Оцена Теме:
  • 1 Гласов(а) - 5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

ДУХОВНЕ ПОУКЕ
#1

Jer kako pricati o okeanu zabi koja zivi u bunaru,ili o stvarnosti nekom ideologu???

Pre poducavanja drugih,samog sebe moras uciniti onakvim kakvim ucis druge da budu. Tesko je obuzdati sebe,ali samo takav moze obuzdati druge.

Mnogo ih je koji kukaju sto ruze imaju trnje,ali ti se raduj sto trnje ima ruze.

Niko vise ne voli ono sto je veliko a zajednicko. Svakome je blize malo ali njegovo. Svako je sam na pustom ostrvu svojih interesa i svog vlasnistva. Dozivamo se ali vise niko nikog ne cuje.
Одговори
#2

Mi vidimo ljude i stvari oko sebe ne onakve kakvi su,vec onakve kakvi smo mi.
Одговори
#3

Jedno "evo ti" vredi vise nego deset "neka ti Bog pomogne"

Kakvu god istinu da shvatis,u sebi ili spolja,ne treba njome zarobljen da budes,jer to se medju mudrima slobodom ne zove.

Kada si sam misli o svojim gresima,kada si u drustvu zaboravljaj tudje.
Одговори
#4

Izvor zle volje je ustvari nezadovoljena zelja.

SV. GRIGORIJE PALAMA

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори
#5

Цитат:
Свети Јустин Ћелијски
КУДА ИДЕШ, СРБИЈО?! (Беседа на Светога Саву 1966. године у манастиру Ћелије)

Данас је Свети Сава, али данас је српски Велики Петак. Данас је Свети Сава, требало би да буде највећи празник после Ускрса, а данас је српски Велики Петак. Данас је Свети Сава, требало би да буде празник највећи после Божића, али ово је данас српски Велики Петак. Гле, како је тужна земља Србија, како је мрак попао земљу Србију. Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!

Хајде даље по несрећном Београду и тужном хаџилуку нашем, хајдемо до Патријаршије. Гле, и пред Патријаршијом крст, гле и на крсту распет Свети Сава! Шта је то? Откуда то? Од раскола! Свети Сава распет јауче и плаче пред Патријаршијом и вапије са крста: Господе, опрости им јер на знају шта раде!

Можда би било добро да се најпре подсетимо једног вапаја Светог Јустина Ћелијског. А можда би требали да се запитамо: Јели се ишта променило од онда? Бојим се да није. Чак шта више, постало је горе.

Зато би најпре требали да се вратимо изворном Светосављу, а све остало ћемо препознати по белезима наших праотаца одсликано од Ступова па све до Сент Андреје.
Одговори
#6

Da bi Zlo bilo pobedjeno, Dobro mora sebe da razapne, a ne da osudjuje Zle na vecne muke

trazeci u tom svom trijumfu blazenstvo.

NIKOLAJ BERDJAJEV

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори
#7

Opterecen sa dve stvari, covek sasvim sigurno nalazi svoje mesto u paklu.

Koje dve? Losim navikama i pogresnim stavovima.

