Sveti Vasilije Veliki, koga nedavno proslavismo, deli otpadnike od jedinstva i zajednice Crkve na tri kategorije: jeresi, raskoli i parasinagoge (kanon 1). Naš brat Artemije (Marko Radosavljević)1 nije jeretik iako sve osim sebe optužuje i kleveta za jeres ili čak za „svejeres". Grupica njegovih sledbenika teško da se može nazvati i raskolom jer nema ni teritoriju, ni hramove, ni narod (osim grupice od pedesetak do stotinak ili, najviše, oko sto pedeset pristalica).
Artemije i njegova sekta otpadnikâ od Crkve prava su, po svetom Vasiliju, parasinagoga, poput, recimo, parasinagoge Miraša Dedeića u Crnoj Gori (kod naših muslimana u Raškoj oblasti to je Zukorlić, ali za njih i ne važe hrišćanska nazvanja, jer nisu Crkva nego inoverna „verska zajednica"). Ova Artemijeva grupa, sekta artemijevaca („artemaša", kako ih zovu pravoslavni Srbi na Kosovu i Metohiji), otcepila se, na čelu sa njim, ne samo od Srpske Crkve - Pećko-beogradske Patrijaršije - nego i od svih kanonskih autokefalnih Pravoslavnih Crkava, jer ga niko ne priznaje niti opšti sa njime. Izuzetak su možda neki od sektaša „starokalendaraca", poput kiprijanovaca, mahom pojedinci, takođe međusobno podeljeni. Artemije smatra za sebe da pripada „Jednoj Svetoj Sabornoj i Apostolskoj Crkvi", ali, kako sam mu već pisao, to je neka virtuelna veličina, „nevidljiva Crkva" protestantskog tipa, kojoj je on samonazvani poglavar. Kao takav, on na svojim psevdoslužbama - avaj, psevdoliturgijama! - ne spominje nijednog kanonskog pravoslavnog patrijarha ili arhiepiskopa nego pominje, izgleda, „svako episkopstvo pravoslavnih", a pravo takvog pominjanja kanonski imaju od svetih Sabora samo poglavari autokefalnih Crkava. Zato se Artemijeva sekta - parasinagoga - može nazvati „autokefalna paracrkva", jer parasinagoga to i znači.2 On je sâm sebi i episkop i samozvani poglavar („avtokefalos", ustvari akefalos). Ako se ne pokaje i ne vrati jedinstvu Crkve Srpske, Pravoslavne, odnosno istinski Jedine Svete Sabornokatoličanske i Apostolske Crkve, umreće kao raskolnik, poput Antonija Abramovića i sadašnjeg Miraša Dedeića u Crnoj Gori.
Ovo i pišemo u nadi da će se Artemije - dojučerašnji kanonski episkop, u međuvremenu, na kanonski i saborski način, sveden na rang monaha - pokajati i vratiti istinskom, a ne umišljenom, virtuelnom, „nevidljivom" jedinstvu Crkve Hristove. Crkva, naime, jeste vidljivo bogočovečansko Telo Ovaploćenog u istoriji Isusa Hrista. Tome Telu pripadaju danas, ovde i sada, sve Pravoslavne Crkve u svetu. One su međusobno u liturgijsko-kanonskom jedinstvu prave vere u Svetu Trojicu i zajednice svetotajinske blagodati Duha Svetoga. Pišemo jer se nadamo da će brat Artemije jednom stati pred bogodanom nam savešću i zapitati se pred Hristom Bogom, Glavom Crkve, i pred svetim Apostolima i Ocima: Quo vadis, Artemie? (kako je u svoje vreme pisao episkopu Lavrentiju) - barem radi odgovornosti pred srcima, dušama i savestima malobrojnih zavedenih diletanata, drskih kaluđera-raskaluđera, proskitavših se kaluđerica i iskušenica i nekoliko desetina priprostih vernika, ovde-onde pabirčenih od istih raskaluđera. Sve u svemu, to su oni koji nerasudno primaju, zdravo za gotovo, slogan Istina je samo jedna - Vladika Artemije!, uprkos Jevanđelju (Jn. 14, 6) koje uči da je Istina samo Hristos, a Stub i Tvrđava Istine - Crkva Njegova (I Tim. 3, 15).
Pišemo i zato što smo zapanjeni beskrupuloznošću njegove savesti: saborno i kanonski, usled svoje osionosti i odavno ostvarene interne „autokefalnosti", lišen i episkopije i episkopstva,3 kako može, odnedavno, da „služi Liturgiju"? Pritom „služi" uz „sasluženje" klirika koji su, svi do jednog, raščinjeni. Jednom je „služio" u nasilno zaposednutom manastiru Duboki Potok, a sada „služi" u zgradi u selu Ljuljacima u Gruži koja je zamišljena kao hram sa konakom za budući manastir, ali koja to nikada nije postala: niti je crkveno-kanonski priznata niti je osveštana da bi zaživela blagoslovom kanonskog episkopa i blagodaću Utešitelja Crkve, Duha Svetoga. Jer, ta građevina nije predata Sabornoj Svetosavskoj Crkvi žičkoj nego je, crkveno-kanonski gledano, nešto „divlje", poput ona dva manastira koja je bivši episkop Artemije nekanonski i necrkveno podigao na kanonskoj teritoriji druge eparhijske episkopije (kod Medveđe i Pločnika, u Niškoj eparhiji), što pokazuje da je ovaj „samoglavi" i interno za sebe „autokefalni" brat i ranije, dok je bio u sastavu Srpske Pravoslavne Crkve, projavljivao „autokefalno" ponašanje i delovanje.4
Artemije, nažalost, proglašava da „nije on stvorio raskol" nego su „u raskolu" srpski Patrijarh, Sinod i Sabor episkopâ, dakle čitava jedna autokefalna Pravoslavna Crkva, šesta u diptisima pravoslavnih Patrijaršija! I ne samo da to tako, nakaradno, van svake ljudske i hrišćanske pameti, van elementarne crkvene svesti i savesti, smatra nego i nasrće na tuđe kanonske prostore - na prostore svetosavske Žičke i svetosavske Raško-prizrenske episkopske eparhije. Te eparhije imaju svoje kanonske arhipastire, izabrane, postavljene i ustoličene tamo Duhom Svetim kroz kanonski Sabor arhijerejâ. Nisu oni samovoljno došli kao „uzurpatori" i „preljubnici", kako Artemije bestidno i klevetnički govori i piše o kanonski izabranom i ustoličenom Episkopu raško-prizrenskom Teodosiju. I sada, u poslednje vreme, ušao je kao „lupež u noći" u kanonski nelegalizovan objekat na tuđoj teritoriji, u selu Ljuljci, tačno onako kako radi i Miraš u Crnoj Gori. Na isti način šalje po raspetom Kosovu i Metohiji svoje „proleterske" samosvjate raskaluđere da „služe" i „pričešćuju" pojedine sektaške grupice, pretačući tako „iz šupljeg u prazno" i ne shvatajući da tim bezumnim antikanonskim postupcima nastoji da porekne crkveno biće, kanonsku i blagodatnu ipostas Crkve Hristove na tim područjima. Iako je nedavno u simptomatično naslovljenom tekstu Da se razumemo, objavljenom na anticrkvenom sajtu svoje sekte, rekao da „priznaje blagodat" u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, Artemije je, po ustaljenom mu običaju, bezočno slagao. Jer, ovakvim bezakonjem parasluženja „paraliturgije" u „paracrkvi", on na delu poriče blagodat Duha Svetoga na prostoru tih svetosavskih eparhija i cele Srpske Pravoslavne Crkve, što je već javna jeres i bogohulstvo.
Ovaj posrnuli brat čini i još gore stvari. On naivne ljude obmanjuje da se oni na „službama" služenim od svrgnutog i raščinjenog episkopa i lažno nazivanih klirika tobože „pričešćuju", iako je Sveti Sinod (16. decembra, Pravoslavlje br. 1051-1052 od 1.-15. januara 2011.) jasno izrekao svoj dogmatsko-
-blagodatni sud, tojest kanonsku konstataciju:
Sveti Sinod smatra svojom kanonskom dužnošću da obavesti javnost da je ovakvim svojim ponašanjem bivši episkop raško-prizrenski Artemije ne samo stupio na put raskola nego je doslovce stvorio svoju sektu, sektu artemijevaca, prvi put takve vrste u istoriji Srpske Pravoslavne Crkve. Sveti Sinod odgovorno skreće pažnju svemu sveštenstvu, monaštvu i vernom narodu naše Svetosavske Crkve da „Liturgija" bivšeg episkopa i njegovih pristalica, svih lišenih čina kao i on, nije Liturgija, njihovo „pričešće" nije sveto Pričešće, njihove „tajne" nisu svete Tajne Crkve Božje, da sve što on i oni čine služi na duhovnu propast kako njima tako i onima koji ih slede i učestvuju na njihovim sabranjima i bogosluženjima. Tvrdeći da „Bogu službu čine" (Jn. 16, 2), oni, ustvari, pod izgovorom odbrane Pravoslavlja, razaraju jedinstvo Crkve Hristove, odvajajući se na sektaški način od njene žive, spasonosne Zajednice, lišavajući sebe i druge večnog spasenja i navlačeći na sebe i svoju decu prokletstvo sektašâ.
