[Шумадинац]

[Шумадинац]

.
Влада дух млакости, јунаштва уопште нема! Сасвим смо се искварили! Како нас Бог још трпи? Данашње поколење – то је поколење равнодушности. Не рата. Већина и може само за параду. Безбожницима, хулитељима дају да наступају на телевизији. И Црква ћути и не одлучује те богохулнике. А требало би одлучивати такве. Жао им је да их одлуче, шта ли? Хајде да не чекамо да неко други да извади змију из рупе, да бисмо ми били спокојни. Ћуте због равнодушности. Лоше је то што су чак и људи који имају нешто у себи, почели да се хладе и говоре: “Зар ја могу да изменим ситуацију?“
Ми смо дужни да храбро исповедамо нашу веру зато што ако будемо ћутали, сносићемо одговорност. У овим тешких годинама свако од нас треба да ради оно што може. А оно што не може, треба остављати на вољу Божију. Тако ће нам савест бити мирна. Ако се ми не будемо супротставили, устаће из гробова наши преци.
Они су толико страдали за Отаџбину, а шта ми радимо за њу? Ако хришћани не постану исповедници, ако се не супротставе злу, рушитељи ће бити још бестиднији. Али данашњи хришћани нису борци. Ако Црква ћути да се не би сукобљавала са државом, ако митрополити ћуте, ако ћуте монаси, па ко ће говорити?
Благодарите Богу за све. Потрудите се да будете мужествени (храбри). Подигните се мало. Знате шта подносе хришћани у другим земљама?… А код нас су многи тако равнодушни… Недостаје доброг расположења, подвига.
Али ако ми не почнемо да ратујемо против зла, ако не почнемо да разобличавамо оне који саблажњавају верујуће, онда ће зло постати још веће. Ако се не уплашимо, мало ћемо ободрити верне. И онима који ратују против Цркве ће бити много теже. У прошлости је наш народ живео духовно, зато га је Бог благосиљао, и свети су нам на чудесне начине помагали. И ми смо побеђивали наше непријатеље који су нас увек превазилазили бројчано. Ми сада говоримо да смо православни иако, на жалост, често само носимо име православних али не живимо православним животом.


Старац Пајсије Светогорац

[Сиви Вук]

.
Често и неверник зна нешто о земљи, о небесима, и другим елементима овог света, о кретању и орбитама звезда, о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења сунца или месеца, циклусима година и годишњих доба, о врстама животиња, биљака, камења, и тако даље, и ово знање он држи сигурним на основу искуства. Срамотна је и опасна ствар за неверника да чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама; и ми верници треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром. Није овде важно што је та необразована индивидуа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши свети Оци мислили то што та индивидуа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у пољу које они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади за вечни живот, и Царству небеском, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума?


Блажени Августин

Библија је књига лажи и мржње скоро према свему. Према сексу, према женама, према деци, према постанку света. Није света јер је писана од стране људи који су још грешнији него што сам ја.

[Шумадинац]

.
Када мислимо лоше, нека сила излази из нас и преноси се на другог, као што се преноси глас звучним таласима, и заиста други трпи зло.

Дешава се нешто као урок, када човек има за друге лоше мисли. Ово произилази из наше љутње.

Ми предајемо, на мистичан начин, наше зло. Не изазива Бог зло, већ људска злоба. Не кажњава Бог, већ се наше расположење, мистично, преноси на душу другога, и чини зло. Христос никада не жели зло, већ нам је рекао: "Благосиљајте непријатеље своје…"

Када зло мислимо, тада се оно у стварности може десити. На један мистични и невидљиви начин смањујемо у другоме снагу да се креће ка добру. Чинимо му зло. Можемо бити узрок његове болести, губитка посла, имовине итд. На тај начин, не само да чинимо ближњем зло, већ и себи, удаљујући се од Благодати Божије...

Зла снага (енергија) нема препреке, не сметају јој ни браве ни даљине. Зла снага може и ауто покварити без да постоји неки квар.



Старац Порфирије Кавсокаливит

[Шумадинац]

[Шумадинац]

.