BUDA

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори
#8

ЈЕРЕЈ СРБОЉУБ МИЛЕТИЋ
ДИСКУСИЈА О ЕКУМЕНИЗМУ

Већ дуже време се код нас у штампи и другим медијима води дискусија о екуменизму. Обзиром на то колико је паметних глава до сада било укључено у њу, просто је за чуђење колико ова дискусија изгледа хаотично, баш као и неко наше опште разумевање овог појма, покрета и његових основних идеја.
Дискусија о екуменизму тиче се свакако и најпре, саме Цркве. А знамо да свако од нас, као хришћанин, има дужност да чува чистоту Вере, као и да расуђује по дару који му је од Бога, јер смо дужни да љубимо Господа у истини, свим срцем, свим разумом и свом душом. (Мк. 12, 33) Јер "знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познајемо Истинитога; и јесмо у Истинитоме, у Сину Његовом Исусу Христу, Он је истинити Бог и живот вјечни." (1. Јован. 5, 20.) Зато је "ревност за веру, али не по разуму" (Рим. 10, 2.), осуђена од апостола, који је од Бога био одређен да Јудејима и свим незнабошцима "отвара очи да се од таме обрате свјетлости и од власти сатанине Богу", (Дјел. 26, 17-18.) проповедајући свима, па чак и самоме цару Фесту "речи истине и разума." (Дјел. 26, 25.)
Имајући на уму да је наша Света Црква стуб и тврђава истине, да чува и негује у себи ризнице богатства духовног разума, за велико је чуђење да она, и поред толиких бројних школованих и учених теолога, још увек изгледа да нема свој јасан, недвосмислен, одређен и званичан став према идеји и покрету екуменизма, као и свему осталом што се уз њега провлачи кроз саму црквену штампу и остале званичне публикације, и што се у то име догађа на највишем црквеном нивоу. Дискусије и питања која су много пута постављана, достигле су већ такав ниво да се и прости и неуки питају шта се то са нама дешава?
Само, из тог разлога, сматрам да је потребно приложити још коју лепту, не би ли се на крају Бог и на нас смиловао и дао нам да познамо сваку истину, да чврсто стојимо у њој, ослобођени сваке сувишне бриге и сваког страха земаљског. Јер и Оци заповедају и подсећају да: "Постоји правило које каже: два пута у години у свакој области треба да буду канонска испитивања кроз сабрања епископа ... и да се порушено исправља!" (6. кан. VII Вас. саб.)
Стога се надамо да, ако би се проблем поставио у истини и правилно, решење би нам било много ближе. Јер, већ је било и сувише показивања прстом и називања разним именима, што наравно, ни мало не доприноси никаквом и ничијем добру.
Познато је да је сам тај покрет формиран са сасвим одређеним циљем и да се његови прегаоци труде да у том правцу усмеравају ток и начин рада ове организације.
Међутим, изгледа да је код нас пометња настала од самог почетка, јер је екуменизам представљен, ако би се тако могло рећи, у Српској цркви једноставно и лажно, као некакво хришћанско неговање добрих односа са свима, што смо ионако, као хришћани дужни и обевезни према свима без разлике.
Зашто се усуђујем да кажем да је представљен лажно? Зато што они који га тако представљају, чак и не обраћају пажњу на то како се он сам представља и шта он сам о себи каже и мисли. Уместо тога, они га представљају онако како га ваљда сами виде или каквог би они желели да га виде, а не онако како се он сам представља.
Колико је познато, циљ екуменизма је само један и врло јасно одређен:
"Јединство свих хришћана."
Може ли се дакле, закључити нешто друго, осим да је циљ - јединство, а све друго: хришћанска љубав, разни дијалози, сусрети, неговање братских и других односа - само неки од начина на које би то јединство свих тек требало постићи?
Велика се галама подигла и око тога што наши епископи одлазе код папе и покушавају да прате иницијативу у неговању "братских и хришћанских односа" са разним "вероисповестима" и њиховим "представницима". Повремено се и то приписује некаквом њиховом неговању "екуменских односа".
Али, све је мање неписмених међу нашом паством, па и они најмањи знају, бар што се католика тиче, - да они уопште нису чланови екуменског покрета. Зато изгледа да ни овде проблем није постављен правилно и искрено. Захваљујући медијима, ти сусрети су веома јавни и дешавају се пред очима и ушима свих нас. А питање гласи: који је суштински и покретачки разлог њиховог дружења са инославнима - хришћанска љубав и брига за њихове душе или дипломатија? А, мислим да и најпростији могу да осете ту разлику, као што и они који нису хемичари осећају разлику између слатке и слане воде. И онај који је проба примећује њен укус и не размишљајући о самој суштини воде.
Што се наших епископа тиче, то изгледа као некакав њихов лични "екуменски" став, који по свему судећи, не изгледа да произилази из ревносне хришћанске љубави према палој или залуталој браћи, већ, како и сами понекад признају, из потребе времена и ситуације у којој се налазе (или у којој мисле да се ми сви налазимо).
Али, ми, као хришћани, дужни смо чак и пре показивања своје хришћанске љубави, да будемо најпре истинити и искрени према Богу, себи, својој пастви и свима осталим људима; дужни смо да не побркамо разлику између хришћанске љубави и - политичке дипломатије.
Уколико неко жели да каже да су оба ова разлога у питању, онда би му требало препоручити да размисли: да ли хришћанину пристоји да ова два разлога помеша толико да ни један од њих није важнији од другог? Да ли је изненада и аматерска дипломатија постала део пастирског богословља? Јер, каква би то хришћанска љубав била истог интензитета као и дипломатија - била она византијска, европска, америчка или нека друга? Подсетимо се да је ап. Павле, који је свима био све, био довођен пред цара и пред његове управитеље у ланцима и никада није дочекиван као некакав државник или дипломата, или онај који неку власт има, нити је пак приман као равноправни учесник у "братском дијалогу", сведочећи оно што је већ безброј пута поновљено, што је његовим саговорницима лако доступно и у већини случајева већ одавно познато.
Св. апостоли (Правило 45.) су под казном свргавања забранили епископима, презвитерима и ђаконима заједничку молитву са иновернима (јеретицима). Јесу ли можда Оци мислили да се ограниче искључиво на гласну молитву или пак и ону у себи? Значи ли то да је техника јавног позирања поред престола иноверних верских поглавица на туђим обредима потпуно искључена из смисла овог канона? Можемо ли замислити макар једног православног епископа како одлази у посету "сестринској Аријевској цркви" и стоји поред "брата у Христу" Арија на њиховој свечаној миси посматран од стране хиљада и милиона како аријеваца тако и својих православних, и уопште, буквално речено - пред очима и ушима целога света?!?
Треба се бојати да ни оштра и ауторитативна реаговања "са врха", попут оних: "ко је тај да нас учи" или "то су нецрквени и недобронамерни" - више уопште нити помажу, нити звуче пастирски и одговорно. Јер, како је могуће да та иста оштрица очинскога мача, у једној истој ситуацији, буде дипломатска и блага према инославнима, а тако вулгарна и оштра према православнима? Јесу ли данас православни сведени на административне поданике, а инославни уздигнути на међународне дипломатске сараднике и духовно - политичке партнере? Јесу ли Римокатолици до јуче били јерес, а данас више нису? Да ли би цењени "делегати" били довољно љубазни да нас о томе обавесте?
Не живимо више изоловани иза "гвоздене завесе" комунизма, и дијалог који се води у свету, хтели ми или не, чује се свуда и врло лако. Због тога, изгледа да је много разумније и лакше схватити предавање о екуменизму које држи неко од његових протестантских духовних отаца, него када екуменизам тумачи и представља неко ко није његов органски део, нити је од било кога у том покрету признат као његов представник и духовни отац. Још мање веродостојно звучи када неко покушава да говори о "православном екуменизму". Такав може да ужива кредибилитет колико и путник који је отео туђи авион. Човек би заиста морао да познаје своје границе. Јер, када аматер говори о екуменизму и негује некакве "екуменске односе" - по своме укусу и тумачењу, то је слично томе, као када бих се и ја трудио да се мој глас чује у спољној политици Европске Уније. Моје учествовање на међународним састанцима и конференцијама ту ништа не би помогло, јер ме је ап. Павле већ јасно упозорио: "Не упрежите се у исти јарам с невјерницима! (2. Кор. 6, 14.) Није ли то јасно и гласно упозорење да разликујемо "јарам", и да га сами себи не стављамо за врат? Јер, ми већ имамо свој јарам, своје бреме и свој Крст и не можемо се са иноверном браћом, хуманистима, атеистима, материјалистима, светским политичарима, међународним форумима и свима осталима, отимати о ауторско право, већи утицај или водећу улогу у њиховим јармовима и колима.
Истина је веза човека са вечношћу, а људска умишљеност га чини привременим и пролазним. Као што каже Св. Василије Велики: "Чега је почетак лажан, све остало је презрено!" Док неистина сама ствара забуне, недоумице, препирке и распре, истина има то својство да је јасна, лако разумљива и пријемчива чак и неуким и простим. Истина је храна и лепота души благородној. Она је увек потврђена животом светих људи: "По плодовима ћете их познати" - каже Господ. (Мт. 7, 20.) "Еда ли се бере са трња грожђе или са чичка смокве?" (Мт. 7, 16) - а питање је да ли и шта уопште одређени човек жели? Јер, истина није наметљива. Она је извор дубине мудрости који даје јасну и чисту, бистру и лаку, питку воду од које се неће ожеднети.
Након толико седница, форума, сусрета, разговора, конференција, путовања и труда, конгреса, резолуција, чланака, скупова и предавања, након толико речи казаних и сведочанстава понуђених, колико је људи кроз екуменизам познало истину? - Апостол је и то предвидео: "Човека јеретика по првоме и другом савјетовању клони се!" (Тит. 3, 10.) Знају ли можда неки међу нама данас, нешто више од овога?
Сматрамо да им је због грехова наших, Бог ипак допустио да нас својим грубим делима и речима остављају у неизвесности. Зато, хвала им! Јер, нас стално опомињу на будност, да не изгубимо Пут наш, Истину и Живот вечни, да припазимо да нам се светиљке не угасе сасвим...