*
U istoriji Crkve Hristove kroz vekove postoje neki presedani samo donekle slični slučaju monaha Artemija, doskorašnjeg Episkopa raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog, inače, kako već rekosmo, kanonski saborno smenjenog sa Eparhije, a zatim, njegovim novim krivicama i drskim prestupima protiv crkvenog reda i poretka, sukcesivno stavljenog pod zabranu sveštenodejstva i, na kraju, zbog odmetništva od Crkve u raskol, od Sabora episkopâ raščinjenog. Ali ni u jednom od tih slučajeva u istoriji Crkve, osim kod nekih krajnjih jeretika, nije dolazilo do takve eklisiološki i dogmatsko-kanonski besmislene tvorevine kakva je Artemijeva «autokefalna» parasinagoga, tojest paracrkva5 (ka kojoj su ga poodavno gurali njegovi „sufleri", ignorantski nadmeni psevdoteolozi i psevdokanonisti, među kojima je prvi i najfatalniji bio, nažalost i ostao, raščinjeni Simeon-Dejan Vilovski, diletant u pravoslavnoj crkvenoj veri i hrišćanskom moralnom ponašanju, u teologiji i praksi Crkve Hristove i u svemu drugom osim u sabiranju, prisvajanju i trošenju tuđeg novca). Jedini slučaj sličan Artemijevoj sekti jeste onaj raščinjenog popa Miraša Dedeića na Cetinju, sa njegovom sui generis „autokefalnom Crkvom" Montenegrinâ.6
Artemije poredi sebe sa svetim Jovanom Zlatoustom! Po svome megalomanskom mentalitetu, čini to pogrešno jer nekanonski sud i svrgavanje svetog Zlatousta nema sličnosti sa umirovljenjem Artemija, daljom zabranom sveštenosluženja i, na kraju, zbog njegovog prkosa Bogu i Crkvi Božjoj, raščinjenja od Svetog Sabora jerarhije Srpske Pravoslavne Crkve. Zlatoust je zaista suđen i osuđen nekanonski, na nelegalnom „saboru pod hrastom" 404. godine, jer je većina episkopâ na taj saborčić bila došla sa strane, iz Egipta, a manji broj njih bio je iz carigradske jurisdikcije i sa Istoka. Zlatoust se zapravo bio zamerio carici Evdoksiji i to je bilo presudno za njegovo svrgavanje i slanje u izgnanstvo.
Kolovođe „suda" nad njim bili su aleksandrijski arhiepiskop Teofil i episkopi iz Sirije, Akakije Verijski i Severijan Gavalski. Episkopi Zlatoustove pristalice, njih četrdeset naspram trideset šestorice onih „pod hrastom", nisu otišli na taj sabor, niti učestvovali u osudi Pravednika. Ali je njih, ipak, sveti zlatousti Prvojerarh na rastanku pred progonstvo zamolio: „Braćo, molite se i, ako ljubite Hrista, nemojte da radi mene neki od vas izgubi svoju Crkvu (tojest: da ne bude zbog otcepljenja svrgnut)... Kako rekoh, svoje Crkve nemojte ostavljati, jer niti je od mene počelo učenje (u Crkvi), niti se na meni završava... Stupite u opštenje da ne biste Crkvu pocepali, ali nemojte potpisivati jer ništa na sebi ne saznadoh dostojno raščinjenja" (Paladije, Život Jovana Zlatousta, 8; PG 47, 28). Isto tako je sveti Zlatoust na rastanku dao savet i pobožnim devojkama i ženama u svome sabornom hramu u Carigradu - Olimpijadi i drugima sa njom, vernim služiteljkama Crkvi i njemu: „Moje stvari se svršavaju; svoj put sam završio i možda više nećete videti lice moje (Dela ap. 20, 24 - 25). A za ovo vas molim: nemojte da neka od vas prekine uobičajenu naklonost Crkvi. I ko bude, ne po svojoj volji, doveden hirotonijom (na ovaj presto), ne osporavajući stvar, po saglasnosti svih, priklonite mu svoje glave kao Jovanu, jer Crkva ne može biti bez episkopa, i tako ćete biti pomilovane (od Boga). Sećajte me se u svojim molitvama" (isto, gl.10. PG 47, 35).
Posle ovakvih reči i pavlovskog i justinovskog crkvenog stava svetoga Zlatousta, neka svako razborit i savestan uporedi ovo ponašanje istinskog Hristovog arhipastira Crkve sa Artemijevom megalomanijom! On, naime, buntovnički, protiv odlukâ Sinoda i Sabora, koje je i sâm potpisao, proglašava sebe «autokefalnim» doživotnim episkopom raško-prizrenskim (kao da je Eparhija njegov nasleđeni feud!); ne priznaje saborno izabranog novog episkopa, vladiku Teodosija (koga je i ranije, dok mu je bio vikar, zbog zavisti i pakosti Vilovskoga, nekanonski proganjao, kao što su on i Vilovski proterali i protu Zorana Grujića i đakona Srđana Stankovića); nasilnički, noćnim upadom, u pratnji oružanih pristalica, pokušava da osvoji tuđe manastire i privatizuje ono čega je saborski, kanonskom odlukom, lišen kao nedostojan i neodgovoran, da bi i dalje «autokefalno», despotski i pljačkaški, upravljao svetinjama Kosova i Metohije...
A lišen je Eparhije zato što je godinama, od 2006. do 2010. godine, odbijao da izvrši sinodske i saborske odluke i da primi slate mu delegacije od po dva episkopa. Sem toga, kanonsko -materijalni prestupi njegovi i bande lopovâ oko njega, bili su, po svetim kanonima (naprimer 74. Apostolskom i 19. Kartagenskom), sasvim dovoljan razlog za sud i osudu koja mu je izrečena od Sinoda i Sabora. Ali po savetu svog fatalnog, psihotičnog, a svemoćnog savetnika i vođe u svemu anticrkvenom, Simeona-Dejana Vilovskog, i još nekoliko neodgovornih laika (laika u svakom pogledu), on se, evo sada će puna godina, žali i s vajkanjem ponavlja da „nije kanonski suđen" i traži svetovno-pravni proces suđenja, uz skupo plaćane advokate, uprkos kanonskoj zabrani (Halkidonski 9. kanon) da se ide na svetovne sudove. Artemije ne zna - i neće da zna - da kanonsko-blagodatni red i poredak Crkve nije „rimsko pravo" i juridičko-advokatsko „dokazivanje" onoga što crkvena saborna svest i savest nađe sa Duhom Svetim za dobro (Dela ap. 15, 29) i za kanonski pravilno, a to je - očuvanje „blagoobraznosti i poretka" (I Kor. 14, 40) u Crkvi Boga Živoga, Crkvi koja je blagodatni bogočovečanski organizam, a ne ljudska organizacija.7
Artemije je potom otišao i dalje: pozvao je svoju „duhovnu decu" u „egzil", kojim se sada hvasta iako je svima razboritim i crkvenim ljudima jasno da je to „samoegzil", tojest samoizolacija. Isto tako, verni narod sa Kosova i Metohije, besavesno i crkvorušiteljski, kosovoizdajnički, pozvao je na „egzodus"(!), kao što su Miloševićevi komunisti, sećam se, kada su napuštali Kosovo, govorili: „Ko ostane - izdajnik je!" Ali, Bogu hvala, famozni „egzodus" ovog umišljenog psevdo-Mojsija i psevdo-Čarnojevića sveo se na šaku odmetnikâ od Crkve i crkvenog blagodatnog reda i poretka. Pitam se: da li ovaj naš brat, nesrećnik, u ovim svojim i mojim dubokim godinama, u osmoj deceniji života, pomišlja o skorom času smrti, koji i njega, i mene, i sve nas očekuje? A Zlatoust je taj čas s radošću očekivao i dočekao sa blagodarnim rečima Gospodu: „Slava Bogu za sve!"
I još nešto, vrlo bitno za Zlatousta, a porazno za Artemija. Sveti Zlatoust je uputio nekoliko pisama episkopima: Inokentiju u Rim, Veneriju u Milano, Hromatiju u Akvileju. Papa Inokentije je iz Rima pisao caru Honoriju u Rim da ovaj piše caru Arkadiju u Carigrad, a pisao je i arhiepiskopu Teofilu u Aleksandriju i tražio sazivanje vaseljenskog sabora istočnih i zapadnih episkopa (što nije prihvaćeno), ali pritom nije prekidao kanonski odnos i opštenje sa Teofilom iako je ovaj bio kolovođa nepravednog suda nad Zlatoustom. Pisao mu je doslovno ovako: „Brate Teofile, mi u opštenju (imamo i tebe i brata Jovana (Zlatousta), kao što smo ti i u prvom pismu javno iskazali svoje mišljenje, a i sada ti opet isto pišemo" (Život Jovana Zlatousta, gl. 3; PG 47, 12). Teofil pak, kao i Akakije Verijski i ostali učesnici „sabora pod hrastom", ostali su u punom opštenju sa svim Crkvama, kao i episkopi koji su posle Zlatousta došli na carigradski tron - Arsakije, Atik, Sisinije i Proklo, sve do Anatolija, koga je, kao aleksandrijskog apokrisarija u Carigradu, hirotonisao brutalni Dioskor (zlostavljač do smrti prethodnog episkopa carigradskog, svetog Flavijana, 449. godine), a da pritom niko sa njima nije prekidao kanonsko opštenje. Istina, skoro svi episkopi su ubrzo uneli svetog Zlatousta u diptihe Crkve Hristove, a u Aleksandriji je to učinio sveti Kiril, čiji je prvi saradnik protiv Nestorija bio upravo napred pomenuti Akakije Verijski. Takvi su „paradoksi" kanonske istorije Crkve Pravoslavne kroz vekove, kojoj je u ovom svetu važnije da očuva „jedinstvo vere i zajednicu Duha Svetoga" negoli da izgoni „mak na konac" u slučajevima pojedinaca, makar to bili i episkopi.8
*
Artemije može pomoći sebi i svojim sektaškim pristalicama da se vrate u jedinstvo Crkve Hristove Pravoslavne, Crkve svetih Apostola i svetih Otaca, Svetog Save i svetih Nikolaja i Justina, ali samo - POKAJANjEM, svojim i njihovim. To uključuje traženje, lično i pismeno, oproštaja od Patrijarha i Sabora, uz izričito odbacivanje i osudu svih njegovih spisa, napisa, paškvila, kleveta, izjava i tako dalje, izrečenih, napisanih i potpisanih protiv Patrijarha i Sabora. A pisao je mnogo toga protiv svjatjejših patrijaraha Pavla i Irineja (ranije i protiv carigradskog patrijarha, zbog čega mu je zabranjen pristup u Svetu Goru), protiv svoje braće episkopa (Lavrentija, Amfilohija, Ignatija, moje malenkosti), protiv Svetog Sinoda i Sveštenog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve, a time i protiv svih Pravoslavnih Crkava u svetu, koje, po njemu, ne postoje, jer, navodno, po njegovoj „eklisiologiji", postoji „samo Jedna Sveta Saborna i Apostolska Crkva Simvola vere", kao da ona nije identično prisutna i u svakoj pomesnoj Sabornokatoličanskoj, Pravoslavnoj, Kanonskoj, Episkopo-Evharistijskoj Crkvi, koje se u Hristu međusobno poklapaju i čine, ravnopravno i istoblagodatno, u Duhu Svetome, Jednu Svetu i Apostolsku Crkvu.9 Artemije i artemijevci moraju, takođe, da odbace i anatemišu svoje spise i pisanija, potpisana i nepotpisana (često anonimna, ali prepoznatljiva po antipravoslavnom sektaštvu), objavljivana sve do danas na anticrkvenim sajtovima, koje je poodavno pokrenuo i organizovao, i još uvek uređuje, njegov fatalni sufler, prepoznatljiv po nečistoj, infernalnoj podsvesti, nekadašnji protosinđel-arhimandrit Simeon-Dejan Vilovski, a za njim idu i noviji klevetnici, pišući po raznim sektaškim sajtovima, punim laži i beskrupuloznih kleveta na sve što je crkveno, pravoslavno, jevanđelsko. Ovo što predlažemo bratu Artemiju nije naše nego svetog Ispovednika Metodija, patrijarha carigradskog (843-847), koji je, po vaspostavljanju pravoslavnog ikonopoštovanja i zavođenju kanonskog reda u Crkvi, pismeno zatražio od grupe raskolnikâ, studitskih monaha na čelu sa igumanima Navkratijem i Atanasijem, da „sve što je pisano ili govoreno protiv svetih patrijaraha Tarasija i Nikifora - bude predato anatemi, (pismo Metodijevo studitskim monasima, PG 100, 1292-1297; Revue des Etudes Byzantines, 45/1987, 31-38. 53. 56).
