[Милослав Самарџић]

Вође Невесињске пушке, сликано кад су били у годинама:

[Павле]

Кубуре и брци плашите се Турци!

Свака част за Херцеговце.

[Романија]

Свака част за Херцеговце!
Највећа мана вам је што вас мало има! Само 60.000, стварно је тужно прочитати то...

Као трећина Крагујевца...

[Милан Грујић]

Браћо, све што је овде речено о Херцеговини је тачно. Потврђујем сваку написану реч и постављену слику јер је истина. У мени тече пола херцеговачке крви на шта само посебно поносан. Мајчини родитељи су дошли из Херцеговине после Првог светског рата јер је прадеда Милан био солунски добровољац и као такав добио земљу у селу одакле се јављам. Моје порекло вуче из долине Неретве, околине Чапљине. Деда је дошао из Локава на Дубравској висоравни где рађају најслађе брескве које сам јео за својих 38 година живота. Не само брескве него и чувено грожђе "жилавку" и остало воће. Локве припадају сада Педерацији и мешовито је са муслиманима. Усташа тамо никада није било од постанка. Баба је дошла из легендарних Пребиловаца који се опет подижу као феникс из пепела. Усташама из Чапљине је трн у оку јер је једино чисто српско село у њиховој општини. Сви знају да је од предратних 1.000 становника страдало 823 људи по извештају усташке постаје у Метковићу после Илинских покоља. Шта ме везује за Херцеговину осим порекла? Буквално све. Језик, култура, карактер, небо, вода, ваздух, камењар. Карактер Херцеговаца је посебан. Нема теоријске шансе да ћеш тамо остати гладан и жедан. Ако си путник намерник или залуташ па питаш некога за даљи правац, прво те сврате у кућу да те угосте. Уколико је ноћ, нема шансе да те домаћин пусти да кренеш даље. Лепо сте смести у своју кућу да преноћиш а сутра дан иди својим путем. Е сада, знам да ће се многи Херцеговци осетити прозваним али доле стално чујем поделе на Горњаше и Доњаше. Ових првих су се Турци бојали као ђаво од крста и избегавали су да иду кроз Горњу Херцеговину својим каравнима јер је била права хајдучија. Изузетно високи, снажни сви ко међеди, ратоборни. Показали су се као најбољи српски борци у свим могућим ратовима. Сви сте чули за Луку Вукаловића и прву невесињску пушку која је опалила у Бишини 1875. године. У Другом светском рату Горња Херцеговина је страдала само делимично од усташа јер је друга невесињска пушка опалила одмах почетком јуна 1941. јер су се сви дигли на ноге и разјурили усташке хорде. Илинских покоља горе није било уопште. Више је зла нанела црвена банда. Доња Херцеговина је пролила доста крви у Видовданским и Илинским покољима српског народа. Посебно у Илинским. Неретва, Брегава и Буна су однеле српских лешина ка Јадранском мору, а многобројне јаме су примиле српске нејачи. По мени, Доњаши су доста мекани и зато су толико страдали. Иста се прича десила у рату 90-тих. Доња Херцеговина је брутално почишћена прво од Срба а затим и муслимана. Сва српска и муслиманска села су очишћена и разорена. Са Горњом Херцеговином већ није био случај. Сви сте чули за две Митровске офанзиве на Невесиње и обе су сломљене. У првој '92 учествовало је више од 10.000 усташа и балија са свих страна али су их Невесињци и остали херцеговачки Срби разјебали као звечке. На Подвележју су се могле видети три генерације. Деда који је некада био четник, отац и син. Све што је могло носити пушку је било на Врањевићима, Чобановом Пољу, Жуберину и осталим местима која су нападана. Непријатељи су признали око 600 мртвих али је број дупло већи и то сви живи добро знају. После овог слома, усташе и балије су се поклале у Мостару међусобно. У другој '94 учествовале су само балије из Јабланице. Лепо их је упозоравао тадашњи градоначелник Мостара да се не залећу на Србе али нису хтели одустати од напада на Невесиње. Заустављени су на Жуберину. Они који туда пролазе знају какав је то терен. Тада су неке балије узеле за таоце цивиле. Неке су убили одмах а већину користили као живи штит. Покојни Раде Радовић је дошао са својим добровољцима из Билеће, залетио се на њих, разјурио их и ослободио таоце. Тада су балије оставиле више од 150 мртвих на фронту. Бољи познаваоци четничке тематике знају да су Херцеговци били најљући и најборбенији четници и да су дали подоста официра Чичи. Посебна карактеристика Херцеговине је дијалекат. Најчистији и најправилнији у српском језику и зато је узет за књижевни стандард. И ја га сам користим сваки дан. Радије бих отишао на одмор у Херцеговину током лета него на море које је за безидејне људе. У њој напуним батерије за напорну банатску реалност. На мом ФБ профилу имам масу слика одатле јер је Херцеговина мој други завичај. Нема милине без Херцеговине. Упамтите ово, браћо.

