КАКО ЧИТАТИ СВЕТЕ ОЦЕ
Садашње учење Отаца представиће Оце Православне Духовности; стога су његов обим и циљ прилично другачији од обичних предавања о учењима Отаца.
Наш циљ на овим странама ће бити двострук:
1) да представи Православни теолошки темељ духовног живота – природа и циљ духовне борбе, поглед Отаца на људску природу, карактер активности Божије благодати и људских напора, итд.
2) да пружи, практично учење у живљењу Православног духовног живота, са описом особина духовних стања, и добрих и лоших, са којима се неко може сусрести или проћи кроз њих у духовној борби.
Према томе, прецизна и строга догматска у погледу Божије природе, Свете Тројице, Оваплоћења Сина Божијега, Силажења Светог Духа, биће дотакнути у мери у којој укључују и питања духовног живота; и многи Свети Оци чија се дела баве пре свега овим догматским питањима и која се дотичу секундарног живота само споредно, неће бити дотакнута уопште. Једном речју, ово ће бити пре свега изучавање Отаца „Добротољубља“, скупине Православних духовних дела, настале у свануће нашег савременог доба, управо пре избијања свирепе Француске Револуције чијих смо последњих последица, ми сведоци у нашим данима атеистичке владавине и анархије.
У садашњем веку, било је приметно повећање интересовања за „Добротољубље“ и Свете Оце у њему. Особито, скорији Оци, као Свети Симеон Нови Богослов, Свети Григорије Синаит и Свети Григорије Палама, почели су да се проучавају и нека од њихових дела су преведена и штампана на Енглеском и другим западним језицима. Неко чак може рећи да су у неким семинаријама и интелектуалним круговима, они ушли у „моду“, као оштри контраст, у односу на XIX-ти век, када нису били у „моди“ на скоро свим Православним богословским академијама (насупрот најбољих манастира, који су увек чували њихове успомене као свете и живели су према њиховим делима).
Али сама ова чињеница, представља велику опасност која овде мора бири наглашена. „Улажење у моду“, најдубљих духовних дела не мора да значи првенствено и увек добру ствар. Штавише, далеко је боље да имена ових Отаца остану скупа непозната, него да буду само занимање рационалистичких научника и „лудих обраћеника“, који не извлаче никакву духовну корист из њих, већ само увећавају њихов неразумни понос „знајући боље“ о њима, од било кога – или још горе – почињу да прате духовна упутства из њихових дела без довољне припреме и без икаквог духовног вођења.
Све ово, не значи да љубитељ истине треба да напусти читање Светих Отаца; Боже сачувај! Али значи да свако од нас – научник, монах, или мирјанин (верник у свету) – мора да прилази овим Оцима са страхом Божијим, са скромношћу и понизношћу, и са великим неповерењем према нашој сопственој мудрости и расуђивању. Ми им прилазимо са циљем да научимо, а пре свега, ми морамо признати да нам за то треба учитељ. А учитељи постоје: у нашим временима, када су Богоносни Старци нестали, наши учитељи морају бити они Оци, посебно у временима блиским нама, који су нам посебно рекли како да читамо и како да не читамо, Православна дела о духовном животу.
Ако је сам Блажени Пајсије Величковски, састављач првог Словенског „Добротољубља“ био „испуњен страхом“ учећи да ће такве књиге бити штампане и неће више кружити у рукопису између пар манастира, колико онда морамо ми са више страха прилазити њима и схватити разлог његовог страха, да не би доспели у духовну катастрофу коју је он предвидео.
Блажени Пајсије, у писму Архимандриту Теодосију из Скита Св. Софронија писао је: „У погледу објављивања у штампу Отачких књига, и на Грчком и Словенском језику, испуњен сам у исто време и радошћу и страхом. Радошћу, јер неће бити предане крајњем забораву, и ревнитељи ће лакше моћи да их стекну; са страхом, будући уплашен и дрхтећи да не би биле понуђене као друге књиге, не само монасима, већ такође свим Православнима, и да не ви ови касније, проучавајући подвиг умне молитве на самовољни начин, без упутстава од оних који су искусни у томе, могли пасти у самообману, и да не би због самообмане, сујетни и ташти могли хулити на овај свети и беспрекорни рад, које је потврђен од стране многих великих Светих Отаца... и да не би због тих хула, имали сумњу у погледу учења наших Богоносних Отаца.“ Подвиг умне Исусове молитве, натавља Блажени Пајсије, могућ је само под условом монашке послушности.
Мало је оних, сигурно је, у нашим временима немоћне аскетске борбе, који теже ка висинама умне молитве (или чак знају шта ово може да буде); али упозорења Блаженог Пајсија и осталих Светих Отаца, садрње истину такоће за мање борбе монгих Православних данас. Свако ко чита „Добротољубље“ и остала дела Светих Отаца, и чак мога Житија Светих, наићи ће на одломке о умној молитви, Божанској визији, о обожењу, и о другим узвишеним стањима, и кључно је за Православног Хришћанина да зна ште треба да мисли и осећа о овоме.