Јереј Србољуб Милетић

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори
#9

Сви пророци од постанка вапију души мојој, да се створи девојком и спреми за пријем Сина Божанског у пречисту утробу своју.

Да постане лествица, низ коју ће Бог сићи у свет, и човек узићи к Богу.

Да исуши у себи црвено море крвних страсти, те да човек - роб може прећи у земљу обећану, земљу слободе.

Китајски мудрац опомиње душу моју, да буде мирна и непокретна и да чека, да Тао дејствује у њој. Слава нека је Лао - Цеу, учитељу и пророку народа свог!

Индијски мудрац учи душу моју, да се не плаши страдања, но да се кроз тешко и истрајно вежбање, кроз чишћење и молитву, диже Вишњему, који ће јој изићи на сусрет и показати јој лице Своје и силу Своју. Слава нека је Кришни, учитељу и пророку народа свог!

Царски син Индије учи душу моју, да се испразни потпуно од свега семена и усева света, и отпадне од свих змијских прелести немоћне и сеновите материје, па да као празна, мирна, чиста и блажена Нирвана чека. Слава нека је Буди, царском сину и неумитном учитељу народа свог!

Громовити персијски мудрац говори души мојој, да у свима световима нема ништа осим светлости и таме, и да се душа мора оцепити од таме као дан од ноћи. Јер синови светлости зачињу се од светлости, а синови таме зачињу се од таме. Слава нека је Зороастру, великом пророку народа свог!

Израиљски пророк вапије души мојој: гле, девојка ће зачети и родити, сина, коме ће име бити - Богочовек. Слава нека је Исаији, видовитом пророку душе моје!

Господе небесни, отвори слух души мојој, да се не оглуши о савете посланика Твојих.

Не убијај пророке своје, душо моја, јер у гробовима њиховим не леже они но убице њихове.

Умиј се и опери се; осветли се и у светлости обуци. Смири се насред усталасаног мора светског, и чувај у себи савете пророка својих. Предај себе сву Вишњему, и реци свету: немам ништа за тебе.

И најправеднији од синова људских, верника твојих, само су немоћне сенке, које, као праведни Јосиф, у сенци твојој ходе. Јер смртност рађа смртност а не живот. Заиста ти кажем: варају се мужеви земаљски кад говоре да они дају живот. Они не дају но кваре; и сурвавају и топе живот у црвено море, и унапред га увијају у таму и чине обманом ђаволском. Нема живота, душо, док од Светог Духа не дође. Нити има стварности у овом свету, док с неба не сиђе.

Не убијај пророке своје, душо моја, јер убиство је самообмана сенки. Не убијај, јер никога убити не можеш до себе.

Буди девојка, душо моја, јер девичанска душа је једина полустварност у свету сенки. Полустварност - док се Бог у њој не роди. Тада душа постаје пуна стварност.

Буди мудра, девојко моја, и срдачно прими драгоцене дарове мудраца са Истока, намењене сину твоме. Не обзири се на Запад, где сунце залази и не лакоми се на дарове призрачне и лажне.


ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори
#10

О ВЕЛИКОМ ИМЕНУ

Господе, Господе наш, како је величанствено
име Tвoje по cвoj земљи!
Ко ће исказати силу Господњу?
испричати славу Његову?
Не узимај узалуд имена Господа Бога својега;
јер неће пред Господом бити прав,
ко узме име Његово узалуд
(Псалм 8, 9; Псалм 106, 2; II Мојсеј. 20, 7).
Vac avertentibus oculis, ut non videant veritatem S. Aug. Soliloquia cap. XXXIV, 4.

