА) У ВИСИНИ ОД 12 (ДВАНАЕСТ) МИЛИЈАРДИ ФРАНЦУСКИХ ФРАНАКА У ЗЛАТУ. Пошто смо тада већ били Уједињена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Анте Трумбић, који је био тада министар спољних послова наше уједињене Краљевине, рекао је у Скупштини да ТО НИЈЕ ДОБРО, јер није фер и поштено да Хрвати и Словенци плаћају ту одштету, пошто су они саставни део Краљевине. Дакле сви су једна велика заједничка држава. И наш краљ Александар Први Карађорђевић је заступао Трумбићево мишљење и Комисији за процену ратне штете у Паризу је одговорио да се он НЕ ПРИХВАТА ДА УЗМЕ РАТНУ ОДШТЕТУ од 12 МИЛИЈАРДИ француских франака у злату, јер не жели да се замери Хрватима и Словенцима и пуј пике не важи ништа, као да ништа није ни било.

Појео вук магарца.

А Србија је морала да врати све зајмове, које је већ била узела. (??????????!!!!!!!!!!!!!!!)

Тако су и Тито и српске и црногорске издајице исто опростиле ХРВАТИМА – УСТАШАМА – КОЉАЧИМА СРПСКОГ НАРОДА њихове злочине у Другом светском рату.

[Милослав Самарџић]

Нисан знао, стварно гадно звучи. Је ли могуће да није било никакве одштете из Беча? Знам да је било из Немачке и Бугарске (два среза), требало би да је било и из Аустрије и Мађарске?

[мунгос]

Било је, али ваљда не у обиму у којем би то добиле К. Србија и К. Црна Гора, на које се то односило. Одштета је исплаћена "југославији".
М. Секулић се у задње вријеме бави историјом Првог свј. рата. Заиста један вриједан и ваљан Србин и код њега се има шта прочитати "ни по бабу ни по стричевима".

[Павле]

Ја сам чак прочитао да је Југославија формално платила одштету за Хрвате и Словенце државама савезницама које су то захтевале. Има ли ту истине?

[Чеда]

Не би ме чудило, поготово кад се узме у обзир чињеница да су словенцима и хрватима признати сви чинови које су стекли у АУ војсци.
Тако да су многима који су чин зарадили јуришајући на србе, срби исти тај чин оставили и у војсци заједничке државе.

[Бранке]

Ја сам чак прочитао да је Југославија формално платила одштету за Хрвате и Словенце државама савезницама које су то захтевале. Има ли ту истине?

Из фељтона "Југославија на рушевинама Србије" :

Paprena cena


Srpski političari koji su se zdušno zalagali za stvaranje Kraljevine SHS bili su preneraženi kada su uvideli kolika je i ekonomska cena ujedinjenja.

Pripremajući se za Mirovnu konferenciju, na kojoj je trebalo da se odlučuje i o visini ratne odštete državama pobednicama, jugoslovenski eksperti su sačinili detaljan elaborat u kome su izneli sledeće podatke: Srbija je u ratu izgubila preko milion ljudi (svaki četvrti stanovnik bio je mrtav); iz rata je izašlo 264.000 invalida i ratne siročadi; 70 odsto privrede bilo je uništeno, a železnički saobraćaj potpuno razoren.

Ukupna ratna šteta iznosila je 13 milijardi francuskih franaka u zlatu. Članovi delegacije, koju je predvodio bivši predsednik srpske vlade Nikola Pašić, očekivali su da će zahtev za isplatu ratne štete biti povoljno i brzo rešen. Čekalo ih je ogromno razočaranje. Učesnici konferencije bili su spremni da priznaju ratnu štetu Srbiji zbog ljudskih žrtava i razaranja, ali su zahtevali da Hrvatska i Slovenija plate ratnu štetu jer su bili na strani Austrougarske. Regent Aleksandar Karađorđević je dao izjavu francuskoj novinskoj agenciji Havas u kojoj je rekao "da ne treba zahtevati od naroda novog Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca da potpiše obaveze, koje su iznete u poslednjem trenutku, te da se pitanje o ratnoj šteti treba da reši pravednije za nas".

Pravednije rešenje, prema njemu, bilo je da Hrvatska i Slovenija ne plate ratnu štetu. Za takvu opciju su se zalagali i članovi jugoslovenske delegacije, a naročito ministar inostranih poslova dr Ante Trumbić, koji je smatrao da bi bilo politički štetno i nepopularno da Hrvati i Slovenci plate ratnu štetu "svojoj braći Srbima, sa kojima su se tek ujedinili". Predstavnici velikih sila prihvatili su zahtev jugoslovenskog regenta da se Hrvatima i Slovencima oprosti "ratno dugovanje", ali je Srbija time bila oštećena za nekoliko milijardi francuskih franaka u zlatu. Iako su otpisali ratnu štetu "srpskoj zapadnoj braći" saveznici to nisu hteli da učine sa državnim dugovima Austrougarske.

Oni su zahtevali da sve oblasti koje su se posle završetka Prvog svetskog rata izdvojile iz Habzburške monarhije, a to znači i Hrvatska i Slovenija, plate ove dugove. Finansijsko opterećenje koje je po ovom osnovu palo na Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca iznosilo je 3 milijarde dinara. Da bi paradoks bio veći, srpski narod je morao da otplati austrougarske državne zajmove, koji su, između ostalog, podignuti i radi nabavke oružja i municije sa kojima je 1914. godine napadnuta Srbija.