Хајде, стога, да видимо шта Свети Оци говоре о томе, и о нашем прилажењу Светим Оцима уопште.
Блажени Старац Макарије Оптински (+ 1860), сматрао је за неопходно да напише посебно „Упозорење онима који читају духовна Отачка дела и желе да вежбају умну Исусову молитву.“ Овде овај велики Отац скоро нашег века, говори нам јасно какав наш став теба да буде пема овим духовним стањима: „Свети и Богоносни Оци писали су о великим духовним даровима, не да би неко тежио неразумно и насумице да их прими, већ да они који их не поседују, слушајући о таквим узвишеним даровима и откровењима која су примали они који су били достојни, могли да признају своју сопствену дубоку немоћ и велику недовољност, и могли и нехотично да уђу у понизност, која је неопходнија онима који траже спасење од свих подвига и врлина.“
Опет, Свети Јован Лествичник (VI век) пише: „Као када сиромах, гледајући царске ризнице, пре свега признаје своју сопствену сиромаштину; тако и дух читајући описе великих дела Светих Отаца, нехотично је све понизнији у свом путу мисли“. (Поука 26;25) Према томе, наш први прилаз делима Светих Отаца мора бити понизност.
Поново, Свети Јован Лествичник пише: „Добра је ствар дивити се мукама ових светаца, још боље је следити њихов пут спасења; но хтети одједанпут достићи њихов живот, ствар је безумна и немогућа.“ (Поука 4;42)
Свети Исак Сиријски (VI век) учи у својој другој Хомилији (као кратко резимирано од Старца Макарија Оптинског, стр. 364): „Они који у молитви траже слатке духовне осећаје са очекивањима и посебно они који теже прерано за визијама и духовним размишљањима, падају у обману непријатеља и у област таме и замрачења ума, напуштени од помоћи Божије и предани демонима на ругање због њиховог гордог тражења изнад њихове мере и вредности.“
Према томе, морамо прићи Светим Оцима са скромном намером почињања духовног живота на најнижем степенику, и чак ни не сањати да ћњмо постићи та узвишена духовна стања која су потпуно изнад нас. Свети Нил Сорски (+1508), велики Руски Отац, ближих времена, пише у свом монашком правилу „Монашком Правилу“ ( II глава): „Шта ћемо рећи о онима, који су у својим смртним телима, окусили бесмртну храну, који су се нашли достојни да приме у овом пролазном животу, део радости која нас чекају у нашој Небеској отаџбини?...
Ми који смо обремењени многим гресима и жртве страсти, недостојни смо чак и да слушамо ове речи. Ипак, полажући нашу наду на милост Божију, ми смо охрабрени да чувамо реч и светих дела у нашим умовима, тако да би бар могли да растемио у познању понижености у којој се ваљамо.“
Као помоћ нашој скромној намери у читању Светих Отаца, морамо почети са основним Отачким књигама, онима која нас уче „азбуци“. Искушеник из Газе, у VI веку, једном је писао великом прозорљивом Старцу, Ст. Варсануфију, више у духу неискусног Православног ученика данас: “Имам догматске књиге и када их читам. Осећам да је мој ум пребачен из страсних мисли на размишљање о догмама.“ На ово је Старац одговорио: „Не бих желео да се ти занимаш тим књигама, јер оне уздижу ум на висину; боље је проучавати речи Старац који спуштају ум низбрдо. Ово сам рекао не са циљем да омаловажим догматске књиге, већ ти само дајем савет; јер храна је различита. (Питања и Одговори, 544)
Важна сврха овог учења Отаца, биће прецизно указивање које Отачке књиге су подесније за почетнике, а које би требало да се оставе за касније. Поново, различите Отачке књиге о духовном животу су подесне за Православне у различитим условима живота: оне које су посебно подесне за усамљенике, отшелнике нису директно применљиве за монахе који живе у манастирима; то што се односи на монахе, неће уопштено да се односи на мирјане; и у самом услову, духовна храна која је подесна за оне са нешто искуства, може у потпуности бити несварљиво, за почетнике. Једном када је неко постигао сигурну равнотежу у духовном животу, што значи активно вршење Божијих Заповести унутар послушности Православној Цркви, плодним читањем основних дела Светих Отаца, примењујући их на услове свог живота.
У погледу овога, Епископ Игњатије Брјанчанинов је написао: „Примећено је да почетници никада не могу да прилагоде књиге свом стању, већ бивају неизмењиво изнурени тенденцијом књиге. Ако књига даје савете о тишини и показује обиље духовних плодова који се скупљају у дубокој тишини, почетник неизмењиво осећа најјачу жељу да оде у усамљеност, у ненасељену пустињу.