Naime, u vreme patrijaraha svetog Tarasija (784-806) i svetog Nikifora (806-815), iguman studitski Teodor i njegovi monasi bili su, zbog nekih kanonskih neslaganja, prekinuli opštenje sa ovim patrijarsima (ali nisu prekidali njihovo pominjanje na Liturgiji, jer bez pominjanja kanonskog episkopa sveta Liturgija nije sveta Liturgija nego „ceremonija", kakva je i Artemijeva u selu Ljuljacima), a iguman Teodor je pisao nekoliko pisama protiv njih. Kasnije se sveti Teodor izmirio sa ovim patrijarsima i vaspostavio kanonsko opštenje, o čemu i sâm kasnije piše, na primer u svome Pismu 475,10 a i sveti Metodije piše o tome detaljno. Ipak, patrijarh sveti Metodije je uneo u sami Sinodik Pravoslavlja (izd. J. Gouillard, Le Synodikon de l`Orthodoxie, Paris 1967, p. 53.) gore navedenu anatemu. Ona se i do danas nalazi u srpskom Sinodiku (rukopis manastira Svete Trojice kod Pljevalja; izd. V. Mošin - ruskim slovima u Vizantiйskiй Vremennik 17, 1960, 278-353; a mi smo pripremili kritičko izdanje starosrpskog teksta - i u štampanim grčkim Triodima; nažalost, „varvari", ruski štampari, izostavljaju tekst Sinodika iz svojih štampanih Trioda, koji se i kod Srba nekritički koriste). Ovo, naravno, ne znači da sveti Metodije nije priznao Teodora Studita kao svetoga (obojica su bili ispovednici za svete ikone). Naprotiv, on kao patrijarh izvršio je prenos moštiju svetog Teodora (26. januara 844.) u Studitski manastir. Ali je crkveni kanonski red i poredak ispoštovan do kraja (kao što je Peti vaseljenski sabor osudio spise Teodorita Kirskog pisane protiv svetoga Kirila Aleksandrijskog, ali nije osudio i samog Teodorita, što pominje i sveti Metodije kao presedan svoje odluke i postupka). Kako je pravilno primetio počivši profesor Panajot Hristu, život svetog Teodora - a i patrijarha Metodija - nije bio „automatizovan" nego je to bio život živih i savesnih ljudi Crkve, koji su uspevali „da spoje revnost sa ljubavlju, što je retko kod zilotâ".11
*
Artemije, koji glumi „progonjenog pravednika" i „borca za Pravoslavlje, Kosovo i Srpstvo", morao bi da prestane da kleveta, kod nas i u inostranstvu, svoju sabraću episkope, Sinod, Sabor, Srpsku Crkvu, sve one koji nisu na njegov kalup i ne ponašaju se shodno njegovom psevdozilotskom mentalitetu. Evo nekih od njegovih kleveta.
1. Artemije i njegova uža i šira klika već odavno klevetaju srpske i druge pravoslavne episkope za jeres. Njemu i njima, kao „zilotima ne po razumu", treba „jeres" po svaku cenu da bi opravdali svoj sektaški i raskolnički mentalitet. Kao jeres Artemije najčešće ističe famozni ekumenizam. Pod tim pojmom on nerasudno i besavesno podrazumeva sve odreda „ekumenizme", pa i pravoslavni bogočovečanski ekumenizam.12 Zbog te „jeresi ekumenizma" on prekida liturgijsko opštenje sa kanonskom Sabornokatoličanskom i Apostolskom Srpskom Crkvom i ostalim Pravoslavnim Crkvama. Po nagovoru fatalnog ignoranta Vilovskog, potpisuje jedan polupismeni „libelus", naslovljen Ispovedanje vere protiv ekumenizma. Ovo takozvano Ispovedanje - popovsko-kaluđersko, a ne episkopsko - sklepano je zbrda-zdola od profesora Teodora Zisisa, svojevremeno kritičara Oca Justina, a sada monopoliste Justinovog tobož apsolutnog „antiekumenizma", i grčkih zilota (ne Svetogoraca, osim jednoga), koji sakupljaju potpise, kao artemijevci nedavno, po naivnom narodu. Kao da Artemije nije pre toga, kad je postao episkop, dao potpisano episkopsko Ispovedanje vere! To nije „episkopska zakletva", kako neznaveno tvrde on i njemu slični, jer u našoj Jevanđelsko-Apostolskoj Crkvi Pravoslavnoj nema zakletve (vidi Mt. 5, 34 - 37).
Sada „ziloti" propagiraju teoriju o „obziđivanju" od svojih episkopa, teoriju polupismenog psevdo-starokalendarca Kiprijana Kucumbaše, koji se tek od 1971. godine -zbog izbegavanja finansijske kontrole, baš kao i Artemije - odmetnuo od svog kanonskog mitropolita Atike u Jeladskoj Crkvi. Uzalud se pritom pozivaju, on i oni, na 15. kanon Prvodrugog sabora. Jer, taj kanon se odnosi samo na „jeres osuđenu od svetih Sabora ili Otaca", a ne na ekumenizam kao dijalog sa otcepljenima od Saborne Crkve, pa i sa papom rimskim (primer: sveti Marko Efeski); a kao takav, ekumenizam nije ni od jednog Sabora ili od Otaca suđen ni osuđen kao jeres, jer postoji i pravoslavni ekumenizam. A da takav ekumenizam postoji, neću govoriti ja - iako sam o tome napisao i knjigu O ikumenizmu i ekumenizmu - nego trezveni i bogomudri bogoslov Vaseljenske Crkve, sveti Otac Justin, na koga se Artemije, s pretenzijama isključivog monopola i sektaškog monopolisanja, poziva, kao i za svoje kanonske i eklisiološke vratolomije.
Donosimo u prilogu faksimil pisma Oca Justina od 25. decembra 1964. u kojem sveti Ava piše svom učeniku i duhovnom čedu doslovno:
(Budući Svepravoslavni Sabor) može biti samo molitvena želja, i to bogomudra molitvena želja. «Ekumenizmi» su u modi. No pri tome se, izgleda mi, previđa ono najbitnije: Ekumenizam Bogočovečanske Istine je srce Bogočovečanskog=Pravoslavnog ekumenizma, koji je uvek Ipostas Bogočoveka Hrista, u njenoj kozmičkoj, i svekozmičkoj, i nadkozmičkoj, i sveukupnoj celosnosti, i u zemaljskoj istorijskoj konkretnosti... (vidi u prilogu faksimil déla pisma Oca Justina, u celini objavljenog još 1980. u knjizi Na Bogočovečanskom putu, Pismo 10).
Artemije je inače u velikoj meri teološki nedoučka jer skoro ništa iz pravoslavnog bogoslovlja ne čita niti proučava, osim zilotskih paškvila i svojih člančića, naslovljenih, skoro svaki, gromopucateljnim naslovom „sa dogmatskog gledišta" (!) Od njega je još gori analfabeta u svetootačkom bogoslovlju i Predanju Crkve, ateologitos „zilot" (tačnije zurlot) Vilovski, a ni „samohirotonisani" u bogoslovlju i kanonima Artemijevi savetnici i lukavi, a ignorantski sufleri nisu odmakli mnogo dalje od toga. Uglavnom su to, manje ili više, diletanti u teologiji, a posebno u eklisiologiji, ali zato se svaki od njih oseća pozvanim da čita lekcije svim episkopima - o svemu i svačemu i o još ponečemu.