Moje одело, господо, казује вам већ каква је моја проповед. Прастарог је кроја моје одело, прастара је и проповед моја. У једној речи изражена је сва моја проповед. То је опште-позната реч, у свима временима историје, у свима крајевима света, у свима срцима, на свима језицима. То је име некога изнад нас.
Кад Кинези гледају у разорану земљу, како из ње клија и једра бујан, нов живот, они погледају један другог, и са страхопоштовањем изговарају реч: Тао.
Кад Индијанци украј Ганга посмотре раскош у броју и облику и боји живота испод себе и око себе, кад виде дебели Ганг и прозрачну атмосферу изнад њега, они се погледају и са умилношћу изговарају реч: Брама.
Кад Арабљани путују ноћу са својим караванима по пешчаним пустињама и виде над својим главама златну звездану прашину, расејану по кадифеном небесном тепиху, они се згледају и са одушевљењем изговарају реч: Алах.
Кад Египћани погледају у сунце, које се свако јутро огледа у Нилу, они се згледају и изговарају реч: Пта.
Кад Грци погледају на тело човечје, они се задиве лепоти његовој, и погледавши се изговарају реч: Зевс.
Кад стари Словени осмотре црне облаке, испресецане црвеним муњама и наоружане силним громовима, они у страху изговарају реч: Перун.
Кад ми Хришћани посмотримо на све то, кад видимо плодну разорану земљу, која се почиње одевати зеленилом, и кад видимо раскош земаљских производа, и звезде над собом у ноћи, и сунце после ноћи, и тело човечје у лепоти његовој, и гром у страхоти његовој, ми се згледамо и с љубављу изговарамо реч: Бог.
Ова једна реч и сачињава сву моју проповед. Кратка реч, но опсежан смисао! Кратка реч, но магична моћ! Кад се ова реч изговори непослушном детету, оно слуша.
Изговорена зликовцу, који се злочинством обогатио, ова реч улива страх.
Изговорена праведнику, који страда због своје праведности, ова реч улива храброст.
Изговорена болеснику, ова реч даје здравље.
Изговорена бродоломнику на морским таласима, ова реч улива наду.
Изговорена родитељима на гробу њиховог детета, ова реч производи један дубок уздах олакшања.
Изговорена владаоцима, заузетим бригом о своме народу, ова реч јача срце и осветљава дух.
Изговорена гордим, ова реч смирава.
Изговорена презреним и поништеним, ова реч подиже.
Изговорена војнику у рату, ова реч разгони страх од смрти.
Изговорена разочараном у животу, ова реч служи као котва, за коју се он хвата.
Изговорена изневереном од среће и пријатеља, ова реч спасава од самоубиства.
Изговорена жалосним, ова реч разведрава лице.
Изговорена веселим, ова реч чини озбиљним.
Мудре ова реч чини још мудријим, богате још богатијим, просвећене још просвећенијим, учене још ученијим, племените још племенитијим, моћне још моћнијим, срећне још срећнијим.
Зар то није једна магична реч? Зар има речи на небу и на земљи, која би могла магичније дејство произвести?
Изговарајући ово кратко име, кренуло се једно мало пастирско племе из Арабије да осваја свет. И одушевљено тим именом оно је покорило сав свет од Арабије до Шпаније, покорило га својом снагом и украсило га својом уметношћу.
Изговарајући ово кратко име Колумбо се кренуо на бескрајну водену пучину да тражи Америку, у коју сем њега нико није веровао.
Изговарајући ово име велики Њутн сазнао је за једну велику тајну небесне механике.
С овим именом завршили су своју философију највећи класични мислиоци: Платон и Аристотел.
С овим именом ишли су у бој победоносни Кромвел И Карло XII и Суворов.
С овим именом узимали су перо у руке славни Данте и Милтон и Шилер и Толстој.
С овим именом узимали су кичицу у руке Рафаел и Микеланђело, највећи сликари.
С овим именом распростро је Христово учење апостол Павле, по Азији и Европи.
С овим именом на језику завршио је свој живот недавно умрли славни шведски књижевник Стриндберг.
Ово име поменули су српски устаници пре сто година, кад су се кренули на велико дело ослобођења свога племена. Ово име поменули су јутрос стотине хиљада грађана ове земље, који су изашли у своје њиве да раде свој дневни тежачки посао.
Ово име поменуто је овога јутра у нашем владалачком двору и у безбројним другим домовима, пошав од двора на Теразијама до дрвених колиба на Златибору и Копаонику. Њега су изговориле многе учене и умне главе, њега су прошаптали многи старци и младићи, њега су призивали у помоћ многи здрави и раслабљени, њега су протепала и деца, која не знају значење његово, и малоумни, који знају само да понављају туђе речи.
И тако из дана у дан.
То име сачињава моју проповед. Ја знам, да многи људи не помињу то име. Знам, да многи нису ни ради, да се то име помиње. Знам, да многи то име руже и обесвећују. Мене то не изненађује. Што год је један човек већи, то више противника има. Бог има више противника него ма који велики човек на земљи, јер и величина Божја надмашује сваку величину људску.
Но, зар ће име Божје бити мање, ако га неки људи не помињу? Зар би име Божје било мање, кад га ниједан човек на земљи не би помињао? Не, заиста. Оно би било исто тако велико без људи као и с људима. Ако људи не би помињали име Божје, Бог ипак не би остао непоменут. Поменула би га многобројна сунца и безбројне звезде и тајанствени легиони духовног света, које је он створио. А кад би и сви људи на земљи посведневно помињали и славили име Божје, слава Божја не би била много већа, и име Божје не би било много чувеније у васиони. На тврђим основама засновао је Бог своју славу него што је човечји род. Зидати славу на људима то значи зидати је на песку. Зидати славу на људима значи зидати је на једној пролазној сенци. Ко је славио Бога пре те сенке, и ко ће га славити после? Гле, наука утврђује, да је земља пре неколико хиљада година била сва под ледом, и обоснива могућност, да ће земља опет бити под ледом. Ко је дакле, славио Бога онда, кад су се глечери блистали на оним местима, на којима се сад блистају наши храмови у част Бога? И да ли ће ко славити Бога онда, кад наши храмови и градови и гробља с нама заједно буду покривени глечерима? Или ће с ишчезнућем људи са земље ишчезнути и слава Божја и иструлити у мраку, под ледом и снегом, као што ће и тела наша иструлити?
Не, господо, није слава Божја зависна од нас, али је наша слава зависна од Бога, - наша слава и наша срећа. Замислите, колико би мање среће било међу људима, кад би се име Божје наједанпут сасвим заборавило на земљи, те кад човек не би умео ословити никога вишег и моћнијег од себе? Милиони оних, који су живот свој везали једино за то име, осетили би се тад као што се осећа онај ко се над бездном држи за једну грану онда, кад му се та грана исклизне из руку. Било би тад далеко мање милости и племенитости и правде на земљи, мање радости и осмеха, мање витештва и одушевљења. Зло би се сасвим издигло из свога понора и бацило би своју сен на цео свет. Добро би било побеђено и срушено у таму, у понор. Тријумф би припадао злу.
Тако би било у случају, да се сасвим не зна за име Бога. Но нама је тешко, или боље рећи немогуће, представити себи човечанство и историју и културу човечанства, од почетка до данас, замисливши и једно и друго и треће без Бога. Јер пола историје човечанства чини Бог, пола - човек. Име Божје уписано је крупним и црвеним словима у историји и култури човечанства. Путујте по свету, и уверићете се у ово. У Европи, која представља данас најпросвећенији континент света, у сваком граду, у који ступите, и у сваком селу, поред кога прођете, прочитаћете пре свакога имена име Божје. То име исписано је високим и раскошним храмовима, који надвисују остале грађевине својом висином и надмашују их својим богатством. Дом Божји свуда ће вам пасти у очи пре и више од домова људских. У Индији исписано је име Божје пагодама, које заслужују више дивљења но читави градови. У Египту исписано је име Божје огромним пирамидама, које су надживеле многе градове и многе народе. Једини украс прљавих мухамеданских вароши јесу лепи молитвени домови Божји. Јевреји, један по целом свету расејан народ, бележе и данас име свога Бога, Јехове, раскошним синагогама по свима својим насеобинама.
Шта вреди прећуткивати ово име, и мрзети га и клеветати, кад се оно не да избрисати и не да умањити? Ми долазимо и пролазимо, а оно остаје исписано пламеним језицима по небу. Ово име обогатило је живот појединаца. Ко се одрекне тога имена, тај се одрекао једног великог богатства. Ко избрише из свога срца и ума ово име, тај пресушио у себи један извор богатства моралног и духовног. Ко навраћа друге да се одрекну овог имена, Тај пљачка у свога ближњега веће благо од сребра и злата. Јер Бог је благо, које преостаје човеку и онда, кад му нестане и сребра и злата. То благо желео бих ја да и ви сви имате и сачувате при себи, драга браћо. То благо, то је луксуз за животиње, но то је потреба за човека. Кад би човек живео о самоме хлебу, Бог би му био луксуз. Но не живи човек о самоме хлебу. Кад би човек имао само стомак, Бог би му био најнепотребнија ствар. Но човек има и разум и срце, који захтевају за себе хране онако исто као и стомак за себе. За разум и срце човек нема здравије хране од Бога. Ко Бога носи у разуму и у срцу своме, тај корача сигурној победи. Кад су најмудрији људи у историји носили Бога у своме разуму и срцу, како ми, мање мудри, да му затворимо приступ у свој разум и своје срце? Кад су најмоћнији људи у историји сматрали Бога за велико благо, како ми, мање моћни, да то благо одбацимо као штетно? Кад најпросвећенији народи света изговарају име Божје као највећу светињу, како ми, мање просвећени, да се стидимо тог имена? Нама Србима, који смо почели много и који нисмо довршили ништа, Бог је неопходна потреба а не луксуз. Ко хоће да дела велика дела, тај мора имати и мисли велике. А највећа мисао, која је икад могла стати у једну људску главу, јесте мисао о Богу.
Једну велику мисао, господо, ја вам проповедам, и једно велико име. Прастара је моја проповед, прастара и увек нова. Та велика мисао невидљиво је покретала кола живота људског, као што електрика невидљиво покреће електрична кола. То велико име, које вам ја проповедам и које ми сви треба један другом да проповедамо, није тешко запамтити, није тешко изговорити, није тешко поштовати, није тешко славити. То велико и спасоносно име јесте - Бог. Амин.
Говорена ма кад, ма где, ма коме