Некада неки благочестиви мужеви, слушајући од својих жена речи сагласности, из неразборитости продужавају период уздржавања, и тада жене пате: оне
постају нервозне и остало. Мужеви мисле да су им жене ојачале у врлини и
хоће да живе чистије, ступајући у односе после дужих периода, и због
тога жене улазе у искушење и покушавају да се саживе са било ким. И када
се догоди пад, мучи их грижа савести. Али, мужеви се као и раније труде
да живе чистије, иако виде да жене нису расположене за то. На тај
начин, мужеви су у заблуди када сматрају да жене духовно узрастају и да
више не желе оно што је телесно...



Старац Пајсије Светогорац

[Шумадинац]

.


В. ЈЕРОТИЋ- Може ли се човек спасити ван цркве?

О. ТАДЕЈ- Небеске Цркве не може, али земаљске цркве (као институције) може. Па ипак, наша је дужност да будемо чланови земаљске (конкретно православне) цркве, када нас је Бог створио у одређеном народу и у одређеној хришћанској вероисповести.

В. ЈЕРОТИЋ- Шта је са спасавањем чистих душа будиста и нехришћана који нису ни чули за Христа?

О. ТАДЕЈ- Спасен је сваки онај на овоме свету ко је био праведан, милосрдан и чиста срца. Још се у Књизи о Товији тако каже, и Свети Јован Златоусти ово понавља изостављајући "правду". Небеска Црква је једна за све, према томе за све који су били милосрдни и праведни, ако и нису чули за Христа, спасење је отворено.

Дакле, и нехришћани који су живели честитим и побожним животом, биће после смрти примљени од Бога.

[Шумадинац]

.
Пазимо да не стварамо проблеме у Цркви, да од малих несугласица не стварамо велике, да не увећавамо зло на радост ђавола. Онај ко се због неког малог проблема много узнемирава, па у гневу жустро потрчи да би то, тобож, исправио, личи на лакоумног црквењака који пошто види да се једна свећа накривила и капље, жури да је исправи, али при том пред собом гура људе и чираке, те тако ствара много већи неред за време богослужења.

Нажалост, у наше време има много оних који узнемиравају Мајку Цркву: образовани људи догмате прихватају разумом, а не духом светих Отаца; необразовани, опет, догмате прихватају зубима, па зато и шкргућу зубима док говоре о Црквеним проблемима; тако веће штете у Цркви настају од њих, неголи од непријатеља нашег православља. Добро је када река није много брза, јер иначе за собом носи пањеве, камење, људе; добро је и када није много плитка, јер се онда око ње населе комарци…

Постоје, опет, неки који се баве критиком једни других, а не општим добром. Човек прати свог ближњег више него себе. Гледа шта ће његов противник да каже или напише, како би га после безосећајно ударио, а да је он сам рекао или написао исту ту ствар, позивао би се на многе доказе из Светог Писма и светоотачких списа. Такав човек наноси велико зло, јер с једне стране чини неправду свом ближњем, а с друге га руши у очима верника. Осим тога, на тај начин он често сеје неверје у душе слабије браће, јер их саблажњава.

Они који оправдавају своју злобу, тобож, исправљањем других (уместо себе), или манипулишу јеванђелским речима кажи Цркви, па објављују свету црквене проблеме, чак и оне о којима не иде да се говори, нека за почетак то примене у својој „малој Цркви“, породици или манастиру, и ако им све то буде изгледало добро, тада нека исмеју и Мајку Цркву. Мислим да добра деца никада не опањкавају своју мајку.

Цркви су сви потребни. Свако приноси своју службу: и они који су благе, и они који су преке нарави. Човековом телу потребна је и слатка и кисела храна, чак и горки маслачак, јер све има своје особене састојке и витамине. Исто тако су и Телу Цркве потребни сви. Један човек увек допуњава нарав другога. Сви смо дужни да носимо не само духовну нарав свог ближњега, већ и слабости које он као човек има.

Нажалост, неки имају неразумне захтеве према другим људима. Хоће да сви буду исте нарави какве су они, па када је неко другачијег карактера, односно ако је мало блажи, или мало строжи, одмах доноси закључак: „Он није продуховљен човек".