[Романија]

Ево неколико јунака што ми падоше на памет:

Војвода Неђо Видаковић:








Вође устанка:



Војвода Раде Радовић:




Милан Тепавчевић:

[ПРОСВЕТАР]

Ђе нас нађосте, ми замало да се преселимо у Требиње а у вези са једним пројектом на коме смо радили пре пар година за инвеститоре одавде, ну нажалост неби ништа од тога.



Међутим!

Чуди нас да је ситуација тако лоша у демографском погледу, ми смо имали податке од тамошњих сарадника да град врви од младости, да се досељавају многи из Србске и Србије, а и син једног нашег сапатника одавде, који је рођен у Канади, оженио се са Србкињом из Требиња, тамо су купили стан и ускоро се селе.

Ево неких података из наше студије, ође вели да само Требиње има 40,000 становника, значи по вашим изворима на целу Херцеговину одпада само 20,000, хммм...то ми се чини мало умањено.

Ево цитата из те студије, па каже:

Требиње је данас политички,јавни и културни центар Херцеговине.

То је модеран град са 40 000 становника, у хармонији са својим богатим културним и историјским наслеђем почевши од Немањића, који му подарише православне манастире и душу Православља.

Требиње је данас регионални центар образовања,град младости,поезије и Јована Дучића, град фестивала, спорта, Бодироге И Радмановића.

Центар града са пјешачком зоном, баштама и парковима, је вјероватно најбољи примјер градског урбанизма на овим просторима који би могао послужити као образац другима за прилагођавање града мјери човјека.

Предложена локација је на излазу из Требиња према мору а на раскрсници путева за Дубровник и Херцег Нови уз обронке Петровог поља према Волујцу.

Са предложене локације се стиже за 15 до 20 минута до Дубровника, 25 до 30 минута до Херцег Новог и исто толико до Убла и Орјена, па су по мишљењеу аутора, испуњени сви услови да овај пројекат успије а на корист и добробит цијелог региона.

---

https://www.youtube.com/watch?v=dYURDdvfBq8

---

Интересантно да село чувено по пробоју чета Војводе Ђујића на тромеђи близу Книна носи исто име као херцеговачки Пађени. Нађосмо ову песму коју је спевао један наш сапатник ође у Канади, у старим бројевима гласила Србских Четника „Србија”, па каже:

ПОРУКА ВОЈВОДИ ЂУЈИЋУ

Ој Војводо Србског рода сине,
Од Динаре чувене планине,
Порука је од твога Народа
Да му дођеш, Момчило Војвода!

Имал' ишта од овога боље
Кад би дош'о у своје Топоље,
Родно мјесто гдје си се родио,
Свом Народу жељу испунио!

Да посјетиш мјесто твога Рода,
И водопад од Крчића твога,
Стару кућу гдје си се родио,
И конабу гдје си вино пио.

Да ти нога на Динару стане,
Да се сјетиш на минуле дане,
И да одеш у Стрмицу с'нама,
У Храм Србски Светога Јована.

Гдје си некад и Свештеник био,
За свој Народ Богу се молио.
Да одемо скупа на Пађане,
Гдје си тешке проводио дане.

Дођ' Војвода радо те желимо
Да са тобом радост поделимо,
За тебе смо пјесме састављали
Ти не дође а ми их пјевали!

Нека дођу сви Четници наши,
Србска Војска никог се не плаши,
Узели су традиције старе
Које Срби свуда радо славе.

Све је прошло, и ово ће проћи,
Надамо се да ће боље доћи,
Да ће доћи велике промјене
И несреће срећом да замјене.

Поруку смо послали и Фрању
Тући Србе он није у стању,
И он види да је немогуће
Да му Срби броје на тисуће.

Јер Крајишник као змија љута,
Никоме се не склања са пута.
Нема више хрватског Тита,
Да Србина погрешно васпита.

И његових лажних партизана,
Који су се борили са нама;
Петокрака Кокарде се стиди,
Сакрила се, више се не види.