Velika finansijska opterećenja koja je Jugoslavija trpela opraštajući štetu i preuzimajući državne dugove svoje "zapadne braće" istoričar Branislav Gligorijević je okarakterisao kao "kamen o vratu Srbije". A taj kamen nije bio tako mali: prema tvrđenju dr Velizara Jankovića, finansijskog eksperta Jugoslovenske delegacije u Parizu, od 13 milijardi francuskih franaka, koliko je iznosila ratna šteta Srbije, nova jugoslovenska država, posle velikodušnih opraštanja "braći" mogla je da očekuje samo 500 miliona franaka.

[мунгос]

Зли "савезници", вековни српски непријатељи, који не раде ништа по ваздан но мрзе Србе 'нако из досаде итд. нудили Србима Скадар. Срби хтјели и Реку (за Хрвате).
Па остали без обоје.
Хтјели и Задар (за Хрвате - иако су тад у Задру већина били Талијани, а било је и Срба више него Хрвата) и Темишвар, понуда била или једно или друго.. Остали без обоје.

Изгубили све, главе најбоље своје младости, животне просторе, паре ... А најприје су изгубили памет и образ пред цијелијем свијетом.

[Павле]

Изгубили све, главе најбоље своје младости, животне просторе, паре ... А најприје су изгубили памет и образ пред цијелијем свијетом.

Овом реченицом би завршавао сваку лекцију из историје Србије.
Као што у биологији мора да се зна напамет шта је ћелија, тако би свако дете учило ову реченицу напамет. Да сам ја Краљ, Цар или Премијер Србије.

[мунгос]

Незнање УБИ. А то искориштавају разни "стручњаци" и "интелектуалци" да још више помуте (ионако мутну) српску воду и да настављају стару "југословенску" лаж.

Прије сто година просјечан Србин није био писмен, али се знало ко је ко - МИ И ОНИ. Данас више у ништа нијеси сигуран.

[мунгос]

Zaboravljeni grobovi - Mato Blažević 1937. Mato Blažević (1893-1953.) bio je hrvatski i bosanskohercegovački pisac. Početkom 1914. mobilisan je u BH-3 regimentu, okružje Tuzla, koju su uglavnom činili Posavci. U ratu protiv Srbije, Italije i Rusije pisao je beleške, kasnije pretočene u knjigu Zaboravljeni grobovi. Blažević je rukopis "Zaboravljeni grobovi" prvo poslao u Zagreb za objavljivanje, ali do štampanja nije došlo. Među izdavačima se pročulo za taj rukopis. Objavio ga je Geca Kon 1937. g. u Beogradu sa znatnim izmenama. Izdavač je bio toliko slobodan pa je izbacio prvu godinu rata u kojoj su Posavci ratovali protiv Srbije. I pored toga knjiga je kao najčitanije delo dobila nagradu za 1937. godinu.

[мунгос]

Ratni ciljevi Srbije 1914.
Autor: Milorad Ekmečić

Saveznici su, u Prvom svetskom ratu, Srbiji nudili „Veliku Srbiju“. NJihovi planovi podrazumevali su podelu Slavonije, Bosne i Dalmacije i preseljavanje stanovništva. Srbija je to odbila, da bi stvorila Jugoslaviju. To je bio glavni zaključak knjige Ratni ciljevi Srbije 1914. Milorada Ekmečića, objavljene 1973. u Beogradu.

Zvanična istina u socijalističkoj Jugoslaviji, međutim, glasila je da su regent Aleksandar Karađorđević, Nikola Pašić i „velikosrpska buržoazija“, vođeni „velikosrpskim hegemonizmom“, 1918. stvorili unitarističku državu i time izneverili nade Hrvata i ostalih jugoslovenskih naroda. To je, posledično, odredilo i „velikosrpski“ karakter Kraljevine Jugoslavije. Milorad Ekmečić je, međutim, pokazao i to da se 1914. i 1915, kada su se uobličavali ratni programi, u diplomatskim salonima velikih sila nije ozbiljno računalo na planove Frana Supila i Roberta Vilijama Siton-Votsona o stvaranju federalne ili dualističke države Južnih Slovena, sračunate na to da umanji uticaj „istočnjačke“ Srbije, razdrobi srpske teritorije i obezbedi prevlast „prozapadne“ Hrvatske. Za razliku od Velike Srbije, takva ponuda se, jednostavno, nije nalazila na diplomatskim stolovima, iako je u Londonu, pa čak i u Petrogradu, već bilo razgovora o federalističkim idejama. Jugoslovenski odbor, koji je osnovala srpska vlada da bi se bavio propagandom u savezničkim zemljama, uprkos uspešnim naporima Siton-Votsona, Supila, Trumbića i Meštrovića da ga pretvore u oruđe hrvatske politike i okrenu protiv Pašića, ostao je tek skup južnoslovenskih političara prebeglih iz Austrougarske na neprijateljsku stranu, bez demokratskog legitimiteta i vojne snage uporedive sa vladom, skupštinom i vojskom Kraljevina Srbije.

Ratni ciljevi Srbije 1914. doneli su svom autoru političke osude, ali su u isto vreme potvrdili njegov akademski integritet i građansku hrabrost. Bila je to jedna od onih knjiga koje potresaju javnost, koje uznemiravaju i podstiču, posle kojih više ništa ne ostaje isto. Srpska istoriografija o Prvom svetskom ratu i danas zida na njenim temeljima. Pri tome, sve poruke ove plodne sinteze nisu ni shvaćene ni do kraja iscrpene. Jedna od njih je tumačenje Prvog svetskog rata na Balkanu kao religioznog sukoba. Pojava trećeg izdanja Ratnih ciljeva Srbije 1914. predstavlja, zato, veliki događaj za srpsku kulturu i važan podsticaj za nova istoriografska istraživanja.

(dr Miloš Ković)