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори
#11

ДУХОВНЕ ПОУКЕ ОЦА ТАДЕЈА

Мир и радост свима од Господа, јер су мир и радост најважнија богатства овог и оног света. За тим сви ми чезнемо. Можемо имати на кугли земаљској што год пожелимо, а да немамо мир и радост. А мир долази од Извора Мира, од Господа. Када се Господ обратио својим ученицима, када су они затворили врата због страха од Јудеја, прво што им је упутио било је: "Мир вам."

Господ ће вас наградити миром ако се измирите и окренете Апсолутном Добру, а Апсолутно Добро је Господ Бог. Он жели да ми имамо једну божанску особину - смирење је та божанска особина. Где год смирење царује, било у породици, било у друштву, оно из себе извија мир и радост.

Свако добро и свако зло потиче од мисли, јер смо ми мислени апарат. Утичемо чак и на биљни свет, будући да и биљни свет има нервни систем. Сви очекују мир, утеху, љубав.

Покајање је измена живота. Потребно је да човек оде до свештеника или свог ближњег и да му каже шта му ремети мир. Чим наши ближњи саучествују у нашем страдању ми добијамо утеху и снагу.

Ако се ми окренемо Извору Живота, Господ ће нам дати снаге да учврстимо у себи мисли пуне добра, јер добре мисли, добре жеље, дају мир и утеху свуда. Морамо се (мислено) изменити.

Наше мисли утичу не само на нас, него на све оно што нас окружује. Морамо да упућујемо добре мисли. Господ заповеда да волимо своје непријатеље, не због њих, него због нас самих. Треба опростити све од срца. Када се опрости све од срца, све је опроштено. Ми смо (тада) саучесници мира, тада мир чини радост и утеху свима око нас. Сви осећају наше мисли мирне, тихе.

Када је домаћин у кући оптерећен бригама о породици нико нема мира и покоја од његових мисли, чак ни мала деца у развоју. Зато они који руководе кућом треба да се предају Господу, да Му се моле, и да схвате да је Господ свемогућ, да нас Господ теши.

Морамо од срца све опростити. Унутрашњи мир не може да се сачува докле год наша савест нешто изобличава. Морамо умирити савест. Треба свима опростити од срца. Без тога нема унутрашњег мира.

Даће Господ благодат. То је божанска сила која делује свуда, а особито у душама које траже Господа, Извора Живота. Мир Божији се свуда сеје.

У Старом Завету пише: "Сине, дај ми срце своје." Господ је једина утеха и анђелима и Светима и свима који Га траже. Он је једини Бесконачан.

"Професор је расејан. Он је такав и такав!" Моли да Господ да благог анђела и професору и теби. Ако заволиш професора, тако ћеш лако одговарати и добити оцену. Када се професор и ученик помире, међу њима више нема (мисленог) рата.