Србски Народ сад се добро слаже,
Побједа је, сваки тако каже,
А Босна је Србска Покрајина

Наврат стала свима душманима,
И средила Турке Азијате,
У Крајини ми ћемо хрвате!

Дамјан Глигић, Канада.

[регул]

Није исто!Херцеговачко је Пађени а книнско је Пађани.Разлика је очигледна!Узгред,Пађени су у непосредној близини јуначког Вучијег дола.

Свака част за Херцеговце!
Највећа мана вам је што вас мало има! Само 60.000, стварно је тужно прочитати то...

А како да нас буде више?Како је која пушка пукла дизало се и старо и младо,тамо су устанци гајени као некакав "спорт"!Обашка стара Херцеговина је припојена Црној Гори и добар део херцеговаца се асимиловао и постали црногорци,врло свесни да су Срби!Имаш и доста који су се покатоличили у западној Херцеговини и постали тврдо језгро усташтва.Ово што је остало у данашњој Херцеговини су Срби пар екселанс.

[Владимир.М]

Свака част за Херцеговце!
Највећа мана вам је што вас мало има! Само 60.000, стварно је тужно прочитати то...

Има нас ипак више... Ово нешто преко 60к се односи на део Херцеговине који је у РС-у. Има нас још око 5-10к у долини Неретве (пред рата било око 50к) као и десетине хиљада по Србији, осталом делу Српске, Црној Гори, расејању...

[регул]

Ово нигде нема сем у Херцеговини.Пас чува овце од херцеговачких крокодила!

---

Иначе

[Владимир.М]

Ђе нас нађосте, ми замало да се преселимо у Требиње а у вези са једним пројектом на коме смо радили пре пар година за инвеститоре одавде, ну нажалост неби ништа од тога.



Међутим!

Чуди нас да је ситуација тако лоша у демографском погледу, ми смо имали податке од тамошњих сарадника да град врви од младости, да се досељавају многи из Србске и Србије, а и син једног нашег сапатника одавде, који је рођен у Канади, оженио се са Србкињом из Требиња, тамо су купили стан и ускоро се селе.

Ево неких података из наше студије, ође вели да само Требиње има 40,000 становника, значи по вашим изворима на целу Херцеговину одпада само 20,000, хммм...то ми се чини мало умањено.

Ево цитата из те студије, па каже:

Требиње је данас политички,јавни и културни центар Херцеговине.

То је модеран град са 40 000 становника, у хармонији са својим богатим културним и историјским наслеђем почевши од Немањића, који му подарише православне манастире и душу Православља.

Требиње је данас регионални центар образовања,град младости,поезије и Јована Дучића, град фестивала, спорта, Бодироге И Радмановића.

Центар града са пјешачком зоном, баштама и парковима, је вјероватно најбољи примјер градског урбанизма на овим просторима који би могао послужити као образац другима за прилагођавање града мјери човјека.

Предложена локација је на излазу из Требиња према мору а на раскрсници путева за Дубровник и Херцег Нови уз обронке Петровог поља према Волујцу.

Са предложене локације се стиже за 15 до 20 минута до Дубровника, 25 до 30 минута до Херцег Новог и исто толико до Убла и Орјена, па су по мишљењеу аутора, испуњени сви услови да овај пројекат успије а на корист и добробит цијелог региона.

---

https://www.youtube.com/watch?v=dYURDdvfBq8

---

Интересантно да село чувено по пробоју чета Војводе Ђујића на тромеђи близу Книна носи исто име као херцеговачки Пађени. Нађосмо ову песму коју је спевао један наш сапатник ође у Канади, у старим бројевима гласила Србских Четника „Србија”, па каже:

ПОРУКА ВОЈВОДИ ЂУЈИЋУ

Ој Војводо Србског рода сине,
Од Динаре чувене планине,
Порука је од твога Народа
Да му дођеш, Момчило Војвода!

Имал' ишта од овога боље
Кад би дош'о у своје Топоље,
Родно мјесто гдје си се родио,
Свом Народу жељу испунио!

Да посјетиш мјесто твога Рода,
И водопад од Крчића твога,
Стару кућу гдје си се родио,
И конабу гдје си вино пио.

Да ти нога на Динару стане,
Да се сјетиш на минуле дане,
И да одеш у Стрмицу с'нама,
У Храм Србски Светога Јована.

Гдје си некад и Свештеник био,
За свој Народ Богу се молио.
Да одемо скупа на Пађане,
Гдје си тешке проводио дане.