Ако књига говори безусловној послушности под управљањем Духоносног Оца, почетник ће неизбежно развити жељу за најстрожи живот у потпуној покорности Старцу. Бог нам није дао у наше време ниједан од ова два начина живота. Али књиге Светих Отаца које описују ова стања, могу тако јако да утичу на почетника да из неискуства и непознавања, он може лако одлучити да напусти место где живи и где има све услове да се спаси и учини духовни напредак, спроводећи у дело Јеванђелске заповести, због немогућег сна савршеног живота, снажно и примамљиво осликаног његовој машти. Стога, он закључује: „Не веруј својим мислима, мишљењима, сновима, импулсима и нагињањима, чак и када ти нуде или пред тебе стављају привлачни изглед најсветијег монашког живота.“ (Арена, X глава). Шта Епископ Игњатије говори монасима, то се односи и на мирјане такође, са олакшицама због другачијих услова светског живота. Нарочите примедбе ће бити дате на крају овог увода у погледу духовног живота за мирјане.
Свети Варсонуфије указује у другом Одговору (број 62) нешто друго, врло важно за нас, који прилазимо Светим Оцима превише теоријски: „Онај ко води рачуна о свом спасењу, не би требао да пита (Старце, тј. чита дела Отаца) само ради стицања знања, јер знање надима (1 Кор. 8:1) као што Апостол каже; али је најподесније да пита о страстима и о томе , како неко треба да живи свој живот, тј. како да буде спасен; јер ово је неопходно и води ка спасењу.“
Према томе, неко не треба да чита Свете Оце из пуке знатижеље, или као једну теоријску вежбу, без активне намере да вежба оно што они уче, према сопственом духовном нивоу. Модерни „теоријски“ богослови су врло јасно показали да је могуће имати доста апстрактних информација о Светим Оцима без икаквог духовног знања уопште. О таквима, Св, Макарије Велики говори (Омилије 17:9): „Као што неко одевен у просјачке рите може себе видети у сну као богатог човека, али се након буђења из сна, опет види сиромачног и голог, тако и они који размишљају о духовном животу делују да говоре логично, али пошто то о чему говоре није потврђено у уму, било којом врстом искуства, моћи, потврдом, они остају у некој врсти фантазије.“
Један од тестова да ли је наше читање Светих Отаца теоријско или стварно, указано је од Светог Варсонуфија у свом одговору почетнику који је прметио да постаје надмен и поносан када говори о Светим Оцима (Одговор број 697): „Када разговараш о животу Светих Отаца и о њиховим Одговорима, треба да осуђујеш себе, говорећи: „Ко сам ја! Како ја могу говорити о врлинама Отаца, када ја не чиним ништа слично и уопште нисам напредовао?
И ја живим, учим друге за њихово добро; како може да се на мени не испуни реч Апостола: Учећи, дакле, другог себе не учиш.“ Према томе, константни став некога према учењу Светих Отаца мора бити само-укоравајући.
Коначно, морамо запамтити да цела сврха читања Светих Отаца, није да нам пружи неки врсту „духовне забаве“ или да нас потврди у нашој праведности, или супериорном знању или „мисаоном“ стању, већ једино да нам помогне да вежбамо делатни пут врлине.
Многи од Светих Отаца дискутују о разлици између „активног“ и „мисаоног“ живота, и треба нагласити и истаћи овде да то не подразумева, као што неки могу да мисле, било какву вештачку разликуизмеђу оних који воде „обичан“ живот „спољашњег Православља“, или само „добрих дела“, и један „унутрашњи“ живот посађен само код монаха или неке интелектуалне елите; никако.
Постоји само један Православни духовни живот, и он се живи од стране сваког Православног борца, било монаха или мирјанина, било почетника или искусног, узнапредовалог; „акција“ или „вежба“ (praxis на грчком), је пут, а „визија“ (theoria) или „обожење“ је крај. Скоро сва дела Отаца упућују ка животу акције, делања, а не животу визије; када је касније поменуто, то је да нас подсети на циљ наших трудова и борби, што је у овом животу окушено дубоко од само пар великих Светитеља, али у својој пуноћи знано само у добу које долази. Чак и најузвишенија дела у „Добротољибљу“, као што је Епископ Теофан Затворник написао у предговору последњег тома „Добротољубља“ на руском језику „имали су у виду не мисаони, већ скоро искључиво активни живот.“
Чак и са овим уводом, сигурно је, Православни Хришћанин живећи у нашем веку надимајућег знања, неће избећи неке од замки које чекају оне који желе да читају Свете Оце у њиховом пуном Православном значењу и контексту.
Стога, зауставимо се овде, пре почињања проучавања Отаца, и испитајмо укратко неке од грешака које се чине од савремених читалаца Светих Отаца, са намером да помоћу тога формира пре ближи поглед, како да не чита Свете Оце.
ПРЕПОДОБНИ СЕРАФИМ РОУЗ
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