Нема нам мира ако мислено ратујемо са родитељима. Духови злобе гледају да се ми по сваку цену огрешимо о родитеље. Тада они стичу власт над нама, а ми мислимо да је неко други крив. Многи то увиде, па поправе мисли. Ја увек то кажем- неки прихватају, а неки су сувише горди. Што дајемо, то нам се враћа.

Свети Оци кажу: "Сеј љубав, па ћеш љубав жњети. Сеј мир, па ћеш мир жњети." Немогуће је да стекнемо мир ако смо пуни зависти и злобе. Ако се не ослободимо од те паклене особине како ћемо у вечност? Једини је Господ који може да нас измени. Дух се везује мислима. Каква нам је карактерна особина овде - такви прелазимо у вечност.

Треба да смо мирни. Боље је трпети увреду, него нанети увреду. Ако претрпимо увреду, Господ ће нам дати снагу и мир. Ако не претрпимо увреду, савест нам неће дати мира. Савест је Божански суд.

Ми можемо свашта радити али нећемо имати ни мира ни покоја. Карактерна особина ( овде на земљи ) је основа за прелазак у вечност. Ако смо мирни и тихи идемо у ред светих и анђела. Њих је Господ наградио бесплатном благодати и у тим душама нема особина овога света. Човек може стално да га вређа, а он се не вређа. Човек може да га изудара, а он се не љути, јер је његова душа руковођена Светим Духом.

Питали су Светог Серафима Саровског: "Шта је циљ нашег живота?" - "Враћање у наручје Оца Небеског."

Ми реметимо мир. Господ нас ( тада ) оставља са нашим мислима - ето нам страдања. Нема силе која може да поруши милост Господњу. Зато мученици нису осећали страдања, а ако су и осетили, утешио их је тихи Господ. Када благодат Светог Духа озари душу - она више не осећа страдања.

После Господа немамо веће добро од својих родитеља. Господ каже: "Ја сам тај који зачиње плод у утроби мајке." Родитељи су оруђе у рукама Господњим. Господ благосиља брак. Потребно је време да се попуни (број) оних павших анђела који су отишли са сатаном, а Бог је и за њих, духове злобе, Бог. Они су високоинтелигентна бића, али за њих нема ни мира ни покоја.

Ми морамо тражити утеху од ближњих будући да смо створени, ограничени временом и простором, и не можемо да дамо бесконачно, али тражимо бесконачно. Тражимо мир бесконачни, радост бесконачну - све бесконачно. Али наши најблизи не могу све да нам пруже. Сви смо ограничени и у сталном смо рату са злим мислима, јер су пали духови пуни злобе ( зли духови нападају преко мисли - убацујући зле мисли у човекову главу ).

Господ гледа да ли ми од срца тражимо да нам Он помогне. Чујемо многе речи лепог примера живота и како треба упутити ближње да то раде. Али, да ли ћемо моћи то да остваримо?

Видимо особу мирну, тиху, све прашта, све трпи. Тај пример нам остаје увек јер и ми желимо то да стекнемо. Како? Окренимо се ка Апсолутном Добру, срцем, мислима и целим својим бићем. Сјединимо се у апсолутној љубави са својим Створитељем. Треба бити непрекидно у молитви. Треба молити Пресвету Мајку, анђела и Свете ( да нас учврсте својом заштитом ) да Га тако силно љубимо, јер тада ћемо бити блажени и овде и у вечности. Бог је Љубав и Срећа која испуњава све који Га траже.

Кавим се мислима бавимо - такав нам је живот. Ако су нам мисли мирне и тихе - ето нам мир. Ако су нам мисли негативне - ето нам немир. Ми тражимо помоћ од родитеља и кад их замолимо, они раскрваре своје родитељско срце и чине нам по вољи оно што је добро.

Божија енергија свуда делује, а особито у оним људима који су се окренули ка Господу. Бог је Мир, Утеха и Радост свима. Зато вам желим мир и радост од Господа.

Родитељи имају велику власт над својом децом. Да ли су они добри или лоши - то је њихова ствар и они ће за то одговарати. Много се у свету страда због непоштовања родитеља.

Мој отац је био много добар човек. Имао сам мисао да је требало да уложи много више у мене. Преосетљив сам. Рођен сам 1914.Нисам смео да упутим такве мисли оцу. Не вреди што сам био бистро дете. Нисам видео да сам ја упропастио свој живот. Када је требало нешто да се оствари, а оно - пропаст. Лекари су рекли: Неће живети више од пет година. Био сам тежак плућни болесник. Хтео сам да посветим свој живот Господу, па сам отишао у манастир.

Господ ће отворити пут најбољи за децу. Господ ће опростити. Господ је милостив. Ако се ми молимо Богу за њих, немогуће је да то не утиче на њих. Мисли су огромна снага. Одмах нам се отвори пут и знак.

Монах се у старо време молио да му Пресвета Богородица укаже шта је то монах, а Пресвета Мајка му је рекла: "Монах је молитвеник за цео свет."

Ако мислима ратујемо са професорима и родитељима, нема добра.

Господ жали своја створења што тако пате, али узалуд кад неће да се покају.

Дође старац Св. Антонију и каже да је велики грешник и да је много грешио.

- "Хоћу да ми ти кажеш да ли за мене има покајања?"

- "Молићу се Господу да ми Он открије, а ти дођи за недељу дана."

Господ му је открио:

- "Знаш ли ко је онај старац?"

- "Не знам."

- "То је сатана."

-"Он хоће од мене да чује да ли има покајања."

- "Има покајања. Он је дух и стално је у покрету. Треба да стоји на једном месту три године окренут ка истоку и да се моли: "Опрости Господе моју преосталу злобу".

Старац је дошао након недељу дана.

- "Да ли си питао за мене?"

- "Јесам. Треба да стојиш три године окренут ка истоку и да се молиш: "Опрости Господе моју преосталу злобу."

