[Шумадинац]

.
Било је лето 1974. Турске трупе су напале Кипар. И ширили су смрт. Шокантан догађај се десио у Морфу. Турски војници ухапсили 15 хришћана. Доведени су у двориште куће учитеља кипарских Грка. И осуђени су на смрт. Војници припремају оружје и затворенике (мушкарце, жене, малу децу) окрећу према зиду. Жалост, плач, туга. Трагични тренуци за осуђенике на смрт. Они у атмосфери страха и стрепње чекају да дође турски официр и да нареди "ватру".
Осуђеници свој ум и срце усмеравају ка Нади очајних. Сви се ватрено моле за последње путовање, а посебно учитељ: „Боже мој, опрости нам и прими нас близу Тебе. Сети се нас Господе у Царству Својем. " Долази турски официр. Гледа своје војнике са оружјем, бесно гледа на осуђенике, подиже поглед. Винова лоза се протеже и прекрива двориште. Он тражи грожђе како би намерно продужио бол осуђеника. Он узима грозд. Али док се припрема да једе, чује се учитељев глас:
„Не једи то! Прек јуче сам га прскао отровом. То је моћан отров! Умрећеш!" Официр је занемео . И изненађено упитао:
"Па, као што знате, издаћу наредбу да вас ускоро убију, зашто ме нисте пустили да га поједем и осветите се?"
Учитељ му је одговорио мирно и споконо:
"Ја сам хришћанин. А сада кад се спремам напустити овај свијет и представити се пред Богом, не бих хтио оптерећивати своју душу тако тешким грехом. "
Турски официр је поново био шокиран. Окренуо се својим војницима и рекао: "Када бих могао наћи таквог Турчина, дао бих свој живот!" Сакупите оружје и ослободите их све! „

Да ли је потребан коментар? Моћ хришћанске љубави је јача од оружја. Победила је све.



Са зида наше сестре у Христу Попис Воулгарис
.

[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Шумадинац]

КАД У ВЕРИ ЉУБАВИ НЕМА


Још кад је био дете једном човеку бака је увек говорила: „Дечко мој, ето, када велики порастеш и кад ти буде тешко на души – ти иди у храм, тамо ће ти увек бити боље”.
Кад човек порасте, живот му постаде потпуно неподношљив. Сети се тада савета своје баке и пође у један храм.
И ту му неко приђе:
 – „Немој руке тако да држиш!”
Друга дотрча: 
– „Немој ту да стојиш!”
Трећа га помери: 
– „Не можеш тако да се облачиш!”
Иза њега га опомињу:
 – „Не крстиш се како треба!”
Тада му приђе једна жена и рече:
– „Човече, боље је да изађеш из храма, да купиш себи књижицу о томе како овде треба да се понашаш, а онда дођи”.
Изађе човек из храма, седе на клупу и горко заплака.
Одједном зачу глас: 
– „Дете моје, зашто плачеш?”
Подиже човек своје уплакано лице и угледа Христа.
– „Господе! Не пуштају ме у храм!” – рече.
Исус га загрли:
 – „Не плачи, они у храм ни Мене не пуштају”