Pravoslavna Vaseljenska, pa i Srpska Crkva, ne može, i ne sme, da se odrekne svog apostolskog poziva i jevanđelske misije da svedoči Istinu (=Spasenje) Hristovog Jevanđelja u svetu uopšte, pa i među razdeljenim hrišćanima. Zato je Crkva oduvek vodila dijalog i sa jereticima i sa raskolnicima, od monarhijanaca i arijanaca i drugih frakcija 3. i 4. veka, pa do duhoboraca, katara i donatista (4.-5. vek), i dalje, od nestorijanaca, monofizita, monotelita i ikonoboraca, pa do rimokatolika i antiisihasta, a zatim i od protestanata posle Reformacije, anglikanaca i luterana, pa do novijih ekumenista raznih smerova i shvatanja. Pre rata je u Kraljevini Jugoslaviji, uz saglasnost Svetog Arhijerejskog Sabora, postojala ekumenska Liga Crkava, u kojoj su učestvovali episkopi ohridski i žički Nikolaj i bački Irinej (Ćirić). Nikolaj je i posle rata bio na ekumenskom skupu u Evanstonu (1954) i pisao pre i posle toga (videti u njegovim delima i u našem članku O Ekumenizmu, priloženom kao dodatak na kraju). Godine 1902. - 1904. veliki carigradski patrijarh Joakim III uputio je dve Poslanice svim Pravoslavnim Crkvama o dijalogu sa nepravoslavnima i sve su Crkve pozitivno odgovorile na njih, pa i Srpska. Ali gde će Artemije i njegovi sektaši da se bave time? Jer, to iziskuje trud i napor čitanja, ozbiljnog proučavanja, savesnog i trezvenog hrišćanskog rasuđivanja, znalačkog ocenjivanja i procenjivanja iz živog bogoslovsko-crkvenog iskustva vekovnog Pravoslavlja. Njemu i njima je lakše da na sve to odgovaraju - sloganima o „izdaji", o „gaženju kanonâ i dogmatâ"... Tako, primera radi, njegov polupismeni i snoburni „iguman Nikolaj" smućuje time jadne nepismene vernike oko Lazarevca i Novog Pazara, gde sada, iako raščinjen, rovari kao pobegulja, pa upada i u kuće, kao lupež po noći.
2. Artemije je nedavno na nekoj od televizijâ i u nekim novinama - to mu je poodavno omiljeni domen i domet - izjavio za one koji nisu sa njim i ne idu za njim: „Oni menjaju Liturgiju"; „ne služe po tipiku Svetoga Save!" i tako dalje, lansirajući slične jevtine, a klevetničke slogane. U odgovor na to, rekli bismo kao prvo: bilo bi vrlo zanimljivo kad bi veleučeni Artemije - „doktor teologije", kako se zove i voli da ga tako zovu - pokazao nama neznalicama u kojem to „Tipiku" Sveti Sava govori i piše o tome kako se služi sveta Liturgija. Jer, zna se da ni u Hilandarskom ni u Studeničkom Tipiku Svetoga Save (a oba su, uz manje adaptacije, prevod Tipika carigradskog manastira Bogorodice Evergetide, gde je Svetitelj obično odsedao) nema reči o načinu služenja svete Liturgije. Ali zato u Studeničkom Tipiku (glava 5.) postoji odredba o tome da se „tri puta nedeljno" pričešćujemo, dok veliki tipičar, liturgičar i duhovnik Artemije - poznat je slogan Artemijeve klike: "Istina je samo jedna - Vladika Artemije!" uprkos Jevanđelju: Jn. 14, 6; uzgred da dodamo: već postoji napisano „Žitije" Artemijevo i već najavljuju „čudesa" na njegovom grobu! - kao novi nepogrešivi papa već odavno ne dozvoljava Pričešće sirotom vernom narodu, osim „nekoliko puta godišnje", farisejski „cedeći komarce, a gutajući kamile". Donedavno je i on služio kako smo obično svi služili, ni „po novom" ni „po starom" nego po živom pravoslavnom vekovnom Predanju, a odnedavno se vratio na crkvenoslovenski jezik. Da se makar vratio na srpskoslovenski i na naše stare, prve štampane Služabnike! Pre toga, po naredbi Simeona-Dejana Vilovskog, službenim aktom iz Eparhije, zabranio je upotrebu svih „Atanasijevih prevoda" (zabrana nađena u arhivi Eparhije).
3. Artemije toliko prenaglašava rimskoga papu - i papom plaši prosti narod - da već sanja „papin dolazak" u Srbiju „radi unijaćenja"! I jedva čeka 2013. godinu da bi se obistinila njegova predskazanja i priželjkivanja. Jer, tako će imati jake „dokaze" za svoje klevete da je srpska jerarhija „izdala Pravoslavlje". Ali takva vrsta mistifikacije oko rimskog pape svojstvena je svim raskolnicima i sektašima u pravoslavnim zemljama: oni su se najpre odmetnuli od Crkve Hristove, a onda, naknadno, traže raison d`être, da bi nekako i „dogmatski" utemeljili svoj raskol, a šizmatičku svest pokrili takvim ili sličnim alibijem.
Niko do danas u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi nije pozvao papu i skoro je sigurno da neće ni biti pozvan (pogotovu ako još sanktifikuje „blaženoga kardinala Stepinca", kako Hrvati najavljuju). Ali raskolnicima i sektašima u Pravoslavlju već poodavno treba mistifikacija magijske moći rimskoga pape. Oni su opsednuti njegovim postupcima, posetama i dolascima, Bog te pita kuda sve i kojim povodom. A bio je u Svetoj Zemlji, Grčkoj, Rumuniji, Banjaluci, na Kipru... - i šta se desilo? Teleskopi paničarâ psevdozilotâ upereni su onamo kuda papa ide, jer su oslepeli da vide kuda sami hode i kuda naivne zavode. Sigurno ne vide i ne shvataju da magijskim mitom o papi nekome idu na ruku. A i inače, ko zna kome oni, ovakvi kakvi su, u Pravoslavlju služe? Crkvi Hristovoj sigurno ne.
4. Artemije kleveta nas episkope, između mnogih drugih i novog Episkopa raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog (Artemiju sam u svoje vreme predložio da uzme taj dodatni naziv u svoju titulu i prihvatio je, kao što sam i ja u svoju bio uneo dodatak primorski, jer Eparhija zahumska jeste, od Svetoga Save, i primorska), pa još kleveta i Sveti Sinod, i Patrijarha, i Sabor za - „izdaju Kosova"! Da ima bar malo budne savesti, trebalo bi da se priseti žalosne činjenice da se u njegovo vreme, za devetnaest godina njegovog episkopovanja na toj mučeničkoj i raspetoj Eparhiji, izdogađalo sve ono čega smo danas svedoci: Miloševićeva luda - suštinski antisrpska - politika, evroameričko bombardovanje, dolazak NATO-trupâ i okupacija, šiptarski zločini 1999. i dalje, novi pogrom 2004. i proglašenje „nezavisnosti" 2008. godine. Šta je on za sve to vreme radio i uradio da sve to spreči? Ne kažemo da je on za sve to kriv, ali zašto onda bezočno laže i besavesno kleveta braću svoju i Oce, na jad, tugu i dodatno uznemiravanje stradalnog naroda srpskog na Kosovu i Metohiji? Koliko je samo sarađivao sa Amerikom, tom novom Vavilonijom za nas Srbe, i koliko je novca dobijao od Olbrajtove? A od drugih u tim godinama? Koliko od tog novca ima i sada u bankama, ovde u zemlji i u inostranstvu?
Svakom pametnom je jasno da problem Kosova nije problem koji će, navodno, Srpska Pravoslavna Crkva „rešiti" svojim stavom. Taj stav inače sve vreme, i pre i posle Artemija, ostaje nepromenljiv i nepokolebiv: sloboda i srpski crkveno-pravoslavni karakter žive Crkve Božje, naroda i svetinjâ na toj matičnoj i neotuđivo srpskoj zemlji. Taj stav i podvig borbe za očuvanje Kosova i Metohije u Srbiji nije stvar parolâ i sloganâ, gromopucateljnih izjava u masmedijima (poput Šešeljevih), uz optuživanje svih drugih i drugačijih, mudrijih i dugoročnijih stavova, koji znače odstojavanje radi opstajanja i ostajanja na Kosovu. Narod kaže: Kadar biti stići i uteći, ali i - najvažnije - na strašnome mestu postojati! Sa tog strašnog mesta brat Artemije je bežao i pobegao. Nije hteo, naprimer, obnovu porušenih svetinja jer je to smatrao „izdajom" (nažalost, bio je potpisao svoj famozni Memorandum 2005. godine, pa zbog novca, koji mu nije davan na ruke, povukao potpis, a patrijarha Pavla zatim optužio za „izdaju"). Sada ne smatra izdajom i rušilaštvom to što pokušava da radi u Raškoj oblasti, ponegde na severu Kosova i u Šumadiji! Nažalost, isuviše počinje da liči na sektu Miraša Dedeića i na antisrpsku propagandu i harangu Muamera Zukorlića.
Monah Metodije (13. vek) pisao je o raskolu arsenitâ. Govoreći protiv cepanja crkvene zajednice i citirajući svetog Ignjatija Bogonosca, naveo je i ove reči svetog Jovana Zlatousta, delom preuzete od svetoga Kiprijana Kartagenskog: „Ništa tako ne razgnevljuje Boga kao cepanje Crkve. Ni krv mučenička ne može zbrisati greh raskola... Zato govorim i svedočim - dodaje Zlatoust - da pocepati Crkvu nije manje zlo od pada u jeres" (PG 140, 797; Zlatoust, Omilija 11, 4-5 na Poslanicu Efescima: PG 62, 85 - 87).
Na praznik svetog Bogojavljenja,
leta Gospodnjeg 2011.
+ Episkop Atanasije, iz Hercegovine Svetoga Save
Fusnote:
1 Pišemo Marko Radosavljević zato što se ovaj naš brat tako potpisuje već odavno, kao vlasnik kuće u Bistričkoj ulici u Beogradu (kod Novog groblja), koju je inače dobio, u svoje vreme, od tadašnjeg epitropa manastira Hilandara, oca Mitrofana, da je koristi za potrebe Eparhije raško-prizrenske, ali ju je on prisvojio još odavno, pre svih ovih događaja u poslednjoj deceniji. Svoje laičko ime Marko on takođe koristi za devizne račune u bankama - u Nacionalnoj banci Grčke, u jednoj banci u Švajcarskoj i u bankama u Srbiji (koliko se zna, Vojvođanskoj i Komercijalnoj; u ovoj poslednjoj je viđan da podiže novac; u jednoj od banaka u Srbiji drži novac pod tuđim imenom). - Artemije me je nedavno, preko skupih advokata, tužio svetovnom sudu „za laži i klevete" (pre toga me je slično tužio i Zukorlić) i poručio mi, preko masmedijâ, da „ako dozna/m/ gde su /mu/ te pare, pokloniće /mi/ ih!". Pošto meni pare ne trebaju (imam penziju od 260 evra), molio bih ga da te pare iz banaka, ali sve i iz svih banaka, preda kosovsko-metohijskoj sirotinji, na ime koje ih je i dobijao, već godinama. Znamo da još od 1995. godine postoji njegov privatni račun u Solunu, na koji su stizale velike devizne sume iz inostranstva, posebno iz Amerike, a i sada mu stižu. Inače, da li se iko pita: otkuda se izdržavaju Artemije i njegova sekta (pedesetak raskaluđerâ), kao i stalni mu savetnici, jevtini pravnici i skupi advokati? Posebno pak, otkuda toliki novac, više od jedne decenije, sveuticajnom na njega Simeonu - sada Dejanu - Vilovskom? Kako taj izdržava stan i sebe u Solunu, kao i skupa kola, koja je inače ukrao iz manastira Banjske?
2 Mogli bismo tu sektu nazvati „akefali" (=bezglavi). Takvih sekti jeretikâ monofizitâ bilo je posle Četvrtog i Petog vaseljenskog sabora. Te grupacije nisu priznavale ni jedna drugu ni, uopšte, ikoga drugoga. Artemije je nedavno uputio pismo (na lošem grčkom - pisao mu ga je Vilovski i slao iz Soluna) „svim igumanijama Vaseljenske Crkve" (!), a posle je to isto pismo, sad već na srpskom, samo preimenovano, uputio i „svim episkopima Vaseljenske Crkve". Uz to pismo je kao „dokaz nevinosti" priložio svoje pismo Sinodu od 13. septembra 2010. godine, ali ne i svoje pismo od 13. novembra iste godine zbog kojeg je stavljen pod zabranu sveštenodejstva jer je porekao i odbacio sve što je bio prihvatio na Saboru. Ali niko mu nije odgovorio, niti će mu odgovoriti, jer ga niko od episkopâ Pravoslavnih Crkava u vaseljeni ne priznaje, osim pojedinih raskolničkih grupica ponegde u dijaspori. Među takvima je i raščinjeni - nekada srpski - episkop Damaskin Davidović, prišipetlja kod raskolnice Dese Krstić, koja nastupa kao savremena montanistička Priskila. Ima tu i nekih „samokefalnih starokalendaraca" u Kanadi ili još ponegde. Tu vrstu pristalicâ, otpadnikâ od Crkve Hristove, ima i Miraš Dedeić.
3 A mogao je da smireno i trpeljivo ostane samo pri onoj prvoj „nepravdi", tojest kao što je bio prihvatio uklanjanje sa eparhije, čin koji je smatrao za „nepravdu" (e da Bog dâ poput apostola Pavla: II Kor. 12, 13). Jer, savesni arhipastiri i Oci Pravoslavne Crkve kroz vekove preporučuju episkopima koji su, eventualno, nepravedno svrgnuti da radije, Hrista radi, prihvate nepravdu negoli da cepaju živu Crkvu Božju raskolom i sektaškim izdvajanjem iz njenog jedinstva. Inače, greh raskola u Crkvi, kako su govorili sveti Kiprijan i Jovan Zlatoust, ni krv mučenička ne može oprati (Sv. Kiprijan, De unitate Ecclesiae Catholicae, 14; Zlatoust, Omilija 11, 4-5 na Poslanicu Efescima: PG 62, 85-87).
4 Ima, nažalost, još presedana u prilog toga. Artemije je slao svoje klirike, sa pretenzijom da ostanu njemu potčinjeni, čak u druge Pravoslavne Crkve, - u Aleksandrijsku Patrijaršiju, u Čehoslovačku, u Australiju, - a svog „arhimandrita Simeona" poslao je u Solun i dao mu svoj antimins i blagoslov da služi u hilandarskom metohu u Solunu, koji, kao i Hilandar, kanonski pripada carigradskom Patrijarhu. Vilovski je pritom na Liturgiji pominjao episkopa Artemija dok nisu došli iz nadležne crkvene vlasti u Grčkoj i oduzeli taj antimins. Artemije za taj veliki kanonski prekršaj nije kaznio Simeona ni epitimijom iako je Sveti Sabor to od njega svojom odlukom maja 2006. godine, izričito tražio. Neizvršene odluke Svetog Arhijerejskog Sabora, od maja 2006. pa nadalje, i bile su presudne za Artemijevo uklanjanje sa eparhije. Nema tu ni najmanje mesta za naknadno izmišljane megalomanske ideje da ga je „trebalo ukloniti" - kao „bedem i branik" Kosova, Pravoslavlja i Srpstva(!).
5 Ponavljamo: parasinagoga (Sv. Vasilije, kanon 1), kao „paravojska" = sekta, vancrkvena i protivcrkvena grupacija (Halkidonski 18. kanon - ilegalna grupa, bezakona klika, najčešće zaverenička, u Crkvi zabranjena svetim kanonima, a i vizantijskim zakonima).
6 Slučaj raščinjenog vladike Damaskina Davidovića nije isti kao Artemijev jer je on prišao nekoj „starokalendarskoj" sekti u Kanadi, a šef mu je raskolnica montanističkog mentaliteta Desa Krstić iz Toronta. - Slučaj raskola vladike Dionisija (Milivojevića) u Americi takođe nije slučaj kao Artemijev. Jer, ako je u početku i bilo sporno da li je u uklanjanje Dionisija sa eparhije bila umešana i tadašnja komunistička vlast (koja je još oko 1950. godine tražila od Srpske Patrijaršije da sudi njega i episkopa Nikolaja, ali je to tada odbijeno), ubrzo se pokazao raskolnički mentalitet Dionisijev u tome što je već na početku nekanonski prisvajao parohije u dijaspori, izvan kanonskih okvira svoje Američko-kanadske eparhije, a to je već po sebi bio dovoljan razlog za sud i raščinjenje. Bogu hvala, i blagodareći miroljubivosti hristopodobnog Patrijarha, blaženopočivšeg Pavla, taj raskol je zaceljen. (U njegovom prevazilaženju - da kažem istorije radi - ne mali doprinos je bio i naš. Tekst o tome, na osnovu kojeg je raskol prevaziđen, čeka svoje skoro objavljivanje. Tako ćemo, ako se brat Artemije ne pokaje i ne odustane od daljeg bezumlja istrajavanja u raskolu, objaviti i ceo slučaj njegovog otcepljenja od Crkve, plod njegovog već davnašnjeg raskolničkog mentaliteta. I onaj tekst, kao što će biti i ovaj o Artemiju, proizilazi iz pomnog proučavanja istorije žive, a ne umišljene i virtuelne, Crkve Hristove kroz vekove.)
7 Brat Artemije se negde „pravdao" da zato ne prihvata odluke Svetog Arhijerejskog Sabora što su „donete preglasavanjem", a to, navodno, „nije kanonski". Ali, kao što smo već rekli, Artemije, nažalost, ne zna svete kanone, kao ni njegovi loši savetnici-došaptači. Jer, da zna, pogledao bi kanon 6. Prvog vaseljenskog sabora, koji jasno kaže: „Ako zajedničkoj odluci sviju, dvojica ili trojica se zbog svoje svadljivosti usprotive (=glasaju protiv), neka važi glas većine". Upravo je tako bilo pri saborskom glasanju o Artemiju u maju i u novembru 2010. godine. Uzgred budi rečeno, Artemije je i sâm tada tražio glasanje koje sada ne priznaje pošto je verovao da će većina biti za njega. Ishod glasanja je, međutim, bio porazan po njega.
8 Kad bi brat Artemije, umesto da pita i sluša svoje diletantske suflere i savetuje se sa skupim advokatima (odakle ih samo plaća?) čitao, makar malo, istoriju Crkve i udubljivao se u problem mnogobrojnih raskola u njoj, mogao bi videti niz karakterističnih „presedana" i iz njih izvući pravu pouku, a ne istupati ovako neznalački a megalomanski na duhovno-moralnu pogibao, svoju sopstvenu i onih oko njega. Evo nekoliko tekstova na grčkom koje bi mogao da pročita umesto što se troši na davanje nesuvislih intervjua neznavenim novinarima i na pisanje klevetničkih paškvila po anticrkvenim sajtovima, iza kojih stoje njegove, od Crkve otuđene pristalice: O svetim patrijarsima Tarasiju i Nikiforu (PG 99, 1849-1854); Žitije svetog Metodija Carigradskog (PG 100, 2123-2161); kraći tekstovi istog svetog Metodija (PG 100, 1292-1298), potpunije sabrani od J. Daruzesa u Revue des Etudes Byzantines, 45/1987, 31-57); Metodije Monah (13. vek): Zbirka iz raznih sabranih knjiga: da narod ne treba da se deli od pravoslavnih arhijereja ako je njihovo rukopoloženje bilo po nekom nepravilnom postupku (PG 140, 781-806: sadrži mnoge primere kroz istoriju Crkve); Nikita Ankirski (11. vek), Reč kritike onima koji govore da ne treba podnositi ostavku (kod J. Daruzes, Documents inedits`Ecclesiologie Byzantine, X-XII vek, Paris 1966, pp.250-264); Nikita Iraklijski (početak 12. veka), Reč odbrane i kritike kako i zašto ne treba prihvatati nikejskog mitropolita (Evstratija) (tamo, str. 276-309, naročito str. 292-298, gde citira i odlomke svetog patrijarha Metodija; neke dopunjene odlomke izdao je Teodor Zisis u Klironomia, Solun, 8, 1 (1976, str. 77-82); Jovan Hilas, mitropolit efeski (početak 14. veka), Reč sastavljena iz raznih kanona i sinodskih i svetopisamskih tekstova da, kad je Crkva pravoslavna, nerazumno je da se od nje odvajaju oni koji su sada u raskolu i da, ako se ne sjedine njoj, imaće veliku osudu u dan Suda (pisano protiv raskola arsenitâ, tamo, str. 348-413, gde takođe citira tekstove sv. Metodija. - O raskolu arsenijevaca/arsenitâ v. u našoj knjizi Zablude raskolnika, takozvanih starokalendaraca, 2004, str. 41-45). Vidi tamo i o raskolu monahâ Studitâ protiv svetih patrijaraha Tarasija, Nikifora, Metodija i Fotija, str. 22-40.
9 Po papističkoj „eklisiologiji" Artemija i Vilovskog ispalo bi da su i apostoli Pavle i Jovan, po nejevanđelskoj i necrkvenoj logici-antilogici, izvan te „jedine Crkve" Simvola vere, jer pišu „Crkvama Božjim" u Korintu i Solunu i Crkvama u Aziji, posećuju „Crkve Božje", „utvrđuju Crkve u veri", prenose „pozdrave sviju Crkava"; pa još dodaje prvovrhovni Pavle, kao da je za Artemija pisao svoju Poslanicu Rimljanima (11, 16; 14, 33; 16, 1.19): „Mi takav običaj nemamo niti Crkve Božje", i tako dalje. A i mi pravoslavni, izgledalo bi po Artemiju i artemašima, da se uzalud molimo, na bogosluženjima i na svetoj Liturgiji, „za sjedinjenje svetih Božjih Crkava"! Diletantizam Vilovskog i Artemija, i trabanata njihovih, plod je njihovog nesabornog, nekatoličanskog, sektaškog, papističkog mentaliteta. I za njih važi reč Pavlova o Jevrejima: „Imaju revnost za Boga, ali ne po razumu. Jer, ne poznajući pravdu Božju i nastojeći da svoju pravdu utvrde, ne pokoriše se pravdi Božjoj" (Rm.10, 2-3).
10 Pismo, pisano 823. godine, na tri godine pred smrt, ima i ove reči: „Možda smo rekli i nešto drugo drugima, u drugim prilikama i na drugom mestu; ipak, ne treba ta pitanja, kao ni druge događaje, da raspravljamo, da ne povređujemo rane, jer to ne koristi ničemu nego većma izaziva nemire i stvara svađe i razdore u Crkvi Božjoj". Na svetog Teodora liči naš sveti Otac Justin Novi, koga brat Artemije zloupotrebljava i sektaški monopoliše, nemajući od Justina ni ono osnovno jevanđelsko seme - veru, smirenje, pokajanje, ljubav za Hrista i Crkvu.
11 Patrologija (na grčkom), Solun 1992, 5, 360-372. Novija studija o svetom Teodoru Studitu: V. Cingos, Crkveni stavovi svetog Teodora Studita (na grčkom), Solun 1999,
posebno str. 65-94.
12 Tako je pre neki dan u svojoj «autokefalnoj» Božićnoj poslanici napisao klevetu kako niko u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi „ne brine o duhovnoj pošasti i svejeresi ekumenizma koja je poodavno na široka vrata ušetala u našu Svetosavsku Crkvu. Kako bi, uostalom, oni (u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi) i mogli da o tome govore i da osude nešto sa čim su se poistovetili?" Po njegovoj sektaškoj i raskolničkoj svesti i okamenjenoj savesti, u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi u „sabornim pravoslavnim hramovima" vernici „neće biti dobro došli, jer će u njima biti samo verbalizam ljubavi i ekumenistička istina"! Dalje piše: „Crkva ekumenistâ, sa dva ili mnogim plućnim krilima, i onih koji je prihvataju i zajedno sa njom putešestvuju, nema nikakav dodir sa Njegovom (Hristovom) Crkvom, sa Njegovom Ljubavlju, sa Njegovom Istinom. Jer, ekumenizam sačinjava prorokovanu cerkov lukavnujuščih, koja nema ništa zajedničko sa Crkvom Simvola vere u kome pravoslavno ispovedamo veru samo u Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu", i tako delje - kleveta do klevete, laž do laži, hula do hule! Jadni i nesrećni Artemije! - Ostao je umišljeni „jedini borac za Pravoslavlje" i „jedina brana svim jeresima", isto onako kako za sebe tvrdi da je on „jedina brana" za spas Kosova! A znamo da se za njegovih devetnaest godina na Kosovu skoro sve izdešavalo, naročito od 1999. do 2008. godine: Milošević, šiptarska oružana pobuna, NATO- -bombardovanje i okupacija, šurovanje sa Olbrajtovom i Klintonom, pogrom 2004. godine, proglašenje „nezavisnog Kosova" 2007. Kako to da on, takav borac, ne spreči ništa od toga?! Pa ni odlazak dve trećine naroda sa Kosova i iz Metohije. Sada još poziva taj narod na egzodus! A Simeona Vilovskog je pre toga tajno ispratio u Grčku! - A evo kako u ove božićne dane govori mitropolit Amfilohije: „Crkva Božija odboluje gubitak jednog od najmanje svoje dece, a kamoli jednog svog episkopa. Posebno kada se radi o episkopu koji je sav svoj dosadašnji život posvetio Bogu i Crkvi, pa onda na kraju maltene proglasio sebe za Crkvu, izdvajajaući se iz nje i postavljajući sebe na papistički način iznad nje" (Politika, 6-7. januar 2011). Neka svako po svojoj savesti uporedi navedene tekstove i izvuče zaključak!
Dodatak
O EKUMENIZMU1
Što se tiče ekumenizma, „ziloti” starokalendarci i drugi njima slični pred njim su u paničnom, „apokaliptičkom” strahu. Brane se samo golim odbijanjima, osudama i „anatemama”, dok Crkva Hristova na taj izazov reaguje jevanđelski odgovorno i sotiriološki delatno, tojest vidi u pojavi ekumenizma, makar, često, i pogrešno orijentisanog, traganje zapadnih hrišćana za izgubljenim jedinstvom i zato učestvuje u ekumenskom dijalogu i sarađuje radi svedočenja Istine. Jer, Crkva Živoga Hrista Spasitelja zna da je Njegova božanska želja i molitva: „Da svi jedno budu” po slici Jedinstva Svete Trojice (Jn. 17, 3. 11 - 23), budući da je Crkva slika Svete Trojice. Takav stav njen nije od juče niti je povezan sa kalendarskim pitanjem (ni sa „globalizmom”), kako tvrde takozvani starokalendarci. Bilo bi preopširno da ovde samo nabrojimo sve dijaloge pravoslavnih bogoslova, Otaca i Učitelja Crkve, kroz vekove, sa jereticima i odeljenima od Crkve. Jer, Crkva Hristova nikada nije prestajala da vodi jevanđelsku brigu i o jereticima, pošto oni ostaju na neki način „markirani” svojim odnosom sa Crkvom. Zato se mogu i vaspostaviti u zajedništvo Crkve, nekad akrivijom, ali još češće ikonomijom=snishođenjem. Sveti Sabori i njihovi kanoni vrlo često upravo njih imaju u vidu, jer se mnogi od kanonâ odnose na vaspostavljanje njihovog prekinutog opštenja - koinwniva - sa Crkvom. Ovo se odnosi pogotovu na one koji nisu bili vođe jeresi nego povedeni i zavedeni u jeres ili su pak rođeni u toj grupi ljudi ili narodâ. Primera tih odnosa, susreta, razgovora, dijaloga, ima iz svakog perioda istorije Crkve i samo neznalice mogu to poricati. Koliki su samo bili apostolski podvizi jednog Vasilija Velikog (naprimer, njegovi dugi razgovori sa duhoborcem Evstatijem Sevastijskim) da se prevaziđe već u 4. veku nastali, skoro potpuni rascep između Istoka i Zapada, kao i podvizi tolikog broja velikih crkvenih ljudi, pastira i bogoslova Crkve, za očuvanje ili vaspostavljanje jedinstva Crkve, iz vremena arijanizma (sav 4. vek je ispunjen time), nestorijanizma (poznata trpeljivost svetog Kirila Aleksandrijskog i formula saglasnosti 433. godine), monofizitstva i njegovih ogranaka monoenergizma i monotelitizma (5. - 7. vek), ikonoborstva (8. - 9. vek), rimsko-franačke šizme i otcepljenja (sveti Marko Efeski u Ferari i Firenci, 15. vek), pa posle toga sa anglikancima, protestantima (patrijarh Jeremija II, 16. vek), i više puta donedavno obnavljani dijalog sa monofizitima-antihalkidoncima (u vreme svetog Fotija - čuvene su mu dve Poslanice Jermenima; pa opet u 12. veku; Ruska Crkva u 19. veku).
Oci i Učitelji Crkve, kao istaknuti pobornici Pravoslavlja, istinski svedoci Živoga Bogočoveka Hrista, Spasitelja svega sveta i svih ljudi, nisu odustajali da, poput apostola Pavla, svedoče Hrista i pred onima koji su propovedali „drugoga Hrista” ili „drugo Jevanđelje” (IIKor. 11, 4; Gal. 1, 6 - 9) jer su bili pobornici jedinstva Crkve Hristove, a u tom jedinstvu jedino je spasenje, kako veli sveti Ignjatije Antiohijski (Efescima 13, 14, 20; Smirnjanima, 8). Oni su bili ljudi vere i poverenja, ljubavi i nade, a ne ljudi sumnje i podozrenja, isključivosti i mržnje, kakvi su, manje-više, svi „ziloti”, a ovi današnji su ponajuži i najograničeniji. Ako se nerazumni i uplašeni „ziloti” boje i same reči ekumenizam (oni je skoro nikad ne spomenu bez nekog zlobnog epiteta), pravoslavni sinovi Crkve se ne boje nijedne reči kao takve nego gledaju da i od jeretikâ zloupotrebljene reči spasavaju i daju im spasonosni sadržaj i smisao. Zato, slobodno govorimo, postoji i pravoslavni ikumenizam i postoje, ne od juče, pravoslavni ikumenisti, tojest ljudi vaseljenski (kao što kažemo za Sveta Tri Jerarha da su ikumenski=vaseljenski), ljudi ne isključivosti nego uključivosti, sveobuhvatnosti (orthodox principle of inclusiveness), kako je govorio, još kao mlad, sveti Nikolaj Žički, ili ljudi sabornosti, kako je govorio sveti Otac Justin Ćelijski.2 Jer, pravoslavni su istinski katolici=sabornici, a Pravoslavna Crkva je Saborno-Katoličanska Crkva, mali Kvasac (IKor. 5, 6) da zakvâsi sve testo vaseljene i celokupne tvorevine.
Da ne bismo išli daleko unazad i navodili ranije svete Oce, – svetog Atanasija, Vasilija, Kirila, Fotija i druge, – navešćemo primer novijeg svetog Oca Pravoslavlja, Marka Efeskog. Evo njegovih „ekumen(i)s(tič)kih” reči na Feraro-Florentinskom saboru (1438-1439. godine), prilikom pozdrava papi Evgeniju IV:
Danas je uvod u radost celome svetu; danas izgrevaju celoj vaseljeni slovesni zraci Sunca mira; danas udovi Gospodnjega tela (=Crkve), ranije za mnogo vremena razbijeni i otrgnuti jedni od drugih, hitaju ka međusobnom sjedinjenju. Jer Glava, Hristos Bog, neće više da podnosi da stoji nad razdeljenim Telom niti, budući Ljubav, hoće da veza ljubavi među nama bude potpuno prekinuta... Hajde, dakle, presveti oče, primi čeda svoja, koja ti dođoše izdaleka, sa Istoka; zagrli one koji od davnog vremena behu odvojeni od tebe, a sada pribegoše tvome naručju; isceli sablažnjene; zapovedi da se odstrani svaka smetnja i prepreka koja ometa mir; kaži i ti anđelima svojim, kao podražavalac Božji: Pripremite put narodu mojemu; poravnite put, uklonite kamenje (Is. 26, 10). Dokle ćemo se mi, koji imamo istoga Hrista i iste smo vere, boriti jedni protiv drugih i gložiti se među sobom? Dokle ćemo se mi, poklonici iste Trojice, među sobom klati i jesti, dok jedni druge ne istrebimo (Gal. 5, 15) i dok nas spoljni neprijatelji ne pretvore u ništa? Ne daj da se to zbude, o Hriste Care, niti daj da Tvoju dobrotu nadjača mnoštvo grehova naših nego... i sada preko ovih služitelja Tvojih, koji ništa ne proglasiše prečim od Tvoje ljubavi, sastavi nas jedne sa drugima i sa Tobom i učini da se ispuni i ostvari ona molitva koju si izgovorio kada si odlazio na stradanje i molio se: Daj im, Oče, da budu jedno kao što smo mi jedno (Jn. 17. 11).3
Sveti Marko Evgenik je verovao u ovu Prvosvešteničku molitvu Hristovu Bogu Ocu za jedinstvo svih hrišćana u Crkvi, podobno jedinstvu Svete Trojice, jer je Crkva živa slika Svete Trojice. Sveti Marko je to isto ponovio i na otvaranju sabora u Ferari, 1438. godine, kada se opet obratio papi Evgeniju rečima ljubavi i poštovanja, koje izviru iz prave vere i prave revnosti za nju (a nije mislio, kao što misle „ziloti”, da se ljubav i revnost prema Pravoslavlju ispoljavaju mržnjom i proklinjanjem pape i drugih razjedinjenih od Crkve):
„Evo, podiže (Hristos) Tebe, prvenstvujućega među sveštenicima Njegovim, da nas sazoveš ovde, kao što podiže i najblagovernijeg cara našeg, i presvetog našeg Pastira i Patrijarha... Nije li se sve to očigledno zbilo Božjom silom i sudom i nije li sve to predznak dobroga i Bogu miloga svršetka?” (isto). Mitropolit efeski sveti Marko verovao je, dakle, u moguće dobre plodove ekumenskih susreta i razgovora-dijaloga (vidi i dalje PO 17, 200-202; Acta I, 31). Time on nije manje voleo i štitio Pravoslavlje niti je ljubaznim rečima upućenim rimskom papi priznao papski primat vlasti u veri i Crkvi, jer je jasno izjavljivao na drugom mestu: „Mi papu smatramo jednim od patrijaraha, ali kad bi bio pravoslavan” (PO 17, 320).
Da dođemo bliže našem vremenu i navedemo reči istočnih patrijaraha u njihovoj poznatoj Poslanici iz 1848. godine, svesrdno pozdravljenoj i prihvaćenoj od svih Pravoslavnih Crkava, koje zvuče itekako pravoslavno ekumenski: „Usrdno nam zapoveđena od zajedničkog Učitelja bratska ljubav, – Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako imate ljubav među sobom (Jn. 13, 35), – čiji rukopis i dogovor su pape prve pocepale..., ta ljubav deluje i danas u dušama hristoimenitih naroda, a naročito u njihovim vođama (episkopima). Jer, smelo ispovedamo i pred Bogom i pred ljudima da molitva Spasitelja našega Bogu i Ocu Njegovom za opštu ljubav i jedinstvo hrišćana u Jednoj, Svetoj, Katoličanskoj i Apostolskoj Crkvu, u koju i verujemo, da svi jedno budu, kao što smo Mi jedno (Jn. 17, 22) – i deluje u nama”.4 Drugi tekst od svepravoslavnog značaja, Okružna poslanica carigradskog patrijarha i Sinoda iz 1895. godine takođe govori pravoslavnim ekumenskim jezikom: „Svako hrišćansko srce treba da je ispunjeno željom za sjedinjenjem Crkava, a naročito sva pravoslavna ikumena (suvmpasa ¿rdovdoxo" o²koumevnh), nadahnjivana istinskim duhom blagočešća (eÇsebeiva"=pravoslavne pobožnosti), saglasno božanskom cilju osnivanja Crkve od Bogočoveka Hrista, Spasitelja našega, s pravom želi sjedinjenje Crkava u jednom pravilu vere i na temelju apostolskog i svetootačkog učenja, gde je Krajeugaoni Kamen Sâm Isus Hristos (Ef. 2, 20)”.5 I ova Poslanica je upućena rimskom papi (Lavu XIII, 1878-1903) povodom njegovog poziva pravoslavnima da se prisajedine Rimu. Odgovor je bio u duhu pravoslavnog ikumenizma kao reakcija na rimocentrični ekumenizam. O pravoslavnom ikumenizmu početkom 20. veka govore i dve Poslanice velikog patrijarha carigradskog Joakima III (1878 – 1884 i 1901 – 1912), iz 1902. i 1904. godine, na koje su se tada pozitivno odazvale sve Pravoslavne Crkve. Crkva se i dalje odazivala na taj izazov vremena.6
Slično je – možda i sa još većom ljubavlju – odgovorio na „ekumenski” poziv rimskog pape i sveti Nektarije Pentapoljski, poznat i kao Eginski, u svome dvotomnom delu Istorijska studija o uzrocima rascepa7, punom ljubavi, ali i revnovanja za istinu, no bez mržnje i anatema.8 Zna se da su grčki „starokalendarci” podeljeni odnosno svetog Nektarija Eginskog, od prihvatanja do anatemisanja, kao što su i srpski „ziloti” podeljeni po pitanju svetog Nikolaja Žičkog. Jedni lažno tvrde da je Nikolaj „hteo da osnuje zilotsku Crkvu”, pa je zato, navodno, „još u vreme komunističkog patrijarha Germana prekinuo opštenje sa beogradskom Parijaršijom” i „u Americi otišao k zagraničnim Rusima” (Obaveštenje za javnost, izdano tobože od „Sestrinstva manastira Stjenika” 11. oktobra 2003; ustvari, taj pamflet, pun laži, klevetâ i mržnje, pisali su Akakije i družina), a drugi, poput već spominjanog „monaha-
-zilota” Danila, javno ga ruže i klevetaju (u nastupima na televiziji i drugde po DOS-ovoj Srbiji, u kojoj, kao u onoj komunističkoj, pa u neokomunističkoj Miloševićevoj, svako može da pljuje i ruži sve što je Srbima najsvetije). Na ove i slične laži i klevete, samo radi nedužnih i neobaveštenih slušalaca i čitalaca odgovaramo da je Nikolaj upravo sprečavao „zilotske” krajnosti još u bogomoljačkom pokretu pre rata u našoj zemlji, a u Americi je suzdržavao „bukača” jeromonaha Arsenija (Tošovića) iz Džordanvila da ne stvara raskol u Srpskoj Crkvi. Sa Patrijaršijom pak u Beogradu normalno je opštio, kao i sa patrijaršijskim episkopom Dionisijem. Kad je otišao Rusima, nije otišao „radi prekida opštenja” nego da predaje u Bogosloviji, i to kod Rusâ Američke Mitropolije (Evlogijeve, koja je daleko „ekumenističkija” od Zagranične Ruske Crkve, mada i ovu „ziloti” u Grčkoj zvani „GOH” optužuju za „ekumenizam”), a ne kod Rusâ Zagranične Crkve, mada je i sa njima imao dobre, normalne pravoslavne odnose, kao i sa svima ostalim Pravoslavnim Crkvama, starog i novog kalendara podjednako.
Što se pak tiče Nikolajevog odnosa prema ekumenizmu, Svetitelj je kao pravoslavni episkop i bogoslov učestvovao u ekumenskim susretima i dijalozima između dva rata. U Kraljevini Jugoslaviji postojala je Liga Crkava, gde su on i episkop bački Irinej (Ćirić) bili učesnici. Posle rata, već u Americi, bio je prisutan na skupu Svetskog Saveta Crkava u Evanstonu 1954. godine.9 Sveti Nikolaj je pozitivno ocenio taj skup, naročito učešće i stav pravoslavnih, a zatim je o tome napisao i ovo: „Jedinstvo Crkve ne može se postići uzajamnim koncesijama nego samo usvajanjem od sviju jedine prave vere u celosti, kako je ona zaveštana od apostolâ i formulisana na vaseljenskim saborima; drugim rečima: vraćanjem svih hrišćana onoj jedinstvenoj i nepodeljenoj Crkvi kojoj su pripadali preci svih hrišćana celoga sveta prvih devet stoleća od Hrista. A to je Pravoslavna Crkva... Kada su u pitanju načela vere i pojam Crkve, pravoslavni nemaju ni prava ni potrebe da menjaju svoj stav... Pravoslavna Crkva ne priznaje ni desničarske (=zilotske) ni levičarske (=reformatorske, protestantske) kategorije".10
Što se pak tiče stava svetog Oca Justina Popovića prema ekumenizmu, tačno je da je objavljena njegova knjiga Pravoslavna Crkva i ekumenizam11, ali treba odmah reći da on u njoj ima u vidu nepravoslavni i jeretički – rimski i ženevski, tojest rimokatolički i protestantski – ekumenizam, dok je sva njegova teologija o Crkvi, a naročito njegova treća knjiga Dogmatike, napisana posle toga, izraziti primer pravoslavnog svedočenja o sveobuhvatnosti=sabornosti pravoslavne bogočovečanske saborno-katoličanske eklisiologije, tojest o pravoslavnom teohumanizmu, kosmizmu i liturgizmu, sabornom ekumenizmu, o svečovečanskom i svekosmičkom svejedinstvu svih stvorenja, i svega sveta, i svih ljudi u Hristu Bogočoveku – u nebozemnoj Crkvi Njegovoj, Crkvi Svete Trojice. Pa ipak, i u toj knjizi o ekumenizmu Otac Justin piše na početku: „Ekumenizam je pokret koji iz sebe roji mnogobrojna pitanja. I sva ta pitanja, ustvari, izviru iz jedne želje i uviru u jednu želju. I ta želja hoće jedno: Istinitu Crkvu Hristovu. A Istinita Crkva Hristova nosi, i treba da nosi, odgovore na sva pitanja i potpitanja koja ekumenizam postavlja. Jer, ako Crkva Hristova ne rešava vekovečna pitanja čovekova duha, ona nije ni potrebna... Među bićima čovek je najsloženije i najzagonetnije biće. Zato je Bog i sišao na zemlju i zato postao čovek... Sa tog razloga je On i ostao sav na zemlji u Crkvi Svojoj, kojoj je On Glava, a ona – telo Njegovo. Ona – Istinita Crkva Hristova, Crkva Pravoslavna: i u njoj sav Bogočovek sa svima Svojim blagovestima i sa svima Svojim savršenstvima” (str.7). Ovim Otac Justin pokazuje da je jedinstveni bogočovečanski događaj i stvarnost Crkva=Hristos spasenje i za ekumenska traganja i tumaranja, jedina nada sveta i čovečanstva. Istaknuto mesto zauzima, pri kraju knjige, kritika „humanističkog ekumenizma”, tojest rimocentričnog-
-papocentričnog ekumenizma (svođenje Crkve na ličnost pape rimskog) i ženevsko-protestantskog shvatanja ekumenizma (spajanje svih nepotpunih i defektnih crkvenih zajednica, po takozvanoj branch theory = teorija granâ, u jedan savez, kongregaciju, „konfederaciju” ili nešto slično, bez obzira na manje ili više nepotpunu ili krivu veru i apstraktno shvatanje svetih Tajni i sveštenosluženja).12 A što je Otac Justin u toj knjizi nazvao ekumenizam rečju svejeres, podsećamo da je taj isti izraz, svejeres (panaivresi"), upotrebio već patrijarh carigradski German II (1222 – 1240) – onaj koji je Svetom Savi izdao Tomos o autokefaliji Srpske Crkve – za latinske zablude-jeresi njegovog vremena.13 Treba imati u vidu da je tome prethodio Četvrti krstaški rat i okupacija Pravoslavne Crkve u Vizantiji od latinske jerarhije (osim Nikejskog Carstva), kao i održavanje tiranskog sabora u Lateranu 1215. godine, na kojem je izabran latinski „carigradski patrijarh”. Pa ipak je patrijarh German II posle toga vodio dijalog sa Latinima u Nimfei i Nikeji u dva navrata (1233 – 1234) i tražio održavanje vaseljenskog sabora, kao što su to kasnije tražili i Oci isihasti (sveti patrijarsi carigradski Kalist i Filotej; Palamin učenik Josif Vrijenije i njegov učenik Marko Efeski). Otac Justin je studirao u Engleskoj, gde nije imao priliku da učestvuje u ekumenskim susretima i dijalozima, ali je znao da to čine i njegov prijatelj o. Georgije Florovski i Vladika Nikolaj, pa ih nije za to osuđivao. Štaviše, ovoga poslednjeg je već za života smatrao i nazivao svetim.
Znamo prepodobnog Oca Justina izbliza i znamo da nikada nije prekidao opštenje ni sa jednom Pravoslavnom Crkvom, ili episkopom, ili patrijarhom, pa ni sa patrijarhom srpskim Germanom (1958-1990), kako bezočno lažu srpski „ziloti”. Nije to činio ni onda kad je patrijarh German bio jedan od „predsednika Svetskog Saveta Crkava” (formalna počasna titula, bez ikakvih obavezujućih uslova i zadataka, kao, uostalom, i formalno učešće Pravoslavnih Crkava u ekumenskom Svetskom Savetu Crkava).14 Kao slobodan i odgovoran član Crkve Hristove, on jeste proročki opominjao, – a kad je trebalo, i pismeno kritikovao, – ali raskol nikada nije stvarao (ni oko pitanja promene kalendara ni oko ekumenskih susreta u Rimu i Carigradu) nego je, naprotiv, govorio da se „raskol lako stvara, ali se vrlo teško zaceljuje”. Zato je, uostalom, bio i protiv nemudro izazvanog i produbljivanog „američkog raskola”, kao i protiv „makedonskog raskola”. Isto tako znamo da je Otac Justin – nasuprot rimocentričnom rimsko-papskom ekumenizmu i ženevskom protestantskom shvatanju ekumenizma (spajanje crkvenih zajednica po takozvanoj branch theory=teorija granâ) – odobravao nama mlađim teolozima kada smo govorili, pisali i svedočili pri ekumenskim susretima i dijalozima da postoji i pravoslavni saborni ikumenizam, koji je on označavao nazivom pravoslavni bogočovečanski ekumenizam (Pismo Avino iz 1964. u knjizi Na Bogočovečanskom putu, 1980, str. 206), sa ciljem jedinstva u Istini-Hristu i blagodati Duha Svetoga, shodno katoličansko-sabornom karakteru i punoći Crkve Božje – Jedine Svete, Sabornokatoličanske i Apostolske.15
Episkop Atanasije
Fusnote za Dodatak - O ekumenizmu
1 Iz knjige Zablude raskolnika tzv. „starokalendaraca”, Trebinje-Vrnjci 2004², str. 141-153.
2 Vidi njegovu najnoviju knjigu Zapisi o Ekumenizmu, manastir Tvrdoš 2010: „Pravoslavna Crkva – Ekumenizam Sabornošću... Ekumenizam – Sabornost Boga i tvari, neba i zemlje, Boga i čoveka”, i tako dalje.
3 Sv. Marko Efeski, Beseda papi Evgeniju, 1 (Patrologia Orientalis 17, 198 - 199; takođe Acta Greaca I, 28 - 29). O svemu opširnije v. jeromonah Irinej (Bulović), Teologija dijaloga po svetom Marku Efeskom, Teološki pogledi, br. 1, 1975, str. 5 - 35.
Ova znamenita Poslanica istočnih patrijaraha, potpisana od sva četiri pravoslavna istočna patrijarha i od njihovih Sinoda, poslata je papi rimskom Piju ΙX (1846 - 1878) i prevedena na skoro sve slovenske jezike, pa i na srpski (grčki original izdan posebno u Carigradu 1848). Imala je velikog odjeka među pravoslavnima (posebno kod Alekseja Homjakova i Nikodima Milaša).
4 Kod J. Karmirisa, tamo, 2, s. 933; srpski prevod u Bosansko-hercegovački Istočnik, Sarajevo, sv. 12, decembar 1895, str. 442-459.
5 Ako i poznata, prenaglašena Poslanica Carigradske Patrijaršije iz 1920. godine – koju je sastavila jedn
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
(Последња измена: 16-02-2015, 06:42 PM од
Шумадинац.)
![[Слика: fp59wh.jpg]](http://i60.tinypic.com/fp59wh.jpg)