Одскакутао је на једној нози јер је знао то, али неће да се покаје. Нема неопростивог греха. Нема греха који ће порушити милост Господњу.

Свети Оци су се интересовали шта је то хула на Светога Духа и добили су одговор. Хула на Светог Духа је упорност у непокајању и противљење истини. Узалуд ти некоме говориш да је Бог свуда присутан и да је Животодавац, кад он неће да чује.

Треба припремити срце да се у Светом Причешћу сједини са Господом. Пост је потребан за смирење тела, јер кад се тело смири, смириће се и душа. Црква је прописала како треба постити. Срце треба припремити. Ми можемо ништа не јести, а да нам је срце злобно и пакосно. Како да примимо Свето Причешће када не подносимо појединце? Узећемо Свето Причешће, али не за спасење, јер смо задржали паклене особине, које су зле.

Пост је припрема за смирено срце. Свети Оци кажу: "Онај који није послушан узалуд пости и моли се Богу. Послушање је веће од поста и молитве. Кад сам био млад нисам разумео упутства Светих Отаца, али касније сам видео да је то тачно. Ко не смири срце и не очисти га од злих мисли, узалуд пости.

Господ је сав мир, сва радост. Треба припремити срце да буде кротко, смирено, у супротном узећемо Свето Причешће на осуду, а не на спасење. Зато се и молимо: да нам Причешће не буде на суд него на спасење.

Ко обилази манастире да види споменик, архитектуру, фреске - вратиће се кући празне душе. Међутим, ако је побожна душа, ако обилази ради своје душе, да би стекао мир, спасење - вратиће се пун утехе.

Магија делује тамо где нема молитве ни чврсте наде у Бога. Једном приликом ми је дошла једна млада жена. Завршила је политичке науке, али је јако побожна. Удала се за лекара, човека који је већ био ожењен. Само је месец дана био у браку кад га је прва жена напустила. Њен муж има старијег брата који је исто лекар. Он се три пута женио и све три жене су га напустиле. Њихова мајка је исто лекар и професор медицинског факултета. Она живи са сестром и бави се црном магијом. Ретко долази код сина. Међутим дошла је једног дана љута и рекла снаји: "Ја сам отерла ону жентурачу од свог сина, али теби не могу ништа." Мађијом тера духове злобе да досађују снаји како би она напустила мужа. Али та жена ( снаја ) је молитвеник, ревнује за Господа. Пошто јој дух злобе ништа не може, враћа се на бабу, па баба игра пипиревку. Враћа се на оног који је њега послао, па се њему свети. Након тога кад је дете проплакало ( родило се ), баба је опет дошла и питала снају:

- "Да ли онај билмез воли своје дете?"

- "Како не би волео?"

- "Значи још га воли!"

Улази син. Плаче и каже жени: -"Знаш не мили ми се да уђем у стан. Знам да ми све ово чини мајка, али ништа не могу..."

Спаљивање мртвих није хришћанско дело. То је дело савременог света да би што мањи простор заузело тело. Ако је човек побожно живео, тело је благодаћу Светога Духа освећено, и као тело не сме да се спали. Господ није створио тело да се спали. Зна се још од прародитеља Адама да чим душа напусти тело, треба прах праху, треба ставити тело у земљу, јер спаљивање није хришћанско дело.

Оне мајке које уништавају плод своје утробе чине велики грех. Оне уништавају живот. То је велики грех. Бог зачиње плод, а оне га уништавају. Треба из дубине душе да се измене и да не понављају такав грех. Таква жена се осуђује као убица. Ни једна животиња на земаљској кугли не убија своје младунче, једино разумно биће убија своје дете. Ако остане у непоправљивом стању, биће осуђена као убица. Питање је да ли ће моћи да прође кроз митарства. Нема неопростивог греха осим неокајаног греха. Велики је грех нашег народа - неокајани грех. Читава су села нестала. Био сам млад када је у Витовници било 110 кућа, а сада их нема ни половина. Жалосно је што ћемо ми Срби бити мањина. Доћи ће са стране и населиће се. Велика је грешка од стране грађанског закона да се земља дели на децу. На западу није тако, један остаје на земљи, а остали се запосле. Не ваља да се деле мале парцеле.

Наши Роми немају ни куће ни кућишта, па је опет пуна черга деце. Увек су задовољни, увек весели. А наши имају хлеба, па ни са хлебом неће да имају деце. Жалосно је то. Треба да се поправимо, ако можемо.

Мајка је мајка и сви смо везани за мајку. Многи научници су били благодарни према мајци, зато је се сећају. Мајка нам је карактерна особина.

Када мајка оде у вечност ми смо ожалошћени. То је наша грешка. Ми треба да се молимо, јер она потребује наше молитве, а не жалопојке. Много ми смета када смо ожалошћени. То је велика грешка - па ми смо Хришћани. Уместо да будемо благодарни Богу за све, да Му се молимо да се (упокојена особа) уброји међу анђеле и свете - ми тугујемо. Због тога и деца и мајка много пате у вечности.

Једна мајка је имала ћерку која јој је била једина нада. Међутим ћерка се разболи и умре, а пошто је била побожна Господ је одведе у рај. Њена мајка је желела да је сања, али ћерка није имала потребу да се јави мајци јер је била у рајским небесима. Зато је мајка ишла код врачара и гатара. Једна јој је врачара рекла да пре изласка сунца изађе на гроб, да узме флашу и да нешто уради, и чека да јој се ћерка јави. Мајка је то урадила, а ћерка јој се јавила и рекла:

"Мајко, што си ми то учинила? Зашто си ме тражила? Била сам у рајским насељима, а сада више не могу да се вратим. Што се ниси помолила Богу? Толико ме је туга оптеретила да не могу да се вратим Господу. Не могу да се вратим тамо где сам била опредељена."

Не треба туговати за умрлима, већ се треба Господу молити да им Он да јеванђелска насеља. Туга све ремети. Она омета мир који су они добили од Господа. Зато треба да будемо молитвени, јер туговати за својим рођенима није хришћански. То је незнабожачки. Ми се овде припремамо за вечни живот. Треба да смо благодарни Богу. Треба да се молимо Господу да им опрости грех и да чинимо добра дела за спомен. То се прима. Само Господ може да ослободи душу од паклених уза. Зато највише да се молимо Богу и тамо где има свакодневна Литургија да се моле за покојне.

