ОСВРТ НА КЊИГУ МОНАХА АРТЕМИЈА ПРОТИВ ВЛАДИКЕ ИГЊАТИЈА
Почетком марта 2014 године изашла је нова књига монаха Артемија Радосављевића,
који се у јавности појављује и по самонаденутом називу: епископ рашко-призренски и
косовско-метохијски у егзилу: Одбрана православног исповедања вере од кривоверја проф.
др Игњатија Мидића, епископа браничевског.
Књига је у свом суштинском делу била
састављена још 2008, и достављена четрнаесторици епископа СПЦ, Синоду и Сабору СПЦ,
заједно са пропратним писмом у коме се предлаже да се на Сабору разматра, како тадашњи
епископ Артемије сматра, „неправославно“ учење епископа Игњатија Мидића, професора
догматике на Богословском факултету у Београду. Предлог није прихваћен, и тадашњи
епископ Артемије књигу не публикује, али сада (неко би рекао) када више нема шта да
изгуби, одлучује да је представи широј јавности.
Др Артемије је књигу пропратио и једним ДВД диском на коме су забележена нека
од Мидићевих предавања. Критички метод др Радосављевића је једноставан: Наведе се једна
изјава професора Мидића, а онда се цитирају одломци из „Догматике“ преп. Јустина
Поповића,
у којима су у доброј мери садржани и цитати, односно референце из светих
Отаца. Нема пропратних Радосављевићевих коментара. Цитати треба да буду довољни по
себи, а Јустинова Догматика се претпоставља за врховни ауторитет у питању.
Дакле, већ из методолошког избора се да наслутити на ком нивоу се „расправа“ има
водити. Она није научничко-дијалошког типа. Нигде се не покушава да се разуме противник.
Његове херезе треба уништити ткз. отачким аргументом. Све остало су, како се мени чини
да Радосављевић сматра, западњачки софизми. Игњатије је „избацио“, како се потура теза из
ових фило-артемијевских редова, Јустинову Догматику јер она говори против његових
учења. Наравно да не укључивање неког дела у обавезну литературу, ако је и то тачно, не
значи и избацивање истог или забрана читања. Но, овде смо далеко од сваке
добронамерности.
Сада бих, на основу само два примера илустовао метод који је Радосављевић
применио у побијању Мидићевих ставова. Нећу се расплињати у многобројним
објашњењима, јер ни Радосављевић то није чинио, али ћу настојати да у најкраћем
илуструјем мањкавост оваквог метода, који, да и то напоменем: никада нити од иједног Оца
није био коришћен. Дакле, Артемије пише (поштујем и визуелну презентацију његовог
текста):
Епископ Игњатије:
1. У последњих неколико векова догматика је погрешно посматрана из етичког,
моралног угла. (1-02)
Догматика Православне Цркве:
Свети Григорије Ниски дели целокупно хришћанско учење на два дела: на етички
део и на тачне догмате (eἰj τὸ ἠθικὸν μέρoj καὶ tὴn τῶν δογμάτων ἀκρίβειαν).
Догматика, I, 17: Свети Григорије Ниски, Ерist. 24.3
Кад се прочита овај Артемијев утук, он код неупућеног може да изазове егзалтацију,
али ако се чита са разумевањем, и то елементарним, доводи до забуне. Наиме, и Игњатије и
Нисенац говоре једно те исто. Како се онда може привести Григоријев текст у циљу
побијања Игњатијевог става? Григорије, следећи античке филозофе, разликује и дели
дисциплине на ноетичке (теоријске, догматске) и практичне (етичке, моралне). Та одвојеност
етике и теорије је била закон за Старе. Зато су могли да одбаце Аријеву догму иако је овај
био савршеног моралног живота, прави аскета. Зато су могли да не прогласе за светитеља
неког ко је савршено познавао догмате, а био несветог живота. Пожељно је да обе ствари иду
руку под руку, али је то доста ретко. Пошто се ради о одвојеним дисциплинама, и методи
који се користе у њима су различити, као и циљеви за којима се трага. Дакле, не може се
етичка методологија примењивати на догматику. То тврде и Игњатије и Григорије из Нисе.
Иако је ово довољно да покаже каква је ваљаност овог чудног Радосављевићевог
метода, ипак се морам осврнути и на контекст Нисенчевог писма. Оно је упућено јеретику
Ираклиону, који је, како се може наслутити из писма, био узорног живота. Зато Григорије
иде корак даље и аксиолошки дели ове две области: мање штетна по спасење душе је етика.
Човек може и грешити, па се стога ђаво, како настоји да нас убеди Нисенац, стара да уведе
човека у јерес, јер му је (човеку) онда и врлински живот узалудан. Оставља га на миру да
врши Божије заповести јер га је корумпирао у уму.
Дакле, Игњатије и Григорије ће тврдити да је апсолутно непримерено примењивати
методе које се тичу инфериорније науке (етике) на ову узвишенију (догматику). Игњатије,
као и многи виђенији научници из православног света, примећују колико је протестантски и
католички пијетизам контаминирао догматику и колико јој је штете нанео. Но, то је тема за
себе. Ја се задржавам само на овоме како је Григорије „искритиковао“ Игњатија. Такође се не
задржавам ни на осталим Артемијевим аргументима који се тичу ове теме.
Други пример је следећи:
Епископ Игњатије:
Циљ хришћанства није испуњавање заповести Божјих и чување моралног
закона. (1-03)
Артемије на овом месту не приводи ниједног од Отаца, него се лимитира да наведе
из Догматике како се хришћанин бори са смрћу, гресима и ђаволима. Жели да представи
како Игњатије тврди да не треба држати Божије заповести.
Међутим, ми налазимо Игњатијеве речи код св. Серафима Саровског, коме је
Мотовилов поставио питање: Шта је циљ хришћанског живота? Серафим тамо дословно
вели: „Ма колико да су молитва, пост, бдење и сва остала хришћанска дела добра сама по
себи – у њима, ипак, не лежи циљ нашег хришћанског живота... Истински циљ нашег
хришћанског живота састоји се у задобијању или стицању Светога Духа Божијег. А пост, и
бдење, и молитва, и милостиња, и свако дело Христа ради учињено, јесу средства за
задобијање Светога Духа Божијега. Запамтите, баћушка, да само Христа ради учињено добро
дело доноси плодове Духа Светога. Све што се не учини ради Христа, макар и добро, неће
нам донети награде у будућем животу нити ће нам дати благодати Божије у животу
овдашњем“.
Дакле, Серафим, као и Игњатије кажу да циљ хришћанског живота није држање
моралних назора него задобијање Духа Светог. Улазак у Цркву коју сабира Дух. Онда и
понашати се у складу са тим. Но, само практично делање није циљ, него средство. То је
порука ових двојице мислилаца. Никада од Игњатија нисам чуо, а још мање прочитао: Живи
како ти падне на памет; кради, убијај, чини прељубу... Заиста треба бити крајње
„добронамеран“ па на овај начин протумачити речи браничевског. Исти проблем је имао и
св. Августин када је полемисао са пелагијанцима који су на прво место стављали морални
живот. Он их је доводио до лудила павловском тврдњом да је Бог онај који спасава човека, а
не добра дела, и да су она добра само ако их као таква Бог види. Зато је Јулијан Еклански
формулисао, Августину у брк, пелагијанску доктрину у једној реченици: „Човек је независан
од Бога“! (A deo emancipatus homo est).
Пелагијанска јерес, упркос осуди (која се може назрети још на основу Новог завета,
Лк. 17, 10, када се вели: И када све (моралне заповести) испуните, реците да сте залудне
слуге Божије) и на Ефеском, васељенском, сабору остаје жилава и пројављује се у
модификованим формама, јер је блиска људској психи. Много је психолошки лакше
ослонити се на извесно (универзални морални закон), него ишчекивати спасење од другог, па
макар то и Бог био. Психа се кроз извесност конституише. Поверавање је крајње
проблематично. Мора човека да подиђе језа када види да није господар свога бића, свога
трајања. Оно је у неком Другом. Августин пак је све инвестирао у Другом. Зато ће се, иако је
био ванредан психолог, питати на једном месту: Како је могуће да неко више верује у оно
слабо (себе), него у оно јако (Бога)? Ово би била, како ја верујем, Отачка порука, коју еп.
Игњатије верно, али и са драмским, уметничким, елементима, преноси.
О. ЗОРАН ЂУРОВИЋ
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
![[Слика: 2zxtn3d.jpg]](http://i59.tinypic.com/2zxtn3d.jpg)