Св. Старац Пајсије Светогорац

[Шумадинац]

.
Имамо огроман број људи који копају по својим греховима од ујутру до увече, а притом немају ни духовну бодрост, ни духовну радост, ни духовну енергију, ни снаге да се труде, да се спасавају и да помажу човеку поред себе да се спасава; превише се баве собом. То су егоисти који копају по својим греховима; они воле себе, воле себе и у греху. И кад човек каже: "Ја сам највећи грешник", то је глас гордости, то је глас плитког егоисте, који се није ни покајао за своје грехове, чак је и у греховима заљубљен у себе.

Треба мање размишљати о томе, треба гледати у веће, треба ићи ка већем, треба се надахњивати и дивити већем, треба ићи навише, навише, навише - ка узвишенијем, узвишенијем, узвишенијем. Дакле, и према тоалетном папиру и према осталим предметима из свакодневног живота треба се опходити сталоженије, у супротном, све то мирише на психичку болест.

Ако почнете да се осврћете унаоколо и да тражите масоне, тајне знакове, тајно богохулство - ваш живот ће постати неподношљив. Бог ће нестати из ваше свести, напросто ћете осећати патњу, и ваша патња ће бити бескорисна и опасна.

Нека нас Христос сачува, и вас и мене, од сличних опасности, зато што реалну опасност по сваког верника представља духовна шизофренија. Нека нас Господ сачува од тога.



Протојереј Андреј Ткачов

[Шумадинац]

.
КО ЈЕ СВЕШТЕНИК?


Сваки добар српски свештеник је на неки начин и мученик. Не постоји звање у српском народу ни теже, ни признатије ни оно које је толико оповргавано као звање свештеника. Не постоји ни један Србин, међу којима сам и ја, који није макар некад, али Бога ми и почесто - оговарао свештеника. Не постоји ни један Србин који не даје себи слободу да каже "Свештеник је овакав или онакав". Али прави свештеник увек настоји и наставља да буде свештеник јер зна да он служи Богу, и зна истовремено да служити Богу значи и служити народу. Добар свештеник никога не оставља равнодушним. Добар свештеник је онај кога неки људи искрено воле. И добар свештеник је онај кога неки људи искрено мрзе. Лош свештеник је онај према коме су људи равнодушни и онај који је равнодушан према Богу...


Владика Григорије

[Шумадинац]

.
Без озира на то, шта говорили о Рамакришни, Вивакананди и уопште о нехришћанској мистици, веома је тешко уопштавати. Међутим, било коме човек да се моли, на самом делу он се моли томе јединственом Богу, који постоји. Ви можете поставити испред себе идола, но ако се ви молите Богу, иза границе идола вас слуша Тај Који јесте, а не тај који није.

Бог није конфесионалан. Он не припада одређеној религији, одређеној групи. Он подједнако обасјава свет, шаље своју кишу и на добре и на зле. Он не прави разлике, Он гледа у срце човека. Човек може погрешно умовати, али молити се истинито: то су две различите ствари.



Митрополит Сурошки Антоније Блум

[Шумадинац]

.
ИСАК ЊУТН О ВАСКРСЕЊУ ИЗ МРТВИХ


Једном су запитали Њутна: “Како је могуће да тела мртвих, одавно распаднута, поново постану тела својих душа?”
На то је научник помешао гвоздене опиљке са земљом и упитао своје саговорнике: “Ко може да издвоји из прашине и састави ове гвоздене опиљке?”
Одговор није добио.
Онда је Њутн узео магнет и принео га мешавини. Настало је комешање честица. Опиљци гвожђа почели су се хватати за магнет и једни за друге.
У прашини није остао ни молекул гвожђа.

Тада Њутн рече присутнима: “Онај, који је оволику силу дао мртвом камену, зар Он да не може дати такву моћ нашим душама када буде требало да се обуку у своја прослављена тела.”

[Шумадинац]

.
Добрим нехришћанским душама дата је могућност после смрти да се приближе и упознају Христа кога нису имали прилике да упознају за живота.


Старац Тадеј Витовнички

[Шумадинац]

.
Дух Божији учи душу да воли све што живи, тако да она ни лист који се зелени на дрвету не жели да повреди, нити цвет пољски да згази. Тако Дух Божији учи љубави према свему и душа страда заједно са свиме што постоји, воли чак и непријатеље и сажаљева чак и демоне који су отпали од добра.



Св. Силуан Атонски