Док је владика Николај био у животу питали су га да ли има спасења за оне који се нису кајали у животу. Рекао је да има, ако се неко моли за такву душу четредесет дана и више. Литургија је голготска жртва. Господ се жртвује. "Господе, омије грехе онима који су овде споменути Твојом часном крвљу." То је највећа жртва коју ми Хришћани можемо да учинимо.

Кад сам био млад монах мучило ме је питање: "Зашто онај који искрено тражи Господа толико страда? Зашто се толико мучи? Не могу више Господе!" Легнем. У сну видим себе на узвишењу. Видим како иде војска од истока ка западу. Није земаљска војска, него небеска војска. Сви су равни (исти). Само један иде корак испред свих. Певају:



"За Цара Славе,

За Цара Небеског,

Ми борбу водимо,

Зло да покоримо."

Певам и ја са њима:

"За Цара Славе,

За Цара Небеског,

Ми борбу водимо,

Зло да покоримо.



Како ћемо зло победити?

Љубављу.

За Цара Славе,

За Цара Небеског,

Ми борбу водимо,

Зло да покоримо.

Много значи кад у кући има молитвеник. Молитва привлачи Божју благодат. То осећају сви домаћи. То осећају и они којима су срца охладнела. Зато се треба непрестано молити.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори
#12

Оно најузвишеније у хришћанском животу јесте Евхаристија као победно-свечано сабрање. Христос међу Својом браћом! А отшелници се, у некаквом несхвативом смирењу и унижењу, удаљују управо од тог најузвишенијег, повлачећи се у осаму! У овоме има нечег несхвативног. Али, на својим висотама, та усамљеничка молитва постаје саборна не само по својој теми, већ и због тога што се сама личност духоноснога молитвеника шири. И он, премда је усамљен, није сам. Он је са Христом и кроз Њега, у саборности Цркве. Мољење Преп. Серафима Саровског на камену не само да није било ништа мање саборно од наше храмовне молитве, већ и много саборније...Но, осамљивање може постати и саблазан и опасност, када се затрује "аристократском" гадљивошћу и психологизмом, када браћа и ближњи почну да нам сметају у молитви, када почне да нас савладава егоцентризам и егоцентрична самозаљубљеност, када за нас храм почне да бива исувише бучан и јаван. То је онда умишљено "отшелништво", умишљено "затворништво". Или, ако хоћете, можда и стварност затворништво, али не насамо са Богом, већ насамо са собом, без Бога.

Постоје саблазни и опасности и у "заједничкоме богослужењу" Јави се помисао: да ли је уопште неопходна лична молитва, у тајности срца и дома свога ако већ одлазимо у храм? Ово је подметачина. Без личног напрезања и сабирања немогуће је постићи сагласност у саборној молитви која се састоји од личних молитава. Сагласност не значи само заједничко расположење. Такав естетички психологизам представља отпадање од молитвене трезвеноумности и реализма. Без личне молитве саборна молитва је претешка и немоћни брат се њоме трује а притом још се радује своме тровању. У саборној молитви не треба да ишчезавамо, треба да се радујемо због ширења наше личности.

Постоји још једна саблазан: саблазан обредне побожности. Понекад Типик као да гура у други план подвижништво. Међутим, чак ни такав крути законски ритуализам, тј. ропска застрашеност дисциплниским правилима Типика, која не остављају никаквог простора за молитвену слободу, није оно што је најопасније. Опаснији је естетски ритуализам. Типик није толико опасан у рукама законољубаца колико у рукама естетичара. И најопасније јесте, разложити богослужење у ритмове уметничких доживљаја. То је отворени напад на личност човекову.

Пут свагда води између опасних крајности. Постоји опасност да се осамљивање претвори у секташко умиљење и самовање. И постоји опасност да се толико изгубимо и растворимо у црквеном колективизму (који је пародија промашене саборности). Суочавамо се са антиномичном напетошћу између личног спасења и заједничког делања. И то није нова недоумица. Има тога и у житијима светих. Једни су бежали од људи да би се спасили а други су тражили људе да би им помогли. Једни су на земљи градили Град Божији а други тражили искључиво Град који ће тек доћи. Сами треба да нађемо своју меру и синхронизацију. Делање у свету постаје подвиг новопустињски али је љубав најпревасходнији пут.


протојереј ГЕОРГИЈЕ ФЛОРОВСКИ "Црква је живот", стр. 327-329

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори
#13

Дигни се! Устани! Каквог добра има у спавању? За оне погођене болешћу, прободене стрелом
греха, како може бити сна? Упорно себе подвизавај да задобијеш смирење. Не допусти да те
Ђаво, краљ смрти, опази, где видевши да си несмотрен, скрене са пута и учини својим робом.

БУДА

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори
#14

"Води рачуна о речима Отаца као о речима Божијим"

Свети Јевтимије Велики



"Ако се обратимо извору Божанског Предања, одмах ће престати људска заблуда."

Свети Кипријан Картагински



"Учење Светих Отаца Источне Цркве је - истинито; то је учење Духа Светог.
Молим вас, држите се тог учења!"

Свети Игњатије Брјанчанинов



"Молим вас, чувајмо одлучно Свету Веру, јер видите колико има одступања од ње и колико морамо захваљивати Богу што нисмо доспели у неку заблуду, него смо добили и чувамо Веру Православну."

Свети Теодор Студит



"Ми смо хришћани, прави хришћани, све дотле док држимо веру Светих Отаца.
Без те вере нема нам спасења, ни вечног живота."

Свети Јустин Ћелијски



"Када би и цео свет усвојио учење које је супротно Правоверју, ја га нећу усвојити,
нити ћу одступити од Еванђелског и Апостолског Учења и од Предања Светих Отаца, па макар ме и на смрт предали"

Свети Мартин Исповедник

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним