Нешто ме ухватила емоција према предацима!Ово је мој предак по мајчиној линији(моја баба по мајци је била Тунгузуша) Перо Тунгуз.Моја мајка је из Сливаља.Када сам у основној школи говорио деци да сам потомак Пере Тунгуза,из незнања су ме исмевали.Био сам страшно несрећан,нисам схватао велчичину тога човека.Данас,данас сам страшно поносан што носим бар мало крви тог херцеговачког јунака.Мојим синовима од малих ногу причам од какве крви су састављени.И схватају,поготово старији.
Перо Тунгуз је рођен 1840. године у Сливљима од оца Лазара, трговца и мајке Марије, домаћице, у породици поријеклом из Пиве. Веома млад одлази у хајдуке гдје се брзо истиче храброшћу па ускоро заснива своју чету.
Током 1874. и у првом дијелу 1875. заједно с осталим херцеговачким главарима и хајдучким харамбашама учествовао је у припремама устанка. Средином 1875. његова чета је на Вјетреном код Залома убила невесињског кадију Салиха Коркута, а потом и гатачког барјактара Ибрицу Ковачевића на Херцеговом врелу у Фојници. Ово је разљутило локалне муслимане и турске главаре који су се брутално осветили. Порта је да би смирила немире у Херцеговину послала комисију која је нудила уступке и самоуправу. Заузврат су тражили да Невесињци протјерају Пера Тунгуза и његову чету са своје територије. Књаз Никола је препоручио Невесињцима да прихвате понуђено. Под оваквим притиском Тунгуз је обећао да ће добровољно повући чету у Доњу Херцеговину, али се, чим су се његови пратиоци повукли, предомислио и вратио се на Удрежње. Исту ноћ, са 4. на 5. јул је поставио засједу на Ћетној пољани у Бишини. Наредног јутра, око 9 часова, наишао је турски караван из Мостара са залихама за војску у Невесињу. Хајдуци су напали караван и убивши неколико Турака заплијенили њихов товар. На повратку ка Удрежњу су се сукобили и са турском патролом која је ишла у сусрет каравану. Овај догађај се често сматра почетком херцеговачког устанака против турске власти – Невесињске пушке.
Перо Тунгуз је током читавог устанка често предводио самосталне нападе на турске караване и утврђења, ријетко поштујући мишљења осталих вођа.
Након што је Аустроугарска на Берлинском конгресу добила право да окупира Босну и Херцеговину, Перо Тунгуз се са већим дијелом своје чете ставио у њихову службу као дио пандурског корпуса. Након што су и младићи из БиХ укључени у регрутацију Херцеговци су почели нови устанак. Перова бунтовна и родољубива природа није издржала па се прикључио устанку без обзира на позиве књаза да Херцеговци мирују. Тунгуз се са својим пандурима налазио у станици у Улогу која је прва нападнута 11. јануара 1882. Помажући устаницима „изнутра“ успио је да приволи посаду на предају. Након овога се Тунгуз активно укључио у устанак и постао један од његових вођа.
Овај устанак, у коме је равноправно учествовао српски и муслимански живаљ, је званично угушен 22. априла 1882, а вође устанка су пребјегле у Црну Гору гдје су похапшени и интернирани.
Ни у позним годинама није мировао па је, иако је већ имао преко 70 година, као добровољац отишао у Први свјетски рат, преживио повлачење преко Албаније и на крају учествовао у пробоју Солунског фронта. Након тога је једно вријеме живио у Никшићу па у Трстенику гдје је и умро 1919. Кости су му накнадно пренесене у Невесиње.
Војвода Трифко Вукаловић и саборци, Никшић, 3. септембар 1887. (Перо Тунгуз је други слијева у горњем реду)
Када видим ову слику,просто кипим од поноса што потичем од оваквих људи и што су и дан данас људи у том крају такви,непромењени!Образ испред свега!
У славу предака, на понос потомака!!!
http://cojstvo.rs/