Дођ' Војвода радо те желимо
Да са тобом радост поделимо,
За тебе смо пјесме састављали
Ти не дође а ми их пјевали!

Нека дођу сви Четници наши,
Србска Војска никог се не плаши,
Узели су традиције старе
Које Срби свуда радо славе.

Све је прошло, и ово ће проћи,
Надамо се да ће боље доћи,
Да ће доћи велике промјене
И несреће срећом да замјене.

Поруку смо послали и Фрању
Тући Србе он није у стању,
И он види да је немогуће
Да му Срби броје на тисуће.

Јер Крајишник као змија љута,
Никоме се не склања са пута.
Нема више хрватског Тита,
Да Србина погрешно васпита.

И његових лажних партизана,
Који су се борили са нама;
Петокрака Кокарде се стиди,
Сакрила се, више се не види.

Србски Народ сад се добро слаже,
Побједа је, сваки тако каже,
А Босна је Србска Покрајина

Наврат стала свима душманима,
И средила Турке Азијате,
У Крајини ми ћемо хрвате!

Дамјан Глигић, Канада.

На жалост Просветару ситуација јесте таква, а то да Тб има, око 40к ти је типично наше претеривање. На попису је пописано 31-32к, а кажу да је било по читавој Херцеговини пописивања и оних који одавно не живе ту...
Требиње додуше јесте грдић који има неку перспективу, какву такву, имају ХЕТ и неку посвећеност Републике и уз Гацко су једина општина у којој ситуација није катасртофална...
А реалан број становника по општинама које се у саставу Српске је отприлике овакав:
Требиње 30к, Невесиње 12к, Билећа 11к, Гацко 9к, Љубиње 3к Берковићи 1к и Источни Мостар мање од 100 становника...

[регул]

Једино се у Херцеговини држи сир и кајмак у овчијој мешини.Ко је једном пробао...






Уз ово се одрастало и учило.

[Николај]

Из јаме Бивоље брдо, у децембру 1990. године, извађене су кости великог броја невино пострадалих Срба, који су у њу живи гурнути у току љета 1941. Уз кости су пронађени и дјелови одјеће и обуће као и лични предмети мученика, али и зарђали остаци једне пушке са муницијом.
Пушка је припадала усташи - јамару Мехи Делићу. Мехо је са другим усташама, у Видовданској ноћи, под свјетлом батерија и камионских фарова, у понор јаме дубок 40 метара, гурао своје српске комшије. На реду су били Срби из села Козица код Стоца, њих око 120, на превару и часну комшијску реч похватани, затворени и мучени у Дуванској станици у Домановићима.
Нису сви очајавали.
У току превоза до јаме, неки од њих су, трпећи јаке болове, савијали и кидали жицу са својих повезаних руку. Тројици Шотра је тако успјело бјекство.
Илија Шакота није имао прилику да побјегне. Јасна му је била његова судбина, али му се пробудила мисао Обилића и Синђелића, када је код отвора јаме препознао Меху Делића, друга из војске.
Није тражио милост, већ је гласно позвао Меху да се опросте. Изненађен, Мехо му је пришао, а Илија га ухвати за каиш и повуче са собом у јаму.
Усташе су тада прекинули ликвидацију и сутрадан тражили начин да извуку Меху из понора. Ишак, нису у својим редовима нашли јунака који би се спустио, па је Мехо остао међу својим жртвама.
Преостале Србе из Козица, усташе су те ноћи вратили у затвор и сутрадан их гурнули у јаму Хумац, која се налази уз истоимени римокатолички самостан код Љубушког.
Ова прича се поратних година причала по славама у српским селима око Стоца и Чапљине, али су неки слушаоци сумњали у њу.
Нађена пушка у доњим слојевима костију, приликом ексхумације 1990, отклонила је сумње.
Мученик Илија Шакота, коме се исте 1941. године родио син јединац и који је као посмрче понио очево име, заборављени је српски херој.

Извор: Српско национално друштво "Пребиловци", Београд, Србија

[регул]

Бадње вече у Гацку.

[Mekenzi]

ПРОСВЕТАP
Ђе нас нађосте, ми замало да се преселимо у Требиње а у вези са једним пројектом на коме смо радили пре пар година за инвеститоре одавде, ну нажалост неби ништа од тога.

Nego mene zanima,

što propade taj kapitalni projekat kanadskog investitora?

Da nije falilo 300 hrabrih
ili
nisu vam dali da dođete na vlas'.